Стојана Валан
Стојана Валан, дипломирани је теолог Богословског факултета Универзитета у Београду и мастер филозофије Филозофског факултета у Бањалуци. Двадесет три године ради као проф. вјеронаке и више од десет година пише и објављује есеје и колумне на теме културе, религије и филозофије. Од 2018. аутор је, и дио уредништва, портала Теологија.нет. Објавила је три књиге, од којих је посљедња збирка есеја „Устани, узми одар свој и ходи“ у издању издавачке куће Библос из Београда.
Са Стојаном разговарамо о студентским протестима у Србији, активизму младих, академском буђењу и о томе шта она мисли шта су хришћански поступци у овој ситуацији.
Стојана, како ти гледаш на протесте студената широм Србије? Историчари са којима смо разговарали сматрају да је ријеч о историјским догађајима за Србију?
– Слажем са констатацијом да се ради о историјским догађајима, али признаћу вам да сам, с обзиром на своје године и искуство живота (и рата) у три државе бивше Југославије, које између осталог укључује и директно свједочење протестима које су повели студенти 96/97. године и српска опозиција 2000. године, на самом почетку тренутних друштвених дешавања у Србији била скептична. Искуство је учинило да скепса надвлада наду и еуфорију која се из те наде развила. Међутим, десило се то, да будући да и након три мјесеца откако су студентске блокаде започеле, одлучност тих младих људи да не одустану од захтјева и вриједности за које се залажу није усахла, и моја је скепса драстично спласнула. Просто, сцене које преплављују друштвене мреже и медије који су им наклоњени, иако физички нисмо тамо са тим студентима, чине да се њихов ентузијазам прелије и на нас старије, у великој мјери пасивне и уплашене, и да, иако би било очекивано да буде обрнуто, ми почнемо да учимо од њих.
Довољно је само видјети сцену студената који, исцрпљени након сваког масовног скупа, чисте смеће за собом, и остати задивљен (тужно је колико нам је мало потребно и колико то говори о нама и на шта смо навикнути) једним таквим чином, који је, заправо, елементарна пристојност и људскост.
Помало се и бунт младих прелио и у Бањалуку, па је прошле седмице одржан мирни скуп подршке у Кампусу. Одазвао се велики број младих, колико је ово значајно за Бањалуку и академску заједницу?
– Студенти и професори који су се окупили у кампусу и одстајали 15 минута у тишини, сјећајући се жртава новосадске трагедије, показали су потенцијал који Бањалука има за позитивне промјене у друштву. Такође, генерално на тим окупљањима, која су се сада проширила на читав регион, пуно је духа, енергије, жеље да се буде добро, упркос апатији на коју сами себе присилно навикавамо и чињенице да су протести покренути огромном трагедијом. Томе највише свједоче духовити транспаренти и врло елоквентни говори самих студената који се и даље држе свог чврстог става, да су блокаде њихове и одбијају било какве политичке упливе, не дозвољавајући ни самим професорима да се мијешају у њихове захтјеве. Ако желимо да их подржимо, сви морамо то да чинимо као у некој „тишини“.
Бањалучки студенти имали су такође врло занимљиве транспаренте, од којих бих ја издвојила поруку „Јабланица – Нови Сад, иста борба други град“, која ме увјерила да млади имају свијест о друштву у коме живе и да надилазе подјеле произашле из ратног дискурса који се и њима, далеко послијератним генерацијама, намеће од оних који желе да избјегну сопствену одговорност.
Полако се и академска заједница професора буди и проговарају послије дугогодишње шутње, колико је у овом тренутку значајно причати о овоме, дати подршку мадима да им покажемо да нису сами?
– У Србији је тренутно академска заједница увелико будна. Било да се ради о својевољном буђењу, било о присилном буђењу појединаца кризом у којој су се нашли. У Бањалуци, рекла бих, та заједница полако отвара очи. Ако узмемо у обзир да је једна од основних одлика унивезитета независност, која му омогућава простор за слободно дјеловање, онда је и те како важно подржати вид протеста који, између осталог, има за циљ и одбрану таквог статуса.
Не видим други смисао постојања универзитета осим развијања и његовања критичког мишљења и грађанске свијести у сврху напретка једног друштва. Без слободе мишљења потпуно је немогуће дјеловати стваралачки у било ком домену. Научном, хуманистичком или умјетничком. Прочитала сам неколико текстова на вашем порталу које потписују професори бањалучког универзтета и са сигрношћу могу једино да тврдим да свијест о горе реченоме постоји. У којој мјери, то ће нам најбоље рећи сами студенти.
Како гледаш на закључавање ученика у бањалучкој Гимназији које се десило прошле седмице, колико је важно допустити младима да кажу своје мишљење и искажу свој став, свиђао се он нама или не?
– То је доста комплексан проблем. Наиме средње школе, осим матураната који су, заправо, уз професоре једина пунољетна лица, сачињавају дјеца. За ту дјецу су професори одговорни док, по важећем распореду, бораве на њиховом часу. Зато сваки, да га тако назовем, масовни егзодус из школске установе, мора бити у сагласности са онима који надгледају наставни процес.
