Danas se navršava sedamdeset godina od smrti Dimitrija Mitrinovića (1887–1953). Tim povodom donosimo izvode iz teksta dr Pavla Jevtića (1898?–1951), koji je objavljen 1938, u beogradskom dnevniku Vreme. Jevtić je bio diplomata Kraljevine Jugoslavije i prvi doktor indologije među Jugoslovenima i Srbima.
Dimitrije Mitrinović
Do Dimitrija Mitrinovića prilično je teško doći, ali ponekoga ipak primi.
Jer, on je stvarno nevidljiv za mnoge, izuzev za najbliže prijatelje i poznanike. Nikome ne piše, pa ni svojim najrođenijima u Jugoslaviji. Istina, njega su skoro zaboravili i njegovi sunarodnici. I zemlju retko posećuje. Koliko se sećam, poslednji put je bio u Beogradu pre desetinu godina. On je ostavio „poruku“ svojim prijateljima. Međutim, otišao je razočaran i skoro ozlojeđen.
A u Velikoj Britaniji je primljen, srdačno i prijateljski, i nalazi se na čelu jedne političko-ideološke grupe.
…On je počeo u salonu jedne ulice u Sohu, tom zaista interesantnom kraju metropole, u jednom „studiju“, čiji se ceo nameštaj sastojao iz nekoliko širokih fotelja i divana… Tako je bilo pre dvadeset godina.
Možda će neko pomisliti da je ovaj čovek neki zanešenjak, bez ozbiljne naučne podloge, bez praktičnog smisla. Ne, Dimitrije Mitrinović je već priznata figura u engleskoj sredini, tradicionalno zatvorenoj za sve novine, a specijalno za visoku filozofiju. Engleska je, međutim, primila ovog mistika i vizionera, koji svake godine mora engleskim vlastima da daje podatke o svojim „prihodima“, o svome kretanju, dok ga njegovi prijatelji čuvaju kao zenicu u oku. Oni ljuborno čuvaju svog „učitelja“, prijatelja i inspiratora. Bilo da se on javlja kroz stupce Nju Ejdža sa člancima koji su izazivali zaprepašćenje i čuđenje u engleskoj konzervativnoj javnosti, svojim čudnim stilom i još čudnijim idejama, bilo kroz druge časopise koje je on pokrenuo u Londonu, njegove ideje bile su zapažene. On je pored svih teškoća stvorio svoj klub, svoju školu i čitavu plejadu ljudi koji se ispirišu njegovim idejama. Oni ga netremice slušaju, bilo da im govori o Kosovu i Meštroviću, ili o egipatskim piramidama i indijskim hramovima, ili o Rudolfu Štajneru. On sve zna, o svemu on ima izgrađeno gledište. Njegovi prijatelji i obožavaoci čvrsto veruju da je on jedan od „izabranih“ koji ima da povede prvu reč u Novom Svetu koji se stvara. Svojim člancima pod potpisom „Kozmoi“ on uvodi čitaoce u jedno novo gledište na stvari u svetu „sa koga se može dobiti potpuna perspektiva zbivanja…“
Sa očima koje prodiru prilikom svojih salonskih predavanja, on obično sedi sa skrštenim nogama u salonu jedne kuće u Sohu, ili u predgrađu Londona ili u Dičlingu, jednom selu blizu engleske prestonice. On se svugde ističe svojom pojavom, svojim istočnjačkim izgledom, svojim širokim pogledima koji obuhvataju ne samo probleme Velike Britanije, već i Amerike, Azije i Afrike. Njemu su podjednako dragi crnci i Indusi, Englezi i Jugosloveni, Japanci i Rusi. A još mi je u svežoj uspomeni kada je on pre više godina skrušeno i sa puno pijeteta sahranio i prisustvovao spaljivanju svog prijatelja, indijskog nacionaliste DŽ. Sisodija. Pa ipak to je jedan od malog broja Jugoslovena koga je britanski širokogrudi mentalitet „usvojio“. To je jedan od malog broja stranaca kog Englezi smatraju za svog čoveka. Ili barem jedan uži krug ljudi, koji mu je fanatično odan. Možda zvuči čudno reč fanatički, ali Englez može da se zagreje, da zavoli detinjski i prostosrdačno, roditeljski… To su osetili mnogi naši đacii studenti za vreme svog školovanja u Engleskoj.
