Josifov (prvi) san, Kapela Sv. Martina, Bregenc (Austrija), oko 1360.
A rođenje Isusa Hrista bi ovako: Kad je njegova majka Marija bila verena za Josifa, a pre nego što se behu sastali, nađe se da je zatrudnela od Svetoga Duha. A Josif, njen muž, budući pravedan i ne hoteći je javno izobličiti, namisli je otpustiti tajno. No, kad on tako pomisli, gle, javi mu se u snu anđeo Gospodnji govoreći: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti ženu svoju Mariju, jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina i nadeni mu ime Isus, jer će on spasiti svoj narod od njegovih grehova. A sve se ovo dogodilo da se ispuni ono što je Gospod kazao preko proroka koji govori: Eto, devica će začeti i rodiće sina i nadenuće mu ime Emanuil, što znači: Bog je s nama. Ustavši od sna Josif učini kako mu je zapovedio anđeo Gospodnji i uze svoju ženu. I ne znađaše za nju dok ne rodi svog sina prvenca, i nadenu mu ime Isus.
Marija je začela van braka. No, to očigledno nije obezvređivalo Isusovo zakonito sinovstvo, kao ni Josifovo zakonito očinstvo. Činjenica da u jevanđeljskim rodoslovima Isusova linija uključuje i nejevreje predoslikava Božiju nameru da jevanđelje bude objavljeno svim narodima (a ne samo Judejcima). To znači da prava porodica pravog Mesije nije ni plemenska ni etnička ni nacionalna. Brat, sestra ili majka Mesije, tj. Hrista, nisu oni koji su to po rođenju i krvi, nego, po njegovim sopstvenim rečima: „oni koji vrše volju mog nebeskog Oca“ (Mt 12, 48–50). Isus, dakle, jeste i Mesija Izraela, ali je istovremeno i Spasitelj celoga sveta, čime njegova braća i sestre pripadaju svim nacijama, svim kulturama i svim rasama. Barem ako slušamo njega, a ne naše uskogrude predrasude. Jer nije samo Izrael žudeo za izbaviteljem, nego i celokupan ljudski rod.
Marija, dakle, bejaše zaručena za Josifa iz Nazareta. Josifa pravednog koji je u Pravoslavnoj crkvi tako nepravedno zapostavljen. Koji je radi odanosti Isusu doživeo progon, izgnanstvo, siromaštvo i ko zna šta još i čija je jedina nagrada bila ta što je tridesetak godina bio sa Hristom. Josifa o kome i pored svega toga znamo izuzetno malo, i od koga nam nije ostala ni jedna jedina reč. On nam je, međutim, poznat po svojem ćutanju i po svojim delima koja govore više od mnogih reči. A gotovo sve što znamo o njemu vezano je upravo za priču o Božiću.
Marija jeste bila njegova verenica, no Josif nije imao ništa sa Isusovim začećem. Međutim, to ga nije činilo ocem ništa manje nego da je bio Isusov biološki otac. Naime, zaruke su u to doba kod Jevreja bile nešto drugo od onog što su one danas. Trajale su od vremena kada bi se sklopio bračni savez pa do vremena kada bi supružnici počeli da žive zajedno, tj. kada bi muž uz javnu svečanost odveo zaručnicu svojoj kući. Vreme od sklapanja zaruka do vremena kada zaručnica napušta očevu i seli se u muževu kuću trajalo je oko godinu dana. Obavezujući ugovor o svemu tome mogao je biti prekinut samo smrću (kada bi verenik postajao udovac ili verenica udovica) ili razvodom kao u slučaju punopravnog braka. Dakle i u tom međuvremenu od godinu dana oni su bili zakoniti supružnici. Prema tome, Josif je bio Marijin zakoniti muž i zakoniti otac Marijinom sinu. On na osnovu toga koristi pravo oca da sinu da ime. On vrši sve očinske dužnosti, stara se i o detetu i o Mariji, štiti ih od opasnosti. Iako je praktično usvojen, Isus, prema judejskim običajima, preko Josifa prima pravo nasledstva. Dakle, i po judejskom i po rimskom kao i po našem savremenom zakonu očuh je bio isto što i biološki otac. Zna to i Marija koja malom Isusu za Josifa govori „tvoj otac“ (Lk 2, 48). Znaju to i susedi koji Isusa nazivaju „Josifovim sinom“ (Lk 4, 22) ili „drvodeljinim sinom“ (Mt 13, 55). Prema tome, opšte je prihvaćena činjenica da je očinstvo više socijalna i duhovna nego telesna kategorija. Uostalom i Božije očinstvo je takvo.
