Prevodi i prepisi

Makar nešto o Dostojevskom

Već godinama razmišljam da napišem makar nešto o Dostojevskom. Mislim da je za to „makar nešto“ došlo vreme.

Malo je reći da je Dostojevski za mene bio omiljeni pisac ili da sam bio i jesam njegov obožavalac. Reč fascinacija ne izražava situaciju, kao ni reči – opčinjenost, oduševljenost, zadivljenost.

Možda bih pogodio rekavši da je zaokupljenost Dostojevskim bila religioznog karaktera. Za mene, on je bio više od pisca, neprikosnoveni vesnik Božije poruke o čoveku – da ponovim mnoge – prorok.

Kao i za Berđajeva, za mene je Dostojevski, ne psiholog, već pnevmatolog, odnosno „psiholog u jednom višem smislu“. On je čovek kojem su otkrivene ljudske dubine i poreklo čoveka u duhovnim visinama.

Počeo sam da ga čitam u petnaestoj godini, od kada je on, kao i za Sv. Justina Ćelijskog, moj „mučitelj i učitelj“. Zapravo, Sv. Justin me je „inficirao“ „mučiteljstvom i učiteljstvom“ i „prokletim pitanjima“. Čak sam dva puta posetio grob Dostojevskog u Petrogradu, u Lavri Sv. Aleksandra Nevskog.

Moje oduševljenje je išlo dotle da sam smatrao da Dostojevski ne može da pogreši, da je neprikosnoven, gotovo svetac, za sve u pravu. Počeo sam da delim ljude na one koji su ga čitali ili voleli, i na one koji ga nisu čitali ili voleli. Posle Dostojevskog, za mene je, da ponovim Berđajeva, sve bilo „bljutavo“. Čitao sam druge pisce, ali bez religioznog ushićenja.

Ovo religiozno ushićenje, egzistencijalni potres i uticaj na dalji životni tok bili su ozarenje. Mislim da je ozarenje prava reč koja izražava moj proces pokrenut stvaralaštvom Dostojevskog.

Bio sam ozaren duhom, stilom, ličnošću Dostojevskog i svim njegovim pozitivnim i negativnim junacima. „Eho“ početnog ozarenja osećam i danas,  pogotovo prilikom ponovnog čitanja.

Zahvaljujući ozarenju postao sam verujući i češće odlazio u crkvu. Nezavisno od drugih uticaja, taj religiozni bio je najpresudniji.

Mnogi su se bavili Dostojevskim. Neke od autora sam pomno čitao, neke, pak, samo površno. Činili su me ljubomornim, jer eto, svojataju mog heroja, uzimajući nešto do čega sam i sâm došao. Prepoznao sam kod njih one teze, detalje, motive koje sam takođe i ja pronašao tokom čitanja. Šta je onda bilo moje otkriće, pitao sam se. Možda baš upravo religiozno, lično probuđenje potaknuto dahom Dostojevskovih arhetipskih dubina.

Međutim, izdvojio bih neke pisce čije su tanane egzistencijalne strune takođe dodirnute iz arhetipskih dubina i metafizičkih duhovnih visina Dostojevskog.

Kao prvi tu je Sv. Justin Popović. Njegov pristup i stil potpuno su me osvojili i „zarazili“. Dve čuvene knjige, Religija i filosofija F.M. Dostojevskog (1927) i Dostojevski o Evropi i Slovenstvu (1940), posebno druga, prenele su uzvišeno usijanje i životnu buru junaka Dostojevskog u moj intimni svet, proizvevši religiozno ozarenje.

Odmah za njim bio je Nikolaj Berđajev, koji je do preterivanja glorifikovao Dostojevskog, gotovo ideološki. Da pomenem Milosava Babovića, Nikolu Miloševića i Vladetu Jerotića koji su samo potvrdili i potkrepili početno mladalačko ozarenje. Tada sam prestao da budem ljubomoran i postao blagodaran.

Posle ovih autora dolazio sam do knjiga koje su se bavile upoređivanjem i uticajima Dostojevskog na razne stvaraoce širom sveta. Pomenuću tek neke po temama: Dostojevski i Niče, Dostojevski i Ajnštajn, Dostojevski i Frojd, Dostojevski – Kant, Dostojevski – Mišima, Dostojevski – Jevreji, odnos Dostojevskog prema ženama, Dostojevski – epilepsija, odnos prema kockanju itd.

