У царству кича влада диктатура срца… Нико то не зна боље од политичара. Чим је неки фотоапарат у близини они трче првом дјетету које спазе да га подигну у наручје и пољубе у образ. Кич је естетски идеал свих политичара и свих политичких покрета. (М. Кундера, Неподношљива лакоћа постојања)
Има већ сигурно десетак година како ми је пријатељица у разговору, нисам сигурна више на коју тему, вјероватно o неким свакодневним естетским потребама, прокоментарисала да „мало кича може да унесе пуно радости у живот“. Било ми је то занимљиво до мјере да сам запамтила и често се сјетим и данас када више немам ни идентичан (строг, тако ми кажу) однос према животу, а ни ту пријатељицу. Лично се склањам од кича, али знам да сам му (иако то ни сама себи не желим да признам) у неким сферама прилично наклоњена.
Волим накићене и претјерано нашминкане жене. Увијек дјелују срећније што је недокучиви императив нашег доба. Срећа, и агресивни, нереални поход на њу чини да кич још више добија на снази, коју никада није ни губио.
Ако хоћете много „фоловера“ на друштвеним мрежама, кажу стручњаци за дигитални маркетинг, треба да упућујете на емоције. И то без устезања. Са емоцијама најлакше упадате у сферу кича и не можете да оманете. Проституисање властитог унутрашњег (емотивног) живота, „поетика испразне сензитивности“ (Сретен Петровић) у циљу виђености, прихваћености , и на крају крајева, оно најважније, зараде, већ је устаљена пракса.
Не могу ја, нити желим, да заступам никакав естетски и филозофски елитизам, посебно јер нисам никакав стручњак у тој области, али ако се истински вриједно стваралаштво ослања на један дубљи ниво, тј. суштину, а кич је, како кажу они који јесу стручњаци, испражњеност од суштине, треба ли онда да ипак зазиремо од њега када је стваралаштво које се ослања на духовно у питању?
Када говоримо о вјери, често адресирамо на срце, али срце у духовном животу нема сентиментални карактер. Заправо, у ономе што данас зовемо духовним животом најчешће има, што би свакако било пожељно заобићи. Јер упућивати однос са Богом на срце као темељ површних занесености чини духовни живот профанијим од биолошког, свакодневног.
У том маниру, умјетност која настаје прецизним копирањем средњовјековља, богомоље које имају за циљ само да личе на „православне“ или да, што је још погубније у доба у коме живимо, копирају сјај и богатство византијског златног доба, не играју ни на једну другу карту осим пуке сентименталности која има за циљ да „загрије срце“ вјерника, а заправо га уводи у царство кича. Слично је, заправо исто, и са проповиједима, тј. учењем.
И шта се дешава у том царству? Дјеца постају асесоари за фотографисање срећних породица, оруђе моралних представа и императив лажног, тј. кич смисла постојања. Наше естетске и духовне потребе постају преплављене сликама које кореспондирају са реалношћу и поново долазимо до онога што смо већ поменули да кич јесте. До испражњености од суштине.
Као што мало прије признадох, нисам имуна на кич. Видим га као саставни дио савремености, чак као неопходност, али ту себи морамо поставити питање у којим областима он не наноси штету, тј. може бити и користан. Ако ја обучем шарене рукавице, као што у чувеној пјесми предвиђа своју будућност Вислава Шимборска, или се закитим некм упадљивим накитом, то може да унесе понешто радости, опуштености и, на крају крајева, смијеха у свакодневицу, али ако то брзинско, инстант естетско рјешење пренесемо у сферу духовног живота то не само што унижава метафизички карактер Христовог учења, већ је самим тим и опасно.
Умјетност средњовјековља, улазак у једну средњовјековну цркву или сусрет са фреском из тог периода, има моћ да нас пренесе у то доба, или како каже Мерло-Понти „да реконструише то културно окружење које је било његово (умјетниково) и које више није наше… кроз нашу историјску ситуацију, споји се у мислима са његовом“, и да вјеру, рецимо, Стефана Дечанског или било ког другог средњовјековног неимара, који је спуштао небо на земљу својом богомољом, не би ли оприсутнивши Духа Светога и самоме себи указао да постоји покајање и да оно што чини има смисао, доживимо у њеној пуноћи.
Или када видимо фреску принцезе Симониде, са свим украсима и знамењима који чине да препознамо њен положај у друштву, ми опет видимо један аутентичан приказ принцезе коју зограф већ види у Царству Небеском.
Имамо ли то данас?
Имамо, наравно, али све више „ту и тамо“, тј. на начин да од силних копија, крајње неаутентичног подражавања давно умрле царске Византије, злата у блату сиромаштва у коме живимо правдајући то тиме што „Богу дарујуемо најбоље“, престајемо бити способни да препознамо умјетнике који испољавају „стваралачки немир и врење створено у души субјекта“ (Сретен Петровић), и у стању су да га искористе и пренесу при свом личном сусрету са Богом. Који „универзално достижу ненапуштањем своје посебности“ (Морис Мерло-Понти) , а нама који добијамо прилику да контемплирамо над тим аутентичним свевременским тренутком преточеним у умјетност дарују истинску корист, духовног раста или избављења из неког мрачног егзистенцијалног клупка у које смо се запетљали.
Али све то, чини се, остаје на периферији у савременом вјерском животу у коме доминира кич који треба да послужи „да се одржи стање затомљене свијести, а оправдање се налази макар у привидно духовној економији у циљу предупређивања очаја“ (Сретен Петровић).
Имамо ли ми право да се препуштамо таквим средствима када је живот Духа у питању?
Кич претендује да лијепим прикаже и оно што није лијепо, вриједним и оно што није вриједно, тј. да закити стварност на начин да нас омами, успава и привидно усрећи. Заправо, чини све оно што живот Духа не дозвољава.
Живот у Духу je будност, ма како мрачна била. Умјетност и филозофија које настају на пољу сусрета стварности каква јесте и Духа присутног од Педесетнице не анестезирају, а још мање обмањују и уљуљкавају у неке сладуњаве форме које немају суштину, и самим тим и не трају.
То не само што је лажно, већ је и опасно, јер је буђење из реалности кича неминовно код сваког његовог конзумента, ма колико произвођачи духовног кича потцјењивали човјека мислећи да му чине услугу (мада се најчешће ради о услугама себи). И често је тужно и трагичпно.
Тако да је на нама да се запитамо, да ли је – када нудимо кич – у питању само наше потцјењивање човјека, поједностављивање ствари Духа за више „фоловера“ или смо, што је још горе, искористили тај, како Кундера каже, „естетски идеал свих политичара и политичких елита“ и ушли у пројекат претварања вјечног у привремено и нетрулежног у пролазно.
Пројекат алармантно опасан, али у крајњој инстанци, надајмо се, ипак немогућ.
