Isterivanje demona (Mt 8, 28–9, 1; Mk 5, 1–20; Lk 8, 26–39)

A kad on dođe na onu stranu u zemlju gergesinsku, sretoše ga dva besomučnika izlazeći iz grobova, tako opaka da ne mogaše niko proći onim putem. I gle, povikaše govoreći: Šta hoćeš od nas Isuse Sine Božiji? Zar si došao ovamo pre vremena da nas mučiš? A daleko od njih pasijaše veliko krdo svinja. A demoni ga moljahu govoreći: Ako nas izgoniš, dozvoli nam da idemo u krdo svinja. I reče im: Idite. I oni izišavši otidoše u krdo svinja. I gle, navali se krdo svinja sa brega u more i utopiše se u vodi. A svinjari pobegoše; i došavši u grad kazaše sve, i za besomučnike. I gle, sav grad iziđe u susret Isusu. I videvši ga moliše ga da ode iz njihovog kraja. I ušavši u lađu pređe i dođe u svoj grad.

Nije lako odrediti gde se ova epizoda odigrala. Sinoptičari, Matej (8, 28–9,1), Marko (5, 1–20) i Luka (8, 26–39), daju nam različite podatke. Za jevanđelista Mateja je to „zemlja gergesinska“, za Marka (i verovatno za Luku) to je „zemlja gadarinska“ (Mk 5, 1), a pominje se i zemlja gerasinska. A možda su jednostavno u pitanju različiti izgovori istog mesta.

Origen nas uverava da je u pitanju gergesinska oblast, a tako stoji i u srpskom sinodskom prevodu. Takođe, kod Mateja su u pitanju dva besomučnika, dok Marko i Luka govore samo o jednom. Možda su zaista i bila dva (Matej je verovatno bio prisutan pa je to mogao znati), dok Marko i Luka pominju samo jednog verovatno zato što je samo jedan i govorio sa Isusom.

Doduše, za samu poentu priče i jedan je dovoljan. Kod Luke taj je uz to još i sasvim nag, a kod Marka (čiji je prikaz od sve trojice izgleda najpotpuniji) on je vezan lancima („okovima i verigama“) koje stalno raskida tako da ga niko nije mogao ukrotiti (Mk 5, 4). Čini se da je taj sve vreme provodio u grobovima (bilo onima iskopanim u zemlji ili izdubljenim u steni) i neprestano urlao i samopovređivao se kamenjem. Svi su izbegavali čak i to da samo prođu onuda.

Susret Isusa sa tim ljudima koji su bili opsednutim demonima dogodio se posle noći u kojoj je Isus sa svojim učenicima lađom prešao Galilejsko more (ili jezero) krenuvši iz Kapernauma. Te noći se na moru podigla tolika bura da su lađu preklapali ogromni talasi tako da su učenici mislili da će se svi podaviti. A pri svemu tome Isus spavaše (Mt 8, 24).

Preneraženi od straha oni ga probudiše ne bi li ih nekako spasao. A on ustavši jednostavno zapreti i vetru i moru i odmah „nastade velika tišina“ – dakle prirodne stihije se potpuno stišaše. A ljudi koji to videše u čudu se pitahu: „Ko li je ovaj da ga slušaju i vetrovi i more?“ 

U danu koji je pred njima desiće se nešto što će ih opet naterati da se zapitaju: „Ko je u stvari ovaj čovek?“ Događaj sa demonizovanim ljudima zbio se u oblasti koja je s druge strane jezera („s onu stranu“), nekih desetak kilometara jugoistočno preko puta Kapernauma gde su se Isus i učenici iskrcali posle epizode sa pomenutim stišavanjem velike bure.

To je uglavnom bila nejudejska teritorija, što objašnjava otkuda tu svinje, koje su Judejci smatrali nečistima i koje je Mojsijev Zakon odstranio sa jelovnika, mada su nejudejci u to vreme jeli svinjetinu. Sasvim je moguće da su Gergesinci ili Gadarinci bili nejudejci, te da su nejudejci bili i vlasnici svinja. Jer, teško bi bilo zamisliti da se svinje gaje na teritoriji poštovalaca Mojsijevog Zakona.

Čim se Isus tu iskrcao odmah su mu prišli ova dvojica opsednutih i to izašavši iz grobova, mestâ koja su bila nečista za Izraelce, ali koja su zato odgovarala demonima koji su bili u njima. I prišavši mu počeli su da viču na Isusa: Šta hoćeš od nas? I zašto si došao pre vremena? Prema onome što su govorili, bilo je jasno da to demoni govore kroz njih.

