Ima li živog Boga?

Iako pojam „jednomislije“ mnogima izgleda jednostavan i sam po sebi razumljiv, u praksi je vidljivo da upravo pogrešno razumevanje ovog termina postaje kamen spoticanja i izvor mnogih razdora. Misliti isto ili identično, doživljava se kao ideal koji je značajniji od zajedništva. Isto se događa i drugde, te otuda u političkim partijama svako drukčije razmišljanje odmah se sankcioniše, ukida se zajedništvo, jer je isto mišljenje bitnije. Norma života i prebivanja u jednoj partiji ili vlasti jeste jednoobraznost. Ono što jednoobraznost treba da svedoči jeste naizgled „savršeno“ i uniformno funkcionisanje ovih sistema: partije, države, regiona…

Dominantni duh „savršenstva“ izražen kroz jednoobraznost, ulazi i u svest Crkve: budući da ista logika stavlja savršenstvo ispred života, kao i savršenstvo ispred jedinstva. Čovek želi da vidi Crkvu u sklopu svojih ideala kao savršenu: jednoobraznu i uniformisanu. Samo na taj idealistički način on može Nju da prihvati, jer su to upravo ideali društva kojima se vrednuje nečija snaga i autoritet.

Pogrešno shvaćen pojam „jednomislije“, izražava se na poseban način. To je jednoobraznost koja se nameće zajednici kao ideal. Statični/monolitni Bog je Istina – Apsolut. Apsolut je jedan, samim tim: jedna je Istina, jedna je Crkva, jedna dogma, vera, Liturgija, Tipik. Nikakva odstupanja od ovih merila nisu moguća niti dopuštena. Pravoslavlje se tako odjednom pretvara u ideologiju koja počiva na skladnim i savršenim centrima identiteta:  kanoni, sveti oci, određeni koncept teologije. Centri (norme) na kojima se izgrađuje pravoslavlje postavljaju se kao objekti izvan same zajednice. Otuda se centri posmatraju kao savršeno skladni. Da bi se promovisali kao savršeni, neophodno ih je odvojiti od istorije, izmestiti izvan konteksta vremena i prostora. Samo na takav način moguće je postići privid savršenstva. Svaka kontekstualnost se tako odbacuje, jer relativizuje ove norme identiteta. U tom smislu treba da razumemo i prezir i nipodaštavanje sa kojim pojedini pravoslavni odbacuju intelektualne napore bogoslovlja. Bogoslovlje, ukoliko nema za cilj da pravda i opisuje već poznato, čini se besmislenim u ovakvom konceptu „jednomislija“. Drugim rečima, i od samog bogoslovlja se očekuje da bude ideološko. U takvom kontekstu, centri i izvori pravoslavnog hrišćanstva, kao istinskog Božijeg Otkrivenja čoveku: kanoni, sveti oci, Predanje… nemaju za cilj da nam otkriju nešto novo, kako bismo ih bolje shvatili. Naprotiv, van svoje istorijske perspektive oni postaju samo gomila citata i podrška našim uvreženim stavovima.

Pogrešno shvaćena ideja „jednomislija“ jeste vulgarni racionalizam koji se može izjednačiti sa ateizmom. Idealizovana tradicija, zakoni, obredi svi oni iz daleke prošlosti nam se obraćaju kao glas Božiji – živo prisustvo Božije se odbija! Drugim rečima, živi Bog postaje suvišan jer ima svoje zamene na zemlji u vidu tradicije, kanona… Dakle, koliko god izgledalo jednostavno, pitanje „jednomislija“ dotiče dubinsko pitanje: verujemo li u živog Boga ili u mrtvog objektivnog Boga filozofije? Monolitni Bog metafizike postavljen je za Apsolut, za Istinu. Takav Bog ne podnosi drugačijost, ne podnosi različitosti. Metafizika koja u svojoj suštini nameće Apsolut kao temelj svega i koja je vekovima suvereno vladala nije ništa drugo nego izraz „fundamentalizma“. Vladavina monolitnog metafizičkog temelja označava „istinu“ koja je nasilna spram svakog drugog i drugačijeg obrasca interpretacije.

