Raspeće Hrista, Velika Hoča (© Fond Blago)
Danas (na Veliki petak) čovek je sam. Kao hrišćani znamo: niko od ljudi ne može videti Boga Oca bez pomoći i posredovanja njegovog Sina (Jn 1, 18), niti bez njega iko može doći ka Bogu Ocu (Jn 14, 6), niti pak Otac može ljudima biti otkriven bez Sina (Mt 11, 27). Sin je, dakle, jedini most ka Bogu. Ali Sin je danas mrtav. (Kako to da Sin Božiji uopšte može umreti, pitanje je koje ostaje neodgovoreno, pogotovo u svetlu formule Halkidona. Srećom, to ovde mogu preskočiti.) Paradoksalno, Božiji Sin je postao čovek upravo da bi mogao umreti, da bi dočekao današnji dan svoje smrti. Postao je čovek da bi mogao trpeti, stradati i umreti. I kroz to nas iskupiti. (Doduše, nimalo nije lako razumeti kako, ali ni to sada srećom nije tema.) U ovaploćenju Sin uzima na sebe suštinu čoveka koji se pobunio protiv Boga, ali on sam ne učestvuje u toj pobuni. Podneti zbog drugih i za druge, a bez sopstvene krivice, sva ta stradanja zaključno sa smrću, nešto je božansko. I zato je Sin danas mrtav. I zato je Bog danas nedostupan. Suštinska veza čoveka i sveta sa Bogom, svojim Tvorcem, danas je prekinuta. Otkačen od Boga, svet pluta u hladnoći smrti. Štaviše, danas smrt posebno trijumfuje jer je progutala ne samo običnog čoveka, nego samog Bogočoveka. Strašna je smrt. Zato se sablazan Isusove smrti na krstu ne sme ishitreno ublažavati vaskrsenjem koje će uslediti. Pretvaranje znaka krsta (kao znaka nemoći i stradanja) u znak pobede (koje se dogodilo tek stolećima kasnije) dovelo je u pitanje njegov izvorni karakter strahote i sablazni. Jer smrću na krstu sama božanska Reč je utihnula, umukla.
Neću se pretvarati da o stvarima smrti išta znam ili razumem. Ipak, razmatrajući šta su drugi i pametniji o ovome dokonali, a ponešto i sâm promislivši, kao neku vrstu teologumena, bez ikakvih pretenzija na nepogrešivost, i zadržavajući se samo na nekim aspektima ovog događaja, reći ću sledeće.
Ono što Avraam na kraju ipak nije morao učiniti Isaku, Otac je učinio svom Sinu: predao ga je, izručio ga je, preko „ruku grešnika“, sili smrti. On je dopustio da ga izruče praktično svi: hrišćani (Juda) Jevrejima, Jevreji paganima, a pagani smrti. Ovo trostruko izručenje pomaže nam da shvatimo da su za Isusovu smrt krivi svi (ukoliko ove tri grupacije shvatimo kao predstavnike teološke podele ljudskog roda). (Indikativno: đavo se ovde uopšte ne pominje.) I svi, naravno, peru ruke: Pilat doslovno, Jevreji juridički: tvrdeći da su oni nenadležni za jednu takvu odluku, a Juda psihološki: žali zbog onoga što se dogodilo i kaje se toliko da sebi oduzima život. S druge strane, pošto se Isus u potpunosti, bez ostatka predaje Očevoj volji da bude izručen, koju bezrezervno usvaja (Lk 22, 42), i pošto se svojevoljno odriče pomoći „dvanaest legija anđela“ (Mt 26, 53), onda nije pogrešno govoriti ni o njegovom samopredavanju („… u noći u kojoj beše predan, štaviše samog sebe predade za život sveta“; Liturgija sv. Jovana Zlatoustog).
