Banksy
Sloboda uvek podrazumeva odgovornost jer predstavlja našu sposobnost da odgovorimo na poziv Božiji. Pri stvaranju, Bog nas je iz nebića pozvao u biće. Ali, proces stvaranja još nije završen, pošto, kako kaže Sv. Vasilije Veliki, čovek je biće kome je zadato da postane bog. Oboženje čoveka i čitave prirode razlog je stvaranja sveta, razlog je Ovaploćenja Logosa Božijeg koji se u poslednje dane rodio od Djeve Marije.
Prema Sv. Grigoriju Niskom, upravo je sloboda ikona Božija u čoveku, ona mu je data da bi mogao da projavi ljubav prema Tvorcu kroz ljubav prema čoveku i tvorevini. Neodgovorna sloboda, sloboda koja ne odgovara na poziv ljubavi Božije, izopačuje se i postaje uzrok najvećih zala. Umesto da obožuje ona obezbožuje ali i dehumanizuje. Sloboda bez Boga postaje paradoksalno sloboda bez čoveka, jer bez ljubavi prema Bogu nema ljubavi prema čoveku. Ali, i ljubav prema Bogu se pokazuje kao istinita samo ako se projavljuje kao ljubav prema čoveku. „Ako ko kaže da voli Boga a ne voli čoveka, takav je lažov jer kako ćeš voleti Boga koga ne vidiš ako ne voliš čoveka koga vidiš“, svedoči nam Apostol Jovan. Čovek je biće koje se uvek kreće i uvek nekuda ide – samo je pitanje gde. Izopačena sloboda ne samo što ne vodi uzrastanju do oboženja, koje je cilj čovekove egzistencije, već vodi degradaciji i to ne na animalni nivo, već daleko ispod njega. Pošto nema slobodnu volju kao čovek, životinja se nikada ne može uzdići kao čovek ali ni pasti kao čovek.
Danas se o slobodi priča više nego ikad, sloboda se ceni, ističe, naglašava na svakom koraku, a opet je slobode manje nego ikada. Sloboda je zloupotrebljena, dovedena do sopstvenog paradoksa, ismejana i prezrena. Postala je karikatura, besmisleni izliv besmisla. Gledajući „medijsku scenu“ u Srbiji, stiče se utisak da smo samo na korak od zatvaranja punog kruga, od doslovnog povratka na rimsku praksu „hleba i igara“ i uvođenja gladijatorskih borbi kako bi se plebs zabavio i anestezirao. Taman kada pomislimo da su mediji dotakli dno, oni nas narednim izlivima „kreativnosti“ uvere da je dno uvek dublje nego što smo mislili.
Klovnovi su uvek više tužni nego smešni. Njihova našminkana lica, grimase koje prave i trapavi hod, izazivaju sažaljenje prema ljudima koji su prinuđeni da glupiranjem i smoponiženjem zarađuju za život. Ali skaradna šminka ipak ima i pozitivnu funkciju poput maske u antičkom teatru. Ona istovremeno izlaže ali i štiti glumca i njegovu ljudskost jer ne dozvoljava da bude potpuno izložen, ostavlja mu mogućnost da smeh publike pripiše crvenoj kugli koja predstavlja nos, a koju nakon predstave može da odloži.
Današnji klovnovi medijske scene Srbije nemaju tako povlašćen položaj kao nekada cirkuski klovnovi. Oni glume same sebe, ogoljeno predstavljajući jad i bedu sopstvene egzistencije, parodiju sopstvenog života. Nude sopstvenu mizerju očima isto tako jadnih „gledalaca“ koji u gledanju tuđe javne sramote i poniženja nalaze voajersko zadovoljstvo i pervertiranu utehu za sopstvenu čamotinju, glupost i indolenciju. Hleba možda ima a možda i nema, ali igara, svakako ima. Čak ne ni igara, već malih bolesnih, mizantropskih igrica koje podilaze najnižim porivima da se lična samopotvrda i vrednost utemelji na činjenici da je neko (koga gledam) bedniji od mene (koji gledam). Poput pingvina koji, „kad jedan padne ostali skaču“, gledalačka masa prati uživo „borbe“ u virtuelnom Koloseumu gde se kao oružje koriste primitivizam, glupost, prostakluk.
„Pa to narod hoće!“ Odgovaraju uglas kreatori ove duhovne lobotomije. Ali zapravo, narod to neće već mu se to nameće. Umorni od života bez perspektive, iscrpljeni nemaštinom, ljudi se prepuštaju „čarima“ kutije sa slikama, konzumirajući sadržaje koji se pred njih iznose. A ti sadržaji sve više liče jedan na drugi, tako da je razlika između „ozbiljne“ i „zabavne“ televizije, između „ozbiljne“ i „žute“ štampe gotovo iščezla (čast retkim izuzecima).
Šta činiti? Zar se zalažete za cenzuru, upitaće neki? Odgovaramo: ljudsko društvo je tako stakano da sve sile u njemu moraju da budu izbalansirane. I danas kada svako može da „kaže sve što hoće“ postoji cenzura i to možda najperfidnija i najdelotvornija. Danas cenzura deluje tako da svako može i govori šta hoće ali niko nikoga ne sluša. U doba starog totalitarnog režima bilo je zabranjeno izraziti mišljenje suprotno vladajućoj politici, ali su umetnici i intelektualci iznalazili način da pošalju poruku javnosti. I ta poruka je stizala, jer su ljudi slušali. Danas, međutim, ostvaruje se Lakanova opaska „da svi znamo da uši služe zato da ne slušaju“. Zaista, danas možete reći šta god hoćete, možete kreirati umetničko delo kakvo želite, ali reakcije neće biti jer niko neće čuti, pošto je javni prostor zagušen grajom bezbrojnih „starleta“ i podobnih opskurnih likova, koji odavno preplavljuju ne samo estradnu i političku scenu već sve oblasti ljudskog delovanja.
Dakle, da, hoćemo cenzuru! Makar samo malu, makar u obliku posebnog poraza koji bi proizvođači duhovnog i mentalnog otpora plaćali. Nešto poput akciza na duvan i alkohol, zajedno sa vidljivim upozorenjima o posledicama koje praćenje takvih sadržaja izaziva.
