На данашњи дан рођен је славни Михаил Васиљевич Ломоносов (1711–1776). Тим поводом доносимо његов портрет који је саставио чувени руски философ Евгеније В. Спекторски.
Споменик Ломоносву, Моска (Врапчева брда)
Михаил Ломоносов је непознат ван Русије, чак и код словенских народа. Међутим, он би морао да заузме почасно место у историји не само руске, него и општечовечанске културе. Он припада оним толико ретким универзалним генијима, чији видокруг обухвата најразноврсније области и који услед тога као да су путокази за напредак културе. Сами Руси су га потцењивали, гледајући у њему само песника. То је било сасвим природно све дотле док нису били објављени сви његови рукописи. Али, већ је Пушкин, са само њему својственом проницљивошћу, схватио да је песништво било само споредно занимање Ломоносова и да није било у томе тежиште његове грозничаве радиности. „Ломоносов – пише Пушкин – јесте обухватио све гране просвете. Ако проучимо његов живот, доћи ћемо до закључка да су егзактне науке сачињавале његово основно и омиљено занимање; његово пак песништво је било донекле забавом, али најчешће службеним вежбањем“.
И заиста тек онда, када је Петроградска академија приликом двестогодишњице Ломоносовљева рођендана (1711–1911) издала његова научна дела, постало је јасно да је он био ванредно универзалан геније. Али и после тога он је остао непознат на Западу Европе, јер rosica non leguntur, не читају се руске књиге, које нису преведене на стране језике. Ломоносов је не само дао низ драгоцених прилога за науку својег доба. Он је још предухитрио читав низ најмодернијих научних теорија. Али је све то остало непознато охолом западу, који је оспоравао Русима, као и осталим Словенима, способност за културни рад. Зато, на пример, Кант и после смрти Ломоносова уверава да у Русији науке неминовно изумиру.
Као научник Ломоносов се није задовољио само једном струком. Разрађивао је физику, хемију, минералогију, биологију, народну економију и економску политику, физиологију, филозофију и богословље. Тиме подсећа на Лајбница, којега је чак наткрилио у томе, што је поред свега тога био и песник. Имао је ванредне способности за организацију сваковрсних научних установа. Баш је његовом заслугом године 1755. био основан први руски универзитет у Москви. Уложио је у овај подухват толико разумевања и енергије, да је, према Пушкиновој изјави, „сам био наш први универзитет“. Исто тако много је учинио за напредак Петроградске академије. И када су приликом његових сукоба са њеним немачким члановима њему запретили одстрањењем из академије, он је поносито одговорио да је лакше одстранити академију од њега, него њега од академије. С обзиром да све то није на одмет да се приликом сто седамдесет пет година од његове смрти осврнемо на њега и његове творевине.
По свом пореклу Ломоносов је био сељак. То може да изгледа чудновато онима, који мисле да су сви руски сељаци били подређени спахијама све дотле док није цар Александар II њих ослободио, што се десило тек године 1861. Али један део руских сељака био је увек слободан. Баш зато када је године 1767. царица Катарина II сазвала руску законодавну скупштину, у њој једну трећину, наиме 167 посланика, сачињавали су представници сељака, козака и источних „инородаца“. У XVIII столећу је баш из средине ових слободних сељака изашло неколико ванредно обдарених и енергичних радника на културној њиви. Овамо спада Посошков, економски саветодавац Петра Великог. Овамо спада Демидов, пионир руског рударства, чији су потомци ушли у руску аристократију. Овамо спада и Ломоносов.
Родио се године 1711. на руском северу, на обалама Белог мора. Од детињства је помагао своме оцу, који се бавио рибарством. Али, према Пушкиновом изразу, био је намењен другим мрежама и другим бригама. Вођен неодољивом жудњом за знањем побегао је од куће, придружио се каравану кола, натоварених смрзнутом рибом и тако је пешке стигао у Москву. Тамо је сео за школску клупу са дечацима који су га исмевали: „Ево будале, који је у двадесетој години свога живота дошао да научи латински језик“.
У московској „Словено-грко-латинској академији“ његову духовну храну је сачињавала ова схоластика, коју је лиферовала Русији Пољска све дотле, док Петар Велики није „пробушио прозор“ у западну Европу. Његова пак телесна храна се састојала само од хлеба и „кваса“ (једна врста бозе од сувог грожђа и сувог хлеба). Ипак, Ломоносов није клонуо. Учио се са толико успеха да је после пет година био упућен у Петроградску академију, која га је године 1736. послала у иностранство да се усаврши у наукама. Отишао је у Марбург, где је постао ђаком Лајбницевог следбеника Кристијана Волфа, који га је признао за „најсветлију главу“. Ломоносов се одмах дао на посао. Већ онда је показао занимање за најразноврсније ствари. Ускоро по своме доласку у иностранство послао је у Петроград извештај на немачком језику о својим научним радовима, истраживање на латинском језику о претварању чврстих тела у течности и своје песме на руском језику као доказ да је овај језик једнак другима „по својој бодрости и јуначком звону“. Било је и пустоловина у његовом ондашњем животу. Тако, на пример, у напитом стању дао је да га врбују у пруске регруте. Одмах по томе је био упућен у тврђаву Везел. Дезертирао је и вратио се у Русију.
