Sretenje u Kragujevcu, 2025. (Foto: Vesna Lalić, Nova.rs)
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Branko Miljković
U spomen blažene uspomene prof. Hrista Janarasa
Čovek je logosno biće koje gradi polis, rekao je Aristotel. Čovek je, dakle, razumno biće, sposobno da razlikuje dobro od zla. Čovek je biće zajednice, biće odnosa. Tragovi čovekovog prisustva na Zemlji, koji sežu duboko u Praistoriju, mnogo pre Aristotela, apodiktički su dokaz relacionog karaktera ljudske vrste. Činjenica koja je predstavljala među između ljudskog kolektivnog življenja i življenja životinja u čoporu je naselje. Uobličavanje naselja (životnog prostora) podrazumevalo je određivanje ose, konkretnog sveštenog znaka u prostoru koje je središte naselja.
Kolektivni ili društveni život je rezultat odnosa prema ovom sveštenom znaku koji objedinjuje život. Na osnovu ovog središta se određuju i postojani znaci u prostoru: istok, zapad, sever i jug. Životni prostor se tako krstoliko saobličava oko sveštenog središta, dobija oblik – izraz i potvrdu života; zadobija poredak i harmoniju. Izvan njega vlada bezobličnost, haos, propadanje i konačno – smrt.
Prirodno, nameće se pitanje odnosa pojedinca i zajednice. Mogućnosti pojedninca su daleko manje od mogućnosti zajednice. Vremenski prolazna individualnost, bez odnosa sa grupom nestaje; grupa nastavlja da postoji. Da li je grupa samo zbir efemernih individualnosti u jednom vremenskom kontekstu? Ako jeste, onda se javljaju mnogi problemi koji dovode u pitanje postojanje istorije i civilizacijâ. Međutim, ukoliko grupa kao društveni fenomen ljudskog življenja jeste dinamika odnosâ, onda ćemo mirne duše moći da posvedočimo činjenicu da ni grupa, a ni pojedinac ne predstavljaju definitivno uobličene realnosti, već predstavljaju događaje, dinamično zbivanje odnosâ.
Hronos (χρόνος), kao koncept vremena, nemilosrdno prolazi i sobom u smrt odnosi sve. Međutim, u životu Zajednice, koja je zbivanje odnosâ i događaj par excellance, hronos se pokazuje nemoćnim. Nemilosrdnog boga vremena zamenio je Keros (καιρός), vreme pogodno za ostvarenje vrline i neiscrpnih potencijala odnosa sa Drugim. Čovekov pristup apsolutnom moguć je jedino u odnosu sa Drugim. Stoga, Hristovo insistiranje na ljubavi i odnosu prema bližnjima nije puki altruizam, već poziv u jednu relacionu ontologiju.
Fiziološki razvoj čoveka je omeđan nepokolebivim datostima (rađanje, razvoj, starenje, propadanje i smrt). Mogućnost i logosna sposobnost za zajedničenje (potencijal društvenog života, života u zajednici) je diahronični događaj, upravo zbog toga što vremenski prolazna individualnost nije kadra da iscrpi bezgranične potencijale odnosâ koje sâma ustrojava. Događaj Zajednice je život koji se ostvaruje u odnosu i kao odnos bez određenih krajeva. On je anticipacija i iskustvo apsolutnog u relativnom.
Ako bismo na kosmogoniju gledali hristocentričnim očima otaca, a naročito svetog Maksima Ispovednika, videli bismo da je svet zaista stvoren da postane Crkva. Da bi individualni odnosi ljudi izdržali katarzu Apsolutnog, moraju biti pogruženi u živu vodu ljubavi Hristove. Hristos je Naselje – Zemlja Živih, a Trojična Ljubav je svešteno središte toga Naselja oko koga uobličavamo življenje.
Svakako, svako individualno postojanje se uklapa u jedno zbivanje odnosâ koji mu pretpostoje (porodica, jezik, politika, etika, etika društvenog miljea u kome je rođen…). Uklapanje u ovu dinamiku odnosâ se razlikuje od pojedinca do pojedinca. Tako vidimo da se iskustvo apsolutnog ne iscrpljuje u komparativnom shvatanju efemernosti individualnih društvenih odnosa (koji svakako imaju potencijala za apsolutno) i diahroničnog i neograničenog karaktera istih ovih odnosa u njihovoj zajedničarskoj sveukupnosti.
Iskustvo apsolutnog je iskustvo jedinstvenog i neponovljivog načina na koji svaka lična egzistencija ostvaruje date odnose u koje se uklapa. Diahronični odnosi koji konstituišu život Zajednice su apsolutni kao neiscrpne mogućnosti uobličavanja i života Zajednice, a ostvarenje ovih mogućnosti od strane svakog pojedinca je slobodno od svakog predodređenja. Reči: Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime Moje, ondje sam i Ja među njima“ (Mt. 18, 20) kao da rezonuju: svaki koji ustanovljuje odnose ljubavi u istoriji (naročito u Hristovo ime) prestaje da bude individuai postaje ličnost, ipostas.
Ako neko smatra da je prethodno rečeno samo lepa zamisao, utopija vere i nade, neka dođe na studentske proteste koji gore ognjem preobražaja u Srbiji. Logosna bića, studenti, inteligencija jednog naroda delatno svedoči događanje Kerosa (καιρός) i preobražavanje efemernog u apsolutno. Uklapajući se u pretpostojeći splet odnosâ, studenti ne pristaju na kompromis sa savešću; kreativno pristupaju ostvarenju svojih ipostasi, baštineći sve ideale hrišćanstva i humanizma. Ujedinjeni kardinalnim vrlinama, studenti svedoče (možda i ne znajući) Vrlinu – Hrista koji je Mudrost, koji je Mera svega, koji je Sunce Pravde, koji je Hrabrost života slobodnog od svake predodređenosti, pa i smrti.
Oni koji danas aktivno rovare protiv studenata i pravde su ljudi spaljene savesti, koji, opet, mogu da posluže kao primer prethodne tvrdnje da grupa i pojedinac nisu konačne realnosti: u meri u kojoj studenti i ostali pravdoljubivi pojedinci u vrlinskom odnosu postaju ličnosti, ovi potonji degradiraju svoju egzistenciju na puku efemernost, prolaznost – laž.
Međutim, nadajući se i kad nade više nema, jer je naša nada Hristos (Sv. Jovan Zlatoust), ne gubimo nadu u njihovo otrežnjenje i pokajanje (ne pretendujući, pritom, na ulogu sudije). Kao hrišćani, ne možemo (i ne smemo) biti nezainteresovani za konkretne istorijske i društvene događaje, naročito ne možemo svoju ravnodušnost pravdati „iščekivanjem nebeske pravde”. Istorija, ovo sada i ovde, je takođe ontološkog karaktera, jer upravo u istoriji uspostavljamo odnose koje nastavljamo u Carstvu Hristovom.