Smrt Božijeg jagnjeta (Jn 1, 29) na krstu, koja se vremenski poklapa sa klanjem pashalnih jagnjadi u hramu (Jn 19, 14), pa se i jedno i drugo sliva u istu svrhu, prate eshatološka znamenja. Prvo, cepanje zavese hrama koje označava ukidanje starog kulta (u koji spada i klanje pomenutih jaganjaca, ali i svih ostalih žrtvenih životinja) i ukidanje (barem onih ispunjenih i time prevaziđenih delova) Zakona, kao i dovršenje starog eona – zavesa hrama je na sebi izobražavala zvezdano nebo kao sliku kosmosa, pa se njeno cepanje može shvatiti kao početak dovršenja ovoga sveta i veka. Potom, zemljotres koji dovodi do pucanja stena, a ovo do otvaranja grobova kojim se razotkriva (starozavetni) šeol, zemlja zaborava (Ps 88, 13) u kojoj je „večna tama“ (Ps 49, 20), „mučenje“ (Ps 94, 17, jer se tu više ne slavi Bog Ps 6, 5; 30, 9) i „prah“ (Ps 30, 9; Jov 10, 9; 21, 18; 30, 19; 34, 15; Is 26, 19), gde su mrtvi zdrobljeni i skršeni tako da su praktično nepostojeći (Ps 39, 13; Sir 17, 28). Šeol je onaj ad čije ključeve ima vaskrsli (Otk 1, 18) ili tartar u kojem se i pali anđeli, pokriveni tamom, čuvaju za sud (2Pet 2, 4). Kada je umro na krstu Isus se obreo („sišao“) tamo. To su drevne predstave tog prokletog mesta. No, ako u pitanju nije mesto nego stanje duha, što nije nemoguće i možda još bolje odgovara smislu, onda se umrli Isus duhovno solidarisao sa onima koji borave u duhovnom paklu. A kako oni ne mogu da međusobno komuniciraju, onda on zastupnički ide u krajnju osamu tako da se njegova solidarnost sa njima sastojala u tome što je sa beskrajno usamljenima i sam bio (odvojen i od njih i od Boga) beskrajno usamljen. I beskrajno nedelatan. I beskrajno nemoćan. Zato će vaskrsenje koje će uslediti biti opisivano pasivom, kao događaj koji se vrši na Isusu, dok je delatni izvršitelj jedino Otac (Gal 1, 1; Ef 1, 20). Ko i uvek, i ovog puta inicijativa pripada Ocu. Dakle, ne vaskrsava Isus samoga sebe, nego ga iz mrtvih vaskrsava Otac. I uopšte, mrtvi ne vaskrsavaju (a kako bi i mogli?), nego „bivaju vaskrsnuti“.
Ako Otac ovaploćenog Sina uvodi u „pakao“, onda ga tu može uvesti samo kao mrtvog (i tu smo već u Velikoj suboti). A Sin u tom paklenom šeolu počinje da „sagledava“ (ostavimo za trenutak po strani „mitski“ jezik koji se ne pita kako mrtvac uopšte može da bilo šta sagledava) samu suštinu ada – greh apstrahovan od počinilaca i supstantiviran u nešto što su Kapadokijci (podstaknuti Platonom i Plotinom) nazivali „mulj“ ili „blato“ sveta, a Origen „nužnik sveta“, što označava jedan besporedak, nesređenost i uopšte haos. I sv. Irinej Lionski kaže slično: „Zbog toga i siđe u dubine zemlje da bi očima [sic!] video ono što bejaše u nedovršenom stanju“. Dakle, Sin Božiji „gleda“ haos da bi ga, vaskrsavajući, savladao i uspostavio poredak a nama omogućio „gledanje“ Boga. Drugim rečima: „[Isusov] put u dubine mora [koje je u ono vreme smatrano neprijateljskim i pogubnim haosom] izabranima omogućuje odlazak u nebo“ (sv. Isidor Seviljski). Vaskrsavajući svog Sina Bog omogućava da on savlada to „dno dna“, da ga podjarmi i uzme u posed. Od sada pa nadalje pakao pripada Hristu. No, ako bismo baš želeli da napravimo razliku između ada i pakla, onda bi ona bila u tome što Hristos prevazilazi ad koji predstavlja nemogućnost ljudi da se približe Bogu, da „vide“ Boga (ad i znači – nevidljivi ili nevidelica), što im on od sada omogućuje, dok pakao uzima kao svoj posed kojim suvereno vlada sudeći (živima i) mrtvima o njihovoj večnoj sudbini.
