Jubilej

U Starom Zavetu su takozvane godine jubileja imale poseban socijalni značaj; bili su to, između ostalog, periodi preispitivanja i poravnanja socijalnih odnosa, inspirisani ključnim načelima starozavetne pravednosti. Tako se Zakon, kao životna stvarnost otkrivenja Boga njegovom izabranom narodu, u eshatološkoj perspektivi označenoj godinom jubileja, otkrivao kao konačni sud svake socijalne stvarnosti. Polazeći od tog motiva, nalazim za smisleno da se u godini jubileja autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, ili Crkve srpskih i pomorskih zemalja, postavi nekoliko pitanja koja se tiču upravo njenog mesta i značaja u aktuelnom srpskom društvenom kontekstu. Odgovori na ta pitanja mogli bi da nam ukažu na to na kojim teološkim ili doktrinarnim osnovama to mesto i značaj u datim okolnostima zapravo počivaju i grade se. S obzirom da teološke refleksije predstavljaju prostor u kojem se subjektivni stavovi i želje, ponekad i frustracije, isuviše često predstavljaju kao objektivni kriterijumi u koje se stvarnost naprosto uklopi (a u šta se naša teološka javnost imala prilike, nažalost, i te kako uveriti upravo u ovoj godini jubileja), priču ću započeti pokušajem kratke analize bitnog, možda i ključnog, objektivnog aspekta naše crkvene realnosti: statistike.

Prema dobro poznatim podacima iz poslednjeg popisa (2011), 84,5% stanovnika Srbije pravoslavne je veroispovesti, odnosno, dominantno pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi (naravno, treba uzeti u obzir vernike Rumunske pravoslavne crkve u Banatu, ali je njihov broj, za ono o čemu je reč u ovom tekstu, u potpunosti zanemarljiv). Prema u medijima nedavno objavljenom istraživanju PEW istraživačkog centra (2018), a prema kojem, kada je religioznost u pitanju, Srbiji pripada visoko deseto mesto među 34 evropske države, 58% stanovništva Srbije (ukupnog) veruje u Boga. Za 34% je religija bitan faktor u životu, a nekih 19% kaže kako makar jednom mesečno pohađa bogosluženja. Naravno, već je ovo drastičan pad u odnosu na broj „pravoslavnih vernika“ iz popisa (pogotovo ako uzmemo u obzir da su ovim procentima obuhvaćeni i nepravoslavni, kod kojih je procenat u bogoslužbenom smislu aktivnih izvesno veći), ali su statistike, ako se oslonimo na zdrav razum i iskustvo, zapravo u mnogo većoj meri poražavajuće. 

Evo o čemu je reč. 

Na teritoriji Grada Beograda, prema rezultatima istog popisa, živi oko 1475000 pravoslavnih, odnosno 88,9% ukupnog broja stanovnika. U jurisdikciji pet eparhija koje pokrivaju teritoriju glavnog grada (Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka, Eparhija sremska, Eparhija banatska, Eparhija šumadijska i Eparhija valjevska) nalazi se, prema aktuelnom šematizmu SPC (kalendar Crkva 2019), oko 190 parohijskih i manastirskih hramova, paraklisa itd. U ovaj broj su uključena i bogoslužbena mesta sa posebnom namenom, to jest pridvorne, bolničke, vojne i školske kapele, u kojima bogosluženja nisu uvek redovna, a pristup je manje ili više ograničen, kao i hramovi u izgradnji. No, zanemarimo sve to; neka je pristup svima dozvoljen, i neka je svako od njih svake nedelje ispunjeno do poslednjeg mesta. Ukoliko je, primera radi, prosečan broj vernika koji se u svakome od njih sabiraju na nedeljnu liturgiju 300, ovo znači da svake nedelje liturgiji na teritoriji Grada Beograda prisustvuje oko 3,86% njegovih pravoslavnih stanovnika. Ukoliko je taj broj 200, onda je reč o 2,58%; ukoliko je 100, onda je 1,28%, a ukoliko je taj broj 50, onda svake nedelje, ukoliko su sve crkve i paraklisi ispunjeni, liturgiji prisustvuje 0,64% pravoslavnih stanovnika glavnog grada. Svako ko je imao prilike da vidi o kojim je i kolikim bogoslužbenim prostorima reč, kao i da se uveri kako je u prigradskim i seoskim parohijama često nedeljom prisutno manje od deset vernika, te da je broj od 300 vernika često nedostižan i za najveće gradske hramove, zna da je i najniži uzeti u obzir procenat zapravo veoma optimističan. 

