Vl. Maksim, Hristos – Sin Očev, 2007.
I neću više spominjati grehe njihove. (Jevr. 8, 12)
„Šta kažu o meni, ko sam ja?“, upitao je Sin Čovečiji svoje učenike jednog dana u Kesariji Filipovoj. Isti On je već ranije kazao „ako ja svedočim sam za sebe, svedočanstvo moje nije istinito. Drugi je koji svedoči za mene; i znam da je istinito svedočanstvo kojim svedoči za mene“ (Jn 5, 31-32).
„Šta o meni govore ljudi ko je Sin Čovječiji?“ (Mt 16, 13). U ovom pitanju prepoznajemo ne samo Spasiteljev poziv učenicima da mu prenesu mišljenje drugih, nego da se i oni sami izjasne oko Njegovog identiteta. Posle više mogućih „kontekstualnih“ odgovora (vele da si Jovan Krstitelj, Ilija, ili neki od proroka – svi ovi izrazi upućuju na nešto već viđeno), usledio je poznati odgovor apostola Petra u kome Ga je identifikovao kao Mesiju. Na to mu je Isus rekao (16, 17) da njegov odgovor ne dolazi na osnovu konteksta („telo i krv ne otkriše ti to“), već izvan, odozgo („nego Otac moj nebeski“).
Iz ove novozavetne epizode saznajemo da Hristu identitet – tu suštinsku okosnicu ličnosti – dariva Njegov Otac, i to od večnosti. Večnost identiteta u Bogu je moguća ne zbog njegove suštine, nego zbog toga što Bog postoji kao trojična zajednica ličnosti. Bog Otac je besmrtan zbog toga što njegov jedinstveni identitet potvrđuju ličnosti Sina i Duha – za koje je On uzrok postojanja (Otac). Ovo uzajamno potvrđivanje ličnog identiteta jeste tajna postojanja sve tri ličnosti u Trojici i ne tiče se psihologije.
Iz Jevanđelja saznajemo da i Hristos svoj identitet povezuje sa Ocem, dakle ličnošću Drugog. Mi smo naviknuti (od svetovnih, a često i duhovnih institucija) da mislimo kako nam identitet obezbeđuje država, neka organizovana celina ili ideologija. Međutim, čovek nekako nije voljan da prihvati diktirani (supstancijalistički) identitet i želi da on bude proizvod slobode. Da li je to ostvarivo?
Slobodni dar ili nametnuto svojstvo?
Mnogo pre bilo koje psihološke teorije o sopstvu, Biblija je pokazala da lični identitet nije datost, niti statični individualni izbor, nego dar. Naime, identitet imamo samo zbog toga što nam ga je neko poklonio. U drugoj polovini 20. veka psihijatri na Zapadu su govorili da čovek ne treba da se poistovećuje sa bilo kim drugim osim sa sobom. O. Pavle Florenski je pre njih upozorio da je samoidentifikacija ravna smrti. Traganje za svojim identitetom putem samoidentifikovanja (a, kao što znamo, nemoćni smo da sami potvrdimo svoj apsolutni identitet) vrhuni u smrti. Samo ono biće koje je slobodno od granica „sopstva“ kadro je da nadiđe supstancijalistički identitet. Slobodni identiteti nisu „instituisani“ nego „konstituisani“. Kako to razumeti?
Jedan prost odgovor na pitanje „šta je identitet?“ može biti ovaj: ono što čini da neko bude drugačiji od ostalih (a ne prosto jedan među mnogima), da jeste onaj koji jeste. Način na koji neko odgovara na pitanje „ko si ti?“ odražava njegov stav prema ovoj problematici. Nesumnjivo, moj identitet zavisi i od toga kako ja definišem ko sam ja. Oksfordski rečnik engleskog jezika (1989) identitet povezuje sa istošću: „Istovetnost (sameness) ličnosti ili stvari u svakom vremenu ili u svakoj okolnosti; uslov ili činjenica da ličnost ili stvar je ona sama, a ne nešto drugo; individualnost, ličnostnost.“ Postoji jedan problem sa ovim definicijama.
Ukoliko se identitet svede na samodefinisanje i samorazumevanje tada se onemogućava unikatnost ličnosti koja se rađa isključivo iz odnosa. Jedino sloboda od granica „sopstva“ omogućava ličnosti da zadobije identitet koji nije rezultat datosti. Identitet je odnosna stvarnost. Identifikovati nešto time što će se ustanoviti njegova veza sa drugim (licima ili stvarima) znači pokazati da je lični identitet stvar relacije. Zanimljivo, neko može i da ne bude svestan zadobijenog identiteta a da ga ipak ima (tu je rečit primer bogolikosti: mnogi ljudi nisu svesni da je Bog u njih usadio Njegov lik, ali to ne znači da nisu bogoliki ili da ne učestvuju u bogolikosti).
