Ko nije sa nama, taj je…

Dakle, ko nije sa nama, taj je protiv nas! (Makijaveli, Vladalac)

Mnogi sa pravom kritikuju realni socijalizam zbog svoje isključivosti. Socijalistički eksperiment je decenijama gradio jednostavnu binarnu sliku sveta u kojoj postoje izrabljeni i izrabljivači, odn. proleteri i buržoazija. Sa druge strane, Zapad je imao svoje viđenje sveta po kojem su oni dobri momci, dok su svi ostali dehumanizovani, prazni i zli. Mediji su bespoštedno trošili energiju da prikažu sliku o divnom i bogatom Zapadu, naspram odvratnog Istoka, ljudi niže vrednosti. Holivudska produkcija svoje najveće blokbastere stvara pothranjujući ovakvu sliku stvarnosti. Svet se deli na dobre i zle, a ovu podelu je potrebno što pre shvatiti i prihvatiti. I tako decenijama imamo, sa obe strane, narative o svetu koji nije tako komplikovan, kompleksan – svetu koji je jednostavan, podeljen na dobro i zlo. Uz dobro, onako kako se definiše, moraju svi biti, dok je zlo, kako ga vide, osuđeno na odbacivanje. 

Od vremena Hladnog rata nije se mnogo promenilo. Binarni pogled na svet i dalje je dominantan, a sistem pojednostavljivanja vidljiv u svakoj pori društvenog života. Isključivost koja je prisutna ogleda se često u pozitivnom vrednovanju samog udruživanja i zajednice po sebi, ma koliko ona bila ispražnjena smislom. Danas nije nužna pretpostavka postojanje ideologije da bi u političkoj partiji članovi imali osećaj pripadnosti na temelju suprotstavljanja drugima. Oni drugi takođe nemaju ideologiju, ali su neprijatelji – što je valjda dovoljan razlog socijalnog organizovanja. Udruživanje radi ličnog interesa, a ne udruživanje radi zajedničkog cilja. I naravno – ko nije sa nama, taj je protiv nas. Ovakva paradigma svako drugo mišljenje žigoše kao neprijateljsko i opasno. 

Ljudi koji prilaze Crkvi često dolaze iz okruženja ili nasleđa binarnog pogleda na svet: sveta u kojem postoje naši i drugi, a ti drugi su po pravilu neprijatelji. I dok je ova paradigma funkcionisala kroz partiju, ideologiju, državu – sada se primenjuje na novi život – crkveni. Otuda je jedna ideologija zamenjena drugom, pa, krajnje otužno, pravoslavlje postaje instrument nove ideologije, zamenjuje se pravoslavizmom. Integrativna i uključujuća uloga hrišćanstva potpuno je izgubljena iz vida, dok su vrednosne kategorije zapuštene u ime podela i osvajanja. I pored istina koje nam je otkrio Makijaveli, ostavljajući čoveka tamo gde jeste kada sebe i svoje interese stavlja ispred svega, hrišćanstvo poziva tog istog čoveka da iskorači u novi svet.

„Ko nije protiv vas, s vama je“ (Mk 9,40)

U Jevanđelju po Marku, imamo jasno dat opis čoveka koji leči ljude u ime Hristovo. Apostoli nailaze na tog čoveka: „Učitelju, vidjesmo jednoga koji ne ide za nama; a tvojim imenom izgoni demone“ (Mk 9,38). Oduševljeni Hristom, Apostoli Ga doživljavaju kao vođu, ali i više od toga. Za njih on je moćan čudotvorac, koji im još nije do kraja jasan, čija poruka mira i ljubavi nije još do kraja osvojila njihova srca, kao ni Njegova poruka o Carstvu koje će On uspostaviti. I dok Hristos govori o Carstvu Božijem, dotle je njegovim učenicima njegova poruka bliža kao priča o Carstvu na zemlji. Isusove aluzije na Carstvo ovde na zemlji dovoljne su da ih zbune, „Carstvo Božije je među vama“, „Carstvo je već došlo.“ 