Ove studije i knjige me nisu oduševljavale, već su tovarile nepotrebni teret, zamagljujući mi vizuru Dostojevskog ponovo izazivajući ljubomoru, kao kada vam neko oduzima najrođenijeg i svog.

Uprkos svemu, početno ozarenje se nije gubilo. Ono što je do danas ostalo zapečaćeno i neoduzimljivo, jer je duboko sa mnom sraslo, jesu lični utisci, doživljaji i da ponovim, ozarenja. Navešću tek neka.

1. Odnos prema Hristu

Koliko god se, najpre sovjetski, kao i pojedini stari i novi ateistički autori trudili da pokažu kako je pravi Dostojevski ipak bio ateista, buntovnik, anarhista i sl., te da su Čovek iz podzemlja (Zapisi iz podzemlja), Stavrogin, Kirilov (Zli dusi), ili Ivan Karamazov i Smerdjakov (Braća Karamazovi) projekcije autentičnog Dostojevskog – ateiste, ostaju njegove izvorne misli o Hristu Koji je iznad svake istine, viši od nje, i „lepota koja će spasiti svet“. To se ne može opovrći. Dostojevski je bio „okupiran“ Hristom i Njegovom obgrljujućom ljubavlju prema svetu. Njegov Hristos Koji je „naš ruski“ istovremeno je sveljudski, opšti, univerzalni, značajan za sve ljude. Dostojevski je sveopštu ljudsku ideju o spasenju proneo i preneo kroz „nacionalnog, ruskog Hrista“. To je Hristos Velikog Inkvizitora Koji ne igra na ljudskoj slobodi, Hristos Miškina (Idiot), Aljoše i Zosime (Braća Karamazovi), Hristos Koji će spasiti svet jer poštuje slobodu, ne prisiljava na ljubav već ljubavlju i slobodom grli čoveka. Sve je to potvrda Dostojevskove vere. Takvog Hrista sam „osetio“ kod Dostojevskog i to je bilo egzistencijalno ozarenje. Čujmo samog Dostojevskog:

„Pokatkad mi Bog daje časove savršenog mira; u tim časovima ja volim i verujem da i mene vole; u tim časovima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo Vjeruju je sasvim prosto; evo njega: ja verujem da ne postoji ništa divnije, dublje, simpatičnije, razumnije, ljudskije i savršenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju ja govorim sebi, da ne samo nema Njemu slična, nego da i ne može biti. Štaviše, ja izjavljujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine i kada bi istina zaista isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom a ne sa istinom.“  (Pisma 1854. g.)

2. Tajna čoveka

Dostojevski je antropolog. Čovek je u centru njegovih interesovanja, ponekad više nego Bog, mada kroz „prizmu“ Boga on sagledava i razumeva čoveka. Raspon njegovog čoveka je od Jadnih ljudi, Poniženih i uvređenih, podzemnog i buntovnog heroja (Zapisi iz podzemlja) do svetih idiota poput kneza Miškina (Idiot) ili „svetih“ prostitutki, poput Sonje Marmeladove (Zločin i kazna).

„Ključ“ za čoveka je, naravno, sloboda. Ona je hristolika, ne bilo kakva. Za njega je čovek tajna kojom se treba baviti celoga života, tajna koja ima duboke i metafizičke korene. Autentičan čovek se može prepoznati u „graničnim situacijama“, međutim, tek su ljubav, bratstvo i zajednica pravi okviri unutar kojih Dostojevski smešta čoveka. Bez Hrista je čovek – podčovek ili nečovek koji uzaludno teži nadčoveku. Ideal nije samo svečovek kao takav, već Bogočovek. Pravi izraz čoveka nije samo bunt (Zapisi iz podzemlja) protiv porobljujućeg sistema i neslobode diktirane „prirodnim zakonima“ i „logikom“, što je tek početak, već su pravi izrazi koji karakterišu ljudsko biće sloboda i ljubav.

3. Deca

Dostojevski je imao četvoro dece – Sofiju, Ljubov, Fjodora i Alekseja, sa Anom Grigorijevnom Snjitkinom. Umrlo mu je dvoje, Sofija – Sonja (2 meseca) 1868. godine i Aleksej – Aljoša (3 god.) 1875. godine.

