Nikolaj Rerih, I mi otvaramo kapije, 1922.
The vision of Christ that thou dost see
Is my vision’s greatest enemy.
William Blake, The Everlasting Gospel (1808–1818)
Navedeni citat potiče od engleskog literarnog i likovnog stvaraoca i mislioca (na njegovom grobu stoji jednostavno: „pesnik-slikar“) Vilijema Blejka (1757–1827). Ovi stihovi deo su Blejkove za života nedovršene poeme „Večno Jevanđelje“, u kojoj on polemički opeva svoje viđenje istinskog sadržaja i učinka Hristove propovedi – večnog Jevanđelja (sama sintagma uzeta je iz Otk. 14, 6) i kritiku crkvenog autoriteta svoga vremena. Istovetni stihovi korišćeni su i u filmu američkog režisera Džima Džarmuša Mrtav čovek (Dead man, 1995), koji je Džarmušov omaž Blejku. U poemi i u filmu oni su, naravno, deo određenog konteksta čija bi se misaona ili idejna pozadina mogla poistovetiti. I dok poema počinje[1] očiglednim suprotstavljanjem različitih shvatanja Hrista, u Džarmušovom filmu su ovi stihovi izgovoreni u kontekstu suprotstavljanja rasnoj i verskoj netrpeljivosti opravdane upravo samozadovoljnom pripadnošću jednoj hrišćanskoj zajednici.
Da parafraziram Blejkove stihove koji se u poemi ubrzo nadovezuju na gore navedene: obe strane zasnivaju svoja ubeđenja na Bibliji koju redovno čitaju, ali dok jedna strana u njoj vidi bela slova, druga vidi crna.
Reči „Vizija Hrista koju ti vidiš je najveći neprijatelj moje vizije [Hrista]“ ne mogu, čini mi se, a da ne ostave utisak na nekoga ko izučava i uči se teologiji – bogoslovlju. Teologija, kao što je na ovom sajtu već pisano, zapravo predstavlja „ljudski odgovor na tajnu Božijeg otkrivanja čoveku i Božijeg prisustva u svetu i u istoriji, ona je egzistencijalno tumačenje tih događaja u konkretnom životnom kontekstu.“ Naravno da se pritom radi o razradi tog odgovora i rastumačenju, pokušaju jasnijeg razumevanja Božijeg otkrivenja u celokupnoj njegovoj sadržini. Ali, u jednom širem smislu, može biti baš u onom akademskom, neizostavan deo teologije je i ono što je u navedenom tekstu nazvano „teološka arheologija“, odnosno „kritičko i višeslojno istraživanje i proučavanje sopstvene prošlosti, bilo da se radi o biblijskim istraživanjima, bilo patrološkim, liturgičkim, kanonskim, dogmatskim, crkveno-istorijskim i drugim.“ To, međutim, znači da teologija za jednog „običnog“ ili bolje rečeno prosečnog (ovaj opis ne sadrži vrednosno određenje) vernika, takozvanog aktivnog člana Crkve (ovo je po sebi pleonazam, jer nikakav drugi član Crkve, jedne konkretne evharistijske zajednice, ne postoji osim aktivnog), može da bude previše tj. preplavljujuća.
Ovde bih ponovo ukazao na reči citirane na početku ovog teksta. Kada sam ih prvi put čuo nisam poznavao kontekst u kojem su originalno napisane, ali su me tada, kao i danas, snažno asocirale na nesuglasje gore opisane teologije i onoga što bismo mogli nazvati bazom Crkve (pomenuti prosečan vernik). Neretko se u „običnim“ crkvenim okvirima može naići na nezadovoljstvo ili jednostavno na nerazumevanje teološkog sadržaja pa čak i njenog smisla. Teologiji se, kao komplikovanoj, kao nejasnoj i nepristupačnoj uglavnom suprotstavlja jedan mnogo jasniji sistem sastavljen od konkretnih pravila ophođenja i ponašanja (na određeni način postiti, ovo ili ono činiti tj. ne činiti itd.), ali i od nešto jasnijih i krutih – a može se dodati i uprošćenijih – predstava Boga i Božijeg otkrivenja (Bog „nadzornik“ je, čini se, umnogome konkretnija predstava od Boga roditelja koji iznad svega bezuslovno voli; zašto je to tako tj. da li je to možda kulturološki uslovljeno, drugo je pitanje). Deluje da takav pristup neretko ima više uspeha i veću moć privlačenja, nego što to ima teološki izraz koji teži da pruži jednu sveobuhvatnu sliku. Problem je, uslovno rečeno, u tome što je ona višedimenzionalna i puna direktnih i indirektnih protivrečnosti (počevši od Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta). Uzmimo za jedan analogni primer izgled punog Meseca na noćnom nebu. Ono što mi bez nekog ozbiljnijeg napora realno vidimo jeste jedan svetao krug, ponegde malo prošaran nešto tamnijim nijansama. Međutim, mi sada znamo da to nije krug, već jedno veliko nebesko telo sferičnog oblika koje se istovremeno sa Zemljom okreće te smo u stanju da vidimo samo jednu, uvek istu, stranu Meseca. Ali sam Mesec je više od toga što mi tek tako, golim okom, vidimo. Tako da osim toga što on drugačije deluje izdaleka, nego izbliza, potrebni su i neki dodatni napori i napredak (u ovom slučaju tehnološki) kako bi ljudi na Zemlji mogli da vide ceo Mesec te kako bi mogli da stvore jednu sveobuhvatnu sliku o njemu. (Naravno da se ovde ne radi o poređenju Boga i Njegovog otkrivenja sa Mesecom, već samo o jednom lakše primenljivom primeru, upotrebljenim u svrhu argumenta.) Drugim rečima, u zavisnosti od ugla posmatranja, širine horizonta kao i samih sposobnosti i uloženog napora posmatrača moguće je pojmiti da ono što se javlja protivrečnim zapravo jeste jedna jedinstvena, ali obimna Celina – u ovom slučaju Božije otkrivenje. Međutim, pojednostavljena, odnosno jednodimenzionalna (osakaćena?), ali od strane pojedinih crkvenih autoriteta (duhovnik, starac, sveštenik, episkop) predata verzija Božijeg otkrivenja, kao i od istih „autoriteta“ zadate koordinate življenja u Crkvi, s jedne, i napor teologije da bude sveobuhvatna, s druge strane, nalaze se na suprotnim polovima jedne iste relacije.