K tome treba uzeti u obzir i činjenicu da je broj ljudi koji žive i redovno borave u Beogradu u realnosti po svoj prilici nezanemarljivo veći od onih popisanih, te da se približava cifri od 2000000. 

Zašto je sve ovo bitno? 

Jednostavno, jedini kriterijum stvarne pripadnosti Crkvi, pripadnosti u praktičnom smislu, ne samo deklarativnom, liturgijska je aktivnost vernika koju nužno treba razlikovati od tradicionalne obrednosti; to je ono čime je pre svega (premda ne i isključivo) određeno praktikovanje vere. Za razliku od tradicionalne obrednosti, koja podrazumeva veoma pasivan stav recipijenta verskih usluga koji se ne pita o njihovoj prirodi i smislu, te koje ne utiču na sadržaj njegovog života mimo kategorija valja se i lepo je, liturgijska aktivnost podrazumeva angažovanost i inicijativu sa strane vernika koja je takva da u sadržinskom smislu oblikuje njegovu svakodnevicu. A takvih je praktičnih vernika kod nas procenat zanemarljiv do apsurda. Cifra od 19% onih koji jednom mesečno posećuju bogosluženja u tom smislu ne govori mnogo i male su šanse da ima uporišta u realnosti. Naime, u tom slučaju bi bilo neophodno da je situacija u ostalim delovima Srbije drastično drugačija od one u Beogradu, te da su u Beogradu i celoj Srbiji svake nedelje na svakoj liturgiji potpuno različiti vernici. A to nije tako, u oba slučaja. Jer, koliko smo samo imali gradova srednje veličine (20000-100000 stanovnika) koji su do nedavno imali gotovo po pravilu svega jedan ili dva aktivna hrama na svome području (Leskovac, Zaječar, Valjevo, Smederevo, Gornji Milanovac…), a broj tih hramova je u proseku i dalje takav da se lako može uklopiti u procente koji opisuju stanje u Beogradu. 

No, i kada bi bila istinita, cifra od 19% bi već bila dovoljan razlog da se zapitamo otkuda takva disproporcija. Takođe, ova se cifra lako može objasniti pozivanjem na psihološke, sociološke i razloge koji se mogu svrstati u domen verske pismenosti. Moje lično iskustvo u pastoralnom radu mi ukazuje na to da je profil prosečnog aktivnog srpskog vernika takav da je kategorija od jednom mesečno uistinu nepostojeća. Ljudi ili dolaze ili ne dolaze redovno na praznične i nedeljne liturgije. Ako ne mogu doći svake nedelje ili svakoga praznika na liturgiju, oni će svakako nastojati da dođu makar jednom nedeljno ili, i to samo u vanrednim okolnostima (recimo, godišnji odmor, naporan poslovni period ili bolest), dva puta mesečno. Kategorija jednom mesečno pre ukazuje na sasvim očekivanu, pa tako i normalnu želju jednog broja vernika da se prikažu u boljem svetlu (sami pred sobom) ili na činjenicu da je najveći broj njih u liturgijskom i uopšte verskom pogledu toliko nepismen da će svaki odlazak u crkvu radi paljenja sveća ili kupovine nekakvog suvenira podvesti pod bogosluženje, pogotovo ako neko u tom trenutku tamo nešto peva. 

Ova neverovatna disproporcija između broja deklarativnih i praktikujućih vernika stoga mora imati odraza i na nivou socijalne doktrine i prakse Crkve, pri čemu naročito treba uzeti u obzir činjenicu da je niko ne problematizuje. Da li to onda znači da je ona, budući neproblematična, u nekom trenutku postala podrazumevani deo te doktrine i prakse? I konačno, kakva je onda njena opšte društvena priroda i značenje, naročito politička, sada nezavisno od projekcija crkvene doktrine u tom pogledu?

Srpska pravoslavna crkva je svakako, pojedičano uzevši, najuticajnija institucija u srpskom društvenom prostoru. Pored već navedenih rezultata popisa, treba uzeti u obzir i istraživanja o poverenju građana u institucije, prema kojima SPC veruje 46% njih, dok je negativan odgovor dalo 23%. 