Oba gubitka doživeo je dramatično, što je pojačalo njegovo saosećanje prema dečijoj patnji. Iz Uspomena Ane Snjitkine kao i iz Dnevnika pisca, saznajemo o velikoj ljubavi koju je Fjodor Mihajlovič gajio prema deci. Sâm je bio veliko dete, imao je gotovo dečiju dušu. Tu neverovatnu empatiju prema deci, koja provejava kroz njegova dela, osećao sam i tada i danas. Krajnje duboka, dirljiva i potresna je na primer, novela o malom dečaku koji je, u nekom podrumu Petrograda uoči Božića, umro gladan i smrznut kraj umrle majke (Dečak u Hrista kod božićne jelke).

U noveli San smešnog čoveka zahvaljujući „slučajnom“ susretu sa siromašnom i prljavom devojčicom, junak nije izvršio samoubistvo, već je u snu bio prenesen u idealni, bezazleni svet, što mu je spasilo i promenilo život.

Tek opisi stradanja dece u razgovoru Ivana i Aljoše (Braća Karamazovi), koja su učinjena besomučno i zverski od strane Tatara i Turaka, i zverskih „roditelja“, pobuđuju u svakom čoveku bol, saosećanje i pregršt pitanja o smislu stradanja kao takvog, pogotovo nevine dece. Javlja se bunt, gnev, odbacivanje Boga.

Nesporno je – veliki duh Dostojevskog ogledao se i projektovao u njegovoj velikoj ljubavi prema deci. Nisam zato mogao da primim kritike upućene lično njemu, da su scene iz Zlih duhova, u kojima Stavrogin starcu Tihonu izlaže svoj greh obljube devojčice, zapravo Dostojevskova iskustva iz mladosti. Tako nešto niti je dokazano, niti postoje indicije o tome. To su bile i jesu, paušalne, nedokazane hipoteze.

Posebno me je dirnula povest o dečaku Iljuši – Ilji Snjegirjovu (Braća Karamazovi), koji je za Milosava Babovića „najtragičniji lik deteta u stvaralaštvu Dostojevskog, a i u celoj ruskoj književnosti.“ Ilja je dete (9 godina) koje umire od neosvećene uvrede nanesene njegovom ocu Nikolaju Snjegirjovu. Potresna je scena posle sahrane, nad humkom, gde Iljini drugovi pitaju Aljošu, da li će biti Vaskrsenja. Aljoša potvrđuje, te se ovom scenom završava roman Braća Karamazovi. Dostojevski završava i trijumfuje Vaskrsenjem čime sva nagađanja o njegovom mračnom pesimizmu i podzemnoj antropologiji padaju u vodu. Vaskrsenjem završava svoj opus!

Energija, dah i duh ljubavi, saosećanja  i poštovanja prema deci, jesu ozarenja koja me i danas plave, pri svakom vraćanju Dostojevskom. Njegovo sapatništvo je duboko, i nisu u pitanju samo socijalni momenti (glad, siromaštvo, mračni kvartovi Petrograda, beda…), već duboka, duhovna i metafizička dimenzija. U stradanju dece Dostojevski prepoznaje produžetak Hristovog stradanja koje proširuje na ruski narod čija je misija da pronese i prenese „ruskog“ Hrista, najpre Evropi, potom i čitavom svetu. Dakle, u pitanju su, od Boga date kao dar, duboka, duhovna i opšteljudska saosećajnost i sapatništvo, koje su ga često dovodile do bolesti i epileptičnih stanja.

4. Sloboda

Za Florovskog, Berđajeva i Sv. Justina Ćelijskog sloboda je ključ za razumevanje Dostojevskog, „zlatna nit“ njegovog stvaralaštva. Mene je lično, na početku, uzdigla do bunta, upravo ideja bunta Čoveka iz podzemlja (Zapisi iz podzemlja) odnosno, izražavanje slobode kroz bunt protiv „Kristalnog dvorca“, „prirodnih zakona“ i života utemeljenog na logičkoj prinudi i algoritamski predviđenom blagostanju bez slobode, u „idealnom društvu“, u kojem su „2 i 2 uvek 4“ i u kojem nikako i ništa drugačije ne može biti osim predviđenog. „Kristalni dvorac“ je primer uređenog društva  (u socijalizmu) gde je konačno ostvarena svačija lična sreća, kao zadovoljenje svih potreba, što je sve logički predviđeno i sračunato, čak i eventualni bunt i pobuna protiv svega toga. Drugim rečima, to je sistem u kojem ima svega potrebnog za blagostanje, izuzev slobode i nepredvidljivosti.