Ali mnogo je značajnije to što su ti demoni, za razliku od ljudi, tačno znali ko je Isus, jer mu se obraćaju sa: Isuse, Sine Božiji. Njegovi učenici u barci su možda pokušavali da shvate ko je on, ali su demoni to tačno znali – Isus je Sin Višnjega Boga, što je značilo da ima vlast nad svim duhovima, pa onda i nad njima. Ovi demoni su, kroz ljude koje su zaposeli, radili šta su god najgore hteli, ali sâmo Isusovo prisustvo na njihovoj teritoriji bilo je dovoljno da se potpuno uznemire.

Dakle, ova dvojica, ili samo jedan, svejedno, bili su zaposednuti demonima koji, čim ugledaše Isusa, povikaše: „Šta hoćeš od nas, Sine Božiji? Zar si došao ovamo pre vremena da nas mučiš?“ Za današnjeg čoveka i samo pominjanje demona izaziva sumnjičavost. On bi da takvo ponašanje protumači ponajčešće nekim psihičkim poremećajem.

Za biblijskog pisca, međutim, postoji svet nevidljivih bića oko nas koji se ne može tek tako ignorisati. Prema hrišćanskom predanju, satana ili đavo je bivši arhanđel koji je zbačen sa nebesa kada se pobunio protiv Boga. I izgleda da je za sobom povukao priličan broj anđela koje u Bibliji nazivaju demonima. Ono što je u našem odlomku interesantno jeste da ovi demoni odmah prepoznaju ko je Isus, kao i to da im njegovo prisustvo može presuditi. Takođe, čini se da im je poznato i da će postojati konačni sud, pošto kažu Isusu da je došao „pre vremena“. Dakle, znaju i to da još nije došlo vreme konačnog suda.

Jasno je, dakle, da su oni znali da Isus ima moć da ih potpuno uništi i da za to postoji tačno određeno vreme. Uostalom i jevanđelistu Jovanu je otkriveno da je Otac sav sud predao Sinu i da Otac ne sudi nikome, nego to čini Sin (Jn 5, 22). Ovi zli duhovi su očigledno prepoznali sudiju koji stupa na njihovu teritoriju i uplašili se da će im sada sloboda biti uskraćena.

Oni su izgleda svesni kakva im je konačna sudbina i sve o čemu razmišljaju je da bar još malo produže svoju izopačenu vladavinu. Uplašeni su da će biti mučeni pre vremena, ali im to ne smeta da u međuvremenu muče ove dve napaćene duše i ko zna koga još. 

Znajući da sa Sinom Božijim nema pregovora, demoni ga mole da im, kad ih već izgoni iz ljudi, dozvoli da uđu u svinje koje su tu u blizini pasle. Ni jedan od jevanđelista nam ne objašnjava zbog čega su to demoni tražili. Možda zato što su znali da im Isus neće dopustiti da uđu u druge ljude, pa je ulaženje u svinje ipak bilo bolje nego da ih surva u ambis. Ako već ne mogu ostati u ljudima, da bar ostanu u tom mračnom kraju, a nečiste svinje su se činile prirodnim mestom za nečiste duhove. A od Marka i Luke saznajemo da je demona bilo toliko mnogo da su sebe nazivali legion.

I Isus im dozvoli da uđu u svinje jednog velikog obližnjeg krda. I to onom jednostavnošću minimuma reči koja će se projaviti i na poslednjem sudu. Rekao im je samo: „Idite“, kao što će nekima reći: „Odlazite, ne poznajem vas“ ili kao što je zapovedao bolesti da odstupi ili buri da se stiša ili raznim demonima da izađu iz ljudi.

Kontrast koji ova slika stvara je jedinstven. Moćni zli dusi, koji maltretiraju sve i svakoga, odjednom su u panici pred Hristom, zabrinuti da su im dani izbrojani, znajući kakav sud im se sprema. Nad onom dvojicom jadnika oni se mogu siliti, ali protiv Isusa oni nemaju nikakve vlasti. I zato su očajni. No, dobivši dozvolu da se nasele barem u svinjama odmah to i učiniše. A ove jadne životinje, kojih beše ogroman broj, valjda šokirane onim što im se dogodilo, a ne mogavši kao ljudi podneti toliko zlo, izbezumljene se sjuriše u provaliju ka moru.

