Isus isceljuje slepog [Jovan 9, 1–41]

I prolazeći vide čoveka slepa od rođenja. I zapitaše ga njegovi učenici govoreći: Ravi, ko sagreši te se ovaj rodi slep: on ili njegovi roditelji? Isus odgovori: Ne sagreši ni on ni njegovi roditelji, nego [je slep] da bi se na njemu javilo delo Božije. Meni valja činiti dela Onoga koji me posla dok je (još) dan. Dolazi noć kada niko ne može raditi. Dok sam u svetu, svetlost sam svetu. Rekavši ovo, pljunu na zemlju i načini blato od pljuvačke, i odmah pomaza blatom oči slepome. I reče mu: Idi umij se u banji Siloamskoj, što prevedeno znači: poslan. On, dakle, ode i umi se i vrati se gledajući. A susedi i oni koji ga behu videli pre da beše slep govorahu: Nije li ovo onaj što je sedeo i prosio? Jedni govorahu da je on, a drugi da je nalik na njega. On govoraše: Ja sam. Tada mu govorahu: Kako ti se otvoriše oči? On odgovori i reče: Čovek koji se zove Isus načini blato i pomaza moje oči, i reče mi: Idi u banju Siloamsku i umij se. A kad otidoh i umih se, progledah. Tada mu rekoše: Gde je on? Reče: Ne znam. Onda njega, nekadašnjeg slepca, odvedoše farisejima. A kad Isus načini blato i otvori mu oči beše subota. A fariseji ga tada opet pitahu kako progleda. A on im reče: Metnu mi blato na oči, i umih se i vidim. Tada neki od fariseja govorahu: Ovaj čovek nije od Boga, jer ne svetkuje subotu. Drugi govorahu: Kako takva znamenja može činiti čovek grešnik? I nasta razdor među njima. Opet rekoše slepcu: Šta ti veliš za onoga što otvori tvoje oči? A on reče: Prorok je. Tada Judejci ne verovaše za njega da je bio slep pa progledao, dok ne dozvaše roditelje toga što je progledao. I zapitaše ih govoreći: Je li ovo vaš sin za koga vi kažete da se rodi slep? Kako, dakle, sada vidi? A njegovi roditelji im odgovoriše i rekoše: Znamo da je ovo naš sin i [znamo] da se rodi slep. A kako sada vidi ne znamo, ili ko mu otvori oči mi ne znamo, sâm je već odrastao, pitajte njega, neka sam kaže za sebe. Njegovi roditelji ovo rekoše jer se bojahu Judejaca; jer se Judejci već behu dogovorili da od sinagoge bude odlučen ko god njega [Isusa] prizna za Hrista [Mesiju]. Zato njegovi roditelji rekoše: Odrastao je, njega pitajte. Tada po drugi put pozvaše čoveka koji je bio slep i rekoše mu: Podaj slavu Bogu, mi znamo da je ovaj čovek grešan. A on odgovori i reče im: Je li grešan, ne znam; jedino znam – da ja bejah slep, a sada vidim. Tada mu opet rekoše: Šta ti učini? Kako otvori tvoje oči? Odgovori im: Već vam kazah i ne slušaste. Šta opet hoćete da čujete? Da nećete i vi da postanete njegovi učenici? Onda ga izgrdiše i rekoše: Ti si učenik njegov, a mi smo učenici Mojsijevi. Mi znam da je Bog govorio Mojsiju; a [za] ovoga ne znamo otkuda je. Odgovori čovek i reče im: U tome i jeste čudo što vi ne znate otkuda je, a on otvori moje oči. A znamo da Bog ne sluša grešnike; nego ako ko Boga poštuje i tvori njegovu volju, toga sluša. Otkako je veka nije se čulo da iko otvori oči rođenom slepcu. Kad on ne bi bio od Boga, ne mi mogao ništa [ovakvo] činiti. Odgovoriše i rekoše mu: Ti si se rodio sav u gresima, pa ti nas da učiš? I isteraše ga napolje. Ču Isus da ga isteraše napolje, pa našavši ga reče mu: Veruješ li ti u Sina Božijeg? On odgovori i reče: A ko je on, Gospode, da u njega verujem? A Isus mu reče: I video si ga i onaj koji govori s tobom, taj je. A on reče: Verujem, Gospode! I pokloni mu se. I reče Isus: Ja u ovaj svet dođoh za sud, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi. A neki od fariseja koji behu sa njim čuše ovo i rekoše mu: E da li smo i mi slepi? Isus im reče: Kad biste bili slepi, ne biste imali greha, a sada kažete: vidimo, tako da vaš greh ostaje.

