Minimalna održiva teologija: Dobro pobeđuje

Ako ste proveli neko vreme u svetu tehnologije, verovatno vam je poznat termin „Minimum Viable Product“ [minimalni održivi proizvod]. Radi se o tome da kada nameravate da nešto stvorite, bolje je da počnete sa najosnovnijom mogućom verzijom, da biste proverili da li je vaša ideja uopšte izvodljiva.

U poslednje vreme razmišljam o minimalnoj održivoj teologiji. Šta bi bilo kada biste, umesto da u neku religiju ulazite „pod punim gasom“, sve sa složenim kulturološkim i misaonim sistemom, mogli da počnete sa nečim osnovnim, i da dalje napredujete?

Ovo nije bez presedana. Za hrišćane, Biblija ima baš tu funkciju – da vas vodi od osnovne ideje skroz do kompletne slike. Sama Biblija je priča o narodu koji putuje generacijama, pri čemu svaka generacija stiče još bolje shvatanje i istinu.

Na taj način je hrišćanstvo prvi put predstavljeno Grcima. U Delima apostolskim 17, Pavle stoji pred Atinjanima i drži zadivljujući govor, u kome citira samo grčke filozofe. Umesto da citira stihove iz svojih svetih spisa, Pavle utvrđuje i gradi na onome što im je već poznato.

Pa, kada bismo želeli da odredimo šta je to minimalna održiva teologija, odakle bismo krenuli?

Mislim da bismo počeli sa ovim: Dobro pobeđuje.

Dobro pobeđuje

Kad sam bio mlad, naišao sam na jednu ideju u knjizi koju sam čitao. Bila je to ova ideja: dobro na kraju pobeđuje.

Kad sam to pročitao, skroz sam se stresao. Ne zbog toga što je to promenilo moje verovanje i razmišljanje, već zbog toga što sam tada prvi put postao svestan ove ideje kao ideje – kao nezavisnog pojma koji bi mogao da bude ispitan, vrednovan, potvrđen ili opovrgnut.

U tom trenutku sam znao da verujem u to – da je to, u stvari, ideja od koje nikada ne bih mogao da pobegnem. Za razliku od svega ostalog u šta sam verovao, ovo je bilo nepobitno i nepokolebljivo. Jednostavno, bilo je, i moraću svoj život da gradim na činjenici da u to verujem.

U značajnom smislu, sve moje ostale misli proističu iz toga.

Pre nego što nastavimo diskusiju, dozvolite da objasnim nekoliko stvari. Kad kažemo da dobro na kraju pobeđuje to ne znači da dobro uvek pobeđuje (vodi u trci), ili da je dobro uvek iznad svega, ili da je svaki pobednik dobar. Upravo je suprotno. To znači da čak i ako se čine velika zlodela, i ako preovladavaju sile zla – one će na kraju biti svrgnute. Dugoročno gledano, imperije zla padaju. Dugoročno gledano, dobro trijumfuje. Dugoročno gledano, napredak postoji.

Ali, da bismo vrednovali ovu izuzetnu tvrdnju, prvo moramo da definišemo šta podrazumevamo pod „dobrim“. Ja bih predložio ovu definiciju:

Dobro je ono što pomaže drugima. Zlo je ono što uništava druge.

Kada tako gledamo, nešto treba da nam postane jasno. Svi mi želimo da se dobrota širi. Uvek je u našem najboljem interesu da drugi ljudi budu dobri.

Uzmimo, na primer, poljoprivrednika koji proizvodi hranu za svoje potrebe, a višak daje komšijama. On se ponaša dobro, a želi i da njegovim komšijama bude dobro.

Uzmimo sada, na primer, lopova koji krade hranu od seljaka. On se hrani tako što podriva mogućnost drugih ljudi da jedu. Ponaša se na zao način – ali ne želi da drugi ljudi budu zli. Šta više, nada se da će svi ostali biti i dalje dobri. Ne bi voleo da živi u društvu lopova.