Kako god uklapali ove procente u pokušaju da ih samerimo (84,59% onih koji pripadaju SPC, naspram 46% onih koji joj veruju), jasno je da građani Srbije poverenje u SPC ponajmanje povezuju sa onim što bi po prirodi stvari moralo biti na prvom mestu, a to je vera, i to naročito kada je u pitanju njeno praktikovanje u vidu učešća u liturgiji. Pored svega, izvesno je da broj onih koji veruju SPC kada je vera u pitanju drastično opada i kada se postave pitanja koja se tiču ne samo njihove verske ili liturgijske aktivnosti, već i posebnih članova vere, kakvi su vera u vaskrsenje, učenje o Trojici itd. Isto važi i za etička načela na kojima SPC insistira u svom javnom diskursu; primera radi, karakteristično insistiranje na problemu abortusa po svemu sudeći ne vodi smanjenju broja namernih pobačaja, budući da njihov broj, kako statistike pokazuju, raste. Da ne govorimo o drugim aspektima ljudske intime i međuljudskih odnosa kojima se tako rado i mnogo bave duhovnici različitih zvanja, i to sve više otvoreno, u medijskom prostoru. Dakle, kada je u pitanju sadržaj verovanja i lični moral, odlučujući uticaj SPC sa onih 85% drastično opada približavajući se, izvesno je, već pominjanim jednocifrenim vrednostima. 

Stoga se može zaključiti kako neosporni uticaj koji SPC ima u našem društvu nema mnogo veze sa onim što bi trebalo da bude, polazeći od njene prirode, njena osnovna misija. Na tom nivou ovaj je uticaj čak, moglo bi se reći, društveno nevidljiv. 

Kakva je onda njegova priroda?

Reći kako je ona politička je isto što i poslovično otkrivanje tople vode, nešto oko čega će se lako složiti kako kritičari, tako i panegiričari kojima su usta puna priče o SPC kao čuvaru nacionalnog identiteta, državnosti itd. Naime, neophodno je preciznije odrediti političku prirodu tog uticaja. Da li je ona pasivna ili aktivna, konstruktivna ili destruktivna. Konačno, kakva je njena veza sa onim što je priroda SPC kao Crkve u predanjskom i kanonskom smislu te reči (već smo videli da je na nivou fenomena ona praktično nevidljiva)? 

Verovatno najbolju ocenu srpske religioznosti, i dalje u potpunosti važeću, dao je još Čedomilj Mijatović u svome delu Servia and the Servians, štampanom u Londonu 1908. Ukratko, savremena srpska religioznost je površna; za Srbe je Crkva politička ustanova na tajanstven način povezana sa postojanjem nacije. Zato Srbi ne dopuštaju nikome da im Crkvu napada, ali je, kada nije napadnuta, sami nipodaštavaju. U poglavlju posvećenom religioznosti kod Srba, Mijatović govori i o zbunjenosti njegovih pobožnih prijatelja sa Zapada usled susreta sa praznim crkvama u Srbiji, uglednim jerarsima i kliricima koji govore o tome kako je Srbima od biblija potrebnije oružje itd. Pritom, neophodno je uzeti u obzir činjenicu da Mijatović nije bio nekakav protodrugosrbijanac, već jedan od najuglednijih nacionalnih radnika epohe, lično veoma pobožan, pa tako i kandidat za mitropolita skopskog i čak patrijarha (nakon objedinjenja SPC; njegova naklonjenost spiritizmu se u potpunosti uklapa u onovremeni profil aktivnog vernika, no, to je sasvim druga tema). 

Sve u svemu, priroda uticaja SPC u srpskom društvu je politička i pasivna. Ovo znači da SPC, makar tokom moderne istorije, naprosto sledi političke trendove koji idu u prilog onome što je osnov i garant njenog opstanka u tom pogledu, a to je, kako Mijatović kaže, mistična povezanost sa postojanjem nacije. Jačanje sila koje vode nacionalnoj koheziji pogoduje položaju i uticaju ovakve SPC, sve drugo ga dovodi u pitanje, a naročito pokušaj da se pomenuta mistična veza ako ne raskine, ono makar preosmisli (otuda, primera radi, potpuno odsustvo stava prema, stvarnim ili potencijalnim, nepravoslavnim pripadnicima srpskog nacionalnog korpusa, što je verovatno najveći promašaj srpske nacionalne politike u modernom dobu). Konstruktivan ili destruktivan karakter ovakvog uticaja u potpunosti je određen opštim političkim kontekstom. U periodu borbe za nacionalno oslobođenje, on je najvećim delom bio veoma konstruktivan (u političkom smislu, i to ograničenom). Sa druge strane, u periodima kada je trebalo prevazići sopstvene granice, on se pokazao kao, potencijalno i aktualno, veoma destruktivan, i to na prvom mestu za samu SPC koja se, nažalost, pokazala prilično nesposobnom da artikuliše svoje mesto u sistemima koji joj ga nisu, na ovaj ili onaj način, garantovali, i to kao privilegiju. 