Apostolima je ipak draža vizija ovozemaljskog carstva gde će vidljivi gospodar biti Isus, a oni njegovi najbliži saradnici. Apostoli, rezonujući na ovaj način, doživljavaju sada kao neophodno da brane svoj status pripadnosti maloj, ali odabranoj grupi. Nailazeći na čoveka koji takođe leči druge ljude, iznenađeni su da taj čovek radi nešto van njihove kontrole i nadzora. Iznenađeni, ali i oduševljeni predlažu mu da se pridruži Hristu. Pretpostavljamo da on to nije učinio jer mu Apostoli zabranjuju da dalje radi bilo šta: „i zabranismo mu, jer ne ide za nama“ (Mk 9,38). Za njih je neshvatljivo da neko može raditi nešto slično njima, a da ipak bude van sistema koji se stvara oko Hrista i njegovih učenika. Drugim rečima, čovek čini dobro, ali bez pripadanja zajednici apostola. 

Apostoli u nastavku priče odlaze Hristu sigurni da će Njegova reakcija biti kažnjavanje neposlušnog čudotvorca bez pripadanja. Protivno njihovim očekivanjima, On im odgovara da puste čoveka bez pripadanja na miru – „jer ko nije protiv vas, s vama je“ (Mk 9, 40). Ove reči su u njihovim ušima izazvale, možemo to naslutiti, veliki potres. Umesto očekivanog pogleda na svet, crno-belog, ili si sa nama ili si protiv nas, Gospod otvara jednu potpuno novu dimenziju ovom izjavom. 

Današnje vreme nije vreme ateizma kako mnogi misle. Ono u čemu se mnogi sociolozi religije slažu jeste da ljudi i dalje veruju, samo što veruju bez pripadanja bilo kojoj konkretnoj zajednici. Ljudi možda nisu anti-teisti ili ateisti, ali jesu anti-crkveni ili anti-jerarhijski nastrojeni. Praveći razlikovanje ovih pojmova, u stanju smo da kritički sagledamo svaki od navedenih fenomena uviđajući mogućnosti izmene i popravljanja.

„Koji nije sa mnom, protiv mene je“ (Mt 12, 30)

Ove Hristove reči, mogli bi da navedemo kao suprotnost prethodnim citatima o integrativnom delovanju Hristovom. „Koji nije sa mnom, protiv mene je“ (Mt 12, 30; up. Lk 11, 23). Međutim, ako pažljivije čitamo celi odeljak, vidimo da je zapravo i ovde u prvom planu sabiranje – integracija čovečanstva. Jer u istom stihu se kaže, „i koji ne sabira sa mnom, rasipa.“ Dakle, u poslu sabiranja i uključivanja mnoštva ljudi u zajednicu vernih moramo svi delati. Onaj ko ne razbija čovečanstvo, nego učestvuje u delu sabranja i on je sa Gospodom, pa čak i ako nije formalno član Njegove zajednice (Mk 9, 40). Kod Luke i Mateja je akcenat na ličnom, „ko je protiv mene“ – dok kod Marka imamo akcenat na zajednici – „Ko nije protiv nas.“ Dakle, ličnost (ja) radi na integraciji ljudi i sveta (mi). U odnosu na personalni karakter kod Lk i Mt, Mk nam donosi komunitarni karakter. Svaka ličnost (personalno) koja deluje na integraciji (komunitarno) zajednice u duhu ljubavi i vrednosti Carstva Božijeg jeste deo Hristove zajednice. Personalni karakter Hristove ličnosti sabira čovečanstvo, pa tako svako onaj koji teži Hristu, u svom ličnom uspinjanju pozvan je da sabira čovečanstvo – a ne da ga podvaja. Na kraju svog puta, na krstu, Hristos ujedinjuje sve ljude – jer svi umiremo. Naš put počinje sa podvajanjem, sa deljenjem ljudi na „ove“ i „one“, na „naše“ i „njihove“, ali što se više upodobljavamo Hristu, što postajemo sličniji Njemu, svaka takva podela mora da se lagano ukida i pretvara u integraciju koja prevazilazi formalne granice: etničke, polne, konfesionalne.