Komplikovan i nejasan koncept identiteta igra središnju ulogu u tekućoj debati na polju društvenih (nacionalni, etnički, rodni, državni i dr. identiteti) ali i prirodnih nauka. (Čak je i Fransis Fukujama nedavno osetio potrebu da napiše knjigu o identitetu). I dok u društvenim naukama psihološko sećanje igra glavnu ulogu u definisanju identiteta, na polju prirodnih nauka umesto toga imamo odnos, relaciju.
Može se slobodno reći da posle Ajnštajnove teorije relativiteta, a potom i kvantne fizike i teorije haosa, nauka teži ka ovakvom shvatanju identiteta. „Efekat leptira“ ukazuje na mogućnost da kretanje leptirovih krila može da utiče globalne klimatske tokove. Svet u kome živimo je isprepleteni univerzum u kome sva i svako zavisi od nečeg ili nekog drugog. U konačnoj analizi, ovaj pristup pokazuje da nema ništa što se može definisati po sebi, kao izolovani entitet.
Postavlja se pitanje da li je sećanje conditio sine qua non za postojanje ličnog identiteta. Slučajevi ozbiljnih psihičkih ili moždanih poremećaja, poput jedne od najčudnijih bolesti poznate kao Alchajmer, pokrenuli su ozbiljne diskusije oko pomenutog pitanja. Poznato je da zaborav (nekih delova lične istorije) ponekad može biti neočekivani blagoslov. Nije li rečeno u Jevanđelju da neka dela treba zaboraviti, uključujući i ona pozitivna: „a ti kad činiš milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja“ (Mt 6, 3)? Uostalom, Jevanđelje svedoči da pravi identitet nalazimo samo onda kada sebe darujemo drugom do samozaborava, samoispražnjenja (κένωσις).
Izazov Alchajmera
Neraskidivost sećanja i ličnog identiteta (istorije) u modernoj misli odaje jedno shvatanje ličnosti i njene istorije u kome psihologija (a ne ontologija) ima odlučujuću ulogu. Međutim, identitet nije isto što i nečija osećanja o nečijem sopstvu, karakteru, počecima i ciljevima. Shvatanje ličnosti kao subjekta ili ega u psihoanalizi nije od pomoći u slučajevima amnezije i pobede zaborava nad pamćenjem. Kada različiti delovi uma počinju da odumiru, a onda počne da se gasi i sam „self“, ego ili ponos – gde je tu subjekt? Lični identitet se ne da svesti na zbir atributa ili kvaliteta jedne ličnosti ili stvari koji čine osnovu njegovog ili njenog digniteta ili samopoštovanja. Tada bi umno ili psihički zaostali ljudi prestali da budu ličnosti usled gubitka lične istorije. U tom slučaju, promena ili gubitak ovih atributa ili kvaliteta značilo bi da ta ličnost ili stvar prestaje da bude to što jeste i da postaje nešto drugo. Pa ipak, dok znamo da gubitak prsta ne znači da neko nije ista ličnost kao pre, da li isto važi za gubitak pamćenja, kao u slučaju poodmaklog stanja „preranilne demencije“, ili Alchajmerove bolesti?
Da li brisanje pamćenja znači brisanje ličnog identiteta? U iskustvu Crkve odgovor je negativan. Jer, ako nam lični identitet daruje onaj ko nas voli, tada iako patimo od demencije ili Alchajmera mi ne prestajemo da imamo i ličnu istoriju i lični identitet. A ukoliko nemamo bližnjeg koji nas voli, tada imamo Boga koji nam daje i istoriju i identitet. Naš istinski identitet, dakle, povezan je sa konačnim ishodom našeg postojanja koji će nas vaspostaviti kao ličnosti.
Možda je upravo zbog toga svetski dan borbe protiv Alchajmerove bolesti posvećen onima koji obolelima daruju lični identitet dok se staraju o njima. Negovatelj (obično ličnost iz porodice obolelog) jeste stub ne samo zbrinjavanja bolesne osobe nego i njenog identiteta. Tada njen „stari self“ zamenjuje osoba pored nje. Kada se Alisa (glumi je Džulijana Mur u filmu Still Alice, koji je režirao Ričar Glacer) poziva na svoj „stari ambiciozni self koji je tako zasenjen bio komunikacijom“, ona se bori da živi sadašnji trenutak opštenja sa onima koji su oko nje. („Self“ u psihologiji se definiše kao „ego” u sprezi sa slikom sebe i osećajem šta neko jeste).
