Sopstvenim ličnim iskustvom svedočimo ono što nam se dešava u vremenu koje osetljivi ljudi opisuju kao da se „vreme ubrzalo“. Ova kolokvijalna konstatacija opisuje mogući uzrok, a to je da naša primalna struktura psihofizičkog sklopa teško izlazi na kraj sa tehnološkim napretkom.
Poslednjih pedesetak godina prirodne nauke u oblasti medicine značajno napreduju. Ovo progresivno pomicanje koje čovek čini u oblasti nauke, a za sopstvenu korist, izgleda da samog čoveka ostavlja iza, kao onoga koji deluje da nije u stanju da isprati tempo razvoja koji je sam pokrenuo. U neku ruku to se praktično događa i sa pitanjima poput abortusa, surogat majčinstva i eutanazije.
Regulacija i kontrola ljudskog potomstva izgleda da zadobija nove problematične aspekte od onih od ranije kada je čovek težio postizanju suverene autonomije pojedinca u pogledu sopstvenog potomstva. Dostigavši društvenu i psihološki željenu emancipaciju – mogućnost da ostvaruje zajednicu slobodno sa onim/onom sa kojim/kojom i kad to želi, da ima onoliko dece koliko manje – više želi – težište se pomera na mogućnosti koje medicina nudi u oblasti reprodukcije, a koje se ispostavljaju problematičnim.
Živimo u vremenu u kome se stepen udobnosti u pogledu koristi od tehnološkog i naučnog napretka tiče poglavito belog čovek dela Evrope, Severne Amerike, Australije i procentualno ne velikog broja stanovništva zemalja ostalih kontinenata. Ova udobnost ka kojoj se željom stremi omasovljeno se ogleda praktično u dvema aktivnostima: konzumiranju i potrošnji.
Gde je žena u svemu tome i potomstvo s tim u vezi?
Vekovima nasleđivani obrasci potčinjavanja i ugnjetavanja slabijeg (žene) ugradili su se u kulturalne civilizacijske tekovine. Pokušaji emancipacije ugnjetenih predstavljaju društveni progres s kraja 19. veka koji nezaustavivo traje i dalje, ali koji najjasnije pokazuju bolnu činjenicu ljudske tvrdokornosti i okamenjenosti postojećih i dugo praktikovanih obrazaca. U svemu tome tehnološki napredak i napredak nauke može biti saradnik emancipatornim praksama, ali im ne garantuje da u globalnom ekonomskom kapitalističkom poretku neće biti njihov istinski krvnik. Tako, surogat majčinstvo kao plemeniti sestrinski postupak jedne žene prema drugoj, danas, uz pomoć nauke može biti omogućen ženi u problemu. Međutim, ono može biti i još više drugih stvari, izrazito ružnih i krajnje potčinjavajućih.
Izjednačavanje želje da se poseduje i konzumira neka stvar sa željom ka posedovanju deteta sa ličnim genetskim materijalom, uvodi mnoštvo problema i situacija. Spisak ovog nabrajanja je dugačak. Pravno ozakonjenje ovakve želje pocrtava i psihološku notu – nauku koja olakšava patnje neutešnim bezdetnim roditeljima. Ovim stupamo u osetljivu zonu sa mnoštvom pojedinačnih nepredvidivih situacija, pravno mogućim za zaobići i situacija teških za regulisanje. U ovakvom manipulaciji podložnom, nestabilnom i osetljivo-ranjivom ambijentu jedno je sigurno – žensko telo iznova predstavlja tužni rabljeni objekat, te viševekovno, inherentno, potčinjavanje žene mutira u nove oblike istog obrasca.
Surogat majčinstvo može biti problematično ponajpre zbog motiva koji pokreće čoveka da na ovakav način reši pitanje sopstvenog potomstva. Ono što zabrinjava jeste stepen neosetljivosti današnjeg prosečnog potrošača konzumenta, opremljenog bezobzirnošću, površnom informisanošću i neodgovornim egoizmom.
Imajući prethodno u vidu, Crkva ima ozbiljan zadatak. U svojim saopštenjima na ovu temu glas Crkve treba podizati pre i iznad svega da bi se odbranile sve oneporavdovane i ponižene a koje se nađu u ulozi surogat majke iz nužde. Umesto zastrašujućih zvaničnih poruka ženama prečesto uterivanim u ulogu grešnica (ubicama dece, nemoralnim bludnicama i tome slično) valjalo bi pokrenuti aktivnu pomoć istim.
Bojim se da bi uloga i društveni angažman Crkve koji je gotovo uvek u zvaničnim saopštenjima korektivan prema društvu bio neodgovarajući, makar kada je reč o problemima bioetike. Ono što bi bila jedna od valjanih aktivnosti Crkve jeste obrazovanje/edukovanje klira (a korisno bi bilo pre svega i vernika medicinskih radnika) u vezi sa gorućim pitanjima bioetike. Na taj način bi umesto klirika koji sa amvona moralizatorski propoveda razočaravajući svoje vernike kao demagog (ili smućujući ih raznim teorijama zavere, plašeći ih poslednjim vremenima i tome slično), imali sveštenika savetodavca i članove parohijske zajednice koji umeju adekvatno da se nose sa problemima današnjice i pomažu jedni druge.
Crkva bi, u vezi sa navedenim problemom, kao i problemima ovog tipa, trebalo da bude majka, te da porodi i da se stara brižno o svojoj deci koja u njoj pronalaze smisao i utehu u društvu koje je iscepkano na paramparčad od pluralizma. Staranjem o svojoj deci putem osnaživanja svake ličnosti jedne parohijske zajednice u pronalaženju tačke oslonca u vrtoglavo ubrzanom vremenu podataka koje više ne može sustići, Crkva bi doprinela društvu ne izneverivši svoj etos postojanja.
