Prorok Ilija vaskrsava sina Sareptske udovice, živopis Stamatisa Sklirisa, crkva Proroka Ilije, Pirej, 1999.
Postoji jedna značajna i smela beseda svetog Jovana Zlatoustog o proroku Iliji (PG 56, 583-586). Navodim je ukratko.
Prema ovoj besedi, Bog je pokušavao da svog revnosnog proroka učini snishodljivim i čovekoljubivim, ali bez uspeha. Beseda predstavlja Iliju u nedoumici zbog ljubavi i čovekoljublja Boga prema otpalim Izrailjcima, jer je video da to ne dovodi do njihove popravke.
Ilija je verovao da će se popravka naroda postići kaznom, strogom kaznom protiv njih. Zato je – kako je predstavljeno u besedi svetoga oca Zlatousta – osmelio da se pojavi pred Bogom i da ga „obaveže” zakletvom da kazni Izrailjce onako kako je on mislio i da ne ukine tu kaznu dok on sam to ne zatraži!… „Ako ne dođe kroz moja usta”, rekao je! Prorok Ilija je zatražio od Boga da zemlju pogodi suša u trajanju od tri godine i šest meseci. Beseda prikazuje Boga kako se „suzdržava”, kako je u nelagodi; sa jedne strane je želeo da posluša svog revnosnog proroka Iliju, ali sa druge strane je bio milostiv prema narodu zbog zla suše i gladi koja bi ga zadesila.
Zato je i ispunjava volju Ilije, ali ga je takođe podstiče da postane čovekoljubiv, kako bi ga uskoro i sam Ilija molio za ukidanje kazne. No najpre, Bog „zajedno sa narodom kažnjava i proroka!”
Pošto je Ilija tražio sušu za narod, i sam će biti podvrgnut toj kazni!… No Bog je posebno brinuo o svom proroku, pa ga je tajno i čudesno hranio. I kažemo „čudesno” jer ga je hranio gavran koji mu je donosio meso. Međutim, gavran, kako komentariše Zlatousti, je životinja „mrzitelj potomaka”, jer ne voli svoje mladunce i ne hrani ih. Zato psalmopojac David prikazuje mladunce gavrana kako prizivaju Boga za hranu, jer im je otac ne daje: „I ptićima gavranova koji Ga prizivaju” (Ps. 146, 9). Kao što je gavran mrzitelj potomstva, tako je i Ilija bio mrzitelj potomstva u odnosu na Jevreje zbog njihovog otpadništva.
Međutim, sada, gavran postaje čovekoljubiv i donosi hranu Iliji. Ovo je bilo tajna lekcija koju je Bog hteo da pruži svom proroku: da postane posrednik za Jevreje, baš kao što je gavran promenio svoju prirodu i postao posrednik Božijeg čovekoljublja prema njemu (Iliji) i donosio mu hranu u vreme gladi.
Prorok Ilija, međutim, nije naučio ovu lekciju, ili bolje rečeno, nije je uopšte razumeo, zbog čega mu Bog sada ukida hranu od gavrana, kako bi bio pritisnut glađu i zauzeo se kod Boga za ukidanje kazne.
Međutim, Ilija je bio toliko ljut zbog otpadništva Izrailja od Boga da nije popuštao! Nije hteo da se moli za one koji su još uvek bili u svom otpadništvu. Pošto, dakle, prorok Ilija nije naučio lekciju od gavrana, to je Bog uredio stvari tako da je nauči od jedne neznabožačke udovice.
Slušajte: glad je mučila Iliju, i Bog mu je rekao: „Idi odavde i idi van Izrailja, u Sareptu Sidonsku i tamo ću narediti jednoj udovici iz neznabožaca da te nahrani.” U to vreme bilo je zabranjeno Jevrejima da opšte sa neznabošcima, i zato je Bog, objašnjava Zlatousti, rekao Iliji da ide kod neznaboškinje da ga nahrani, kako bi se zgadio na hranu od idolopoklonice i zauzeo se kod Boga da pošalje kišu i prekine kaznu gladi. Ali ni ovo nije pokrenulo Iliju da bude čovekoljubiv prema Izrailju, već je otišao daleko u Sareptu Sidonsku da se tamo nahrani.
