Рођен 1955. године у Чикагу, он је први северноамерички папа, али је истовремено и натурализовани Перуанац, захваљујући свом двадесетогодишњем мисионарском деловању у тој земљи. Студирао је математику на Августинијанском универзитету Виланова и 1977. се придружио монашком реду августинаца, чији је био поглавар од 2001. до 2013. године. Истовремено се специјализовао за канонско право на универзитету Анђеликум у Риму. Године 2014. именован је за епископа Чиклаја у северном Перуу. Иако је тек 2023. године постао кардинал, поверено му је вођство једне од најважнијих ватиканских служби која се бави избором бискупа.
Избор овог смерног човека изненадио је оне који нису упознати са критеријумима Конклаве, али је зачудио и оне који су дубоко упућени. Ипак, он представља смео излаз за вишеструке проблеме и изазове са којима се суочава папска институција. Они ван „зидина“ су сматрали фаворитима неког познатог утицајног теолога или борбеног вођу неке идеолошке струје или неку „Францискову формулу“ са неког алтернативног периферног континента или искусног дипломату који би правио геополитичке компромисе. Међутим, Конклава зна да спас папске институције захтева истовремену синтезу три мисије:
а) Представљање Римокатоличке Цркве пред страховитим изазовима савременог света. б) Стабилизовање управе у времену када се Ватикан суочава с економском кризом и високим дефицитом. в) Победа у духовној борби мисионарења, која се данас води углавном на глобалном југу и на истоку, где се премешта демографски центар римокатоличанства. Али та духовна борба више се не води против традиционалних религија или анимистичких веровања староседелаца. Главни ривал су нови облици протестантизма, попут евангелика и других „харизматских“ заједница, који надмашују традиционалне римокатолике својом комуникацијском привлачношћу и масовним досегом. Стога, уместо да се та борба одигра на периферији избором једног азијског или афричког папе – што би било врло предвидиво понављање латиноамеричког примера папе Фрање – Конклава се одлучила за један превратнички и узбудљивији „наставак“, отворивши битку у самим Сједињеним Америчким Државама.
Како Превост усклађује постављене захтеве:
а) Он представља наставак линије папе Фрање као успешног понтифекса. Конклава је потврдила да је преусмеравање папске институције ка прогресивизму било успешно и да се наставља без враћања у конзервативизам, мада уз одређене „корекције“. Фрања је располагао ретким спојем политичког прогресивизма — отворености према избеглицама и мигрантима, глобалном југу и истоку, екологији и мултикултурализму — и западног социјалног либерализма, укључујући полне и друге друштвене мањине. Превост се поклапа са Фрањом у првом делу овог спектра. Истовремено је „анти-woke“: критиковао је „хомосексуални лајфстајл“, „стварање непостојећих полова“ и алтернативне породице истополних родитеља. Римокатоличка црква се сада више ослања на умерени конзервативизам који представља њену демографску снагу у Северној Америци, повлачећи се пред питањима друштвеног либерализма који је, иако је доминирао јавним дискурсом у доба „културних ратова“, био далек широким масама верника. Превостов „полупрогресивизам“ умирује оне епископе који су сматрали папу Фрању недовољно предвидивим.
б) Као математичар са докторатом из канонског права, Превост је човек бројева и реда, што улива поверење у једну црквену институцију која је постала хаотична услед економске кризе и духовне расцепканости. Управо је Превостова трезвеност и расуђивање навела папу Фрању да му повери једну од најважнијих служби у Ватикану, познату под надимком „фабрика епископа“. У тој улози изградио је међународне односе и показао управљачке способности.
в) Зашто баш сада први северноамерички папа? Док су током Хладног рата Сједињене Државе важиле за лидера „слободног света“, а у време униполарног поретка за једину суперсила, било је незамисливо да Папа буде из САД, из страха да се врховна црквена институција не доживи као продужетак световног Цезара. Папски ауторитет је, уосталом, историјски настајао у супротстављању византијском цару и франачким и германским владарима. Парадоксално, тек са доласком Доналда Трампа на власт и постепеним повлачењем САД са позиције вође либералног демократског света, „пала је забрана“ или табу да папа не може да буде Американац. Сада више не постоји опасност да се Света столица прекомерно поистовети са Вашингтоном — као у сатиричним приказима Беле куће где је амерички председник представљен као Папа — јер је Роберт Превост изабран управо да би у Сједињеним Државама представљао један алтернативни пол у односу на Доналда Трампа.