Otuda na prvi pogled neverovatna činjenica da je u našem crkvenom kontekstu veoma teško artikulisati kao problem katastrofalnu disproporciju koja postoji između broja aktivnih i deklarativnih vernika. Naime, aktivni vernici su u njemu uvek predstavljali uistinu zanemarljiv izuzetak čije postojanje i broj nema veze sa onim što je osnov postojanja i uticaja Crkve. 

No, šta to sve ovo može da znači u savremenom političkom kontekstu i kakve opasnosti sa sobom nosi?

U znamenitoj studiji The Authoritarian Personality autora T. Adorna, Elze Frenkel Brunzvik, Danijela Levinsona i Nevita Senforda sa Univerziteta Berkli, objavljene prvi put 1950. (New York: Harper & Brothers) na osnovu istraživanja sprovedenog tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, Teodor Adorno daje analizu nekih aspekata verske ideologije s obzirom na osnovnu temu studije. Ukratko rečeno, smisao čitave studije bio je da se dođe do zaključaka o ličnim karakteristikama koje pojedince čine sklonim i podložnim manipulaciji u okviru ekstremnih autoritarnih desnih sistema. Najveći deo istraživanja je tako bio posvećen različitim mehanizmima i kontekstima u kojima funkcionišu predrasude, a plod su skale kojima se u uzročnom i posledičnom smislu određuje sklonost različitih tipova ljudi prema njima. Takozvana F skala (f je od fascism) predstavljala je pokušaj da se kod pojedinaca odrede implicitne antidemokratske težnje, da se analiziraju njihove osobine i uzroci, ono što bismo mogli nazvati metafašizmom ili urfašizmom (U. Eko). 

Da, tema je zapravo fašizam, uprkos tome što se danas, u atmosferi opšteg revizionizma, svako problematizovanje fašizma veoma lako proglašava za nekakav liberalni ekstremizam i, različitim metodama potpunog izvrtanja i silovanja stvarnosti, upravo u liberalnom ključu, za političku nekorektnost (?!). I, naravno, razume se da tema nisu istorijske forme fašizma, već metafašistički mentalni sklop koji se lako može projaviti i u okviru nekakvog „levog“ autoritarnog sistema (konačno, istraživanje je sprovedeno u SAD, a ne u fašističkim zemljama). 

No, na stranu sve ovo; sklonost pojedinca ka fašizmu razmatra se s obzirom na devet varijabli: konvencionalizam, čime je označena ekstremna rigidnost u pogledu ustaljenih društvenih normi čiji je nosilac (u zapadnim društvima) srednja klasa; autoritarna submisija, submisivni i nekritični stav prema idealizovanim moralnim autoritetima unutar grupe (vođa); autoritarna agresija, tendencija da se neprestano nadziru, osuđuju, izoluju i kažnjavaju oni koji krše ustaljene norme; anti-intracepcija, protivljenje subjektivnom, imaginarnom i suptilnom promišljanju koje, kao i naredna varijabla, uglavnom podrazumeva i anti-intelektualizam; sujeverje i stereotipija, verovanje u postojanje mističnih determinanti sudbine pojedinca, sklonost da se misli u isključivim kategorijama; moć i „žestina“, bahatost (toughness), zaokupljenost kategorijama dominacije-submisije, jakog-slabog, vođa-sledbenik, identifikovanje sa figurama moći, prenaglašeno insistiranje na konvencionalnim atributima ega, preterano naglašavanje snage i moći; destruktivnost i cinizam, opšti neprijateljski stav, prezir prema ljudskom; projektivnost, sklonost da se veruje u to kako je okruženje divlje i opasno, što predstavlja projekciju nesvesnih emocionalnih impulsa; i konačno, naglašeno moraliziranje u pogledu seksa. 

Kako sam već rekao, u jednom od poglavlja Adorno analizira neke aspekte verske ideologije (možda bi primerenije bilo verske aspekte ideologije) s obzirom na nalaze istraživanja. Daću kratak prikaz njegovih zaključaka.

Najpre, on konstatuje da opšti trend religijske indiferentnosti (u pogledu sadržaja) ne znači i odsustvo religijskih metoda ubeđivanja i korišćenja religije u te svrhe u autoritarnim sistemima, što se očituje na brojnim primerima iz istorije nemačkog nacizma i italijanskog fašizma. Religija je kastrirana i neutralizovana u pogledu sadržaja, ali postoje snažni mehanizmi kojima je određena njena socijalna funkcija. Tako, neki od ključnih aspekata religijskog pogleda na svet kakvo je, primera radi, razlikovanje dobra i zla, budući lišeni bilo kakvog specifičnog sadržaja (dogmatskog, rekao bih) postaju forme u kojima rigidnost i predrasude dobijaju naročitu ubojitost (recimo, ideja da je neki narod ili socijalna grupacija da je neprijatelj Božji, budući da je neprijatelj našeg poretka). 