U Starom Zavetu nema nijednog prikaza isceljenja slepca. A nema ga ni kod Isusovih sledbenika. Najbliže je tome trenutak kada Ananija vraća vid privremeno oslepelom Savlu (Dap 9, 17). Stari Zavet vraćanje vida slepima pripisuje samo Bogu (Izl 4, 11; Ps 146, 8). Takođe to se razume kao tipično mesijanski čin, tako da kad u Novom Zavetu Isus vraća vid slepome on u stvari obavlja jednu božansku delatnost ili delatnost rezervisanu samo za Božijeg Mesiju. Ovo i jeste razlog što nam Jovan pripoveda ovaj događaj. A to je i razlog što je Isusovih dela vraćanja vida slepima zabeleženo više od bilo kojih drugih isceljenja.

Već to što je Isus ugledao ovog slepca vredno je pomena. Jer ljudi obično prolaze pored prosjaka ne opažajući ih, pošto je bolno gledati bedu, gledati ljude koji su odavno prešli tačku sa koje je povratak moguć. Zato su takvi ljudi prolaznicima praktično vizuelni deo pozadine u koju se utapaju. A oni se (možda i nesvesno) trude da ih iz te pozadine ne izdvoje. No, Isus ga je ipak zapazio. To je bio prvi korak ka njegovom izlečenju. Inicijativa je u ovom slučaju bila potpuno Isusova. Pritom, taj čovek je bio slep od rođenja, što je njegovo isceljenje činilo još čudesnijim.

Isusovi učenici pretpostavljaju kao i svi Jevreji da su bolest i patnja izazvani nekim grehom (Izl 9, 1–12; Ps 38, 2–6; Jez 18, 20), pa pitaju Isusa da možda nisu zgrešili njegovi roditelji te je on zbog toga slep. Jer verovalo se npr. da se neka deca rađaju sa padavicom (epilepsijom) ili gubom zbog grehova svojih roditelja. A verovatno su i sami roditelji pomišljali na tu mogućnost i prebacivali sebi ovaj ili onaj greh. Ili je možda zgrešio on sam, ali kada? Jer budući da je slep od rođenja to se moralo dogoditi pre rođenja, u majčinom stomaku, što, doduše, prema Jevrejima nije bilo nemoguće, uzevši u obzir svima njima poznat sukob blizanaca Jakova i Eseja već u majčinoj utrobi.

No, Isus se ne slaže sa opšteprihvaćenom pretpostavkom da je bolest uvek izazvana nekim grehom i odbacuje obe mogućnosti. Tačno je da greh uzrokuje patnju, ali nije svaka patnja uzrokovana grehom. Zato Isus kaže da ovaj čovek nije slep ni zbog toga što je zgrešio on, ni zbog toga što su zgrešili njegovi roditelji, nego je slep da bi se na njemu jednog dana pokazala (očitovala) Božija dela. A onda im Isus daje širu sliku svog delovanja te veli: Valja mi činiti dela Onoga koji me posla, dok je još dan, jer dolazi noć kada niko ne može raditi. U boljim rukopisima, međutim, ovde stoji množina: valja nam činiti Božija dela. Jer izgleda da Isus ovde nema na umu samo sebe već i svoje učenike i sledbenike. Dakle, svima valja činiti ono što Bog nalaže. A naložena dela izgleda nisu zemaljska, nego kao da su naložena i omogućena odozgo. A što se tiče ovog „valja“ (δεῖ) ono često označava božanski imperativ – Bog mi nalaže da činim ta dela. I ako ga slušam moram ih činiti. I kao da u svemu ovome ima i note užurbanosti, jer dolazi vreme kada se više neće moći delati. Koje je to vreme i kakva je to noć kada se više neće moći delati? Očigledno smrt. Isus zna da će u ovom svetu boraviti kratko i zato mu valja požuriti sa svojom misijom. A i mi delajmo dok još možemo, jer kada umremo nećemo više moći. Nećemo više imati prilike. Ostaće mnoge neiskorišćene mogućnosti. Zato dok smo još tu učinimo što više božanskih dela.

