Isus i Samarjanka [Jovan 4, 5–42]

Tako [Isus] dođe u samarjanski grad zvani Sihar, blizu imanja koje Jakov dade Josifu svom sinu. A onde beše Jakovljev izvor. Isus pak, umoran od puta, sjeđaše tako na izvoru; beše oko šestoga časa. Dođe žena iz Samarije da zahvati vode. Reče joj Isus: Daj mi da pijem. Jer njegovi učenici behu otišli u grad da kupe hrane. Reče mu žene Samarjanka: Kako ti, koji si Judejac, tražiš od mene žene Samarjanke da piješ? Jer se Judejci ne druže sa Samarjanima. Isus odgovori i reče joj: Kada bi ti znala [za] dar Božiji, i ko je taj koji ti govori: Daj mi da pijem, ti bi tražila od njega i dao bi ti živu vodu. Reče mu žena: Gospod(in)e, nemaš ni vedra, a studenac je dubok; odakle ti onda živa voda? E da li si ti veći od našeg oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i njegovi sinovi i njegova stoka? Isus odgovori i reče: Svako koji pije od ove vode opet će ožednjeti. A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego će voda koju ću mu dati postati u njemu izvor vode koja teče u večni život. Reče mu žena: Gospod(in)e, daj mi tu vodu da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam. Isus joj reče: Idi, zovi svoga muža i dođi ovamo. Žena odgovori i reče: Nemam muža. Isus joj reče: Dobro kaza – nemam muža. Jer si imala pet muževa, i sada [taj] koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Žena mu reče: Gospod(in)e, vidim da si ti prorok. Naši oci klanjahu se Bogu na ovoj gori, a vi kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba klanjati. Isus joj reče: Ženo, veruj mi da dolazi čas kada se Ocu nećete klanjate [ni] na ovoj gori ni u Jerusalimu. Vi se klanjate onome što ne znate, a mi se klanjamo onome što znamo, jer je spasenje od Judejaca. Ali dolazi čas, i već je tu, kada će se istinski bogomoljci Ocu klanjati u duhu i istini, jer Otac traži da oni koji mu se klanjaju budu takvi. Bog je duh, i oni koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da mu se klanjaju. Reče mu žena: Znam da dolazi Mesija zvani Hristos; kad on dođe objaviće nam sve. Isus joj reče: Ja sam [taj] – koji govori s tobom.

Kada su fariseji shvatili da je Isus postao u narodu popularniji od Jovana Krstitelja, počeli su se okretati protiv njega tako da mu opstanak u Judeji nije više bio bezbedan. Zato je napustio Judeju, koja je bila središte verskog života Jevreja, ali i protivljenja njemu, i otpočeo put ka Galileji u kojoj će izvršiti veći deo svoje misije. Direktan put iz Judeje u Galileju vodio je kroz Samariju, ali su nju rigidniji Judejci, poput npr. fariseja, ne želeći da dođu ni u kakav dodir sa Samarjanime koje su prezirali jer su ih smatrali otpadnicima od praotačke vere, zaobilazili i putovali drugim putem istočno od Jordana, koji je mogao trajati i šest dana. (Oni tolerantniji ili nezainteresovaniji su ipak putovali kraćim i lakšim putem). No, Jovan u svom jevanđelju piše kako je Isus ipak „trebalo da prođe kroz Samariju“. Zna Jovan kao i svi ostali da Isus ne mora u Galileju kroz Samariju, nego da postoji i drugi put, ali želi da nam skrene pažnju da je Isus „trebalo [ili morao] da prođe“ upravo kroz Samariju. Zašto? Zato što Isus dolazi kao „svetlost sveta (Jn 9, 5) pa je apsolutno neophodno da njegova svetlost (njegova poruka, njegova radosna vest) ne zasvetli samo Judejcima, nego i svim ostalim narodima. Iz istog razloga će kroz tri godine, rastajući se sa apostolima, Isus reći: „Idite i naučite sve narode“ (Mt 28, 19), dakle, ne samo Jevreje. Drugom prilikom će im reći da će oni biti njegovi svedoci ne samo „u Jerusalimu i po celoj Judeji i Samariji [nego čak] i do kraja zemlje“ (Dap 1, 8), dakle, tražiće od njih da ga posvedoče bukvalno svim narodima.