U Knjizi Enohovoj, koja je u prvim vekovima po Hristu važila za bogonadahnutu, ali je na kraju ispala iz kanona, mada je kao kanonska zadržana u Bibliji dohalkidonske Etiopske tevahedo crkve, pripoveda se kako je Enoh dobio nalog da ide palim anđelima (Post 6) i da im poruči da „neće imati mira niti postići oproštaj“ nego da će Bog odbaciti njihove molitve za mir i milosrđe. Sleđeni od straha oni mole Enoha da sastavi molbu za Boga da bi dobili oproštaj. Enoh, uznesen ka prestolu Božijem, okružen buktećim ognjem, tamo sluša šta treba da im odgovori i čuje zlokobno: „Nećete imati mira“. Teologumenon o Isusovom silasku u ad („siđe i propoveda duhovima u tamnici“, 1Pet 3, 19, i „mrtvima je propovedano jevanđelje“, 1Pet 4, 6) po svoj prilici za uzor ima, u doba kada nastaje veoma poštovanu, Knjigu Enohovu, odakle izgleda potiču sva u hrišćanskom predanju sačuvana verovanja o raju, paklu, anđelima i demonima (uprkos tome što taj spis na kraju nije dobio status kanonskog i nije ušao u Bibliju). Tako je ugledanjem na Enoha došlo do toga da govorimo o Isusovom silasku u ad (kao neku mračnu podzemnu tamnicu) kao (od Boga ot)palim duhovima koje je Božija poruka, koju im je preneo Enoh, ostavila bez ikakve nade.
No, sada do njih dopire potpuno drugačiji Božiji glasnik, Sin Božiji lično, koji im prenosi sasvim drugačiju, štaviše, suprotnu vest: radosnu vest = jevanđelje (1Pet 4, 6). Jer pravedni Isus umro je za sve nepravednike (1Pet 3, 18) ne bi li ih „priveo Bogu“. (Pri tom ostaje problem koji je zaokupljao i svete oce: kako je uopšte moguće obraćenje posle smrti.) On je dopustio da mu se (u smrti) duša odeli od tela, samo da se mi (ot)pali ne bismo zauvek odelili od Boga. Time je pokazao da, na kraju krajeva, za ljubav Božiju ipak nema beznadežno izgubljenih.
Mi, naravno, celu ovu priču možemo razumeti i bez drevnih mitskih natruha: Isusova poruka je poziv na spasenje svima koji su, kao smrtna bića, osuđeni na konačnu smrt. To je poruka da smrt, iako još uvek nemilosrdno deluje, ipak nema poslednju reč. Konačni zaključak, Omega, rezervisan je za Alfu, Sina Božijeg (jer je on i Alfa i Omega: „Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Poslednji, Početak i Svršetak“, Otk 22, 13), gospodara života i smrti koji će u eshatonu „suditi živima i mrtvima“ (1Pet 4, 5). No, sa Isusom među ljudima, eshaton je već provirio u istoriju. Zato on svojim učenicima i sledbenicima može reći: „Ko sluša [usvaja i živi = sprovodi u delo] moju reč [ono što vas podučavam o Božijoj vladavini ili carevanju (carstvu), o vašem odnosu prema Bogu kao i o vašim međusobnim odnosima] i veruje Onome koji me je poslao [Bogu Ocu], ima večni život i [ne samo to, nego] ne dolazi na [konačni] sud [Božiji], nego je [već] prešao iz smrti [ovoga eona] u [večni] život [drugog i drugačijeg eona = sveta i veka]“ (Jn 5, 24). Ili sažetije: „ Ko u njega [Sina Božijeg] veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen“, čak i ako će životariti još neko vreme (Jn 3, 18). Oni koji su kao svoje usvojili ono čemu ih je Sin naučio su blaženi jer „imaju pravo na Drvo života [tj. na večni život] i da na kapije uđu u Grad [tj. Carstvo Božije]“ (Otk 22, 14). Zato nas ništa na ovom svetu ne sme sprečiti da usvojimo Isusovo učenje, jer u celoj Bibliji nema radosnijih i spasonosnijih reči od malopre pomenutih. Samo na njima, kao u sigurnoj lađi možemo preploviti strašno i pogubno more našeg petka i subote kojima smo svakog dana sve bliže. Amin!