Međutim, Bog je učinio da mu udovica tamo govori vrlo strogo, iako je on bio u velikoj gladi; i to je učinio da bi ga ražalostio i učinio čovekoljubivim. Udovica je, dakle, rekla gladnom proroku: „Nemam hleba osim jedne šačice brašna u ćupu i malo ulja u krčagu. Spremiću to za sebe i svoju decu, pa ćemo jesti i onda umreti” (3. Car. 17, 22). Ove reči udovice su izgleda pogodile Iliju. „Ova žena,” pomislio bi, „pati više od mene, jer ja patim sam, a ona pati sa svojom decom. Neka ne budem uzrok smrti ženi udovici koja me primila u svoj dom.”
Sada, izgleda, prvi put Ilija govori čovekoljubivo. Kako kaže Zlatousti, „omekšava pred glasom (udovice), i počinje da u sebi razmišlja čovekoljubivo.” Sada Ilija blagosilja hranu te žene da ne nestane iz njenog doma i sada prvi put govori o ukidanju kazne i da će Bog poslati kišu na zemlju. Rekao je, dakle, očajnoj udovici: „Ćup sa brašnom neće se isprazniti i ulje u krčagu neće nestati do dana kada Gospod pošalje kišu na zemlju” (3. Car. 17, 14). Primetimo zajedno sa Zlatoustim, da iako čujemo proroka Iliju kako govori udovici da će jednom doći kiša na zemlju, ne čujemo ga kako se moli za to, kako bi se suša brzo okončala.
Zbog toga Bog pomaže svom proroku da napreduje u čovekoljublju, koje sada počinje da mu se pojavljuje, i koje čini da umre dete udovice! Ovo je mnogo zabolelo udovicu, koja se tada požalila proroku. Ilija je blagoslovio njen dom da ne ponestane hrane, ali za udovicu – kako je Zlatoust predstavlja – bilo bi bolje da je umrla sa svojim detetom od gladi, kako je rekla proroku na početku, nego da sada živi i gleda mrtvo svoje dete.
I prorok Božji nije samo bio tužan, već i posramljen zbog tog prizora, kako Zlatoust pretpostavlja. Mora da je razmišljao: „Pre nego što sam došao i bio gost kod žene, ona je imala svoje dete. Sada, sa mojim gostovanjem, umrlo joj je voljeno dete i ona tuguje. Da li je ovo nagrada koju sam dao ženi za njeno dobro gostoprimstvo?” Razmišljajući o događaju i osećajući se posramljeno zbog njega, počeo je da shvata da događaj nije prirodan, već da dolazi od Boga i da mu Bog želi nešto reći time.
Ilija je razumeo Božju umetnost i cilj: želeo je da ga učini milosrdnim prema Izrailju. Prevešću odgovarajući deo iz Zlatoustove besede. Sveti otac predstavlja Iliju kako kaže:
„Ovo nije prirodna smrt; ovo je, Bože, od tvoje umetnosti i nužno me činiš milosrdnim. Dakle, kada ti kažem, ‘Pomiluj Gospode mrtvo dete udovice,’ ti ćeš mi takođe reći – ‘Pomiluj moje dete Izrailj.’ Podstičeš me na čovekoljublje, Bože. Razumem tvoju umetnost, Gospode, jer kada ti ja kažem, ‘Spasi mrtvo dete udovice,’ ti ćeš mi reći: ‘Sažali se i ti na Izrailj mrtav od gladi. Tražiš od mene uslugu, ali učini i ti uslugu. Oslobodi odluku o gladi i ja ću osloboditi smrt udovičinog sina.’”
Tada, pošto je Bog video da je Ilija postao milosrdniji, poslao ga je kod Ahava da mu najavi da će kazna biti ukinuta: „Idi – reče mu – i pojavi se pred Ahavom i daću kišu na zemlju” (3. Car. 18, 1).
Primetimo da je Bog dao proroku da kaže te reči čovekoljublja za ukidanje gladi kada je i sam prorok postao čovekoljubiviji; i uočimo još da Bog nije sam ukinuo glad a da nije prvo najavio svom proroku, koji je takođe najavio početak gladi.
