Ако човек открије смисао болести и схвати је као изазов и испит који треба да га учине јачим, зрелијим и сношљивијим, да га коригује у досадашњем понашању и мишљењу, онда не само што болест као таква постаје велика учитељица живота и ствара од људи хероје, него овакав преображај човека кроз болест постаје извор ведрине и снаге и за његову околину, као и за лекара који га лечи. Јер лекар није свемоћан.
Човек се одувек занимао за појаву болести код себе и своје околине и тумачио је на различит начин. Можемо се, истина, одмах на почетку упитати да ли је човек одувек био болестан. Међутим, ако је и постојало неко „рајско доба“ када је човек био савршено здрав и умирао „од старости“ оно припада тако давној и нама потпуно непознатој прошлости да ова претпоставка и нема за нас данас никаквог значаја. Ту и тамо се опет чује да и данас постоје нека племена у Азији која не знају за болести, јер, наводно, живе у идеалним климатским условима или се хране идеалном храном. Изучавање психофизичког склопа ових људи повезано је са великим тешкоћама, а врло ниски услови цивилизације у којима живе тешко да би нам могли послужити као неки наук или узор.
Палеонтолошка открића скелета од пре више десетина хиљада година, први медицински записи у Вавилону, Кини и Египту, као и трепанација лобање у доба Инка и Ацтека – несумњиво говоре да је човечанство и на почетку своје цивилизације, као и касније знало за болести за које и ми данас знамо. Ово се нарочито односи на туберкулозу и рак. Па ипак и у медицини и ван ње влада мишљење да је пораст болести корачао паралелно са развојем цивилизације и културе и да су данас „најболесније“ оне земље у којима је степен развоја достигао највиши домет. Као да се развој људског духа и код појединаца и код народа одигравао на штету његовог телесног интегритета.
Можда није неинтересантно да погледамо како су заправо народи у прошлости примали неопходност болести и како су се са њима борили. Осећање бола и патње, претње, усамљености и потребе за заштитом које је наметнуо човеку његовом болешћу тражило је од човека неко објашњење. И он га је себи и другима и пружао.
Према историјским изворима којима данас располажемо тумачење болести као казне било је једно од првих. Асирци су употребљавали реч „шерту“ која би требало да значи: љутина богова, грех. Прво певање Илијаде тумачи епидемију куге као казну коју је Аполон наметнуо Агамемнону и његовим људима, јер су неког свештеника, према томе самог бога, Атриди увредили. Слично објашњење пружа и Библија, иако само Стари Завет. Ако се упитамо какве су црте карактера поседовали људи тога доба који су болести примали као казну богова, неће нам бити тешко да у њима препознамо страх, зависност и грешност.
Већ у постхомеровској Грчкој, на почетку неприметно и постепено, затим све јасније, види се реакција на поменуте архајске идеје о болести, да би преовладало друго познато тумачење болести као случаја. Болестан човек може да буде, и често баш и јесте, праведан човек. Јонска филозофска школа и атинске трагедије помогли су да се искристалише схватање да за наступање болести нису одговорне нити сопствена кривица, нити одлука неког разљућеног божанства, већ да је последица „нужности“ природе. Неколико грчких речи – међу којима се нарочито често понављају: моира, ананке и tyche – означавају појмове који нас овде интересују. Моира је нешто као судбина, снага која влада стварношћу, од које ни сам Зевс не може да спасе свога сина. Tyche пре означава случај, фортуну.
Према томе, за Грке су болести, с једне стране, припадале извесном реду у природи, с друге су „несрећан случај“ или „зао удес“. Јасно је да овакво схватање већ представља известан напредак, јер код оваквих болести које су последица „случаја“ умешност лекара, заснована на емпиријском и рационалном знању о законима људске природе, може болест и да излечи, чак и да је спречи. Дужност грчких лекара управо се и састојала у разликовању онога што произилази из „нужности природе“ и онога што је плод „случаја“, нереда у људском телу и духу. Ово је и смисао неких текстова Corpus Hippocraticum у којима се са ведрим поносом говори о надмоћности науке над „случајем“.
Не задржавајући се на раном средњем веку, у коме је и медицина била једно време у стагнацији и у коме су под утицајем строгих, догматских принципа цркве која се више ослањала, парадоксно, на Стари Завет него на Нови, поново преовладавале идеје о болести као казни, долазимо до трећег схватања болести, које је узело маха у новом веку, па и најновијем добу, о болести као изазову и испиту.
У својој непресушној потреби да тајанственим и неухватљивим појавама да неко објашњење, које најчешће има одбрамбено и заштитничко обележје, ни данашњи човек није потпуно обезоружан пред загонетком болести. Међутим, пошто не можемо да узмемо као довољно или као коначно објашњење које званична медицина пружа о настанку појединих болести познајући често до детаља њеног узрочника, услове под којима се јавља итд, објашњење које не може ипак да задовољи оно суштинско питање у човеку: чему болест? – онда морамо признати да и даље стојимо пред старом енигмом.
Морамо најпре да констатујемо да као што се ни најкултурнији савремени човек није сасвим ослободио архаичног, магијског мишљења, па повремено подлегне неком сујеверју, коме се идућег тренутка сам насмеје, тако ни данас није ишчезло у дубинама нашег несвесног још увек присутно веровање да неке наше кривице у настајању болести ипак има. Иако не често, понекад се овакво веровање завршава у дијалогу са психијатром који има врло деликатну дужност да сазна да ли је код дотичног човека реч о некој стварно почињеној кривици или само о осећању кривице.
Можда се ипак чешће сусрећемо са друге две врсте болесника који или у очајању примају своју болест као апсурд или схватају болест као испит. Шта ова болест која ме мучи већ месецима или годинама хоће заправо од мене? Очевидно да оваква питања, која се постављају чешће него што се мисли, покушавају да у болести као случају пронађу смисао примајући их као неку врсту испита. У крајњој линији, мало је важно да ли се овај смисао заиста поклапа са суштином болести као такве. Већ смо истакли да прави и последњи смисао болести остаје ипак загонетка. Много је важнији овај бескрајни и дивљења вредан напор човека да открије смисао своје болести стављајући на пробу све своје снаге, у првом реду своје стрпљење.
Ако он тај смисао открије и схвати болест као изазов и испит који треба да га учине јачим, зрелијим и сношљивијим, да га коригује у досадашњем понашању и мишљењу, онда не само што болест као таква постаје велика учитељица живота и ствара од људи хероје, а такве безимене примере имамо непрестано прилике да посматрамо, него овакав преображај човека кроз болест постаје извор ведрине и снаге и за његову околину, као и за лекара који га лечи. Јер лекар није свемоћан. Са очајником који у свему види само апсурд и неправду, наоружан најмодернијим лековима, лекар је ипак немоћан.
Ма колико били уверени у даље успехе медицинских и других наука, у све већу власт човека над природом, као и у мењање ове природе, Франклове речи, до којих је дошао посматрајући затворенике у немачким концентрационим логорима за време Другог светског рата, остаће још дуго актуелне; уместо primum vivere, deinde philosophari, под извесним условима у животу добијају обратан смисао и постају спас: primum philosophari, deinde vivere – или, умрети!
Извор: Владета Јеротић, Човек и његов идентитет, 2003.