U pradavna vremena, hiljadu godina pre Hrista, treća generacija Izraelaca razbila je Davidovo kraljevstvo koje će od toga časa pa nadalje biti podeljeno. Mnogi su proroci cepanje kraljevstva tumačili kao kaznu za Solomonovo idolopoklonstvo i njegove grehe. Jer on je svoju vladavinu završio kao tiranin, namećući svom narodu neizdrživ jaram. U zemlji u kojoj više nije bilo drugih neprijatelja izraelski narod je ratovao međusobno. Kraljevstvo se rascepilo na dva dela. Severni deo je činilo deset severnih plemena i taj deo je zadržao ime Izrael sa prestonicom Samarijom, dok južno kraljevstvo uzima naziv Judeja (po Davidovom plemenu) sa prestonicom Jerusalimom. Severno se kraljevstvo nije otcepilo samo od političke vlasti kralja iz Davidove loze (što ne bi nužno bilo u neskladu sa Božijom voljom budući da su ih Davidovi naslednici žestoko ugnjetavali), nego i od bogosluženja u jerusalimskom hramu i stvorilo je sopstveni kult sa sveštenicima koji nisu bili iz Levijeve loze (što se već direktno protivilo Božijem zakonu). Na ovo su neprestano ukazivali proroci koji se u izraelskom narodu pojavljuju tek s pojavom careva koji nisu ostali verni jedinom Bogu nego su od njega odvodili i svoj narod. Zadatak proroka je bio da ove vladare opominju i obuzdavaju a narod pozivaju na vernost Savezu (Zavetu) sa jedinim živim Bogom na koji su se, zbog vlastitog dobra, davno obavezali. Bog je neprestano slao svoje proroke neumorno pokušavajući da ponovo osvoji srca svog zabludelog naroda. A kada je ovo Severno kraljevstvo u 8. veku pre Hrista bilo poraženo od Asirskog kraljevstva Asirci su raselili mnoge Izraelce koji su preživeli rat, razasuvši ih širom svog prostranog kraljevstva, a istovremeno su doveli pet paganskih plemena u samarjansku zemlju (Izrael). Između tih doseljenih pagana i ono malo preostalih Izraelaca sklapaće se mešoviti brakovi, a narod koji će iz toga proizaći biće poznat pod imenom Samarjani (2Car 17). Iako im je vera zadržala neke neobičnosti oni su ipak poštovali isključivo Jahvea, dakle, istog Boga kao i Judejci. Doduše, kao Sveto Pismo priznavali su jedino Petoknjižje (a i ono se tu i tamo razlikovalo od judejskog), čime su sami sebe lišili bogatstva koje pružaju Psalmi, te proročke i istorijske knjige. No, čini se da je glavni razlog netrpeljivosti i neprijateljstva između Samarjana i Judejaca bio odbijanje onih prvih da prihvate da je Jerusalim liturgijsko središte bogopoštovanja. Radije su se držali svog hrama izgrađenog na gori Gerizim oko 400. god. pre Hrista. A kada su taj hram Judejci srušili i spalili oko 128. god. pre Hrista njihovi odnosi su se radikalno pogoršali. Tome je svakako doprinelo i odbijanje Judejaca da prihvate pomoć Samarjana prilikom obnove svog hrama posle njihovog izbavljenja iz vavilonskog ropstva. Tako je između ovih plemena praktično istog naroda stolećima vladala mržnja.