Kako novozavetne stvarnosti često imaju svoj nagoveštaj u starozavetnim, tako je izgleda bilo i sa Josifom. On je bio nagovešten u istoriji patrijaraha, tako da je njegov pralik postojao već više od hiljadu godina. Naime, Josif, stolar iz Nazareta, neodoljivo podseća na starozavetnog Josifa, sina Jakovljevog. Obojica imaju isto ime, a i očevi obojice imali su isto ime – Jakov (Mt 1, 16 i Post 30, 19–24). Obojici se Bog obraća putem snova (Mt 1, 20–21; 2, 13–22 i Post 37, 5–11). Obojica su bili pravedni i čisti (Mt 1, 19 i Post 39, 7–18). Obojici su porodice bile u životnoj opasnosti i obojica ih spasavaju time što ih odvode u Egipat (Mt 2, 13–14 i Post 39, 7–18). Sve ovo pokazuje da je starozavetni Josif praslika novozavetnog „Marijinog muža“. Pri tom, u Matejevom rodoslovlju Josif je takođe „sin Davidov“ (Mt 1, 1–16), što ga čini nosiocem kraljevskog prava po rođenju, koje on prenosi na svog sina i naslednika Isusa.
Nadalje, Josifa Matej naziva „pravednim“. Za Judejca tog doba ne postoji veća pohvala. Pravednost je smatrana vrhunskom vrlinom, jer Bog je pravedan. Josif dakle figurira kao obrazac nepatvorene ljudskosti. No, kada je otkrio da je Marija trudna iako se još nije bila sastala sa njim, verovatno je pomislio da je ona izvršila preljubu (mada postoje i druge hipoteze), a po zakonskim propisima (Ponz 22, 13–21) preljubnica je morala biti kamenovana do smrti. Barem ako bi uspeli da to izvrše u tajnosti od Rimljana koji im izgleda to nisu dozvoljavali (Jn 18, 31). Da je, dakle, na mestu Josifa tada bio Savle (budući apostol Pavle) Marija bi skončala kamenovana kao prvomučenik Stefan. Da se to ne bi desilo i da bi sačuvao život i njoj i njenom detetu, Josif je odlučio da je ne izobliči javno, nego da raskine zaruke i da je otpusti tajno. No, čim je on to pomislio Bog mu preko anđela poruči da se ne plaši da Mariju uzme za zakonitu ženu (tj. da je odvede svojoj kući sklopivši s njom brak), jer njeno začeće ne potiče od čoveka nego od Boga, od Svetoga Duha. Da tako uradi ne plašeći se ni njega, anđela, ni mišljenja njegovih suseda pa čak ni zahteva za kaznom o kojem govori judejski drevni Zakon. I sugerisao mu je da detetu da ime Isus, što znači Spasitelj (što je u vezi sa imenom Mojsijevog nastavljača). A Josif, budući pravedan, posluša ga. Ovo javljanje anđela Josifu (prvo od ukupno tri), o kojem ovde govori Matej, Luka i ne pominje I uopšte Josif je kod Luke skoro nevidljiv, dok mu Matej daje značajniju ulogu. U sva tri javljanja anđela u Josifovom snu on mu je poslušan i bez reči čini onako kako mu anđeo kaže da treba.