Тамо је постао члан Петроградске академије наука. Ова је академија била онда онако исто преплављена странцима, као и Пруска академија, која је била основана исте 1711. године, када се Ломоносов родио. Разлика је била само у томе што се Берлинска академија налазила у француским рукама, док су у руској академији господарили Немци. Услед тога, Ломоносов се није могао усредсредити само на научна истраживања. Борио се за част и достојанство Русије и руске науке. Постао је непријатељ историчара Милера, јер је приметио код њега тежњу да у својим књигама „начини од Русије толико сиромашан народ, како још ниједан писац није приказао ниједан, чак ни најнижи народ“. Осим тога, Ломоносов се трудио да дигне достојанство научника и песника у очима ондашњих великана. Онда се свугде у Европи сматрало да су песници и научници само слуге нарочите врсте на дворовима краљева или великаша и да је њихова дужност да разоноде своје покровитеље.
Њихове су се мецене понашали према њима понекад врло охоло. Зато је, на пример, енглески филозоф Лок морао да заједно са другим слугама корача пред кочијама, у којима се возио његов добротвор, лорд Шефтсбери. Када се млади песник Аруе, који је касније постао чувен под именом Волтера, усудио да дирне у једном епиграму каваљера де Рохана, њега су испребијале слуге овог великаша. Једна француска аристократкиња је позвала Русоа на ручак. Али кад је он приметио да њему није био приправљен прибор у њеној трпезарији, него у соби за слуге, он је одбио ову част. Од оних научника, који су се бавили природним наукама, захтевало се да приређују својим покровитељима ватромете и сличне разоноде. Исто је било и у Русији после смрти Петра Великог. Савременик и супарник Ломоносова, Трећаковски је допустио да се према изразу Бјелинског, „немилице бије шамарима и батинама достојанство књижевника, научника и песника“. Трећаковски осећа „велики трепет“ пред великашима. Пузи на коленима са одом у зубима пред својим покровитељима. Без протеста подноси шамаре и ударе.
Међутим, Ломоносов достојанствено пише грофу Шувалову: „Не само при столу велике господе нити од каквих отмених земаљских владалаца нећу да будем будала, него чак ни код самог Господа Бога, који је мени дао смисао, барем докле год Он неће да ми га одузме“. Ломоносов уопште је умео да се брани. Када су га напала три морнара, који су хтели да га опљачкају, не само да је одбио њихов јуриш, него је још свукао једног и одузео му његово одело, како би и он искусио, што значи бити не субјектом, него објектом презира.
Научна делатност Ломоносова је била ванредно многострана и плодна. Тек у XX столећу, када су изашли његови радови и монографија о њему од професора Меншуткина, постало је јасно, да он није био само филолог и песник. Много се плодно бавио свима природним наукама. Али у томе погледу није наишао на разумевање код својих колега. Неке његове научне теорије су постале актуелне тек у наше доба. Пре него што је француски хемичар Лавуазје признао да топлоту не изазива неки „флогистон“, који уопште не постоји у природи, Ломоносов је формулисао механичку теорију о топлоти. Тежио је да „одстрани магловиту идеју о некој топлотворној материји, која скита и није потчињена ниједном закону“. У вези са тиме, објашњавао је да се варају они, који сматрају да се деца не смеју крстити у топлој води, јер то, тобож, није више чиста вода, него вода, сједињена са супстанцијом топлоте.
Ломоносов се много бавио хемијом, коју је именовао „рукама физике“, чије су „очи“ математика. Био је један од твораца физичке хемије. Доказао је минерално порекло каменог угља, петролеја и ћилибара. За двадесет година пре Лавуазјеа унео је квантитативну анализу у хемију. Пре Роберта Мајера је формулисао начело одржавања материје и енергије. Одбијао је теорију о светлости као зрачењу и објашњавао је њу као треперење. Први је учио да је планета Венера обавијена атмосфером. Објаснио је постанак окаменотина. Предухитрио је модерно схватање метаморфозе планинских наслага и стварање кристала. Свугде је тражио узајамну везу чак и најудаљенијих природних појава. И зато се и на њега не односи изјава ондашњег философа и хемичара Лихтенберга: „Ко зна само хемију, тај не зна чак ни хемије“.
Осим толико разноврсних проблема чистог природословља, Ломоносов се много занимао и за практичну технологију. Његовом иницијативом су биле подигнуте сваковрсне фабрике.