I nastavlja Isus: Dok sam u svetu ja sam svetlost tom svetu. Ovim „dok sam u svetu“ on predskazuje svoju smrt. Kada umre tama će prekriti njegove učenike. Doduše, njegovo vaskrsenje će tu tamu učiniti privremenom, ali će ona svejedno ostati strašna. A svetlost je svetu jer je došao da ljude prosvetli u vezi sa njihovim odnosom prema Bogu. Pri tom kad ljudi kroz život hode u duhovnoj tami, sama pojava svetla već je sud takvom životu.

I odmah Isus pljunu na zemlju, načini blato od svoje pljuvačke pomešane sa zemljom i tim blatom pomaza oči slepome. Zašto je ovo uradio? Zato što se u antici smatralo da pljuvačka ima lekovito svojstvo, posebno u vezi sa bolešću očiju. Tako je neki slepac tražio od cara Vespazijana da ga izleči pljuvačkom. I jevanđelist Marko pominje dva Isusova korišćenja pljuvačke u izlečenju. Iako ga je mogao izlečiti samo svojom rečju, Isus pribegava ovom raširenom (makar i pogrešnom) verovanju kako bi se što više približio i slepome i prisutnima koji su svi delili iste predrasude. Primetimo i to da slepi nije tražio da bude izlečen niti je pokazao ikakvu veru. Celokupna inicijativa je isključivo Isusova. Takođe, mešanje pljuvačke sa zemljom unekoliko podseća na Božije stvaranje čoveka mešanjem praha zemaljskog (Post 2, 7). Tako je i Isusovo izlečenje slepoga pre stvaralački nego obnavljački čin. Jer čovek slep od rođenja nikada i nije imao vid koji bi mu se sada obnovio. Umesto toga Isus njemu stvara vid ex nihilo. I kaže mu da ode do Siloamske banje i da se umije, što ovaj i učini.

Isusovo upućivanje slepoga da se opere u banji podseća na Jelisejevo upućivanje Nemana da se opere u Jordanu kako bi ozdravio od gube (1car 5, 9–14). U oba slučaja je bilo potrebno pranje i u oba slučaja oni koji treba da budu izlečeni idu bez svojih iscelitelja sami do vode. A za ime banje Jovan nam kaže da „siloamski“ znači „poslan“ čime nas očigledno upućuje na Isusa kao onoga koji u svet nije došao sam od sebe nego je od Boga poslan sa određenom misijom (Jn 7, 28–29). Zato sada i šalje ovog nesrećnika u istoimenu banju koja bi ga svojim imenom mogla podsetiti da mu slepoću spira onaj koji je od Boga poslan. Kao što vodom krštenja spira starog i duhovno slepog čoveka u svakom od nas. Isus kao poslanik Boga Oca i inače je onaj njegov aspekt na kome jevanđelist Jovan naročito insistira.

Iz banje se bivši slepac vrati gledajući. Treba razumeti da mu Isus nije samo iscelio vid nego i zdravom vidu prilagodio um, jer je potrebno da um procesuira ono što se gleda da bi čovek razumeo to što vidi. A danas znamo da je za to potrebno ne malo vremena. No, u ovom slučaju čovek odmah funkcioniše kao da vidi oduvek. Zbog sveobuhvatne transformacije koju podrazumeva ovaj čin davanja vida slepome, u ranoj crkvi on je upoređivan sa krštenjem pa je kao takav ponekad i slikan u katakombama.

