Ово је последњи део интегралне верзије интервјуа који је отац Владан Перишић дао новинару Бранимиру Пофуку за Вечерњи лист. Први део се може прочитати овде, а други овде.
Владан Перишић (Фото: Марко Вилотић)
Из оквира пригоде – недавног благдана Св. Саве, и мјеста – Билеће, изашла је у јавност и ваша бесједа у којој сте изрекли нешто по мом суду врло важно, а што се ријетко чује: а то је да се духовно наслијеђе, па тако и оно Св. Саве, не преноси преко крви и тла, те да се појам светосавља и криво тумачи и злоупотребљава. Како ви тумачите појмове светосавље и светосавска црква?
– Да, покушао сам да објасним јако важну разлику између духовног и материјалног наслеђа, јер то двоје нипошто није исто. Наиме, оно духовно се не наслеђује онако како се наслеђују материјална добра, тј. простом констатацијом чињенице крвне или националне везе. За духовно наслеђивање неопходна је намерна и свесна активност усвајања духовних вредности. Дакле, простом чињеницом што припада некој нацији човек не може сматрати да је духовно наслеђе аутоматски и његово, ако о њему не зна ништа, ако ништа од тог наслеђа није прочитао и још мање разумео. А то је зато што духовно наслеђивање не иде преко крви и тла, него, као што му име и каже – преко духа.
Није, стога, Т. С. Елиот нимало промашио кад је рекао: „Традиција [духовна] се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом.“ Зато је својевремено и Хегел могао с правом тврдити како су Немци духовни наследници грчке философије, јер су се у његово доба у Немачкој издавала њена дела у оригиналу, јер су је класични филолози преводили и коментарисали, јер се она пажљиво анализирала и проучавала више него игде другде у то доба. И јер су њене најдубље проблеме тадашњи немачки философи схватили као своје. И на њих покушали да дају оригинална решења. То је био прави пример духовног наслеђивања, које са нацијом, крви и тлом нема ништа. Јер шта је заједничко имао Немац деветнаестог века после Христа са Грком петог века пре Христа? Временски су их делила два и по миленијума, народност, језик, обичаји и још стотине других ствари. А спајало их је само интересовање за најдубље ствари духа.
У складу са тим, ако Срби желе да буду духовни наследници Св. Саве, онда нипошто није довољно само да понављају како је он основао Српску цркву (као да није много важније то што су Срби били хришћани вековима пре њега). Ако се неко определи да иде Савиним путем, онда то мора показати не само празним речима, него својим делима, у свом животу. То је једини начин да постане његов духовни наследник. Јер ми начином на који живимо показујемо у шта верујемо. Све друго је само заваравање. Зато, ако кажемо да желимо да будемо наследници и настављачи Св. Саве, онда и ми морамо радити што и он. Мирити браћу, тј. уносити мир међу све балканске народе и радити на добробити свих, јер по томе је остао познат. То је сигурно много теже, много захтевније, много изазовније, али је дефинитивно и много хришћанскије и Богу милије.
Једном сте изјавили како вам данас тако популаран термин „идентитет“ није омиљен, а још сте неповјерљивији према појму „националног идентитета“. Зашто?
– Термин „идентитет“ ми није омиљен и мислим да га треба употребљавати с опрезом. Јер, под плаштом очувања онога што неком припада као значајна одредница, термин идентитет националистима обично служи да се покаже на који начин је тај неко различит, другачији, а онда често и културно или верски супериорнији од онога од кога брани сопствени идентитет (иако га најчешће нико и не напада). На тај начин националиста с предумишљајем шири оно што бисмо могли назвати „идентитетска паника“, тј. страх који може завршити у (личној или чак друштвеној) параноји да непријатељ угрожава наш национални идентитет и тиме нашу егзистенцију. Тако нас непажљив дискурс о идентитету може лако довести до нових подела.
При томe, он такође има и потенцијал да означи некада идеолошки озлоглашен термин „расе“ као означитеља биолошког идентитета који даје предност неким расама над другим. Лако се може испоставити да је управо због тога измишљен термин „национални идентитет“ који данас означава мање-више исто оно што је некада означавао термин „раса“, који је у међувремену (с правом) искомпромитован, због чега је сада изнађен још непотрошен, не(ис)коришћен и не(ис)компромитован термин „национални идентитет“. А који би у једном нормалном дискурсу, који би се одвијао без националних тензија, сасвим лепо могао да има непроблематичну дескриптивну улогу. Но, у националистичком дискурсу он у себи крије потенцијалну (а у екстремним случајевима и стварну) агресију.