Sada prorok prorok Ilija juri po celoj zemlji i propoveda da se ukida kazne, da će doći kiša na zemlju. Ali gde god je išao da objavi ovu radosnu vest, opet je video bezboštvo i kršenje Božijih zapovesti i razmišljao je o novoj kazni nad narodom. „Opet videći njihovo nepoštovanje, razmišljao je o nekoj kazni protiv njih i teškoj odluci.“
Videvši ovo, dakle, Bog Iliju, kaže Zlatoust, da nije saosećajan prema sagrešenjima ljudi, odvaja ga od njih, ne dopušta mu da živi sa njima!
Kao da mu kaže, kako Zlatoust zamišlja: „Ja, o Ilija, znam tvoju revnost i prepoznajem tvoje vladanje. Ali, sažaljevam se na grešnike kada su previše kažnjeni. Ali ti previše kažnjavaš bezboštvo, a ljudi stalno greše. Odvajam vas da ne živite zajedno. Ti, pošto ne možeš da trpiš grešnike, idi do neba. Na zemlju ću sići Ja. Ako ti, Ilija, ostaneš dugo na zemlji, ljudski rod će nestati, jer ćeš ih stalno kažnjavati. Šta će biti, dakle? Idi, Ilija, do neba. Vatra ne može biti zajedno sa trskom! Dajem ti radost da živiš sa bezgrešnima; ostani sa anđelskim horovima. Idi, dakle, prema nebu. Sa grešnicima ću živeti ja. Ja, koji želim da nosim na svojim ramenima zalutalu ovcu. Ja koji ću reći svim grešnicima: ‘Dođite k meni svi umorni i opterećeni’; neću vas kazniti, već ‘ću vas odmoriti’.”
Slično tome o proroku Iliji govori sveti Zlatoust i u jednoj drugoj svojoj besedi posvećenoj njemu (PG 50, 725-736). On kaže da je Bog milosrdan, a ne surov, i da je tako želeo da bude i njegov prorok Ilija. Zato je Bog, kaže sveti Zlatoust, dao „vezivanje” i „razrešivanje” ljudskom svešteniku, a ne anđelu, jer sveštenik, kao čovek od mesa, razume iskušenje i greh ispovedanog vernika, dok bi mu anđeo odsekao glavu!
„Ako bi anđeo bio sveštenik i uhvatio nekoga ko je sagrešio u bludu, odmah bi ga ubio, jer sam nije vezan tim strastima. Zato, da je anđeo dobio vlast sveštenstva, ne bi podučavao, već bi odmah ubijao zbog toga što on nije takav, donoseći gnev na takvog. Ali to je čoveku povereno da, znajući svoje greške i imajući iskustvo, saoseća sa onima koji greše i da ne pokreće gnev i da se Crkva ne isprazni zbog gneva”! (PG 50, 728)
I zato, kaže Zlatoust, Hristos je dozvolio da Petar, kome je dao „vezivanje” i „razrešivanje”, sagreši svojim odricanjem, uplašen od jedne sluškinje, kako bi i sam bio blag prema hrišćanima.
I upravo zato, nastavlja sveti Zlatoust, Bog je dozvolio i Iliji, pre Petra, da padne u isti greh kao i on, u greh kukavičluka pred jednom ženom, kako bi i revnosni prorok njegov postao milostiv. Zaista, Ilija se uplašio Jezavelje i zato je otišao veoma daleko od Izrailja, u Sareptu Sidonsku. I lepo kaže Zlatoust: „Dve uzvišene tvrđave (Ilija i Petar) bile su izložene ženi; Petar se uplašio devojke, a Ilija Jezavelje; i upali su u iste grehe…Sada je Ilija pokazao da je i sam pao u greh, uz Božije dopuštenje i promisao, kako bi iz onoga što je sam dobio milost, i on bio milosrdan prema drugima” (PG 50, 734)!
Izvinite što sam odužio i hvala vam što ste me slušali.
Izvor: Predavanje u Konferencijskom centru Obrazovne i kulturne fondacije Svetog Grigorija Palame pri Svetoj Mitropoliji Solunskoj, 7. juna 2012.