A susedi su slepog i prepoznavali i nisu. Kao da nisu bili sigurni da li je to on, tako da im je on sam morao potvrditi da jeste. Liči na njega, govorili su. Jer čovek koji sada vidi drukčiji je. Kažu da su oči prozori duše. Ne samo da mi očima vidimo druge, nego i oni nas vide kroz naše oči. A njegove su oči dok je bio slep bile bezizražajne i beživotne. Verovatno je i njegovo držanje sada kada je progledao bilo sasvim drukčije. Kao prosjak, a šta bi drugo u antici bio čovek slep od rođenja, trudio se da se drži tako da izaziva sažaljenje, ne bi li dobio koji novčić. Sada više nije bio šćućuren u nekom uglu nego je hodao uspravan među drugima.

No, ovo čudesno isceljenje nije Isusovim protivnicima usadilo veru. Naprotiv, oni su postali još ogorčeniji na njega. Pogotovo kada su im dojavili da je ovo isceljenje Isus izvršio u subotu, dan u koji se nije smelo raditi gotovo ništa, pa ni lečiti, osim izuzetno hitne slučajeve. A ovaj nije bio takav, jer ako je bio slep od rođenja mogli su i on i Isus sačekati bar još jedan dan. No, Isus nije hteo da čeka. Štaviše, izgleda da je u pravu Kalvin kada kaže da je Isus to čudo namerno izvršio u subotu. Možda nije bio u pravu kada tvrdi da je to učinio kako bi izazvao što veću sablazan i tako dobio veći publicitet ne bi li „istina tog čudesnog dela zasijala još sjajnije“. Možda. A možda je Isus namerno hteo da pokaže kako zabrana rada subotom ne sme da se pretvori u pravilo iznad čoveka i protiv čoveka. Bilo kako bilo judejske starešine mu to nikada nisu oprostile.

Kako i priliči samozvanim čuvarima javnog poretka i morala fariseji su ispitali čoveka koji je progledao i on im je ispričao kako se to desilo. S kojim pravom su ga fariseji uopšte ispitivali ostaje nejasno. Da li je u pitanju bilo neko farisejsko telo službenih predstavnika Sinedriona, tzv. Mali Sinedrion ili sud sinagoge (kakvih je u Jerusalimu bilo dva) ili je tu reč samo o uglednim i uticajnim farisejima, ali bez službene uloge, ostaje da nagađamo. U svakom slučaju ova svojevrsna inkvizicija izazivala je strah kod ljudi, što je jasno iz reakcije njegovih roditelja kada su i njih ispitivali o ovom slučaju. Njihovo uplašeno izgovaranje: „pitajte njega“, što pitate nas, uostalom „odrastao je“ pa „neka govori sam o sebi“, jasno nam pokazuje da su hteli da se izvuku iz ove situacije prebacujući sve na sina. A činjenica da su ovi fariseji izazivali strah svedoči o tome da su oni imali vlast da „odluče od sinagoge“ (Jn 9, 22) tj. da izopšte iz zajednice, da ekskomuniciraju nepodobne, a možda čak i da im oduzmu imovinu (Ezra 10, 8). Doduše Jovanov izraz „izopštiti iz sinagoge“ ne nalazimo ni u Septuaginti ni kod svetovnih pisaca tog doba, tako da nije do kraja jasno šta sve on podrazumeva, ali se u svakom slučaju trebalo plašiti njihovog negodovanja. Ipak, čini se da su hrišćane počeli iz sinagoga izopštavati tek krajem prvog veka.