Među potomke tog Judejcima nadasve mrskog i prezrenog naroda dolazi sada Isus, etnički Judejac, idući iz Judeje za Galileju. I predahnu kod samarjanskog grada Sihar, blizu imanja koje je Jakov dao svom sinu Josifu. A bio je već šesti čas, što će po jevrejskom računanju biti podne, ili sredina dana, vreme najveće žege, kada je tu došla jedna Samarjanka da natoči vode i zatekla ga kako se odmara kraj izvora. Na vodu se obično išlo ranije kako bi se izbegla vrućina, jer nositi vodu na veliku razdaljinu nije bio lak posao. No, ona je došla po vrućini, u podne, što bi moglo upućivati na to da je htela da izbegne ostale vodonoše. A možda su one izbegavale nju ili je bila marginalizovana ili usamljena. I kako nije imao vedro, a učenici su mu bili otišli do grada da kupe hranu, Isus joj zatraži da mu dâ da pije vode. Ona se tome začudi, jer muškarci, a posebno rabini, teško da bi u ono doba na javnom mestu razgovarali sa ženama. Primera radi jedna rabinska izreka je o tome govorila sledeće: „Zbog onoga što bi ljudi mogli pomisliti, muškarac ne sme biti sam s nekom ženom u konačištu, pa čak ni sa svojom sestrom ili ćerkom. Zbog onoga što bi ljudi mogli pomisliti, muškarac ne sme na ulici govoriti ni s jednom ženom, pa čak ni sa sopstvenom, a pogotovo ne s nekom drugom.“ Pogotovo ako je u pitanju bio Judejac a žena Samarjanka. No kao i u bezbroj drugih situacija Isus se nije obazirao na vladajuće rabinske običaje i započeo je razgovor s njom. Kako ti kao Judejac, tražiš vode od mene Samarjanke, odvrati mu žena. Jer, nastavlja, Judejci se ne druže sa Samarjanima. A možemo dodati: pogotovo od njih ne traže hrane ili pića (Sir 50, 25–26; Lk 9, 52; 10, 33; Mt 10, 5).

Na to joj Isus odvrati: Kad bi ti samo znala za Božiji dar i kad bi znala ko je onaj koji ti traži da mu daš vode, ti bi pre tražila od njega, a on bi ti dao žive vode. Ovde valja malo zastati. Božiji dar koji Isus pominje je u fizičkom smislu izvor pored koga se odvija ovaj razgovor, a koji je Jakov darovao svom potomstvu pre mnogo generacija da usred bezvodnog terena može ipak imati vodu i tako preživeti. Mi danas koji u svojoj kući samo odvrnemo slavinu i voda poteče, teško možemo shvatiti da se u ono doba, a u mnogim mestima sveta nažalost još i danas, do vode jako teško stizalo i da je njena dostupnost često pitanje života ili smrti. Dakle, taj izvor je praktično bio dar života. Kada u toj pustari ne bi bilo tog izvora za Samarjane tu ne bi bilo života.

Ali kakva je to „živa voda“ koju Isus pominje? Pod živom vodom se inače mislilo na tekuću, izvorsku, svežu vodu, za razliku od stajaće ili „mrtve vode“ u lokvama i baruštinama (Jr 2, 13). Tako to razume i ova Samarjanka pa ga pita: Jesi li ti to veći od našeg praoca Jakova, pa da možeš da nam u ovoj pustari daš živu vodu. Nemaš čime da zahvatiš ni ovu bunarsku, nego tražiš od mene, a ovamo mi nudiš svežu, tekuću vodu. Da se ti to ne praviš većim od Jakova? Jer Samarjani su, kao i Judejci, visoko cenili praoce Avrama, Isaka i Jakova. Pri tom, kao što znamo, Isus i jeste mnogo veći od sve trojice pa tako i od Jakova, ali ova Samarjanka to ne zna te misli suprotno.