Za Dostojevskog je sloboda temelj čoveka, međutim, u Zapisima iz podzemlja, on problem slobode nije rešio, već ga je tek prepoznao i načeo. Buntovni, drski i anarhični Čovek iz podzemlja nije rešenje. Anarhijom i destrukcijom „Kristalnog dvorca“ se ne postiže autentična sloboda, već otvara i stvara novi problem. Dostojevski kao rešenje pretpostavlja– lik Hristov u Velikom Inkvizitoru, u kojem slobodu spaja sa ljubavlju.       

Slobodu bez ljubavi imamo kod Kirilova (Zli dusi), koji završava u samoubistvu. Ovo je drugi pol slobode, i u njemu nije sav Dostojevski, niti se on u tome iscrpljuje.

Mene je Legenda o Velikom Inkvizitoru ozarila, upravo odnos institucionalno nametnute vere i vere koja proizlazi iz slobode i ljubavi. Konačno, likovi poput starca Zosime, njegove pouke o praštanju, ljubavi, njegova životna priča i preobraćanje u monaštvo, opisi manastira, životni saveti, ljubav prema tvorevini, trajno su obeležili moj životni stav.

Lepota i dobrota likova, poput kneza Miškina (Idiot), Aljoše (Braća Karamazovi) ili Sonje Marmeladove (Zločin i kazna), upućuju na ličnost Hristovu, odnosno na to da je prava ljubav ličnosna, te da poštuje slobodu. Primer ljubavi koja guši i ne poštuje slobodu dat je u noveli Krotka, u kojoj se očajna mlada devojka ubija skokom sa prozora, jer nije mogla da izdrži posesivno posedovanje u tek zaključenom braku. Novela se završava pitanjem „Volite jedni druge, ko je, dakle, to rekao?“                                                                  

Samožrtvena ljubav bez slobode, koja srozava sebe u stanje robe je „sveta“ prostitutka Sofija – Sonja Semjonovna Marmeladova (Zločin i kazna). Ona je iz krajnje bede i nemaštine, nemavši drugog izbora, kako bi izdržavala oca i sestre, svesno i sa gnušanjem izabrala gubitak slobode, dala svoju slobodu radi ljubavi i postala prostitutka. Volela je druge, a nije volela sebe. Sa druge pak, strane, Rodion Romanovič Raskoljnikov (Zločin i kazna), koji nije voleo druge, a voleo je sebe, zloupotrebio je slobodu bez ljubavi i učinio zločin iz strasti – ubivši babu lihvarku.

Ono što me je ozarilo bilo je literarno oslikavanje i spajanje polariteta ličnosti. Dostojevski se, imam utisak, opredelio za spoj slobode i ljubavi, jer bi opredeljenje samo za jednu od obe, izazvalo potrese, sukobe i zločine.

Kada već govorimo o slobodi, utisak na mene je ostavilo poimanje zajedništva i sveopšteg bratstva među ljudima, i sklonost ka ideji autentičnog socijalizma. Dostojevski se, naravno, odrekao ateističkog i okrenuo, tzv. hrišćanskom socijalizmu, odnosno ideji zajedništva, pravde i svejedinstva.

U Govoru o Puškinu (1880. god.) na sednici Društva ljubitelja ruske književnosti, Dostojevski završava govor pozivom na sveopšte, svečovečansko bratsko sjedinjenje. Čujmo samog Dostojevskog:

„O, evropski narodi i ne znaju koliko su nam dragi! Ja verujem da ćemo mi, tj. pokolenja koja dolaze sva bez izuzetka shvatiti, da biti pravi Rus, znači: želeti da se izmire evropske protivrečnosti i to konačno, i ukazati na svoju rusku dušu kao na izlaz iz evropske tuge, na dušu sveljudsku i sveujedinjavajuću, smestiti u nju sa ljubavlju svu našu braću, i možda, izreći poslednju reč velike, opšte harmonije, bratske sloge svih naroda po Hristovom jevanđelskom zakonu.“ (Piščev dnevnik za 1880. godinu).