Neočekivano, svedočenje progledalog podelilo je fariseje. Jedni su smatrali da je dovoljno to što Isus ne poštuje farisejske propise o suboti pa da se sa sigurnošću zaključi da on ne može dolaziti od Boga. Drugi su opet tvrdili da Isus čini takva znamenja kakva jedan grešnik ne bi nikako mogao, te mora biti da on ipak dolazi od Boga. Prvi polaze od kršenja subote. Drugi od izvesnosti čuda. Prvi su čvrsto zabarikadirani u svojim predrasudama. Drugi su ipak otvoreni za manifestaciju istine. Fariseji su se oko ovoga toliko podelili i zbunili da su na kraju pitali progledalog šta on misli o Isusu, što je krajnje neobično, jer inače im ne bi palo na pamet da jednog takvog čoveka, grešnog slepca, pitaju bilo šta u vezi sa nekim verskim problemom za koji su uostalom oni sebe smatrali ekspertima. No, u totalnoj nedoumici i međusobnoj neslozi ipak ga pitaju. A on bez ikakvog oklevanja odgovara: On je prorok. To je bilo najviše čime je mogao počastvovati nekog Božijeg čoveka, čime Isusa postavlja na najuzvišenije njemu poznato mesto. Više od toga pripadalo je samo Bogu.

Nepobitna istina je da slepac sada vidi, ali su fariseji slepi za istinu. I ponovo ga pitaju šta mu je to Isus uradio, stavljajući mu do znanja kako oni znaju da je Isus grešnik. A progledali, pokazujući zavidnu odvažnost ne plašeći se svojih inkvizitora, odgovara im: Ne znam ja je li on grešan ili ne, tu ste vi specijalisti. Ono što ja zasigurno znam jeste da sam bio slep a da sada vidim. On se, dakle, drži neoborivih činjenica i ne upušta se u farisejske spekulacije o grešnosti. No, oni i dalje insistiraju da im kaže kako ga je to Isus izlečio, na šta im on odgovara kao da im je ravan: Već sam vam rekao ali vi me ne slušate, nego hoćete da čujete ono što vama odgovara. Ono što vam ne odgovara vi ne čujete. Zašto onda da vam uzalud ponavljam? I tu izlečeni prelazi u protivnapad postavljajući im za njih izuzetno uvredljivo pitanje: Da me možda vi toliko ne ispitujete jer želite da postanete njegovi učenici? Ovim kao da ih je ubo u živac (a čini se da je to i hteo). Jer oni mu besno odgovoriše: Ti si njegov učenik, a mi smo učenici Mojsijevi (očigledno podrazumevajući da nije moguće biti učenik obojice, nego ili Mojsija ili Isusa). I opredeljuju se za Mojsija, jer Mojsije je za svakog Jevrejina bio neupitan, dok je Isus bio kamen spoticanja. Očigledno, fariseji, budući nesigurni, pokušavaju da se sakriju iza autoriteta Mojsija, ali ne shvataju da to nije moguće. Jer da su bili istinski Mojsijevi sledbenici morali bi prihvatiti i Isusa. To im sam Isus objašnjava drugom prilikom kada im kaže: Mojsije u koga se vi toliko uzdate, u stvari vas optužuje kod Boga. Zato što ga veličate ali ga ne razumete. Da ga zaista razumete shvatili biste da on u stvari govori o meni, Isusu. I da zaista verujete njemu, morali biste verovati i meni, jer onaj o kome je Mojsije pisao sam ja (Jn 5, 45–46).

Snagu svedočanstva izlečenoga možemo meriti besom fariseja koji, poznati po svojoj učenosti, shvataju da gube bitku sa jednim neobrazovanim prosjakom. Jer on je za ta dva dana shvatio da najmoćnije svedočimo Hrista kada svedočimo šta je on učinio za nas. A na kraju svog raspravljanja sa njima prosto ih je dotukao. Naime, oni su u svojoj uobraženosti tvrdili da znaju da je Mojsiju govorio Bog, ali da to ne znaju kada je u pitanju Isus za koga ne znaju ni otkuda se uopšte pojavio. Na šta im izlečeni odvraća: E, pa upravo u tome i jeste čudo, što vi toliko učeni i uvaženi i navodno najbolji poznavaoci Pisma ne znate otkuda je Isus. A on ipak meni otvori oči, te iako sam od rođenja bio slep ja sada vidim. I kako bi onda on mogao biti grešan kad svi dobro znamo da Bog ne sluša (ne uslišava) grešnike, nego samo one koji ga poštuju i koji tvore njegovu volju (izlečeni dakle razume da ga je Isus izlečio Božijom silom). Drugim rečima, kad Isus ne bi dolazio od Boga, on ne bi mogao činiti ništa slično. Pa kako onda ne znate otkuda dolazi? Saterani ovim argumentima u ćošak fariseji se, u nedostatku protivargumenata, izvikaše na izlečenog (a šta drugo im je preostalo): Ti koji si se rodio u gresima (i zato si bio slep) našao si se da nas podučavaš u stvarima za koje smo mi stručni. I isteraše ga napolje. Dakle, jedini argument koji im je preostao bio je kvaziargument poznat kao argumentum ad hominem. I teško da toga nisu bili svesni. A njegovo izbacivanje Zlatousti komentariše ovako: „Jevreji su ga izbacili iz hrama, ali ga je Gospod(ar) hrama pronašao“. Mnogim hrišćanima koji su kasnije izbacivani iz sinagoga to što je Isus potražio izbačenog pružalo je utehu.