U Starom Zavetu pijenje vode je često bila metafora za zadovoljenje duhovnih potreba. A kako i ne bi u naroda koji tolika stoleća živi u bezvodnim predelima. Tako psalmopesnik kaže za Gospoda: „Vodi me na tihu vodu [i] dušu moju oporavlja“ (Ps 23, 2–3). Ili malo dalje: „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože“ (Ps 42, 1). A Isaija dopunjuje: „S radošću ćete crpsti vodu iz izvorâ ovoga spasenja“ (Is 12, 3). I sam izraz „živa voda“ je starozavetni. Nalazimo ga kod Jeremije (2, 13 i 17, 13) gde Bog za sebe kaže da je on „izvor žive vode“, pod čim sigurno ne misli na pijaću vodu, nego je to metafora za „izvor života“. Kao što bez vode nema fizičkog života, tako bez Boga nema nikakvog života, pogotovo ne duhovnog. Upravo na to misli Isus kada Samarjanki kaže da bi joj mogao dati „žive vode“ posle koje neće ožednjeti. Voda iz Jakovljevog izvora je svakako dobra, ali ko god od nje pije ponovo će ožednjeti, kao i posle svake druge vode. Jedino neće ožednjeti onaj ko pije onu „živu vodu“ koju može dati jedino Isus. Šta je to?

Podsetimo se da je Jovan Krstitelj ljude krštavao, tj. uranjao ih samo u vodu. Isus pak preko svojih učenika, ljude krštava, tj. uranja ih u Svetoga Duha (Jn 1, 33). I to tako što nam Božijeg Duha daje izobilno ili bezmerno (Jn 3, 34), toliko da nas na krštenju on preplavljuje. A Duh Sveti je, između ostalog, onaj koji oživljuje, koji daje život (Jn 6, 63). „Živa voda“ koju nam Isus nudi jeste u stvari Sveti Duh koji izobilno uvodi u istinu (Jn 16, 3) koja uvire u večni život. Isus je sebe nazivao „hlebom života“, ali ne i „živom vodom“. Taj izraz je čuvao za Svetoga Duha. Doduše, nije nemoguće da živom vodom indirektno označimo i Isusovo učenje budući da ono za posledicu ima duhovni život onoga ko ga je iskreno prihvatio. Tim pre što su takvo tumačenje njegovi sagovornici mogli razumeti budući da je u mnogim judejskim tekstovima voda simbolizovala učenje ili doktrinu.

Iako ne razume o kakvoj to vodi Isus govori, Samarjanki se svidelo što se posle nje više ne žedni, pa traži od njega da je dâ i njoj da ne bi više morala dolaziti na izvor. A Isus joj na to odgovori dodirujući time najosetljiviju tačku njenog bića: Pozovi muža i s njim dođi ovde na izvor. Na to mu ona odvrati da nema muža. Ovo je Isus, naravno, znao jer joj reče: Sada nemaš muža, ali si ih do sada imala pet, a i ovaj šesti s kim živiš nije ti pravi muž. Ova žena se očigledno nalazila izvan domena društveno prihvatljivog načina života i zato je očigledno bila marginalizovana osoba. Pre svega, u strogo patrijarhalnom društvu, bila je žena. Potom, bila je Samarjanka, dakle, od Judejaca prezrena. I na kraju nije bila venčana a živela je barem sa petoricom ljudi. A budući da su rabini ženi dopuštali dva braka (a treći samo izuzetno) ona svakako nije mogla imati pet zakonitih muževa. Ako je uopšte imala i jednog. Nadalje, ovoj ženi sve vreme ne znamo ime, što bi moglo da upućuje na to da nju treba tumačiti njenim poreklom, tj. ona za nas treba da ostane samo Samarjanka, kako bi se što jasnije naglasilo da Isus govoreći o njoj govori u stvari o Samariji, tj. o svim Samarjanima. Jer, kao što su se Izraelci u starini mešanim brakovima povezali sa pet paganskih idolopokloničkih naroda, te iako poklonjenje jedinom pravom Bogu nisu napustili, ipak su mu dodali neke paganske elemente, tako je i ova Samarjanka umesto da sa jednim pravim mužem bude u zakonitom braku, bila sa pet nezakonitih nazovimuževa, što je samo moglo udaljiti od živoga Boga, kao što je izmešanost sa neznabošcima izgleda udaljila od njega ceo samarjanski narod.