Но, ако већ морамо говорити о идентитету, онда би сваком хришћанину требало да буде јасно да му идентитет даје једино Исус Христос. Крштењем биолошки, па и културни, идентитет сваког хришћанина постаје ирелевантан (тј. не престаје да постоји, али губи сваки значај), тако да је његов нови, хришћански идентитет укорењен искључиво у Христу. Не у раси, не у нацији, чак не ни у традицији или култури итд, итд. већ искључиво у живом Богочовеку, распетом и васкрслом. Сваки други идентитет, на који би хришћанин претендовао, не би био ништа друго него издаја Христа.
Крштењем и миропомазањем (Духом Светим, а не палим духовима овога света) ми престајемо да будемо Грци и Јевреји, Срби и Хрвати, Немци и Французи итд, итд, и постајемо само и искључиво хришћани, деца (браћа и сестре) једнога Бога. Бога љубави и милости, правде и мира. А не бога поделе и мржње, националних идентитета и осталих овосветских конструкција. Од нас често траже да будемо „добри“ (sic!) Срби или Хрвати, а ми треба да будемо само и једино бескомпромисни хришћани. Зато и јесмо саблазан овоме свету, јер иако смо у њему, ми у ствари нисмо од овога света.
Као што исправно тврди хришћански писац из 2. века: „Хришћани се не разликују од осталих људи ни подручјем где станују, ни језиком, ни начином живота. Не живе у својим властитим градовима, не служе се неким необичним језиком, не проводе неки посебан живот. Настањујући грчке и варварске градове, већ где је кога судбина поставила, прихватајући свугде домаће обичаје у одевању, храни и уопште начину живота, они живе и тиме предлажу изванредан и по једнодушном мишљењу свих невероватан начин живота. Живе у властитој домовини, али као дошљаци. Као грађани с осталима имају све заједничко, а све подносе као туђинци. Свака им је туђапокрајина домовина, а свака домовина туђина. У телу су, али не живе по телу. Проводе живот на земљи, али нанебу имају домовину.“
Наравно, све је ово заиста овако само ако верујемо Исусу кад нас уверава: „Ви нисте од света, него вас ја изабраход света, и зато вас свет мрзи“ (Јн 15, 19). Можда ово није лако носити, али ствар и није у томе да нешто буде лако, него исправно.
Да бисмо ово разумели, сетимо се само позитивних примера које нам даје сам Исус: 1. Добри Самарићанин (дакле: не Јеврејин, него презрени отпадник); 2. Сирофеничанка (дакле: не Јеврејка, него презрена отпадница); 3. Римски центурион (дакле: не Јеврејин, него омражени окупатор). Ови примери уопште нису случајни, него су врло промишљени. Ту је на делу Исусов програмски антинационализам. Он Јеврејима хоће да покаже да је Богу најмање важно то што су они Јевреји (у нашем примеру: Срби или Хрвати). И да ће им судити не по томе којој повлашћеној нацији припадају (као да постоје повлашћене нације: „Бог и Хрвати“; „Срби небески народ“), него ће им судити по томе да ли су се у тешким или кризним ситуацијама понели као људи. И ни по чему више. Све друго је апсолутно небитно у поређењу са тиме да ли смо заиста људи, да ли у нама има човечности.
Е, то је оно што треба да се чује са црквених проповедаоница. Не да смо чувари традиције, чувари нације, чувари обичаја и не знам чега све не. Нисмо ми никакви чувари. Ми треба да будемо проноситељи Исусовог учења чија је суштина у томе да ако у себи не развијемо и на делу не покажемо истинску људскост, Бог с нама неће желети да има ништа („огладнех и не дадосте ми да једем, ожеднех и не напојисте ме; странац бејах и не примисте ме; наг бејах и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме“ – и зато: „Не познајем вас“, Мт 7, 23). А шта ћемо му ми на то одговорити? Боже, тачно је то што кажеш, али зар нема од тога нешто важније, нешто чему нас наш клир неуморно учи – био сам добар Србин или добар Хрват. Зар то није најважније од најважнијег? Па, ако питате (клеро)националисте – јесте. Али ако питате Исуса – не само што није најважније, него је најневажније од најневажнијег. Јер од Исуса па надаље у цркви Христовој нација не би смела да има никаквог значаја (апостол Павле је то одмах схватио: „у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“, па према томе ни Србина ни Хрвата, ни Француза ни Руса итд, итд). А тамо где их има (а то место су бојим се и Српска и Хрватска црква) онда је то поуздан знак да ту са црквом нешто није у реду и да мора да се поправи (што би данас рекли – да се врати на фабричка подешавања).