Као филолог, Ломоносов је радио са великим успехом. Један модерни француски стручњак, Антун Мартел, именује га чак „Петром Великим руског језика“. Ломоносов је неуморно радио не само на изучавању, него и на усавршавању руског језика, у коме је ценио „раскош шпањолског, живахност француског, јачину немачког, нежност италијанског и, сем тога, богатство и краткоћу грчког и латинског“. Нарочито је велики значај приписивао непрекидној вези руског језика са црквенословенским, овом неисцрпивом ризницом богословских и филозофских израза. Написао је нарочиту расправу „О корисности црквених књига“, у којој тврди да „руски језик у пуној јачини, лепоти и богатству има да се учврсти без промена и опадања, докле год се руска црква користи Божјим славословљем на словенском језику“. Баш црквеном утицају Ломоносов је приписивао чињеницу да „руски народ, који је настањен на огромном простору, упркос великим раздаљинама, говори свугде у местима и селима један разумљиви језик“. „Супротно томе у неким другим државама, на пример, у Немачкој, баварски сељак мало разуме мекленбуршког, или бранденбуршки швапског, иако сви припадају истом немачком народу“.
Нису ни друштвена и нарочито економска питања остала ван широког Ломоносовљева видокруга. Као и Посошков, много се занимао тиме, што се сада именује социјалном политиком. О томе сведочи његово дело „О умножењу и сачувању руског народа“. Као раније чувени руски хемичар Менделејев у својој књизи „Упознавање Русије“ брижљиво је разрађивао све културне и привредне могућности, које крије у себи Русија, и Ломоносов је стварао планове, како се може уз помоћ науке много учинити „за Сибир, рударство, фабрике, одржање народа, зидарство, правосуђе, поправљање нарави, трговину, јединство чисте вере, земљорадњу, метеорологију, ратну вештину, путеве на север и везу са истоком“.
Као и сви научници са широким назором на свет, Ломоносов је био свестан оне живе везе, која постоји између науке и вере. О томе сведочи његово дело „Сагласност природословља и религије“. Писац тврди да су „истина и вера две рођене сестре, кћери једног Свевишњег Родитеља; никад не може доћи до распре међу њима, само ако њима когод убаци непријатељство из неке таштине, како би истакао своје мудријашење“. „Не резонује разборито математичар, ако намерава да измери Божју вољу помоћу шестара, или наставник богословља, ако мисли да се из псалтира може научити астрономија или хемија“. „Творац је дао људском роду две књиге. У једној је показао своје величанство, у другој своју вољу. Прва је овај видљив свет, друга је књига Свето Писмо. Астрономи показују нама Божији храм. Тумачи и проповедници Светог Писма указују пут ка врлини“.
Пошто Ломоносов није у науци био занатлија, него уметник, добро је разумео суштину песништва. Није се задовољавао проучавањем хармоније свемира, него је још и опевао ову хармонију. И онда за разлику од оних званичних ода, које су му наручивали приликом сваковрсних имендана или других било дворских било државних свечаности, он је писао такве песме, у којима се огледа узвишено уметничко надахнуће. Омиљени је мотив његовог песништва Божје величанство приликом посматрања природе, на пример, када „се отвара бездан пуна звезда, нема броја звездама, нема дна бездану“. Од свих Божјих својстава онај учени песник највише се диви Његовом величанству. С обзиром на то Ломоносов теши човека, који „у тузи узалуд ропће против Бога“.
Као прави хришћанин Ломоносов није схватио свој живот само у смислу неког хемијског или биолошког процеса, нити у смислу животарења без вишег смисла, него као позив, за чије је остварење човек одговоран пред Богом. Мирно је дочекао смрт. Само га је једно узнемиравало: „Сажаљевам да напуштам незавршено оно што сам замислио ради користи отаџбине, повећања наука и успостављања академских прилика, које су у очајању“. Напунио је свега 54 године, када је преминуо.
Берлински универзитет је био основан 1809. године као средиште оне немачке националне културе, коју је занемарила Берлинска академија са њеном француском традицијом И пред овим универзитетом је постављен споменик Хегелу, овом идеологу немачке самосвести и самопоуздања. У Паризу пред старом Сорбоном, која је била оснивана године 1253. и која се некад прочула због својих теолога, и метафизике. у XIX столећу је био подигнут споменик оснивачу позитивне филозофије Огисту Конту, како би се тиме нагласио модерни дух ове установе. Пред Московским универзитетом, који је био основан године 1755, стоји споменик ономе, који је не само много допринео његовом почетном раду, него је још начинио од њега скоро централно огњиште руске духовне културе. То је Ломоносов. Зато, када се 1930. године спомињала стоседамдесетпетогодишњица Московског универзитета, његово се име надовезивало на најбоље и најплеменитије руске традиције. Исто чинимо и ми сада приликом сто седамдесет пет година од смрти оног, који би се са пуним правом могао назвати руским Лајбницом.
Извор: Евгеније Спекторски, „Михаило Ломоносов“, Братство, XVI, 7-8 (1940), стр. 124–130.