Na Isusove reči Samarjanka uzvrati: Vidim da si prorok, kad o meni znaš sve iako se nikada nismo sreli (on joj je, naime, pored njenih avantura sa ovih 5-6 muškaraca ispripovedao sve što je u životu učinila – ništa iz njenog života njemu nije bilo skriveno). A potom ona dodade nešto što se čini sasvim izvan teme o kojoj je reč i što zbog toga potrebuje objašnjenje. Naime, posle izjave da je Isus po svoj prilici prorok, ona odjednom naglašava nešto sasvim izvan teme razgovora – kako su se preci Samarjana („naši oci“) Bogu klanjali na ovoj gori Gerizim, dok Judejci tvrde da se Bogu treba klanjati u Jerusalimu. U stvari i jedni i drugi mesto poklonjenja Bogu vezuju za brdo na kome je Avram umalo žrtvovao Isaka, samo što Samarjani drže da je u pitanju Gerizim, a Judejci da se radi o brdu Morija koje su tradicionalno izjednačavali sa jerusalimskom hramskom gorom. Samarjani i dan danas slave pashu žrtvujući jagnje na gori Gerizim, dok Judejci to čine u Jerusalimu. Samarjanka ovim zadire u srž stvari: Samarjane i Judejce razdvajalo je mnogo šta, ali najvažnije od svega bio je spor oko mesta bogosluženja, oko mesta susreta čoveka sa Bogom – da li je to sveto mesto Gerizim ili Jerusalim?

I ovim dolazimo do vrhunca ovog neobičnog razgovora. Na Samarjankinu dilemu Isus joj odgovara da, iako spasenje dolazi preko Judejaca, pošto se oni klanjaju onome što poznaju (istinskom Bogu), dok se Samarjani klanjaju onome što ne poznaju (formalno tom istom Bogu, ali ga ne poznaju jer im nedostaje tumačenje proroka koje oni ne priznaju), ipak već dolazi vreme kada se pravi molitvenici Bogu Ocu neće poklanjati ni na Gerizimu ni u Jerusalimu. Ovo mora da je veoma zbunilo Samarjanku. Za nju, kao i za sve Samarjane, ali i Judejce, dilema je bila: Gerizim ili Jerusalim. Sada odjednom ovaj prorok tvrdi da se oni pravi, istinski bogomoljci neće poklanjati Bogu ni na jednom od ova dva mesta. Pa gde će se onda poklanjati Bogu ako su već istinski molitvenici? Isus odgovara da će se oni Bogu Ocu poklanjati „u duhu i istini“, a to jedino valjano bogopoklonjenje mora biti u duhu i istini zato što sam Otac želi da ono bude takvo. Jer, Bog nije ograničen geografijom, teritorijom, svetim mestima i sl. U prastaro vreme Jevreji su mislili da Bog prebiva u njihovom šatoru sastanka, a posebno u svetinji nad svetinjama. A u Isusovo vreme mislili su da Bog prebiva u Jerusalimskom hramu.

