[Отац Владан Перишић је недавно дао интервју новинару Бранимиру Пофуку за Вечерњи лист. Због ограниченог простора, разговор није могао бити објављен у целини. Теологија.нет доноси интегралну верзију интервјуа. Други и трећи наставак биће објављени ускоро.]
Владан Перишић (Фото: Грго Јелавић / Pixsell)
Владан Перишић, доктор филозофије и умировљени професор, а своједобно и декан Богословског факултета Универзитета у Београду, од 2013. године је парох православне црквене општине у Дубровнику. Унаточ заузетости због судјеловања у прослави велике дубровачке фесте Св. Влаха и другим многим обавезама, нашао је времена одговорити на наша питања. А повод разговору у Обзору недавни су његови јавни иступи који знатно одударају од понашања и службених ставова хијерархијског врха Српске Православне Цркве. Но, и много више од тога, његове се ријечи умногоме односе на цијели кршћански свијет, па и на Католичку цркву, особито ону у Хрватској. Многима ће се, били они вјерници или не, оно што говори отац Перишић учинити као нешто што се подразумијева, што је нормално и како би требало бити. Но, баш зато што се тако јасно и храбро изречени ставови тако ријетко чују из уста клера, било православног или католичког у нас, овај нам се разговор чини још драгоцјенијим.
Има већ више од десет година откако је католички теолог доминиканац Франо Прцела у својој књизи „Богозаборав – Рамишљања о актуалним изазовима Цркве“ упозорио на јадно стање теолошког говора унутар Католичке цркве у Хрватској и унутарцрквене јавности. Написао је: „У Цркви не само да нема сучељавања с опречним мишљењима, него нема ни интелектуалне тежње за провјером властитих ставова.“ Како бисте по питању теолошког говора и унутарцрквене јавности описали стање у Српској Православној Цркви?
– Исто тако. У данашњој СПЦ не постоји јавно и слободно сучељавање мишљења без последица по онога ко у црквеној јерархији заузима ниже место. Ако га негде и има – то је искључиво у приватној сфери. То што их у јавној нема ознака је несигурности па и неснађености цркве у савременом свету, чије друштво и културу огроман део јерархије и клира очигледно не разуме. Колико схватам ни у Католичкој цркви није много друкчије.
Наш савременик Томаш Халик је приметио да је у тзв. „Пијанској ери“ (од Пија IX до Пија XII, тј. од средине 19. до средине 20. столећа) Католичка црква током несрећне борбе против модернизма извршила интелектуалну самокастрацију тиме што је ућуткала многе креативне мислиоце из сопствених редова. Тиме је црква у време када је модерна достизала свој врхунац, изгубила способност да води искрен дијалог са тадашњом философијом и науком, која се бурно развијала.
Са СПЦ се последњих година догађа то исто. Своје апсолутно најбоље, најталентованије и најобразованије теологе је прво противзаконито избацила са Православног богословског факултета у Београду, а онда је свима осталима забранила да иступају јавно без дозволе врха цркве. Дакле, и СПЦ је извршила духовну и интелектуалну самокастрацију. И сада поносно и победнички попут неког евнуха чува „освештану традицију“, не схватајући да традиција забрањивања јавне речи и застрашивања хришћана губитком црквеног чина и избацивањем са посла на улицу није традиција коју нам је Исус оставио у наслеђе, него нешто њој дијаметрално супротно.
Уместо да следи Исуса (а кога другог?) и иде у сусрет другом и другачијем, црква се затворила у себе и изиграва „чувара традиције“, као да је традиција сама по себи нека вредност. У вези с тим не бисмо смели заборавити да реч Св. Кипријана Картагинског има вечно важење: „Обичај без истине није ништа друго до древна заблуда”. Према томе, истина мора бити критеријум традиције, а не обратно. Наравно, нешто од традиције треба (штавише, мора) да буде сачувано, али много тога и не. Проста одбрана традиције, често и без разумевања шта се тачно брани, не води никуда. Или тачније, води у регрес, пошто тзв. традиционалисти најчешће немају појма о томе шта је у ствари традиција и шта треба да бране и чувају, а шта не.