Ovo sugeriše kako između konvencionalne religijske rigidnosti i gotovo potpunog odsustva onoga što se može nazvati lično doživljenom verom postoji potpuna korelacija. U tom smislu je ponovo uputno setiti se primera nacističke Nemačke i ogromnog doprinosa koji su u pružanju otpora nacistima dali „radikalni“ hrišćanski pokreti, kakva je grupa teologa insipirisanih radom Karla Barta i slični. Da citiram Adorna doslovno: „Štaviše, naglašavanje specifičnog sadržaja vere, pre nego li podele na one koji pripadaju i one koji ne pripadaju hrišćanstvu, nužno vodi isticanju motiva ljubavi i milosrđa koji su zakopani naslagama konvencionalizovanih religijskih shema. Što je više ljudski i konkretan odnos pojedinca prema religiji, to će više njegov pristup onima koji ne pripadaju takođe biti humaniji: njihova patnja podseća verskog subjektivistu na to da je zamisao mučeništva neodvojivo povezana sa njegovim promišljanjem Hrista.“ 

Nasuprot tome, prihvatanje ideologije ne podrazumeva poimanje sadržaja ubeđenja na kojima ona počiva ili treba da počiva, već upravo suprotno (štaviše, Adorno citira Hitlera koji kaže kako je moguće umreti samo za ideju koja se ne razume). Ovo je prihvatanje tako u najvećem broju slučajeva naprosto posledica arbitrarne odluke, motivisana korišću koju takav čin može da donese (a ta korist, ne zaboravimo, može biti čisto psihološka). E, sada, znamo dobro šta biva kada se naša psihološka korist zaodene u apsolutnu istinu. Paradoksalno, poistovećenje moje psihološke koristi (čak i kada je ona, dopustimo, stvarna) i apsolutne istine predstavlja poricanje svake zamisli apsolutne istine.

Dalje, postoji još jedan bitan momenat u odnosu prema religijskom sadržaju karakterističan za rigidnu konvencionalnu religioznost. U pitanju je ono što Adorno određuje kao disekciju, a tiče se arbitrarnog biranja verskih istina koje pripadnici konfesije lično usvajaju. Tako, primera radi, veru u Boga (koji ovde predstavlja otelovljenje autoritarnog sistema) često prati neverovanje u ličnu besmrtnost ili budući život (što je oznaka potpune submisije). Ili, videli smo na našim primerima, verovanje u Boga kod onih koji se deklarišu kao pripadnici Pravoslavne crkve često podrazumeva poricanje njenih osnovnih dogmata (učenje o Trojici, Hristovom božanstvu i vaskrsenju), a što bi se moglo razumeti i s obzirom na problematičnost kada je u pitanju njihovo uklapanje i funkcionalizacija u okviru autoritarnog i radikalno „monarhijskog“ sistema moći. Jer ovakav nekakav sistem je, po svoj prilici, model po kojem je na iracionalnom nivou oblikovana percepcija političkih odnosa većine u našem društvu. Ista disekcija ili selektivnost prisutna je i kada su po sredi etička pitanja, naročito organizovano nasilje (rat) ili nasilje nad marginalizovanim grupama.

* * *

Pred krizom u kojoj se srpsko društvo već decenijama nalazi nije moguće zatvarati oči. Ta kriza je donela izobilje kako destruktivnih, tako i autodestruktivnih posledica. Upravo je neprestani impuls autoritarnosti bitna poveznica različitih faza te krize, nezavisno od ideoloških paradigmi u okviru kojih se ona artikulisala. Umesto da, polazeći od sopstvene prirode i predanja, predstavlja alternativu ovom poretku destrukcije, indiferentan odnos prema ključnim pitanjima sopstvene egzistencije i načela na kojima počiva učinio je da naša pomesna Crkva već previše dugo igra ulogu uglavnom pasivnog i servilnog katalizatora procesa koji uspostavljanju takvog poretka vode. Mislim da je to ključna stvar u vezi sa kojom je neophodno da se zapitamo u godini jubileja koji proslavljamo sa razjedinjenom jerarhijom, uplašenim i pasivnim sveštenstvom, veroučiteljima čiji je položaj i dostojanstvo daleko ispod onoga što bi im se moglo i moralo ponuditi, sjajnim i često praznim crkvama u koje ne može da stane ni 5% pravoslavnih stanovnika srpskih i pomorskih zemalja.