Ima više aspekata ovog problema. Neka ovde bude ukazano na jedan među njima, a to je, najprostije rečeno, banalizacija. Ona ide ruku pod ruku sa podilaženjem vernicima, što da se oni tobož ne bi opterećivali nekakvom „visokom teologijom“, što da bi se, možda, izbegla potencijalna neugodna pitanja na koja nije moguće dati jednostavan (kratak) odgovor. Pored toga, na ovaj način se i podupire napred pomenuto nerazumevanje teologije među vernicima. (To istovremeno doprinosi učvršćenju distance odnosno relacije autoritet – potčinjeni.) Možda je, u jednom istorijskom periodu, bilo neophodno svesti sadržaj hrišćanske blage vesti i svu njenu blistavu obimnost (sveobuhvatnost) na banalnu relaciju valja (se) – ne valja (se) (kao i na 4 velika posta, ispovesti i pričešća itd.), ali za okamenjenost takvog pristupa danas nema nikakvog izgovora. Crkvena propoved (bilo u užem smislu kao liturgijska, bilo u širem smislu kao misija okrenuta ka spolja) ne može da ne bude teološka, ne može da ne bude teologija – bogoslovlje. A bogoslovlje ne može da bude jednodimenzionalno, skamenjeno i zatvoreno. Jer ako je tj. kada je takvo, ono izneverava svoj smisao kao egzistencijalno tumačenje Božijeg prisustva u ljudskoj istoriji – Božijeg otkrivenja – budući da ne samo da ne uspeva da obuhvati celinu tog otkrivenja, već, što je mnogo pogubnije, ni ne pokušava. Posledica takvog, jednodimenzionalnog, pristupa jeste, izraženo jezikom Novoga zaveta, da ono biva mlako (Otk. 3, 15–16) te pre ili kasnije bude ispljunuto odnosno zamenjeno nekim surogatom (u našim prilikama to je često nacionalni ili neki mistični zavereničko-sinkretistički surogat). Dodatna posledica je i nemogućnost da se prihvati sloboda čoveka i prostor za teološko promišljanje i istraživanje ne samo kao tumačenja Božijeg otkrivenja, već i kao traganja. To neprihvatanje vodi do isključivanja i denunciranja svega što nije deo njime predviđenog jednomislija. O tako shvaćenom pojmu jednomislija i iz njega izvirućem (a stvarnom stanju stvari neodgovarajućem) konceptu teologije, odnosno hrišćanstva, takođe je pisano na Teologija.net. Kao što je tamo već rečeno, Oci, kanoni, pa i samo Predanje, nisu jedan jedinstveni monolit. Naprotiv, oni su neretko i protivrečni što ukazuje na njihovu iskustvenu pozadinu, uslovljenu datim (vremenskim, naučnim, kulturološkim itd.) kontekstom. Stoga se ne može ni teologija niti propoved podvrgnuti pomenutom jednomisliju, jer se ona na taj način, između ostalog, banalizuje.
Mi smo svi, u naše vreme, pozvani da tragamo, da promišljamo, da sozercavamo, da (se) istovremeno preispitujemo i da u sve to uključimo iskustvo života kakav danas poznajemo. Sve ovo, u stvari, znači da se u teološkom promišljanju i istraživanju ne mogu praviti ustupci i da ono ne može biti unapred određeno, propisano i na taj način „sakralizovano“. To isto tako znači i da vernici ne moraju, da ne smeju biti „pošteđeni“ teologije. Jer, problem nije da postoje, da još jednom parafraziram stihove navedene na početku ovog teksta, različite, suprotstavljene vizije Hrista, ali je problem ako one ne mogu da se sretnu, suoče, komuniciraju i upoznaju, a da se pritom međusobno ne ponište.
[1] Budući da je poema nađena u fragmentima u Blejkovoj beležnici i za života nije bila objavljena, ne postoji konsenzus o poretku liričkih celina. U objavljenim verzijama ovi stihovi se nekad nalaze na samom početku, ali su uglavnom uvršteni u početni deo poeme.