Hristov jevanđelski zakon za Dostojevskog je bila svebratska slobodna ljubav koju nije moguće ostvariti ovde i sada, ali koju je trebalo otpočeti sa nadom u budućnost. Zbog toga je on bio prorok.

U nekim komentarima na Govor o Puškinu, našao sam da su po završetku pročitanog Govora, prisutni oduševljeno prilazili Dostojevskom grleći ga, atmosfera u sali bila je uzavrela, radosna, živa, uz međusobna bratska čestitanja i zagrljaje.

5. Bolest, tamna strana

Poznata mi je bila izreka Dostojevskog: „Kroz pakao (peć) sumnje prošla je moja Osana.“ Njegova epilepsija je uzrokovala poseban karakter, koji je često bivao težak i nezgodan. Dostojevski je imao tamnu stranu svoje ličnosti, o čemu svedoče supruga Ana Snjitkina i prijatelj Strahov. Njegovo porodično nasleđe po ocu – lekaru Mihailu Andrejeviču bilo je opterećeno, jer je imao nekoliko predaka ubica i kriminalaca. Sa majčine, pak, strane, Marije Fjodorovne, po biografima Dostojevskog, bilo je nekoliko sveštenika, monaha, pa čak i „gotovih“ svetaca.

Težak, nezgodan karakter, sklonost ka strastima, žar kockanja, u mladosti sklonost ka prostitutkama, Dostojevski je plodno sublimisao i projektovao u svoje negativne heroje. Može se reći da je u njima bio deo njega.

Mene je ozarila ta genijalna sublimacija i katarzično preobražavanje zla kroz stvaralaštvo. Ne mislim da se sav Dostojevski ogledao u strasnim i negativnim junacima njegovih dela ili da je bio shizofren, tj. podeljen u sebi, već da je tokom borbe sa zlom u sebi, u njemu preovladala bolja strana, kojom je spasen kroz stvaralaštvo. Primer je opis nastanka shizofrenije u romanu Dvojnik.

O svojoj bolesti (genuinoj a ne histero-afektivnoj epilepsiji) Dostojevski je kroz kneza Miškina – epileptičara (Idiot) rekao sledeće:

„Svi vi zdravi ljudi, ne slutite kakvu sreću osećamo mi, epileptičari, nekoliko trenutaka pre napada. Muhamed u svom Kuranu tvrdi da je video raj i da je bio u njemu. Nije lagao. Video je on, zaista, raj u nastupu napada epilepsije koju je imao kao i ja. Ne znam da li to stanje blaženstva traje nekoliko trenutaka, nekoliko sati, nekoliko meseci, ali verujte mi na reč da ga ne bih dao ni za sve radosti ovoga sveta.“

Svoju bolest dodelio je osim knezu Miškinu i Smerdjakovu (Braća Karamazovi), što je još jedan vid sublimacije. Inače, može se smatrati prevaziđenom teza o vezi ludila i genijalnosti ili o sakralnom karakteru „svete bolesti“ – epilepsije. U slučaju Dostojevskog, pokazano je (Jerotić – Putovanje u oba smera, Bgd 1992. 116-137) da njegova bolest nije bila uzrok genijalnosti ili pogonski motor za stvaralaštvo. Navedeni citat govori o tzv. epileptičkoj auri, prednajavi svakog napada, koja zaista može biti prijatnog i harmoničnog sadržaja, poput „zatišja pred buru“. U pomenutom opisu kod Dostojevskog, ta „aura“ uoči napada nije bila čak ni to, već, Božija uteha, dar ili nagrada velikom piscu, zbog neizmernih životnih patnji i stradanja. Dar kao predukus rajskog blaženstva i harmonije.

Fascinacija je kod mene izazvana preobražajem Dostojevskove tame u stvaralaštvo, koje je prosvetlilo, prosvetljuje i prosvetliće tolike druge ljude i narode, koji nikakvih veza nisu imali sa Hristovom porukom o ljubavi, slobodi i obećanom harmoničnom raju.