Вреди погледати, на пример, „твитер-окршаје“ Превоста са потпредседником САД. Џеј Ди Ванс, са жаром новообраћеног у римокатолицизам, покушао је у интервјуу за Fox News да заснује једну националистичку и ксенофобичну верзију римокатолицизма на тзв. „Реду љубави“ (Ordo Amoris) светог Августина. Тврдио је да постоји хијерархија у љубави: прво се воле ближњи у породици и домовини, па се она у концентричним круговима шири на остатак света. Роберт Превост, као некадашњи поглавар Августиновског реда, био је најпозванији да аутентично протумачи Августинову мисао и супротстави се Вансу, указујући да „ближњи“ на кога се односи хришћанска љубав може бити странац, мигрант или избеглица — онај потпуно други. Ред Августиноваца има управо ту мисију: да живи једноставно, служећи потребитима.
Док су политички аналитичари и кладионице постављали једнострана питања попут тога да ли ће нови папа бити конзервативан или прогресиван, про-Трамп или анти-Трамп, западњак или Азијата/Африканац, Конклава је одиграла један вишедимензионалан шаховски потез. Изабрала је кандидата који:
а) Унутар САД може да представља противтежу Доналду Трампу, истичући екологију, мултикултурализам и укључење миграната кроз хришћанску љубав.
б) Захваљујући свом перуанском држављанству обраћа се глобалном југу, где се води мисионарска борба углавном против евангелика и постмодерне неопротестантске религиозности. Превост, који је у уводном говору говорио италијански и шпански, с правом је описан као „најмање Американац међу Американцима“.
в) Задржавајући свој северноамерички идентитет, може да из срца суперсиле пројектује једну интернационалистичку визију, готово замењујући америчку владу која се повлачи у националистички изолационизам.
г) Истовремено, овај избор представља компромис између либерализма и конзервативизма. Чак и ако ово можда разочара западне прогресивце, важно је да Папа буде уједињујућа фигура која ће, с једне стране, ујединити подељене бискупе, а са друге неће отуђити римокатоличке заједнице на глобалној периферији, које не деле западну осетљивост на родна питања.
Напослетку, шаље се порука да Лав неће бити потпуни анти-Трамп, већ више један двосмислени, други пол, који би могао потенцијално да присвоји и елементе конзервативизма — да улази у неслагања или договоре, у зависности од конкретног питања, чинећи тако један мање предвидљив и због тога снажан и неочекиван алтернативни глас. Уосталом, чак и унутар хришћанског „римског царства“ Папа се није увек противио Цезару, већ је представљао други пол могућег духовног разликовања.
Уосталом, знамење ове духовне борбе открива се већ у самом избору имена — Лав XIV — што јасно указује на наставак линије Папе Лава XIII (1878–1903). Претходни Лав је, преко енциклике RerumNovarum, формулисао друштвено-политичко учење Римокатоличке Цркве као златну средину између две велике идеологије модерности: социјализма и неограниченог економског либерализма. Сада, Лав XIVнајављује суочавање са дилемама једног прелазног и флуидног доба касне модерности, стављајући у фокус питања света рада док тражи нову златну средину. Наравно, они који би желели да у Лаву XIVвиде чистог анти-Трампа, могу са дозом маште да га упореде са Лавом I, који је својом убедљивом речју успео да одврати Хуне и самог Атилу.
Централна порука уводног говора била је мир — привилеговани симбол који је користио и Доналд Трамп, обећавши да ће окончати све ратове у једном дану. Папа је нагласио да је Христов мир другачији од мира овога света. Изјавио је, стога, да ће папски престо поставити мир као приоритет, али на начин различит од световних „цезара“. Шта ће такво сходно „надметање око мира“ значити у доба све већих и чешћих сукоба, остаје да се види.
