U psihološkoj strukturi ličnosti, pojmovi ega, alter ega i superega imaju različita značenja i funkcije. Ego predstavlja osnovnu instancu svesti, posrednika između unutrašnjih nagona (Ida) i spoljašnje stvarnosti, stremeći ravnoteži i realističkom ispunjenju zahteva. Alter ego nije istovetan egu, on označava drugi lik ili aspekt ličnosti, često zamišljenu ili projektovanu varijantu samoga sebe. Superego, s druge strane, predstavlja internalizovani sistem moralnih normi, glas roditeljskog autoriteta koji deluje kao unutrašnji sudija, često u suprotnosti sa željama ega. Za pravilno razumevanje dinamike ega u odnosu na duhovnu poslušnost, neophodno je pažljivo razlikovati ove pojmove.
Pitanje ega i superega u psihološkoj strukturi ne može se u potpunosti razjasniti ako se zanemari njegova dinamička priroda. Ego, kao načelna instanca realnosti, uspostavlja ravnotežu između unutrašnjih nagona i spoljašnjih zahteva, dok superego, kao odvojeni, projektovani dvojnik ega, svedoči o nemogućnosti apsolutne samodovoljnosti ja, o njegovoj potrebi za refleksijom i potvrdom izvan sebe. Svako istinsko pitanje ega je pitanje smrti, smrti onoga ko nas je oblikovao, smrti modela kroz koji smo progovorili prvi put. Ego, u svojoj iluziji autonomije, uvek ostaje taocem superega, onog drugog, skrivenog, čije lice nosimo kao svoju potkošulju.
Kada se ova psihološka struktura primeni na odnos poslušnosti između duhovnika i učenika, nužno se otkriva jedan paradoks. Učenik, kao institucionalno ja u datom duhovnom kontekstu, u trenutku svoje afirmacije ne raskida sa ličnošću koja je oblikovala njegovo duhovno i psihološko biće. Njegov superego, figura duhovnika, ostaje aktivna, ne samo kao uzor već kao senka koja vrši stalni pritisak na odluke, stavove, izraze duhovnog autoriteta. Tako učenik ne nastupa kao apsolutni subjekt moći ili volje, već kao subjekt koji samog sebe vidi kroz oči duhovnog prethodnika, potvrđuje ili osporava svoje činove u zavisnosti od usklađenosti sa pretpostavljenim očekivanjima superega.
U psihološkom smislu, ova struktura poseduje elemente funkcionalne zavisnosti. Ego ne ostvaruje svoju punoću, jer se stalno osvrće na drugog, na zamišljenog sudiju, na nevidljivu instancu duhovne kontrole. Ego koji ne raskida sa svojim superegom ne može da postane stvarni tvorac novog već ostaje vezan za matricu, za obrasce koji su mu dati. Odatle proizilazi ne samo poslušnost, već i svojevrsni strah od prevazilaženja oca, onoga što se u psihologiji zove “oceubistvom”, ne u biološkom, već u duboko duhovnom i kulturnom smislu.
Duhovno očinstvo u hrišćanskoj tradiciji, zasnovano na paradigmatskom odnosu učitelja i učenika, nosi u sebi duboku psihološku i ontološku ambivalenciju, ono što oblikuje, istovremeno sputava, ono što rađa, nužno traži svoju smrt. Ego učenika, u najdubljem smislu, nastaje kao odraz. Superego duhovnog oca upisan je u temelje njegove ličnosti. I kao što dete u odnosu na biološkog oca mora proći kroz simbolički čin oceubistva da bi stupilo u zrelu subjektivnost, tako i duhovni sin mora izvršiti raskid sa duhovnim ocem da bi se ostvario kao autentično biće u Duhu.
Oceubistvo u prenosnom značenju nije ništa drugo do simboličko razaranje figure autoriteta zarad uspostavljanja vlastite suverenosti. Psihološki gledano, bez ovog unutrašnjeg oceubistva nema stvarne individuacije. Sin, učenik, sledbenik mora u jednom trenutku da „ubije“ oca, da raskine zavisničku vezu, kako bi postao stvarno sposoban da stvara, da govori iz sopstvenog centra. Međutim, kada do toga ne dođe, ego ostaje fragmentisan, podvojen između sopstvenih težnji i dužnosti prema superegu koji ga je formirao. Učenik se javlja kao primer subjekta koji ostaje u fazi produžene, infantilne poslušnosti. Njegov ego funkcioniše pod teretom unutrašnjeg naloga koji glasi: nemoj biti drugi nego ono što si oblikovan da budeš. Ovakvo stanje proizvodi stalnu psihičku napetost gde svaka samostalna odluka izaziva bojazan od kazne superega.
Iz ovog ugla, duhovna dinamika između duhovnika i učenika postaje ilustracija onoga što Frojd naziva unutrašnjim konfliktom između nagonske težnje ka slobodi i represivne sile superega, internalizovanog glasa autoriteta. Sve dok oceubistvo ne bude izvršeno na simboličkoj ravni, sve dok učenik ne prekine sa duhovnim morbus sacer svoje poslušnosti, neće biti moguće ostvarenje punog autoriteta, jer će realni ego ostajati u trajnoj senci duhovnog oca.
I kao što se ni kod jednog čoveka stvarno poreklo krize ne vidi spolja, već se naslućuje u nejasnom podrhtavanju unutrašnjih sila, tako i u ovom slučaju nećemo posmatrati spoljašnju poslušnost kao znak duhovnosti, već kao simptom unutrašnje nemoći da se pređe granica između učenika i tvorca, između naslednika i začetnika. Poslušnost učenika prema duhovniku, koja na spoljašnjem planu deluje kao pobožna vernost, na unutrašnjem planu otkriva dramatičnu nerazrešenost odnosa između ega i superega. Umesto da poslušnost preraste u unutrašnju slobodu, ona ostaje u funkciji prolongirane zavisnosti, produženog duhovnog detinjstva. Psihološki, ova situacija može se uporediti sa stanjima krize identiteta, gde ego ne uspeva da se konstituiše u autonomnom polju, nego ostaje uhvaćen u mreži introjektovanih figura autoriteta. Patristički rečeno, ovde poslušanje ne vodi u slobodu dece Božje, nego ostaje na nivou ropstva ljudima.
U duhovnoj ekonomiji, poslušnost nije sama sebi cilj. Njena svrha je da, kroz privremeno odricanje od svoje volje, učenik stekne sposobnost da jednom, u punini vremena, preuzme vlastitu egzistenciju pred Bogom. Ako se ovaj prelaz ne dogodi, poslušnost postaje karikatura, ne dinamika sazrevanja, nego statika infantilnosti. Oceubistvo, u prenesenom značenju, nije negacija oca nego njegova sublimacija: sin u sebi preuzima duh oca, ali raskida sa njegovom formom, sa njegovim specifičnim modusom postojanja. Time duh prelazi iz jedne posude u drugu, a novi subjekt postaje nosilac života koji nije kopija nego novo otelotvorenje istine.
Iza naizgled smirene poslušnosti skriva se duboka egzistencijalna kriza, nemoć da se razdvoje lice i naličje, ego i superego, sin i otac. Nemoć da se kaže sopstveno „Evo me, Gospode“, bez zadrške, bez nesigurnog „kak nazыvaetsя?“, bez oslanjanja na senke prošlog očinstva.