Ovde treba malo zastati i obratiti pažnju na dve stvari. 1) samo ime Isus je došlo s nadnebeske visine, tj. Bog Otac je naložio anđelu da kaže Josifu da dete treba da se zove baš Isus (treba ga nazvati Isus = Spasitelj, veli mu anđeo). 2) razlog koji anđeo navodi Josifu da se detetu dâ baš to ime, je taj što „će on spasiti svoj narod od njegovih grehova“. Jevreji su stolećima čekali Spasitelja, prorokovali njegov dolazak i nagađali kada bi to moglo da bude. U doba kada se rađa Isus Jevreji žive pod rimskom okupacijom i kad god se spomene Spasitelj oni pomišljaju na nekog vojskovođu ili stratega koji će ih osloboditi rimske vlasti. Anđeo sada Josifu prenosi sasvim drukčiju Božiju poruku. Isus će biti Spasitelj, ali ne zato što će narod osloboditi stranog okupatora, nego zato što će ga osloboditi sopstvenih grehova. Isus ljude spasava od grehova, a ne od drugih ljudi. A da bi nas oslobodio od greha preduslov je da nam taj greh smeta. Da se ne mirimo sa njim. Da smo se zgadili na njega. Strani okupator nam smeta, a da li nam smeta i sopstveni greh? Ako nam greh ne smeta, onda mislimo da nam Spasitelj nije ni potreban. Zato Isusa prihvataju samo oni koji nisu zadovoljni sobom, koji veruju da mogu biti bolji, koji hoće da budu bolji, koji od Isusa traže da im pomogne da budu bolji, da zaliče na onakvog čoveka kakav Bog želi da oni budu.
Ceo taj nesvakidašnji i sasvim jedinstven događaj, veli Matej, zbio se da bi se ispunilo prastaro proročanstvo koje glasi: „Evo devica će začeti i roditi sina“ (Is 7, 14). A to rođenje sina od device trebalo je da u doba proroka Isaije bude znak kralju Ahazu da svemogući Bog neće napustiti svoj narod ako taj narod ne napusti njega. Septuaginta, prevod Starog Zaveta na grčki, nastao više od sto godina pre Isusovog rođenja, jevrejsku reč almahprevodi grčkom rečju παρθένος (devica), dok je pozniji, posthrišćanski judejski prevodi navode kao „mlada žena“. Almah, dakle, može označavati i devicu i mladu ženu. Međutim, da mlada žena rodi sina, i nije neki događaj koji može predstavljati čudesan znak. U vreme u koje se brak sklapao čak i u najranijoj tinejdžerskoj dobi, od dvanaest, trinaest godina ili pak koju godinu kasnije, poroditi se u tim godinama štaviše bilo je u ono doba i u onoj kulturi normalno, te prema tome nije moglo predstavljati nikakav naročiti znak. Ali da se porodi devica, to bi zaista bio jedinstveno i pažnje vredno znamenje. A prorok Isaija je izgleda baš to tvrdio. I to kao odgovor na Gospodnje obraćanje Ahazu da od Boga zatraži znak koji će označavati da će Bog izbaviti Izrael iz ruku njegovih neprijatelja (tada Asirije): „Išti znak od Gospoda Boga svojega, išti odozdo iz dubine [podzemlja] ili odozgo sa visine“ (Is 7, 11). Ahaz okleva da zaište taj znak pretvarajući se da ne želi da iskušava Boga, na šta Isaija prorokuje: „Sam Gospod će vam dati znak: Evo, devica će zatrudneti i rodiće sina i nadenuće mu ime Emanuil“ (Is, 7, 14). Jevanđelist Matej sada trudnoću i porođaj device Marije tumači kao ispunjenje ovog drevnog Isaijinog proročanstva od pre sedam-osam vekova. Ispunjenje proročanstva je Mateju toliko važno da ga on pominje čak jedanaest puta. A upotreba određenog člana ispred imenice devica govori o tome da Bog ima u vidu određenu (a ne bilo koju) devicu. Pri tom Marijino devičansko majčinstvo je znak, budući da je ono i devičansko idolazi sa nadnebeskih visina.
Njeno devičanstvo često je potom, naročito u monaškim krugovima, bilo tumačeno kao očigledan pokazatelj kako je devstvenost viši oblik hrišćanskog, pa i ljudskog, postojanja od braka. Od nekih je hrišćana zbog toga brak u potpunosti odbacivan, mada je na kraju preovladalo gledište da brak ipak treba dopustiti. Ako ni zbog čega, a ono zbog ljudske slabosti. Tako da bi stav Crkve po ovom pitanju mogao da glasi: brak je dobar, ali je devstvenost daleko bolja. I ta ideologija vlada monaškim krugovima (koju oni onda šire kroz narod) od ranih vekova, takoreći od nastanka monaštva, pa sve do danas.