Karijeru je počeo kao propagator umetičkih ideja našeg slavnog vajara Ivana Meštrovića. Zatim je došla ideja o svečovečanstvu. Kasnije sa razvojem situacije u svetu on je svoje učenje dopunio političkom i ekonomskom podlogom. On se udružuje sa ljudima srodnih misli, sa engleskim književnicima, engleskim ekonomistima okupljenim oko „Socijalnog kredita majora Daglasa“, zatim sa Adlerovim učenicima…
Ali, Dimitrije Mitrinović sa svojim neobičnim pogledima nije ostao usamljen u Engleskoj. Njegovi prijatelji i jednomišljenici sarađuju sa njim da pronađu dodirne tačke. Oni slušaju njegova beskrajna predavanja i govore, koji se protežu često do samog svanuća, sa puno takta i poštovanja. Oni su se srodili sa njime i vide u njemu proroka i vizonera…
…Prilikom posete Beogradu [1930 godine, napomena redakcije] on je razložio jednoj grupi ljudi šta misli o suštini života, o religijskim vođama u prošlosti, o misiji Jugoslavije. Oni su ga netremice slušali i sa izvesnim radoznalim nepoverenjem pokušavali da svare njegove misli. Očekivao je reakciju, ali niko nije imao ništa da protivureči. U svome sunarodniku oni nisu videli vizionera, kao njegovi engleski prijatelji, nego čoveka koji svoje ideje ne može da složi sa stvarnim životom. I napustili su ga isto onako kao što radoznala publika u Hajd Parku napušta mnogobrojne govornike koji vrbuju pristalice za svoje religijske nazore, ili politička raspoloženja.
Enlgeska je primila Mitrinovića, kao što je primila i stotinama drugih vizionera i sličnih ljudi. Ne treba misliti da je naš sunarodnik usamljen sa svojim pogledima. U šarolikom Londonu stiču se najsuprotnije struje, najčudniji kontrasti koji traže da stvore nove svetove, nove političke doktrine ili pak usreće svet otkrićima novih ideja. A u milionskoj varoši tempo života je upućen jednim određenim pravcem, jednom linijom koju ne može izmeniti nijedan od mnogih „proroka“, nijedna grupacija, bila ona sa ostvarljivim predlozima, bila ona visoka mistika. Razume se, svaki od novih pokreta ima svoje privrženike. Ova činjenica, međutim, niukoliko nije oslabila energiju i našeg „učitelja“. On i dalje sa puno oduševljenja govori satima, danonoćno, ne bi li se „iščaurili“ ti ljudi koji treba da povedu svet jednim novim putem, putem svetskog sporauma i bratstva…
Grupa oko „Nove Evrope“ traži nove vidike. Nova i punija stremljenja i nov svet. Ova grupa prezire dosadašnje metode stvaranja na kulturi, umetnosti, nauci i religiji. Za pretstavnika ove grupe umetnost je u harmoničnom razvoju trostruke ljudske aktivnosti, u apsolutnom skladu uma, srca i tela. Ona ne zaboravlja da postoje teškoće, da su ljudi navikli sticajem okolnosti i vaspitanja na jedan sistem života, ali veruje da se to može izmeniti. Možda kroz dvadesest godina, možda kroz jedno stoleće, a i večnost nije ništa za ljudski duh! Ona ne isključuje nijednog čoveka bio on pripadnik religije današnjice ili Konfucea, animizma ili njujorškog „božanskog oca“. Ne postoji razlika prema princima ove grupe između čoveka sa Zapada i Istoka, oni se ne isključuju već svako ima određenu funkciju u čovečanstvu. I ako se nekome desi da dođe u dodir sa članom ove grupe, on će sigurno biti primljen sa simpatijom, prostosrdačno i prijateljski. U specijalnoj atmosferi, ali bez rituala, on će čuti reči pameti i osetiće da se nalazi u jednom svetu koji se neće tako brzo stvoriti.
A naš sunarodnik Mitrinović će, bez obzira na vaše dopadanje ili osudu, produžiti da govori okuljenim slušaocima o svetskoj poltiici, o duhovnom preporodu, o suštini života…
Izvor: Vreme, nedelja 14. avgust 1938, str. 9.