Ali sa Isusovim dolaskom i sa njegovim izobilnim darivanjem Svetoga Duha i Gerizim i Jerusalim postaju irelevantni. Isusovi sledbenici neće biti ograničeni ni na samarjansku goru Gerizim, ni na jerusalimsku goru Sion (ili Moriju), nego će raštrkani po belom svetu slaviti Boga koji je prisutan svuda. Jer Bog nije telesan pa da mora da se nalazi na jednom mestu u prostoru i u jednom određenom vremenu. Bog je duh i nalazi se gde god hoće, gde god mu se blagoizvoli, i zato oni koji se Bogu poklanjaju u duhu i u duhu ga proslavljaju mogu da se nalaze bilo gde. Dakle, sam Bog želi da ga proslavljamo „u duhu“, tj. duhovno. Jer, nekad smo Bogu prinosili jagnjad i telad, a sada treba same sebe da učinimo prinosom Bogu. Nekad smo se obrezivali fizički, a sada treba da se obrezujemo duhovno, tj. da od sebe odsecamo zle i licemerne pomisli. Jer, Bog je duh, a istinskog Duha istinski proslavljati mogu samo istinski duhovna bića.

A u duhu Boga proslavljamo kada iskreno usvajamo duhovne vrednosti i činimo ih svojima. Kada pomažemo nevoljniku Boga proslavljamo u duhu. Kada se neodstupno zalažemo za pravdu, Boga proslavljamo u duhu. Kada nam je istina draža od laži, a iskrenost od licemerja Boga proslavljamo u duhu. Kada istinsku ljubav (onakvu kakvu je opisao apostol Pavle) stavljamo iznad svega, mi Boga proslavljamo u duhu. Živom vodom Duha Svetoga koju nam besplatno i ničim zasluženo daruje Isus uplovljavamo u novi život, u život novih i neslućenih mogućnosti ali i slobode od prošlosti koja nas porobljava. Međutim, Bog hoće da ga proslavljamo i „u istini“, dakle, ne samo na usnama a srcem daleko od njega (Mt 15, 7–9), nego iskreno, što će reći nelicemerno, a ne samo zadovoljavajući liturgijsku formu. Forma može ostati a može se i menjati, ali i izmenjena ona ostaje forma i zato je neophodno da napredujemo od forme ka suštini, od čulnog ka duhovnom, od spoljašnjeg ka unutrašnjem, od zemaljskog ka nebeskom. Ako nam je Isus Duha Svetoga dao ne na meru, ne na kašičicu, nego izobilno, onda nam je njime omogućio da ovaj napredak možemo i ostvariti, te da Boga zaista možemo proslavljati onako kako to on želi – „u duhu i istini“, jer je Duh Sveti duh istine. I kao takav on je ona živa voda kojom se napajamo i kojom plovimo u večni život.

Samarjani nisu priznavali nijednog proroka posle Mojsija, izuzimajući jednoga za kojega Bog kaže da će tek doći i koga su oni držali za Mesiju (Pnz 18, 18). Čuvši ove Isusove intrigantne, a ipak neodoljive reči o živoj vodi, Samarjanka mu odgovori: Znam da dolazi Božiji pomazanik, Mesija ili Hristos, koga Samarjani zovu Taheb. A kad on dođe objaviće nam sve. Na to joj Isus upućuje reči kojima ovaj razgovor dostiže svoje razrešenje: Ja sam taj. Ja koji ovde u ovoj pustari na najvećoj vrućini govorim s tobom grešnicom, ja sam Božiji pomazanik, ja sam Mesija ili Hristos. U srpskom je prirodno da se kaže – ja sam taj, ali u grčkom nema ove rečce „taj“. Isus izgovara samo „ja sam“ što neodoljivo podseća na Božije samoodređenje prilikom susreta sa Mojsijem kada je o sebi rekao – „Ja sam [onaj] koji jesam [ili: „koji ću biti]“. I sada Isus Samarjanki, istim izrazom kojim je Bog Mojsiju, a preko njega i svim ljudima, odredio samoga sebe, kaže da je on Mesija. Ovo je Isusovo najotvorenije i najdirektnije ispovedanje sebe kao Božijeg Mesije. Ovo je i prvo od Isusovih samooznačavanja koja počinju sa „ja (je)sam“. Tim Božijim imenom koje Isus sada uzima za sebe (jer mu pripada, a ne jer ga otima) on će u Jovanovom jevanđelju reći i: 1. „Ja sam hleb života“ (6, 35) i 2. „Ja sam živi hleb“ (6, 51) i 3. „Ja sam svetlost svetu“ (8, 12; 9, 5) i 4. „Pre nego što Adam postade, ja jesam [ja sam postojao]“ (8, 58) i 5. „Ja sam vrata ovcama“ (10, 7) i 6. „Ja sam vrata“ (10, 9) i 7. „Ja sam dobri pastir“ (10, 11) i 8. „Ja sam vaskrsenje i život“ (11, 25) i 9. „Ja sam put, istina i život“ (14, 16) i 10. „Ja sam istinski čokot“ (15, 1) i 11. „Ja sam [taj koga tražite]“.