Ово, наравно, не значи да у цркви више нисмо Срби или Хрвати, али значи да нација више не сме бити оно што нас суштински одређује, оно што нам даје идентитет. Кад дође оно апсолутно (оваплоћени Бог) онда све друго постаје релативно (нација, раса итд, итд). Но, ако српство или хрватство надвлада наше хришћанство, онда то значи да наше крштење није успело, да Христа нисмо примили искрено, да Дух Свети није постао и наш, да нисмо стекли „ум Христов“, те да и даље настављамо да живимо и мислимо као да и нисмо у Христовој цркви у којој нације, класе и расе треба да изгубе сваки значај (барем ако је веровати Исусу, а онда и Павлу и свим осталим апостолима, оцима и учитељима цркве). Наравно, на сваком од нас је да ли ће своје поверење дати Исусу, апостолима, оцима и учитељима цркве или локалним клеро-националистима којима црква служи само као потпора нације, а нација важи за крајњу врховну вредност (иако јој Исус очито и с нескривеном намером не придаје ама баш никакву).
Дакле, Апостол Павле је, следећи Исуса, увео нов, транс-национални критеријум идентитета, а то је припадништво цркви као телу Христовом, у које се ступа крштењем којим постајемо нова творевина, без обзира на националу припадност. У почетку прилично чврст, прихваћен и раширен, овај критеријум је у новије доба замењен другим, потпуно нехришћанским. Националисти су успели да појам нације (иначе, по себи не толико проблематичан) наметну као критеријум идентитета којим се мери све остало, па и црквена припадност. Отуда данас свака православна црква а и многе католичке (нпр. Пољска, Хрватска, Ирска…) себе доживљавају као националне цркве.
Жалосно је што црквени клир то мирно прихвата као нешто саморазумљиво и неупитно, а тако учи и народ, тако да они сви заједно себе виде као религијски израз и пројекцију своје нације. Штавише са задовољством прихватају додељену им улогу носиоца „националног идентитета“ и чувара „националног јединства“ (иако сама идеја „националне цркве“ није производ црквене теологије, него црквене идеологије).
А прихватају је јер су (из незнања или пак користи) поверовали у националистичку измишљотину како су нације природне датости (чак Божија творевина). Наиме, сваки национализам се темељи на тзв. „оснивачком миту“, на миту о првобитној нацији која се наводно подудара са овом данашњом, а која је по природи различита и одвојена од нација које је окружују. Ова конструкција о чистом, изворном народу, кога је овај данашњи природни настављач, производи додатну илузију о нацији као некој врсти „проширене породице“ која се брине о својим члановима, али зато од њих захтева беспоговорну лојалност и послушност.
Но, у новијој науци је убедљиво показано да ствари стоје управо обрнуто. Да нације не постоје природно, него да су конструисане. Да национални идентитет није дат (природом или Богом), него је створен. Да се културне границе не поклапају ни са националним, ни са језичким, ни са географским границама (постоје, наиме, културе које обухватају више нација, али такође и нације које обухватају више култура). Све у свему, нације не постоје природно, него су створене. Оне су људски конструкт. При томе, постоје услови које је потребно задовољити да би се конструисала једна нација (о чему овдје нема места говорити). Но, подсетимо се барем оног мита који је битан за сваки национализам, а то је да је властита нација током своје историје увек била жртва историјских неправди, те да је те неправде данас неопходно исправити. Наравно, на рачун других нација. Јер, наш национализам је патриотизам, док је њихов национализам шовинизам. Колико мрачан може бити резултат таквих уверења не треба посебно објашњавати.