Данас је црква (и у Србији и у Хрватској) често неспособна и да чује а камоли да разуме глас, питања, примедбе и критике других. Стално се осећа позваном да нешто брани, чак и када нико ништа не напада. Као да је црква у сталном страху од (спољашњих и унутрашњих) непријатеља (звучи познато, зар не?). Ако настави овако, цркви прети озбиљна опасност да се претвори у секту. Понекад је лако разликовати цркву и секту. Али не увек. У томе би нам од помоћи могао бити увид до којег су дошли многи савремени теолози. Они тврде да су бар две карактеристике разликовале рану цркву од секте: 1. црква је према свету имала афирмативан однос, а секта негативан; и 2. у цркви је владало плуралистичко мишљење, а у секти искључивост и једноумље. На нама је да, уређујући цркву према овом древном обрасцу, покажемо да ови критеријуми могу да важе и данас.
Неопходна је храброст да се превлада тај клерикални страх од другог и другачијег (појединца, друштва, науке итд) којим клир трује и себе и народ и практично га утерује у секту. Можда је клиру лакше владати народом ако га непрестано држи у атмосфери страха и несигурности, трујући га верским фундаментализмом, национализмом, популизмом, ксенофобијом и другим отровима из богате лепезе метода заглупљивања народа. Али клиру се прво мора објаснити да његова улога није да народом влада, него да му служи, да га просветљује и духовно усмерава. И то не у правцу у ком сваки клирик по својој памети мисли да треба, него искључиво тамо где му то налаже Исус. А то сигурно није ни национализам ни ксенофобија.
Наше су цркве дубоко клерикалне. Оне дају предност закону над љубави, моћи над истином, идеологији над вером, моралисању над искреношћу, осуди над милости. Оне уопште не трагају за истином. Оне нису communio viatorum (заједница путника ка Царству Небеском) . Оне се понашају као да истину већ поседују. Као да је она њихово власништво. И њоме као маљем ударају све који жуде да пронађу макар њене ретке одбљеске у овом суровом свету, само ако се усуде да посумњају да истина не станује искључиво у њиховој институцији. Они су убеђени како имају монопол на истину, монопол на Христа. То да нам се истина у овом свету не објављује у својој пуноћи, него да је сагледавамо у најбољем случају само делимично, само као у огледалу, као у неким загонеткама, то им је страно (јер они је, забога, поседују). То да је Исус можда присутан у свима који искрено трагају за истином, добротом, лепотом или љубављу, њима не пада на памет. Ранерови „анонимни хришћани“ за њих су заблуда преслободног ума.
Колико сам само пута чуо из самог врха цркве како „цркви не требају слободни интелектуалци“. Па се питам: а какви јој требају? И како уопште могу бити интелектуалци ако нису слободни? Све ово показује да у њиховим главама влада тешка збрка, из које покушавају да умакну хватајући се за лажну сигурност коју налазе у прописима, ритуалима, параграфима, заповестима и забранама. У свему осим у смирењу. У свему осим у милости. У свему осим у љубави. У свему осим у људскости. Заиста, много тога у цркви треба да умре, да би оно неправедно умрло могло да васкрсне.
Ви сте још прије неколико година, када је због јавнога говора „без благослова“, што је еуфемизам за дозволу надређених, санкциониран ваш колега свештеник и теолог Вукашин Милићевић, изјавили како је слобода говора неупитна. Истакнули сте и то да изговорена ријеч мора бити одговорна, али и закључили да „нити је схватљиво, нити прихватљиво да нетко мора тражити дозовлу да уопште (про)говори“. Јесте ли и ви због таквог практицирања слободе говоре и изражавања критичког мишљења о појавама и догађањима унутар Цркве доживљавали санкције?
– Никад ни од кога нисам тражио дозволу да говорим. То бих сматрао крајњим понижењем и изразом ропског духа. Додуше, не говорим и не пишем баш често, па је то можда разлог што никада нисам санкционисан. Мада је вероватнији разлог тај што је mastermind читаве операције поменутог нелегалног избацивања најбољих наставника ПБФ решио да не предузима кораке у том правцу пошто сам ионако у то време био близу пензије, па бих свакако ускоро отишао са факултета. Али је зато успео противзаконито избацити на улицу све моје најбоље и најталентованије студенте (тада доценте) којима би могао да се похвали ама баш сваки универзитет у свету. О томе би се могло нашироко говорити, али то сада није тема.
Вратимо се питању. Дозволу да говори хришћанин не сме тражити ни од кога, дакле, не само од свог епископа, него ни од васељенског патријарха или римског папе. То је нешто што му припада самим тим што је људско биће. Словесно биће које, као што сама реч и каже – слови, тј. говори. Слобода говора је неотуђиви део људског достојанства. А ако је притом и свештеник, онда је јавна реч део описа његовог позива. Дакле, о томе да ли ће такав (смети) говорити не сме бити никаквих преговора.