Ne znamo da li je to što su slepog isterali iz sinagoge bila njegova trajna ekskomunikacija ili samo trenutno izbacivanje napolje zbog drskosti. Mišljenja stručnjaka su podeljena. Šta god da je slučaj, kada je Isus čuo da je ovaj izbačen napolje potražio ga je da bi ga zapitao veruje li on u Sina Božijeg. Za razliku od mnogih današnjih duhovnika i staraca kojima narod gotovo opsesivno hrli, Isus ga nije prvo pitao da li veruje pa mu onda nudio izlečenje, nego ga je prvo izlečio pa ga je tek onda pitao da li mu veruje, da li ima poverenja u njega. Jer sledio je još jedan stupanj preobražaja izlečenog koji mu odgovori: A ko je on Gospode pa da verujem u njega. Jer u početku on nije ni znao ko ga je izlečio. Potom je saznao da je iscelitelju ime Isus. Zatim ga je ispovedio kao proroka. A sada će saznati da je Isus nešto još više – sâm Sin Božiji, pošto mu Isus odvrati: Kako ne znaš ko je on kad si ga i čuo i video. Tada se izlečenome otvoriše i duhovne oči (kao što mu se dan ranije otvoriše fizičke) i shvati da to Isus govori o samom sebi, te mu odvrati: Verujem [ti] Gospode. Posle onoga što si mi uradio u tebe imam apsolutno poverenje. I pokloni se (načini metaniju) pred njim. Ovo je jedino mesto u Jovanovo jevanđelju gde se neko klanja pred Isusom.

Nikoga Isus ne primorava na to. On dela tako da njegova dela otkrivaju Božiju slavu, a ljudi su slobodni da to prihvate ili ne. Odgovor slepog bila je vera, odgovor fariseja neverovanje. I Isus svoju misiju objasni slepome: Ja sam došao za sud svetu da bi oni koji ne vide progledali, a da oni koji misle da vide oslepe. Međutim, malo ranije u ovom jevanđelju Isus tvrdi da „ne posla Bog svojeg Sina da sudi svetu, nego da se svet spase kroz njega“ (Jn 3, 17). Da li ovo isključuje jedno drugo? Je li Sin Božiji došao da sudi svetu ili nije? Pažljivije čitanje vodi zaključku da iskaz: „Ja sam došao za sud svetu“ ne znače da će nam sada Isus presuđivati kao sudija u nekoj sudnici. Sva jevanđelja nam svedoče o tome da nam on sudi samim svojim prisustvom. Sâmo njegovo pojavljivanje čini da se ljudi opredeljuju za ili protiv njega. To potvrđuje i on sam kada objašnjava da se sud svetu sastoji u činjenici da je svetlost (dakle, sâm Isus) došla u svet, ali da ljudi nažalost više zavoleše tamu nego svetlost budući da čine zla dela koja se na svetlosti vide, a u tami su skrivena. Tama skriva zavere, lukavstva, ubistva, krađe, ogovaranja, spletkarenja i svakojaka nepočinstva, a na svetlosti ništa ne ostaje skriveno nego se sve vidi. Zato je svetlost (tj. Isus) sama po sebi sud. I zato je Isusov dolazak nekome dobra vest (jevanđelje) a nekome loša. Jer to zavisi od njega a ne od Isusa.