More je u antičkom svetu često bilo simbol zla, praiskonskog haosa. Bilo je, dakle, prirodno da se i demoni survaju u more u kojem su skončale svinje. Ostaje nedopričano da li je Isus survao demone u provaliju ili je to što su svinje u koje su ušli demoni završile u provaliji trebalo da bude lekcija ljudima kako će i sami skončati ako gospodarima zla dozvole da ih zaposednu.

Izgleda da su svinjari vest brzo raširili i da su ljudi, a sigurno i vlasnici svinja, u obližnjem gradu odmah saznali šta se zbilo. I dotrčali su da se i sami uvere da li je tačno da su ti ljudi, koje oni nisu mogli ni savladati a kamoli urazumiti, zaista potpuno ozdravili. Za razliku od Mateja, Marko i Luka nas izveštavaju da ovi seđahu obučeni i sasvim prisebni. Ali ono što najviše iznenađuje je to što su pridošli građani, ugledavši Isusa, tražili da on napusti njihov kraj. Nisu ga proslavili kao velikog iscelitelja, nego su želeli da mu što pre vide leđa. Zašto?

Možda zato što su mislili samo na gubitak tolikih svinja. Ili im je poremetio uobičajenu rutinu življenja nebivalim činom. Ili su se i sami uplašili ovog neobičnog proroka koji ima vlast da izgoni zle duhove (barem tako piše Luka: moljahu ga da ode „jer behu obuzeti velikim strahom“, Lk 8, 37). Šta god da je od ovoga tačno, oni ga svejedno nisu hteli među sobom. A Isus ne ostaje tamo gde ga neće. Zato se i ovog puta odmah okrenuo, ušao u lađu i vratio se u Kapernaum.

No, dok je ulazio u lađu, čovek oslobođen demona i beskrajno zahvalan htede mu se pridružiti i otići sa njim, ali je Isus imao za njega drugi plan. Pošto ga narod toga grada nije hteo, ostaviće mu ovoga kojeg je oslobodio tolikih demona da o tome svedoči tom istom narodu. I zaista, Luka kaže da on „otide pričajući po svemu gradu šta mu učini Isus“ (Lk 8, 39). Tako ova epizoda ostaje jedno od jasnijih jevanđelskih svedočanstava odbacivanja Hrista uprkos jasnom svedočanstvu o tome ko je on.

Iz ovog odeljka jevanđelja postaje jasno da Isus Mesija, Sin Božiji, ima apsolutnu vlast nad svetom duhova, nad satanom, nad demonima, kao i nad onima kojima ovi demoni vladaju, i on će tu moć da izgoni demone, ali i da isceljuje, preneti i na svoje apostole (Mt 10, 8) a potom je do danas sporadično davati onome kome on u svom božanskom sveznanju proceni da treba. Njegovu vlast je u pomenutoj epizodi pokazalo to što je on proterao čitav legion demona, a to je bila samo predslika konačnog suda ovim silama mraka.

Ali do tog konačnog suda neće doći pre pobede na krstu kada će glava zmije biti skršena (Post 3, 15). Zato kada su Isusovi učenici hteli da spreče njegovo hapšenje dve-tri godine kasnije, on im je jasno stavio do znanja da on sve drži pod kontrolom, i da se sve odvija baš kako treba te da će uskoro umreti. A da je sve kako treba objasnio im je time da, kad bi samo hteo – mogao bi tražiti od svog Oca da mu u odbranu pošalje legione anđela koji bi ga mogli ne samo odbraniti nego i razoriti čitav svet. Ali pre konačnog suda nad zlom trebalo je da se odigra i sud nad dobrom, tj. nad njim samim, a taj sud će se odigrati na krstu.

Naravoučenije bi ovde moglo biti i to da mi ljudi sami po sebi nemamo dovoljno jako oružje protiv zlih duhova (oni ljudi u gergesinskoj zemlji bili su igračke u njihovim rukama). Ali ako u sebi imamo Svetoga Duha, tj. Isusovog duha istine i pravde, koji je, kao što smo videli, silniji od svakog zlog duha u podnebesju, tada i samo tada se možemo upustiti u svojevrsni „duhovni rat“.

Stoga, opominjem i sebe i vas da ne budemo kao ljudi iz onoga grada koji su oterali Hrista od sebe, nego budimo kao onaj opsednuti, pa Isusom izlečeni i očišćeni, koji je na kraju želeo samo to da ide za Hristom. Molimo se Gospodu da nam tu istu želju kako god zna ispuni. Amin!