Што се самог закључавања тиче, појачане мјере безбједности у школама су почеле од трагедије епских размјера која се десила у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду. У неким школама су донекле попустиле, у некима су још на снази. Као родитељ, нисам сигурна да се осјећам боље ако ми је дијете закључано у школи, просто јер нисам више сигурна да ли је унутар саме школе безбједније него ван ње, а као и професор и родитељ, не бих вољела да будем одвојена од својих ђака уколико би се нашли у некој неочекиваној ситуацији и ван школске установе. Имајте на уму да су блокаде средњих школа у Србији почеле као подршка ученика и родитеља штрајку тамошњих просвјетних радника, а да су се студентима у блокадама придружили искључиво матуранти као пунољетна лица.
Имајући у виду да предајеш вјеронауку, шта је по теби хришћански поступак у овој ситуацији, шта је религијски праведно?
– Прије него што одговорим на само питање, морам да кажем нешто што мене лично испуњава радошћу и ентузијазмом. Генерација студената који су повели блокаду, и који мирно и достојанствео испуњавају улице свих већих градова у Србији, у великом броју је, рекла бих у већини (за разлику од рецимо моје генерације), похађала часове вјеронауке. Њихово понашање, о коме сам већ говорила, указује на то да вјероучитељи који су им предавали, ако ништа друго, у сваком случају нису (а то је оно о чему се често полемише) нанијели штету њиховом образовању. Штавише, мислим да су одрадили добар посао и да су ти млади људи који носе слику Светог Саве испод које пише „Почуј глас свог рода“, и многе друге духовите и врло интелигентне транспаренте инспирисане хришћанским мотивима, освијестили у себи основне постулате хришћанске антропологије, да је човјек као икона Божија слободна личност, и да је као слободан позван да буде стваралац по узору на Оца. У конкретном случају, стваралац бољег и праведнијег друштва што је, пар еxцелленце, хришћанско дјеловање.
Што се тиче онога што сте навели као „религијски праведно“, да бих избјегла искључиво хришћански наратив, посегнућу за метафором о лицу другог човјека, филозофа Емануела Левинаса. Праведно је видјети Другога као а приори и неприкосновено вриједну личност због самог његовог постојања. Праведно је не проћи поред било кога коме можемо указати помоћ, погледати га у очи и дати на значају његовој егзистенцији. И праведно је дићи свој глас за оне који то више не могу и тражити правду за њих, која ће спријечити да се у будућности и нама, и онима који чине наше најближе окружење, и без којих ни себе не можемо замислити, не догоди било шта слично.
Црква није позната по јавним иступима у овим ситуацијама, колико је важно да се и она као институција на неки начин огласи, јер многи млади су вјерници и значила би им подршка из ових редова?
– Када кажете Црква (у овом случају мислите на СПЦ), ви вјероватно подразумијевате искључиво клир, тј. виши клир од кога очекујете да се огласи. Међутим, Црква није само клир, Црква су сви крштени Хришћани који просто желе да буду Црква. И сами студенти који су на улицама, у великом броју чине ту исту Цркву.
Што се конкретно клира тиче, не можемо рећи да се СПЦ баш никада није оглашавала по питању сличних догађаја. Не морамо уопште да гребемо дубоко у прошлост да би се присјетили патријарха Павла како предводи студенте 97. године и полицијског кордона који се пред њима повлачи. Такође, сматрам значајним да се подсјетимо његовог апела онима у чијим је рукама војска и полиција да се суздрже од насиља, и става да ће уколико до било каквог насиља ипак дође, он стати искључиво уз голоруки народ.
Тренутно, имамо гласове појединих епископа који уопште нису ни суздржани ни тихи, али су врло опречни. Имајући у виду да протести и након три мјесеца не јењавају, тј. да им се крај заправо не назире, можемо само да чекамо да видимо да ли ће доћи до неког усаглашавања тренутно прилично раштимованог епископског хора који предводи СПЦ.
Да ли са ученицима на часовима разговараш о овим дешавањима, колико се они интересују за сва ова дешавања?
– Генерација која је тренутно на улицама, која не постустаје, километарским шетњама, спавањем на отвореном и другим подвизима, показује своју храброст и одлучност, само је годину, двије или три, старија од ученика који сједе у „мојим“ клупама. Они (ученици) су тога свјесни и у великој мјери се идентификују са студентима о којима се информишу путем друштвених мрежа и осталих савремених начина комуникације. Такође, они су генерација која је одрасла уз интернет и прилив информација којима су они изложени на дневном нивоу је огроман. Из тог разлога, и то видим као добро, њих је јако тешко индоктринирати. Они врло самостално развијају своје ставове. Ипак, кроз шуму информација се понекад тешко пробија, тако да (а отвореност је такође одлика ове генерације), они често постављају питања. Међутим, због њиховог, ја бих га назвала здравим, односа према ауторитету, та питања никада нису усмјерена ка томе да им ја као професор или ауторитет дајем путоказе, већ искључиво да, испипавајући мој пулс, они дођу до сопственог мишљења.
Тако да, да, била сам питана о протестима, рекла сам своје мишљење, али сам акценат ставила на слушање њих, њихових ставова и примједби и, генерално, могу вам рећи, задовољна сам. Моји ученици мисле.
Извор: Maja Isović Dobrijević, Profesorica vjeronauke Stojana Valan za BUKU: Pravedno je dići svoj glas za one koji to više ne mogu!, Buka, 06.02.2025.