Međutim, čini se da govoreći o devičanskom začeću ni Isaija ni Matej nisu imali ništa slično na umu. Marijinu devstvenost oni nisu shvatali kao znak da je telesno opštenje u braku nešto loše i za osudu, nešto što pravo na postojanje dobija samo crkvenom ikonomijom i snishođenjem ljudskim strastima, nego su hteli da kažu nešto sasvim drugo i mnogo važnije. A to je da je jedini mogući Isusov (dakle – Spasiteljev) otac samo Bog, dok je Marija shvaćena kao božanska sasuda, doduše slovesna i slobodna. Ona je božanska sasuda samo zato što na to slobodno pristaje. Pristaje da njeno telo u izvesnom smislu bude nalik zlatnim sasudima određenim za hramovsku službu Bogu, a koje sasude je bilo i zabranjeno i neprikladno koristiti za bilo koju drugu upotrebu, pa čak i na carskom dvoru. Nije, dakle, reč o tome da su drugi zlatni sasudi manje zlatni, tj. manje vredni, nego o tome da je svrha zbog koje oni postoje sasvim drukčija.
Takođe, razlog Marijine devstvenosti je bio taj da se Isusovo rođenje sakrije od satane. Gospod nije želeo da tajna njegovog ovaploćenja dođe do vladara palog sveta, pa je Marijinu devičansku trudnoću zamaskirao njenim brakom sa Josifom. Još je sv. Ignjatije Antiohijski zaključio da je dolazak Hristov „oblikovan u tišini“ i tako „bio skriven od kneza ovoga sveta“. Sa njim se slaže i sv. Atanasije Veliki tvrdeći da je sve osmišljeno tako „da bi sama stvar bila skrivena od đavola, tako da on ne bi saznao na koji će način Bog blagoizvoleti boraviti sa ljudima“. I sv. Vasilije Veliki ovo potvrđuje: „Veridba sa Josifom je izvršena da bi se od kneza ovoga sveta, đavola, sakrilo ovaploćenje Sina Božijeg.“ A sv. Jovan Damaskin je čak malo opširniji: „Josif se zaručuje Mariji kao muž, da bi đavo, ne znajući o bezmužnom rođenju Hristovom od Djeve, odstupio, to jest prestao pobuđivati Iroda i podsticati Jevreje na zavist. Jer đavo, još od vremena kada proreče Isaija: ‘eto, devojka će zatrudneti i roditi’, budno motraše na sve devojke, da koja od njih ne zatrudni bez muža i ne rodi ostajući devojka [tj. neudata]. Božji promisao ustroji zaručenje Djeve Marije Josifu, da bi se od kneza tame sakrilo i devstvo Prečiste Bogorodice i ovaploćenje Boga Logosa“. Dakle, Marijino devičanstvo nema nikakve veze sa opsesijama monaških krugova o telesnom bludu s jedne i bezbračnoj čistoći i uzvišenosti s druge strane, nego sa totalno drugim razlozima, mnogo važnijim i mnogo ozbiljnijim od toga. Marija je devica ne zato što je bračna veza (polu)bludna i nižeg reda i vrednosti od stanja devičanstva. Jer i brak i bezbračnost mogu biti kako celomudreni (= vrlinski) tako i (raz)bludni (= poročni). Linija razdvajanja celomudrenosti i bluda ne prolazi između braka i devstvenosti, nego, u poslednjoj analizi, između ljudskosti i neljudskosti. Zato treba poslušati pomenute svete oce Crkve koji nam skreću pažnju na to da je Marija devica ne zato što je brak nečist, nego zato da bi zavarala trag da najveći neprijatelj ljudskog roda ne bi doznao da u svet dolazi njegov Iskupitelj i Spasitelj, onaj kome on svim svojim lažima i lukavstvom ne može ništa i koji će mu na kraju presuditi.