Оно што нас овде, међутим, интересује, јесте – а шта је са црквом у свему томе. Па, изгледа да национализам од цркве очекује да једној таквој имагинарној, митској конструкцији треба да служи тако што ће постати „национална црква“. Он цркви додељује улогу чувара националне митологије. И још захтева да она обезбеди (наводно „духовно“) јединство нације. А то се у практичном животу своди на нешто неупоредиво приземније: на обезбеђивање политичке и економске моћи владајуће елите. Мене ни мало не чуди што националисти владајуће елите то од цркве траже (будући да су свесни утицаја цркве на народ). Али ме не мало чуди што црква на то спремно пристаје.
Када црква, потпуно супротно свом назначењу, беспоговорно прихвата улогу коју су јој националистичке елите намениле, тиме аутоматски одустаје од оне коју јој је наменио Исус. Јер црква није, и не сме бити, чувар нације, националног јединства, националне традиције и ко зна чега све не. Задатак цркве мора бити да просвећује, да показује нове путеве и нове хоризонте. Да надилази и превазилази све нације указујући на оно што је најдрагоценије, а што са нацијом нема никакве везе – Царство Божије и његово (ма колико малено) присуство у нашем свету.
Тамо где је неком указана макар и најмања милост – ту је Царство Божије. Тамо где се врши правда – ту је Царство Божије. Тамо где се трага за истином – ту је Царство Божије. Тамо где се други и другачији прихвата као ближњи – ту је Царство Божије. Наравно, нигде у поменутим примерима оно није присутно у својој пуноћи, али ипак јесте у својој истини. Присуство милости, правде, истине, доброте, у суштини је присуство Царства Божијег. На земљи. Овде и сада. У томе је тајна Божијег присуства у његовом одсуству.
У Дубровнику сте већ дванаесту годину. Како се ви и ваши вјерници осјећате у том граду? Развијају ли се међусобно повјерење између већинске и мањинске заједнице и екуменизам, чему су своједобно снажни замах дали ондашњи вјерски поглавари, бискуп Узинић и владика Григорије?
– У Дубровник сам дошао 2013. године. Истина је да су тадашњи бискуп (садашњи надбискуп) Мате Узинић и тадашњи епископ (данашњи митрополит) Григорије Дурић дали снажан замах дубровачком екуменизму, а мислим да је то одјекнуло и шире. Но, да би ствар била јаснија морам додати да се у Православној цркви екуменизам данас третира отприлике онако како се третирао у предконцилској Католичкој цркви. Као нешто сумњиво, лоше, чак издајничко. Већина православних мисли (а у томе га добар део неупућеног клира подржава) да екуменизам значи одрицање од своје вере и прихватање папе као поглавара васељенске цркве. Зато нерадо (и рекао бих често неискрено) учествују у екуменским догађајима. И уместо да народу објасни да екуменизам није то што они мисле да јесте, црквена јерархија радије подилази народној необавештености и незнању, а нажалост добар њен део и сам верује да ствари тако стоје.
Постоје додуше неки стидљиви покушаји да се схвати да екуменизам не подразумева одрицање од сопствене вере или традиције, или скривање верских разлика, него да је ту реч о разговорима хришћана на равној нози и, пре свега, о уверењу да није нормално да црква буде подељена, те да зато треба да се ради оно што је у нашој могућности не би ли једном опет била јединствена (са свим разликама које јединство подразумева). Дакле, јединствена (што укључује разлике), а не униформна (што их искључује). Зато искреног екуменизма и нема без праве вере. Такво мишљење се у православљу тешко пробија и утолико је деловање епископа Григорија и бискупа Мата било за још веће поштовање. Са њиховим наследницима бискупом Роком Гласновићем и митрополитом Димитријем Рађеновићем ми смо у Дубровнику наставили да градимо веома добре међусобне односе. Слободно бих могао рећи и искрене и пријатељске. И због тога сам јако срећан. Мислим да је то једна (ма колико мала) драгоценост коју треба сачувати, а ако је могуће и увећати.
Није на одмет подсетити да је непријатељ правог екуменизма заправо фундаментализам, а фундаментализам у религији вам је нешто као кич у уметности. Желео би и сам да буде уметност, али не добацује дотле. И верски фундаментализам би желео да се прикаже као вера, али он је у ствари болест вере. Он веру не разуме. Хоће слепу веру. А вера без ума је опасна. Тома Аквински није био у криву кад је говорио: Timeo hominem unius libri (Страх ме је човека од једне књиге), тј. једноумље је скоро па безумље. А настављајући се на Тому папа Франциско вели: Не бојим се људи који не верују, него оних који не мисле. Наравно, хришћанска вера се не може свести само на рационални процес, али је још мање ирационална. И заиста, непријатељи вере нису рационални аргументи, него ирационално празноверје. Зато сам уверен да је здрав разум најбољи сарадник здраве вере.