Ovo je izuzetan paradoks u srcu zla. Zlo može da postoji samo zahvaljujući dobru. Dobru zlo ne treba, ali zlu je dobro apsolutno potrebno.

To znači da dobro može imati beskrajan domet, dok zlo u suštini samo sebe limitira.

Ovo nam postaje jasnije kada naš lopov osnuje bandu sa drugim lopovima. Stara izreka kaže da među lopovima postoji čast, i to je tačno. Lopovska družina se mora graditi na poverenju, da bi mogli da rade zajedno i da idu u pljačku. Ali, to poverenje je direktno suprotno onome što rade: izdaju poverenje drugih ljudi. Moraju da se trude da održavaju vrlo različitu stvarnost u grupi i van nje. U bandi moraju da budu dobri, da bi van nje bili zli.

Ovo je vrlo teška dinamika. Kako da gradite poverenje i saradnju u grupi, dok ste u isto vreme van grupe nepošteni i zli?

Uzmimo, nasuprot ovome, grupu poljoprivrednika koji se udružuju u zadrugu na osnovu međusobnog poverenja. Svi su jedni prema drugima dobri i pouzdani. Njihovi postupci u zadruzi jednostavno pojačavaju tu dobrotu i poverenje, a njihovo poštenje i ponašanje prema spoljašnjem svetu još više naglašava njihovu pouzdanost. Interna stvarnost ove grupe je u potpunoj saglasnosti sa eksternom stvarnošću. Dobrota u grupi osnažuje dobrotu van grupe.

Kontrast je još naglašeniji iz perspektive mema. Kulturološki, mi sada vidimo „mem“ kao tekst koji se dodaje na nekoj smešnoj slici koja se širi internetom. Međutim, prvobitna ideja je bila dugačija: mem je neka ideja koja se može prenositi sa čoveka na čoveka.

Dobro ponašanje je mem i loše ponašanje je mem. I jedno i drugo su ideje koje se mogu širiti sa osobe na osobu, pošto mi nesvesno imitiramo jedni druge. Kad vidimo da neko postupa dobro, to na nas može uticati da se i mi ponašamo dobro. Ili, ako vidimo da se neko ponaša loše, to na nas može uticati da i mi postanemo zli.

Ipak, niko ne želi da živi u zlom društvu. Niko ne želi da se zlo širi, ponajmanje neko ko vodi neku kriminalnu organizaciju.

Jer, da bi naša lopovska banda bila uspešna, ona mora da bude spremna da se suprotstavi curenju ponašanja [the leakage of behaviors]. Ako bi pouzdano ponašanje u okviru grupe počelo da curi u njihov način ponašanja prema spoljašnjem svetu, njihovi dani kao pljačkaša bi bili odbrojani. Ili, ako bi nepouzdano ponašanje van bande počelo da curi u bandu, ona bi eksplodirala.

Sama sposobnost dobra i zla da se šire na način kako to radi mem teži da potkopa postojanje zločinačkog poduhvata.

To nije slučaj sa poljoprivrednom zadrugom. Ako se njihova dobrota širi kao mem, to je samo dobro za njih. Ne moraju da brinu za curenje ponašanja, jer ih svako njihovo ponašanje jača. Svako „curenje“ ili imitacija ih samo čini snažnijim.

Mislim da nam nešto postaje jasno i samo na osnovu naše osnovne definicije dobra i zla. Zli sistemi vremenom teže da se raspadnu, jer podrivaju svoje sopstveno postojanje. Dobri sistemi vremenom teže da se razvijaju jer afirmišu svoje sopstveno postojanje i postojanje njihove okoline.

Zbog toga mislim da dobro pobeđuje.

Izvor: Micah Redding, Minimum Viable Theology: Good Wins, 8. Feb. 2016.
Prevod: Biljana Pušonja