A da je došao da bi slepi progledali jasna je aluzija na proroka Isaiju koji kaže: „Tog dana [kada Mesija Božiji, Isus, bude propovedao carstvo Božije] gluvi će čuti reči iz knjige, a iz mraka i tame progledaće oči slepih“ (Is 29, 18) i „Tada će se otvoriti oči slepima i uši gluvima“ (Is 35, 5). Jer i za Isaiju je isceljenje slepih bio znak mesijanstva. Uostalom to navodi i Isus kada šalje poruku Jovanu Krstitelju. Takođe, njegov dolazak da bi slepi progledali a da bi oni koji vide oslepeli, može se tumačiti na nivou pojedinaca, kao što je slučaj sa slepcem i farisejima iz ove priče, ali i na nivou celih naroda. U tom slučaju bi, kao što misle sv. Jovan Zlatousti i sv. Kirilo Jerusalimski, te Isusove reči mogle značiti da je on došao da bi toliki neznabošci progledali i prihvatili istinskog Boga, a judejske starešine se pokazale slepima ne prepoznavši ga.

Dakle, nije Isus farisejima presudio tako što im je oduzeo vid. Oni su zaslepljeni jer odbijaju da uvide da su duhovno slepi i tako ostaju učvršćeni u svojoj slepoći. Previše su samouvereni i nadmeni da bi mogli jasno videti stvari koje se ne uklapaju u njihove predrasude. Time što nisu prepoznali Sina Božijeg, a morali bi ako su pravi pismoznanci, oni su presudili sami sebi. I tako zaslepljeni oni protestuju uzvikujući: Zar smo i mi slep(c)i? Na šta im Isus odvrati: Kamo sreće da ste zaista slepi, jer tada ne biste imali greha, tj. ne biste bili odgovorni za to što ne vidite Sina Božijeg. U onome ko ne zna ali bi voleo da sazna, nema krivice. Krivica je u onome ko (iako u stvari ne zna) pretenduje na to da zna i zato nije voljan da uči. Zato im Isus kaže: Vi tvrdite da vidite, iako ste jasno pokazali da ne vidite ko je Sin Božiji i otkuda jedino može da dođe, i zato vaš greh ostaje. Vi tvrdite da je onaj slepac grešnik pozivajući se na njegovu nesreću, a ja vam velim da ste pravi grešnici vi, jer odbijate da vidite Sina Božijeg koji je svetlost svetu. A o takvima drevna izreka kaže: „Vidite li čoveka koji je mudar u sopstvenim očima? Više nade ima za budalu nego za njega“ (Mudrosti 26, 12).

Dakle, iz Isusovih reči je jasno da je svako od nas odgovoran za ono što zna i za tumačenje onoga što vidi. A kada zažmurimo na istinu onda je to ozbiljan i opasan greh. Fariseji nam ostaju opomena da Isusa ne može baš svako ni „videti“ ni „čuti“, nego samo oni koji imaju oči da vide (Otk 3, 18) i uši da čuju (Lk 8, 8; 14, 35; Mk 8, 18; Otk 2, 7, 11). Doduše na slepoći onih koji ne vide aktivno radi i knez ovoga sveta na šta podseća i apostol Pavle kada Korinćanima kaže da „Bog ovoga sveta oslepi razum nevernikâ, da im ne zasvetli svetlost jevanđelja slave Hrista, koji je ikona Boga nevidljivoga“ (2Kor 4, 4). No, i pored sveg truda palih anđela, Isus nam jasno stavlja na znanje da smo na kraju krajeva ipak mi ti koji su konačno odgovorni za naša otvrdla srca i zatvorene oči. Jer slobodu nam ne mogu oduzeti ni zli dusi, pa tako prepoznavanje ili neprepoznavanje, prihvatanje ili neprihvatanje Isusa kao svetlosti sveta ostaje na kraju naša odgovornost. Ovo je nekome radosna, a nekome strašna vest. Ukoliko je iskren prema sebi, svako od nas će prepoznati kojoj strani pripada. Amin!