Надате ли се да ћете доживјети оно чему се јавно надате, да католици и православни истог дана славе Божић и Ускрс, што би био можда симболичан, али важан корак према поновном сједињењу двају цркава?
– Не знам смем ли се томе надати, али бих то јако волео. То слављење највећих празника у различите датуме увек ми је сметало. Јер раздваја не само католике и православне, него и саме православне међусобно. Као да је календар важнији од заједништва, иако је из спорова око тог питања који су се дешавали већ у 2. столећу црква недвосмислено закључила обратно – да је заједништво важније од календара. Што значи да календар треба да прилагодимо заједништву, а не да заједништво изгубимо због календара (који је једна обична конвенција).
Наше су две цркве раздељене формално од 1054. год. Али и пре тог датума било је неколико прекида општења између Рима и Цариграда (као и између многих других хришћанских центара међусобно). Чини се да од успоставе Цариграда (Новог Рима) па до Седмог васељенског сабора ове две цркве у пет-шест наврата укупно нису биле у заједништву око двеста година. То није баш охрабрујућа чињеница. Но, после коначног формалног раскола јединство се наставило у реалном животу. Тако неки историчари цркве тврде да је communicatio in sacris (заједничко учествовање у светим тајнама) задржано бар до осамнаестог, а понегде и до друге половине деветнаестог века, што је већ охрабрујуће. Но, главни разлог онога што зовемо „великим расколом“ је, чини се, то што су се временом, тј. столећима Исток и Запад полако али сигурно отуђивали један од другог. Догађао се постепени Entfremdung или estrangement.
Пуно је ту врста узрока деловало на то отуђивање. На пример, један од њих је однос цркве и државе. У Византији нпр. улога цара у цркви је била огромна. Он је формално био лаик, али је суштински био све само не лаик. Постављао је цариградске патријархе, формирао и расформирао епархије, сазивао (васељенске) саборе и контролисао њихов рад и на крају је одлукама црквених сабора давао моћ државног (царског) закона. Тако су канонске одлуке постајале обавезујуће за све, попут државних закона. Цркви је требало дуго да се ослободи оваквог царског утицаја (мада га се никада није ослободила до краја). Ипак, почевши од седмог века па надаље почиње да се прави реалнија разлика између световног и сакралног (цару царево, Богу Божије). Дакле, подела власти на световну и духовну (непозната старом свету) почела је да задобија право грађанства у средњем веку.
Чини се да је у том супротстављању црквених поглавара цару предњачио Рим, будући независан од источног царства. Но, како је у Цариграду углавном постојало јединство царске и црквене власти (питање је за себе колико је црква тиме добијала, а колико губила) то се сукоб папе са царем преносио и на његов сукоб са цариградским патријархом. И пошто је игром историјских околности Рим остао изван сфере утицаја Цариграда, папа је почео да поставља цареве који су претендовали да буду римски, иако су за Цариграђане они били само германски, што је за њих значило варварски. И тако су се мало по мало та два света међусобно отуђила.
А откад је са Карлом Великим на Западу почела да се ствара царска црква (којој је он наметнуо несрећни Filioque, продубивши тиме неповерење већ ионако раздвојених цркава), она је неизбежно постала супарницом цркве у Византији. Византијски свет је претендовао на то да је он једини легитимни наследник Рима. А латинизованим варварским светом Запада духовно је управљао папски Рим. Нити је Цариград прихватао Рим, нити Рим Царуград. А када је у Четвртом крсташком рату Цариград разорен (од чега се више никада није опоравио) и када су у њему устоличени латински цар и латински патријарх, прекид је био дефинитиван. Латини су показали недостатак толеранције чак и код разлика у обичајима (мада се ни Византијци толеранцијом нису баш могли похвалити), па су своју традицију држали за једино исправну, а све што је од ње одступало подлегало је осуди. Уосталом као и код друге стране.