Hristova poruka koja vodi ka integraciji čovečanstva, često je izazvana stihovima iz Lukinog jevanđelja: „Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo“ (Lk 12, 32). Naime, čini se kao da ovi stihovi ukazuju da su hrišćani osuđeni na to da budu mala grupa, te je stoga potpuno opravdano posmatrati svet kroz optiku crno-belo, gde je malo stado ona istinska grupa hrišćana dok su ostali osuđeni na propast. Ovako tumačeni stihovi, veoma lako mogu odvesti u podgrevanje ekskluzivnog mentaliteta (sektaškog).

Međutim, Hristos se obraća trenutnoj istorijskoj zajednici u ovim stihovima, te ih on i naziva pravim nazivom – „malo stado“. Njegove reči nisu izrečene kao apsolutna istina za budućnost, nego kao opis trenutne situacije. Da je kojim slučajem neko od Njegovih učenika ovo razumeo kao proroštvo, tada se Apostoli ne bi trudili da prošire poruku hrišćanstva svim narodima sveta. Sigurno je da onda ni Apostol Pavle ne bi dao deo sebe u širenje hrišćanstva celom svetu. Za najbliže ljude oko Hrista ovi stihovi su bili istorijski uslovljeni, a nikako ne izgovor za nerad i nebrigu za druge.

„Bez pripadanja“

U današnje vreme, tolerancija označava prihvatanje i saradnju sa osobama sa kojima nije nužno i najčešće se u mnogo čemu ne slažemo. Pojmovi tolerancija i multikulturalizam su umesto svojih plemenitih ciljeva za posledicu donele nasilje, socijalnu nepravdu, pojačano siromaštvo. Umesto integracije društva, život ljudi različitih kultura i tradicija prerastao je u „suživot“, tj. živimo jedni pored drugih (ali ne i jedni sa drugima). Iako veoma korisna, tolerancija ima mnogo manji domet nego li Hristova poruka iz Jevanđelja po Marku. Kada prevedemo Njegove reči, one su mnogo jače i šalju mnogo snažniju poruku. Ko nije protiv nas (npr. neki ateista), on je sa nama. Ukoliko je sa nama, to znači da možemo sarađivati sa njim i raditi zajedno na mnogim ciljevima od obostranog značaja. Jedan od ciljeva svakako jeste da živimo kvalitetan i ispunjen život – nešto čemu svako ljudsko biće teži, daleko od puke egzistencije. 

Dubina Hristove poruke postaje očigledna upravo danas, kontekstualizovana poziva i nas na radikalno preispitivanje dosadašnjih pogleda na svet i ljudi oko nas. Drugim rečima, umesto dezintegracije čovečanstva, ova poruka deluje integrativno, spajajući ljude na minimumu zajedničke osnove. Štaviše, ovo nije pitanje samo izbora, već to Hristos postavlja kao imperativ. On odgovara Apostolima tako što im kaže da ne treba da brane bilo kome da u Ime njegovo leči i pomaže drugima, iako taj koji to čini ne mora da bude i formalno član njihove zajednice: „A Isus reče: Ne branite mu!“ Formalno biti pripadnik zajednice, ili biti „bez pripadanja“ nije od suštinske važnosti u Hristovim očima. Kao pripadnici pravoslavne zajednice imamo samo veću odgovornost da pomažemo i nadahnjujemo svakoga ko dobro čini, pa bio on deo nas ili ne. 

Novi zavet nam pokazuje da Hristos umire za naše grehe, grehe i zablude naših misli i uverenja. Njegov krst jeste poziv na naš lični krst. Udaljavanje od zablude i ideologije pravoslavizma u kojem postoje samo prijatelji i neprijatelji – mi i oni. Istina je samo jedan savršeni, Onaj koji strada za sve ljude bez obzira na njihove pogreške. U momentu smrti, Hristos u sebe uključuje svakog čoveka – svakog koji umire. Tako je i Njegova smrt iskustvo koje svi delimo – sa ili bez pripadanja…