U vremenu od Konstantina, hrišćanstvu je metafizika bila prirodni saveznik jer je Crkva klasičnom metafizikom apsolutizovala određene stavove i pomogla organizovanju svojih struktura. Klasična metafizika podarila je hrišćanstvu fiksiranu ontologiju u kojoj se raznolikost smatra opasnošću, neizvesnošću; logično sledi iz ovakve postavke da je neophodna jednoobraznost. Stoga je Istina jedna, Crkva je jedna, a sledstveno tome i put ka Istini mora biti jedan, pa čak i „svest mora biti jedinstvena.“  Unisonost je tako zalog i garant Istine u konceptu racionalističke teologije, teologije u kojoj ne govorimo o živom Bogu Svete Trojice, nego monolitnom objektu – Apsolutu. Stoga pitanje o jednomisliju i jednoobraznosti nije samo pitanje različitih koncepcija Crkvenog života, nego je to suštinski pitanje vere u racionalnog objekta (mrtvi Bog) ili vera u živog Boga, Boga kao zajednice Tri Ličnosti – Svetu Trojicu.

Skok u veru jeste hrabro suočavanje sa Istinom kao Ličnošću, to je skok koji ide iznad usko shvaćene tradicije i kanona. Najveća epopeja jevrejskog naroda u Starom zavetu jeste putovanje kroz pustinju i napuštanje Egipta. Prihvatanje naroda da krene sa Mojsijem u „obećanu zemlju“ jeste upravo skok u veru, skok u nepoznato, pokret u neizvesno. Sa jedne strane, narodu je bilo izvesno mučenje i stradanje u Egiptu. Neizvesno je bilo putovanje koje im Mojsije nudi, izbavljenje i veru u Boga. Narod želi da bude vraćen u Egipat, iako znaju šta ih tamo čeka, nego li da putem vere putuju „kroz“ i „u“ neizvesnost. Teško je razumeti da vera nije put kroz fiksirane idealizovane norme, nego neizvesno putovanje u Egipat.

Događaj Pedesetnice jeste silazak Svetog Duha na apostole, događaj koji stoji nasuprot očekivanjima samih apostola. Ono što oni očekuju jeste ponovo afirmacija Jerusalima, potvrda njihovog judejskog identiteta. Silazak Svetog Duha na apostole doneo je različite jezike apostolima, doneo je poruku Hristovu na različitim jezicima, odveo je apostole na različite lokacije da propovedaju različitim ljudima. Kolektivni identitet apostola biće de-centralizovan, tj. njihovi identiteti će biti definisani u kontekstu njihovih različitih lokacija i različitih ljudi sa kojima će se susresti u svojoj misiji. Više nema centralnog mesta, nema jednog jezika, nema jednog autoritativnog sedišta moći, čak ni u Jerusalimu. Stari centri: Tora, Hram, Sinedrion… su dekonstruisani, centar hrišćanstva nije više u održavanju jevrejskog identiteta, nego u afirmaciji jednog novog eshatološko-misionarskog identiteta. Taj novi identitet je dinamičan, izražen kroz afirmaciju različitih jezika. Niti jedan jezik nije postao apsolutna norma, nego su svi afirmisani.  Drugim rečima, Pedesetnica je pokazatelj da zapravo potraga za jedinstvom i integracijom vodi ka afirmaciji različitosti kroz harmoniju i zajedništvo. Svi jezici i sve nacije bivaju afirmisane, ali niti jedna ne postaje norma. Duh Sveti ne stvara homogenizaciju, sigurnu uniformisanost, nego diferencijaciju i rizičnu zajednicu svih ljudi.

Savršenstvo Crkve se ogleda u Njenoj harmonizaciji razlika, sve do granica funkcionalnosti, tj. razlike koje ne odvode neminovno u raskol nego nalaze izraz jedinstva. Hristos kaže „Ja sam Istina“, a ne „Ja sam Tradicija“. Nažalost, za zastupnike teze jednomislija tradicija je idealizovana i kao takva stvara privid idealnog, te otuda za takvo stanovište ne postoji nikakav problem u teologiji i Crkvi jer sve vrvi od konsenzusa – otuda i protivljenje bilo kojoj promeni.