Овај штури историјски оквир може донекле да помогне да схватимо због чега данас постоји тенденција да се унутар наше две цркве апсолутизују ствари које су обичајне природе (грубо речено: Исток апсолутизује форму обреда, а Запад јуридичке заврзламе). И да се онда, кад их вештачки учинимо апсолутнима, на њих позивамо као на несавладиве препреке јединству. Другим речима, обичне разлике се (злом вољом или просто незнањем) претварају у непремостиве супротности. Разлике свакако постоје. Постојале су од самог почетка, па ипак нису биле препрека јединству цркве. Али, ако разлике и постоје, не постоји потреба да се оне апсолутизују као да се све тичу искључиво суштине. Напротив, изненађујуће мали део разлика тиче се суштине (и да је проблем раскола остао само у домену вере, а не и политичких сукоба, слога између цркава би дефинитивно била остварена – закључује један савремени теолог).
А један други (Ив Конгар) добро примећује да се опасност на католичкој страни састоји у томе да се један део хришћанске традиције (онај римски) поистовети са целокупном традицијом. А на православној страни опасноствиди у томе да се истинско хришћанство поистовети само са православљем. Притом, Исток кроз столећа није доводио у сумњу примат римског епископа, али га није схватао онако како га је схватао сам Рим. Дакле, Исток и Запад нису примат (римског епископа) схватали у истом смислу. И ту и долазимо до суштине наше разлике која стаје у само једну једину тачку: питање папског примата (и у вези с тим питање папске непогрешивости). Проблем је дакле еклисиолошки, а не догматски. Па чак ни ово питање није нерешиво, док су сва друга решива неупоредиво лакше. Само када не би недостајало добре воље.
Цркве су нам, дакле, жалосно разједињене већ читав миленијум. И то је „једна од највећих несрећа која је икада задесила хришћанство“ (Ив Конгар). При том, права трагедија нејединства Католичке и Православне цркве је у мирењу са чињеницом да то нејединство постоји. И у прихватању те чињенице као нужне датости. Тако произлази да је данас главни разлог наше раздвојености то што смо уопште раздвојени. Звучи апсурдно, али је тако. Више се хришћани и не питају због чега смо две а не једна црква. То је просто тако и узима се здраво за готово. Ми смо ми, а ви сте ви. Тако је столећима. И тако ваљда и треба да буде. Е, баш у таквом ставу се и састоји сва трагичност наше поделе. У њеном узимању за готову и непроменљиву датост. Ми, наравно, не знамо да ли ће до јединства Католичке и Православне цркве икада доћи. Оно што, међутим, знамо јесте да је подељена црква радост само ђаволу и да је директно у супротности са Исусовом молитвом Оцу „да сви будемо једно“. А из тога следи да сви, уколико смо заиста (а не само номинално и обичајно) хришћани, треба да дамо све од себе да покажемо како се Исус није молио узалуд. Притом се слажем са мудрим Конгаром да жељено јединство цркве, с једне стране, не смемо препустити Христовом другом доласку на којем ће он „раздељене хришћане“ на неки чудесан начин сјединити, а до тада ћемо се правити као да су ствари нормалне, али и с друге, да то јединство не треба доћи ни тако што ће се сви хришћани вратити Римској цркви (што је став католичких фундаменталиста, идентичан ставу православних фундаменталиста по којима ће до јединства цркве доћи када се Православној цркви врате од ње отпали хришћани).
У сваком случају раздељена црква је трагедија космичких размера о чему сведоче и речи Јована Кантакузина, „онај који хоће да расцепи цркву цепа само тело Христово и сам разапиње Господа и пробада му ребро копљем. Дакле, онај ко учини овакав раскол [између Источне и Западне цркве] показује се истим као и онај који разапе Господа… А [с друге стране] ако онај ко може да сједини цркву то не учини… није бољи од првога [који разапе Христа].“ Размислимо добро желимо ли себе сместити међу такве који (на било који начин) учествују у овој подели цркве коју он назива огромним „злом“. Мени се пак, после свега, чини да ће се разлике у цркви превазићи онда када схватимо да је то што нас дели неупоредиво мање и безначајније од онога што нас спаја – вера у Исуса Христа који није жалио ни свој живот да би нас спасао од саможивости и сјединио с Богом и тиме једне с другима. Другим речима, разлике ће се превазићи онда када их свако од нас превазиђе у свом срцу.