Sv. Teofilakt Ohridski dodaje još i to da su Jevreji, koji su negirali ove događaje, govorili: Ako je prorokovano da će se sin device zvati Emanuil, zašto se onda ne zove tako, nego Isus. I odgovara da je to tako jer se „u božanskom Pismu imena daju po delima: na primer: ‘Nadeni mu ime: Brz-na-plen’ [Is 8, 3]“. Tako je i ovde: pošto je Gospodnjim ovaploćenjem đavolja obmana pobeđena, tako je i on dobio ime prema delu koje je učinio – pobedivši đavola on je spasao čoveka, dakle s pravom se naziva Spasitelj (jevrejski Jehošua, kasnije Ješua, što znači Jahve (Gospod Bog) je spasenje). Emanuil, pak, znači „Bog je s nama“, tj. s nama ljudima, s našom ljudskom prirodom koju je celokupnu uzeo na sebe upravo zato da bi je spasao. Da nešto od te prirode Bog nije uzeo na sebe, to upravo zbog toga ne bi moglo biti spaseno. Dakle, iako nikada nije nosio to ime Isus je de facto bio Emanuil, tj. onaj koji je čoveku doneo Božije prisustvo, onaj koji čini da je Bog sa nama. On je rođen samo zato da bi bio s nama. On nas traži da bi bio s nama. Ako smo razočarani životom, on je s nama. Ako smo rezignirani, on je s nama. Ako smo obeshrabreni i nemamo snage da počnemo iz početka, on je s nama. Ako smo dotakli dno i slomljeni smo životom, on je s nama. Isus je Spasitelj zato što je Emanuil – Bog koji je sa nama.
Kao čovek pravedan (što znači – veran starozavetnom Zakonu) i rukovođen anđelovom sigurnom rukom, Josif sve ovo razume i prihvata. I uzima Mariju za svoju zakonitu ženu, ali ne opšti sa njom, veli Matej, „dok ona ne rodi svog sina prvenca“. Matej kaže „prvenca“ (πρωτότοκος), što jezički može sugerisati da ih je kasnije bilo još, dok Jovan kaže „jedinca“ (μονογενής), čime jasno stavlja na znanje da je Isus bio njen jedini sin (jedinac). Takođe, ovo dvosmisleno „dok“ neki su shvatali tako da Josif nije opštio sa svojom ženom Marijom sve dok se ona nije porodila i rodila Isusa. A kasnije jeste, iz kojeg opštenja onda potiču i Isusova braća. No, iako se veznik „dok“ jezički sasvim ispravno može shvatiti u ovom smislu, može se, takođe sasvim ispravno, shvatiti i u potpuno suprotnom. I u hrišćanskoj tradiciji je upravo tako: veznik „dok“ tu ne znači da Josif pre porođaja nije poznao Mariju, a posle jeste, već da je on uopšte nikada nije poznao, tj. da je ona ostala devica doveka. Teofilakt kaže da je to zato što je „osobina jezika Svetog Pisma takva“, jer se npr. „kaže da se gavran nije vratio ‘dok ne presahnu voda na zemlji’, iako se nije vratio ni posle toga. Ili opet [kada Gospod kaže]: ‘Ja sam sa vama u sve dane do(k) svršetka veka’. Zar posle svršetka neće biti sa nama? Kako je to moguće? Upravo tada će biti još više [sa nama].“ Sasvim ubedljivo. Dakle, veznik „dok“ se jezički gledano zaista može shvatiti u oba smisla, ali ga je hrišćanska tradicija u vezi sa Marijom shvatili samo u ovom drugom.
Prema tome, Josif uzima Mariju za svoju zakonitu ženu, ali ipak ne opšti sa njom shvatajući da je ona svojim slobodnim pristankom potpuno posvećena jednom drugom cilju. Istom onom kojem će se slobodno podvrgnuti i sam Josif trudeći se da bogonadahnutoj Mariji i bogozačetom Isusu kroz sve životne nedaće, nesigurnosti i opasnosti bude anđeo čuvar. A time i obrazac pravoga oca. Zato bi trebalo da mu poklonimo mnogo više pažnje i odamo mu zasluženu počast. Amin.