Сасвим је нешто друго ако онај који говори припада некој заједници или организацији, па говори у њено име. Тада она има право да га позове на одговорност. А он опет има право да брани то што је рекао. Али да од ње тражи дозволу (тзв. благослов) да уопште о нечему проговори, то је апсолутно понижавајуће и неприхватљиво. Недостојно људског бића. И о томе нема и не сме бити никаквих преговора.
Врло је важно схватити (али је некима тешко прихватити) да цркви Христовој не сме бити никаквих наређења. Кад нам већ Бог не наређује, не можемо наређења прихватати ни од људи. Бог нам не заповеда. Он не жели да нам одузме слободу коју нам је приликом стварања даровао као конституент нашег бића, као оно без чега ми нисмо људи. Он не каже: ја сам свемоћан, а ти си немоћан, ја сам свезнајућ, ти не знаш ништа како ваља, ја сам вечан, ти си ефемеран, данас јеси, сутра ниси, зато слушај шта ти говорим, јер ја наређујем а ти извршаваш. Не. То није наш Бог. Наш Бог нас уверава, привољава, просвећује да чинимо и будемо оно каквим нас је створио.
Примера ради он нам у једној од тзв. десет заповести не каже „Не убиј“ (иако се то тако преводи, што нас у ствари заводи). Богонадахнути записивач у ствари овде не користи императив, него индикатив футура (и у хебрејском, и у грчком, и у латинском). Дакле, Бог нам не наређује, него нас такорећи подсећа ко смо и на чију смо слику створени. Дакле, он ту у ствари каже: „Нећеш убијати“, тј. таквим сам те створио да ти нећеш убијати. Притом, овде се мисли на намерно одузимање живота да би се стекао неки положај или нека материјална добит; у српскохрватском је то „убити“, али нпр. у енглеском то не би било to kill него to murder, јер може се убити и у самоодбрани или потпуно случајно и без намере, нпр. у саобраћајној несрећи. Што не би било убиство о каквом се у овој „заповести“ говори. Дајући нам ову „заповест“ (у ствари „слово“, „реч“, „саопштење“ или „објаву“, а не заповест) он нам не жели заповедати, него саопштити да нас није замислио да будемо такви да некоме радимо о глави, да прво смишљамо како ћемо некоме одузети живот како бисмо од тога профитирали, а онда да то и спроведемо у дело. Не, говори Бог, ви тако нећете чинити, јер вас нисам створио за тако нешто, ви „нећете убијати“. То нек чине они који су ме се одрекли, али док год сам ја ваш Бог Отац, а ви моја љубљена деца, ви ”нећете убијати“. То је смисао ове „заповести“ која то није. А тако је и са свим осталим.
По угледу на Бога и црквена би јерархија морала изнаћи дискурс друкчији од онога који сада важи у цркви. У којем не би смело бити наредаба и забрана. И да се вратим на ваше питање – то би морао бити дискурс у коме не би смело бити „деликта мишљења“. Кад нас већ Бог не поробљава, па неће ваљда ни црквена јерархија.
Да бисмо мало боље разумели преовладујући крут и арогантан став црквене јерархије, морамо схватити да као што постоји црквена теологија, тако исто (нажалост) постоји и црквена идеологија. Као што примећује Едвард Шилебекс, црквена идеологија идентификује Божију стварност са сопственом религијом. Она престаје да разликује Бога и религију. Кроз црквену идеологију црква изједначава себе као институцију са Богом и због тога од верника захтева апсолутну послушност. Али не сме је добити, иначе је готово са црквом какву нам је оставио Исус, а о којој упечатљиво сведочи апостол Павле када коринтским хришћанима пише да „ми [апостоли] нисмо господари ваше вере“ (2Кор 1, 24).
Насупрот апостолу Павлу и уопште првобитној хришћанској цркви, данашња институционална црква, преко своје идеологије, настоји да загосподари вером људи убеђујући их како њени захтеви (неретко не само неразумни, него и супротни јеванђељу) почивају на директном контакту ње и Бога. Но, искуство Царства Божијег је искуство слободе. То је живот у јеванђелској слободи деце Божије. Према томе, ако се осећате неслободно (или још горе застрашено) онда је то сигуран знак да не живите у Христовој (него ко зна у чијој) цркви.