A kada je trebalo da zbunjeni Mojsije narodu saopšti ko ga to šalje, Bog mu kaže da im saopšti da ga njima šalje „Ja jesam“, ili „Ja ću biti“. Mnogo je mastila prosuto da se objasni ovo ime nad imenima. Za ovu priliku neka bude rečeno samo to da ukoliko se ono prevede futurom onda njegov smisao može biti: Ja ću biti s vama tako da ćete me videti. Jer ću vam se u istoriji spasenja malo po malo objavljivati. A u Isusovoj verziji ono bi glasilo: „Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka“ (Mt 28, 20). Dakle, Bog će stalno biti sa onima koji ga hoće. I Bog je tu svoju rešenost da ih nikada ne napusti, za njihovu potrebu uobličio u svoje ime.

A ako taj izraz prevedemo prezentom, onda bi smisao tog imena mogao biti: Ja sam onaj koji jesam, koji postoji, za razliku od idolopokloničkih bogova koji u stvari ne postoje. Dakle, ja sam istinski a ne lažni Bog. Jer mene ima, dok njih nema.

A možda bi ponajpre smisao u prezentu mogao biti: Ja sam onaj ko sam, i ne želim vam sada odati svoj puni identitet nego će za vas on ostati tajna. Drugim rečima: Ko sam ja to nije vaše da znate. Ja sam za vas, dakle, najveća tajna. Shvaćeno u tom smislu to „ime“ je moglo poslužiti jedino kao simbol. Zato se ono (koje je možda, jer ni to ne znamo zasigurno, zvučalo kao: Jahve) nije ni izgovaralo, da se ne bi profanisalo. Umesto toga govorilo se Adonaj, tj. Gospod.

Dakle, onaj isti Bog koji je Mojsiju rekao da se zove „Ja sam“ sada to ponavlja Samarjanki. Ali sada gospodar sveta govori iz nutrine tog sveta. Gospodar istorije sada govori iz jednog trenutka unutar te istorije. I objavljuje unutarsvetskim i istorijskim bićima radosnu vest (jevanđelje) da, koliko god se oni osećali jadno i čemerno, promašeno i napušteno, stvari nisu nepopravljive i izgubljene i da još ima nade na spasenje. Da prolaznost koja nemilosrdno melje sva bića u istoriji može biti prevladana. Tog živog Boga koji je ljudima bio tajna, ali tajna koja je rešila da je ništa ne može odvojiti od ljudi, stvorenih po njegovoj slici, nego da će, privukavši ih u svoje večno carstvo, on zauvek obitavati sa njima, objavio nam je Isus. I pokazao nam put ka njemu. Put neselektivnog čovekoljublja i nesebične ljubavi. Put molitve nevezane nužno za velelepne hramove, ali nužno proiznošene „u duhu i istini“. Ovo Isusovo prosvetljujuće razotkrivanje sebe kao gospodara vaseljene i istorije, i Svetoga Duha kao iz spoljašnjosti u unutrašnjost i iz materijalnosti u duhovnost preobražavajuće životvorne sile koja nas vodi Ocu, zaista je toliko dragoceno da ga ne bismo smeli zaboraviti. Amin!