Gde je granica tom mnoštvu, toj različitosti koja može odvesti u haos? Drugim rečima, šta je to što Boga čini jednim u različitosti Ličnosti, a da ga ne odvede u haos i rastakanje u kojem bismo umesto jednog Boga imali tri. Šta je to što čini prisutnim Hrista onda kada se saberu dvojica ili trojica u Njegovo ime? Sveza i osnov jeste ljubav, kako među sabranom braćom tako i među Ličnostima Svete Trojice. Ono što smo ukratko želeli da naglasimo jeste da Crkva potrebuje:

a) Afirmaciju učenja o Duhu Svetom: tj. veru u dinamično i živo prisustvo Božije sada i ovde.

b) Eshatološko viđenje Tradicije: Tradicija ne kao glas prošlosti, nego posmatrana u eshatološkom kontekstu otvorenosti ka budućnosti.

v) Kontekstualizacija teologije: Decentralizacija koja omogućava da se u svezi sa različitim kontekstima različiti centri vere afirmišu. Baš kao što Crkva danas treba da afirmiše nove centre u novonastaloj društveno-istorijskoj situaciji.

g) Autentično svedočenje: Crkva koja nudi različite glasove, ukazujući na slobodu koja prevazilazi današnje društvo „represivne tolerancije.“

Kroz insistiranje na „jednomisliju“ zapravo se ističu razlike, a samim tim to za posledicu ima radikalizaciju podvajanja, neminovno odvodeći u raskol. Ukratko, kao posledicu „jednomislija“ imamo odbijanje Trojičnog Boga (jednoobraznost izjednačava tri Ličnosti u bezličnu suštinu) i odbijanje Crkve (podvajanja).

Sveta Trojica nas uči jedinstvu kroz različitost ‒ tri različite ličnosti, sa tri različite uloge u spasenju sveta čine savršeno jedinstvo ‒ Boga. Od samih početaka hrišćanstvo se mučilo da objasni ovu neshvatljivu zajednicu različitosti. Mnoga pogrešna tumačenja svodila su se na to da je tu ipak reč samo o jednoj Ličnosti koja ostvaruje ili igra tri različite uloge. U vreme globalne Rimske Imperije ovakvo tumačenje je bilo posve logično, jer je pravdalo globalizam Imperije. Jedinstvo počiva na jednom, taj jedan može imati različite uloge, ali ne i biti različit unutar sebe. Hrišćanstvo sa mukom pak insistira upravo na jedinstvu u različitosti. Borba sa arijanskom jeresi i duhoborcima, jeste neprestana borba da se pokaže da tri, a ne jedna Ličnost jesu Bog. Dakle, Bog jeste jedinstvo različitosti – tj. zajednica Svete Trojice jeste garant drugosti. Bog kao stvoritelj sveta, kao spasitelj celokupne tvorevine jeste garant posebnosti i različitosti.

U hrišćanstvu najbitnija stvar postaje lično iskustvo. Dostojevski je zapravo prvi definisao raspad klasične metafizike u svojoj čuvenoj izjavi kada kaže: „Između Hrista i istine, biram Hrista.“ Smrt moralnog Boga označava nemogućnost da odaberemo istinu umesto prijateljstva, tj. lični odnos odnosi prevagu u odnosu nad istinom kao objektom. Birati između prijateljstva i istine jeste sudar između grčke metafizike i novosti hrišćanstva. Istina za Pravoslavlje mora biti živi Trojični Bog, a ne mrtvi Bog filozofa. U tom smislu će i ideja „jednomislija“ imati različite karaktere. Ukoliko je Bog mrtav, racionalni objekat, onda je „jednomislije“ kao jednoobraznost njegov prirodni saveznik, ako je pak Bog živa Ličnost, tada će koncept „jednomislija“ biti Njegovo negiranje. „Sin čovječiji kad dođe hoće li naći vjeru na zemlji?“ (Lk 18,8).