6. Još mnogo toga…

Još mnogo toga ostalo je od Dostojevskog i njegovih junaka što uzrokuje prave bure i ozarenja. Nemoguće ih je sve smestiti u okvire ovog kratkog eseja.

Pomenuću, na primer, opise stradanja siromašnih, poniženih i bednih ljudi… Duboko sastradanje koje izazivaju i prenose ostaje trajno, čini mi se kod svakoga. Kod mene je neotuđivo. Pomenuću zatim opise petrogradskih ulica, zgrada, trgova, osvetljenja Nevskog prospekta, mračnih kvartova, ulaza i hodnika, soba, osvetljenja i zamračenja od uličnih svetiljki, kišnih, mokrih mostova nad Nevom, belih „sentimentalnih“ noći (Bele noći), stanara, prolaznika, aktera…Kakve duboke ljudske ganutosti, prefinjene osetljivosti i saosećajne nežnosti u opisima. Kakva ljudska ljubav sija iz tih  petrogradskih sudbina. To je mogao da nam dočara i prenese samo božanski dar genijalnog Dostojevskog .

Ima, međutim, i mesta za kritiku, kao recimo kod Berđajeva koji kritikuje Dostojevskovo shvatanje narodnjaštva, sa čime bih mogao da se složim. Na nekim mestima (u Dnevnicima) Dostojevski partikularizuje i preteruje dajući mesijansku ulogu isključivo ruskom narodu, dok drugde, on ruski narod uzima samo kao prenosioca univerzalne Hristove poruke o sveljudskoj ljubavi.

Slično tome je i njegovo shvatanje evropejstva. Voleo je Evropu, živeo u njoj četiri godine (Švajcarska, Francuska, Nemačka, Engleska, Italija), ali je i kritikovao njena ondašnja izopačenja (Zimske beleške o letnjim utiscima). Budući naklonjen slavjanofilima, nije joj bio neprijatelj. Voleo je staru, hrišćansku Evropu koja je ostala temelj ovoj sadašnjoj. Kritikovao je njen neopaganizam, humanizam i malograđansko-snobistička oduševljenja njima. Danas bi verovatno bio za Evropu i protiv Evropske unije.

Istakao bih  Dostojevskov slogan izrečen kroz starca Zosimu (Braća Karamazovi): „Svi smo mi za sve krivi“, koji me pleni do danas. On izražava učešće u opštoj odgovornosti za greh i upućuje na podvig neosuđivanja drugih, jer da smo možda bili bolji, ne bismo uzrokovali i doprineli daljem širenju zla. U pomenutom Govoru o Puškinu on kliče: „ Smiri se, gordi čoveče.“

I još… Ženski likovi kod Dostojevskog! Grušenjka (Braća Karamazovi) i Nastasja Filipovna (Idiot) jesu u meni, priznajem,  u dobi od 15-20 godina, formirale ideal ženske lepote, jer su zaista to i bile („ruska lepota“). Međutim, njihova kontroverznost, podvojenost, problematičnost (uvođenje u problem drugih – Dimitrije i Aljoša Karamazov, knez Miškin i drugi) lukavstvo, može se reći i zloba, duboko su me uverili da se čuvene reči Dostojevskog, „lepota će spasiti svet“ odnose ne na njih, već na Hrista.

Od ženskih likova, do danas mi je najdraža ostala „sveta“ prostitutka Sonja Marmeladova, zbog njene svesne žrtvene ljubavi koja ju je, zajedno sa Raskoljnikovim, dovela do pokajanja, poput bludnice kraj Hristovih nogu, kojoj je sve oprošteno, jer je veliku ljubav imala.

Nedostaje još da se pomene i značaj Dnevnika, Beležaka i Pisama, jer u njima vidimo „pravijeg“ Dostojevskog, njegovo lice i naličje, njegovu autentičnost, ali o tome drugom prilikom. Tek kroz njih možemo celovito da sudimo o Dostojevskom, o njegovoj veri u Hrista, ili pak, o njegovoj tamnoj strani.

Mišljenja sam da je njegova ljubav prema Hristu prevagnula i osvetlila tamu. To ga je izvuklo na svetlost, i zbog toga je ušao u večnost.

Izvor: A. Mihailović, Iza odškrinutih vrata, Beograd–Požarevac, 2019.