Као да не постојимо…

Понекад сањам Кијев. И то не само Лавру. Сањам онај неразумљиви, блиски контраст огромног града и у њему велике Лавре. Сањам да путујем у дубину земље на станици „Арсенаљнаја“, свих тих 105 метара мимоилажења са лицима других људи који управо излазе из просјечене дубине тунела на свјетло дана. Сањам да улазим у неку од манастирских пештера: тамо нису „само“ мошти кијевских светитеља, тамо старац јеромонах и сада служи у малој пећинској цркви, а свијећа у његовој руци бљешти на лицу и одежди и казује: „тма его не объят…“ Сањам ону милину службе у некој од „сасвим обичних“, парохијских цркава, на Боршчаговки, код оца Николе и оца Виталија, или у „афганској“ црквици, код оца Сергија; када се мелодични гласови стапају у ритму који као да говори: ево, сав се јад овог нашег, кијевског, украјинског и свељудског живота пресаздао и узнио у ово меланхолично и потресно, до суза доводеће и окрепљујуће појање. Све зиме и све глади, сва пијанства и животна лутања, све радости и сви празници – све је стало у ову бескрајну службу: у њој јесмо сви. И пожелиш да та свјетлост и мелодија трају док Христос опет не дође, да све што човјек до тада трпи и чини другом човјеку у граду на обалама Дњепра ишчезне ту, у Цркви, у свитању Осмог дана који је ту, сасвим близу…

Нама је несхватљиво колико душе, срца, човјека, уносе сви Источни Словени у богослужење. Читајући Пушкина и Достојевског, слушајући њихову музику, ми стекнемо утисак да та „руска душа“ увијек и свагда кипти од емоција и показује их цијело свијету. Отуда нас увијек изненади (и помало разочара, искрено говорећи) потпуна слеђеност лица људи на кијевским улицама, нека стална окамењеност која није она свудаприсутна престоничка индиферентност за свијет и човјека око себе. Она се сусреће не само на улици. Она остаје свагда и свугдје осим у кругу најближих. Понекад и „у Цркви“. Онолико колико сви епископи и протојереји (и сви вјерски великодостојници свих религија) имају неку очекивану фацијалну експресију која (треба да) одсликава моћ, беспристрасност за све овоземаљско и погруженост у онтологију узвишеног, у Украјини (и Русији) то је још израженије. Отуда је заправо толико потресна и изненађујућа, за душу окрепљујућа та блиска, свеобухватајућа, преданост богослужењу. Све што душа осјећа, све што има да се каже – казаће се тамо и само тамо. Литургија – једина катарза, пролом тог од камена невидљивог унутрашњег живота у словенском човјеку…

Отуда свих ових дана и ноћи како траје ова мучна фаза „украјинског црквеног питања“, не могу да се не питам шта је то што људи у мом Кијеву осјећају? Шта је то што им је у души, шта је то што они читају у званичним саопштењима?

И онда отварам интервју драгог познаника, Митрополита бориспољског Антонија (Паканича) за хеленску „Ромфеу“. Моја очекивања произилазе из његовог положаја (већ дужи низ година једна од најутицајнијих личности у УПЦ, ректор Кијевске Духовне академије и семинарије, „управљајући пословима УПЦ“ = човјек одговоран за спремање званичних материјала и одлука УПЦ итд) У свим приликама одмјерен човјек финих манира, дипломатичан и помало загонетан. Али тај интервју је све само не дипломатски збир информација. Штавише, у једном моменту, Митрополит говори: „сада је прошло вријеме дипломатије. Треба да говоримо отворено и искрено…“ Заиста јесте. За све нас, изван Украјине, данашњи час јесте још један моменат геополитичког и „унутарцрквеног“ навијања. За наше људе у Кијеву – вријеме је одлуке и лома у души.

Како данас вјерник Украјинске Православне Цркве доживљава одлуку Цариграда да, без консултација са Митрополитом Онуфријем, пошаље два „егзарха“ како би формирали „аутокефалну цркву Украјине“? Да ли је Патријарх Вартоломеј уопште најавио такву одлику приликом њиовог сусрета 23. Јуна у Фанару? Митрополит Антоније свједочи:

Уопште не. Зато се и чудимо – зашто је Патријарх Вартоломеј нашао вријеме и начин да разговара са Предсједником (Порошенком – прим. Д. Ђ) путем којег је тражио   обраћања (=писма) и потписе расколника, али не и са канонском Црквом?
Као да не постојимо. Као да су расколници – ми, а канонска Црква – расколници.

Као да не постојимо – није то реторика о једном црквено-дипломатском пропусту Цариграда. То је онтологија негације другог (не подсјећа тек тако Митрополит Антоније на Први крсташки поход, 1096-1099, када су крсташи на „ослобођеним“ територијама Свете Земље постављали своје, латинске епископе поред постојећих Православних). Можда је и за Други и Трећи Рим данашња ситуација једна велика партија шаха, игра у којој су и Крит и Кијев и сви ми на овој планети – поље непрестаних потеза и надигравања (видим да поједини проминентни хеленски теолози попут Г. Демакопулоса читаву ствар објашњавају и позиционирају тако). У тој партији шаха неко је људима који су 26 година бранили вјеру, бранили јединство са том истом Црквом Цариграда – саопштио да не постоје. Да је њихова крв проливана у одбрани, физичкој, тјелесној, њихових Цркава – небитна. Да су њихова смрзавања небитна. Да су њихове поруге – небитне. Да они нису они. Да је партија међуправославног шаха једино за шта су „велике“ Цркве данас способне.

Постоји нека базична препуштеност моћи, вољи за моћ, која је једина истинска пријетња постојању Цркве. Не Њеном физичком уништењу, колико измјени, унутрашњој трансформацији онога што она јесте – Тијело за живот свијета распетог и страдалог Богочовјека. Постоји једно базично мирење са тиме да су међуљудски односи са свим оним што у свијету свакако јесу – са жељама за доминацијом, подјармљивањем и пакостима – нормално и неизлјечино стање Цркве. Не вјерујем у такву Цркву. Или: Црква у коју вјерујем није таква. Све што јесте партија шаха – аутоматски није Црква. Црква у којој неко не постоји – није Црква. Како смо дошли дотле? Да тражимо да нас браћа по вјери, по светим тајнама, по канонском и евхаристијском јединству виде и признају да постојимо?

То је питање за Цариград (а донекле и за Москву, као и за сваку од наших помјесних Цркава). Ако смо Једно – како можемо да не постојимо, да се не видимо? Можемо ли „ширином и разумијевањем“ прихватити „Цркве у расколу“ („МПЦ“ или „УПЦ КП“) када ширине и разумијевања очигледно (чим смо у овој кубанској кризи Православља) понестаје међу нама самима? Да ли је заиста у питању „брига за вјерни народ у расколима“ или је само потребно повећати шаховску таблу, убацити нове играче?

Много питања. Ни на једно од њих немам одговор. Могу само да сањам Кијев. И станицу „Арсенаљнаја“, и службу. И појање. И вјерни народ који те воли зато што си брат дошао преко пола свијета. Да им кажеш да си са њима. Да постоје. Да ће за тебе увијек постојати.