Naravno, lični identitet ne isključuje biološke kvalitete (sećanje, rod, pol i sl.). Ali, oni postaju sekundarni u odnosu na identitet ostvaren u ličnom odnosu. Primera radi, onaj ko je nezlopamtivost (άμνησικακία) slobodno ugradio u svoj lični identitet, taj je zakoračio u Eshaton kao prostor jedne večne nezlopamtivosti. Odgovarajući na pitanje „Ko sam ja?“ na eshatološki način, mi ne ukidamo prirodne kvalitete iz „Ja“-identiteta. Naprotiv, samo ih stavljamo u zavisnost od ipostasi. Kada, recimo, svoju nacionalnost „uipostaziram“ u hrišćansku ličnost, tada je iskupljujem od njene prirodne supstancijalnosti i iz opšteg je uzvodim u konkretno (recimo, prelazak od Jevrejina Savla do hrišćanina-Judejca Pavla, na koji ćemo se uskoro osvrnuti).
I dok Alchajmer ide tako daleko u istrebljivanju mog pamćenja (moje lične istorije), on me ne vodi u anonimnost upravo zbog toga što i dalje postoji neko ko me čini da sam voljen. Samo ireferencijalna forma postojanja, kakva je pakao, predstavlja odvajanje onog koji voli od onoga koga voli. Dokle god smo voljeni, mi imamo lični identitet. Hrišćanstvo pokazuje da to što volimo Boga nije stvar prirode nego odnosa, tačnije ličnosti.
Hristov identitet je, istorijski gledano, „nemoćan“ da se nametne. U tome je, paradoksalno, „nepobediva moć nenaoružane istine“ (Pasternak), ili „bogonačalna nemoć“ (θεαρχικὴ ἀσθένεια) o kojoj govori hrišćanski Istok. Ovaj naizgled protivrečan izraz jeste jedan apofatički izraz istine života (a apofatika je teološki argumentum ex silentio). Živeći ovakvom predanošću jedan starac je opisao sledećim rečima.
„Živeo sam u svojoj ludosti. Otkačio se mozak. Samo za Boga. Došlo mi je da to kažem i da to čujem. I stvarno, ja sam živeo u svojoj ludosti. To je jedan eros, božanska ljubav, ludi eros. E, bre Maksime! Rekao bih mu: Sveti Maksime, daj nam i Ti da nas spopadne ova sveta ludost.“
Navedene reči, koje potiču od svetog starca Porfirija Kavsokalivita, na potresan način opisuju samozaborav („otkačio se mozak“) nekoga ko se predao ludoj ljubavi Božijoj. Identitet koji je on stekao različit je od onog koji mu je dala priroda kroz biološko rođenje. Intelekt samo prati i, tek donekle, shvata šta se zbiva. Ne može te priroda nagnati ili podstaći da blagodariš za život. Moraš da iskoračiš. Evharistijski identitet je ono po čemu se hrišćanstvo razlikuje od svih religija. U Evharistiji dragovoljno i ekstatično blagodarimo na daru ljubavi čija kauzalnost ne potiče iz prirodnih svojstava. Gospoda ljubimo ne zbog toga što nam obećava neka dobra nego zbog toga što je On živa ličnost koja nas manično ljubi.
Onaj ko zna da mu identitet daruje Drugi, nema problema sa urušavanjem vlastite „reputacije”. Maskim Ispovednik je više puta proganjan samo na osnovu kleveta – ali to mu nije poslužilo kao povod za pravdanje, osuđivanje i sl.
Identitet se stiče slobodom, a ne pamćenjem
Nezlopamtivost (ukidanje lošeg sećanja) je glavni (a po Sv. Anastasiju Sinaitu i jedini) rekvizit za naš ulazak Raj. Ono je i kvintesencija crkvenog etosa: ukoliko neki hrišćanin u životu ne uspe da postigne nijednu drugu vrlinu, za spasenje će mu biti dovoljno samo nezlopamćenje. Nema veće slobode od spremnosti da izbrišeš sećanje na učinjeno zlo. Tada zadobijaš novi identitet. Ovim podvigom na neki način postaješ ono što nisi bio, ali u Hristu to ne biva prinudno. Svaki prirodni identitet je na neki način nužan (čak je i besmrtnost duše u antičkoj religiji bila prinudna). Ne zaboravimo, Apostol Pavle govori o ukidanju znanja u metaistoriji („znanje će prestati, καταργηθήσεται“, 1Kor 13, 8) na čije mesto će doći zajedničarenje „licem u lice“.
Hristos svoj identitet pruža ljudskoj slobodi i ljubavi, a ga ne nameće subjektu spolja kao neku objektivnu realnost (auctoritas), kao princip, „vrednost“, kao bezlični moralni imperativ. U tom smislu, identitet nije vezan isključivo za prošlost i ličnu istoriju. Šta više, istinski slobodni identitet se često postiže kroz oslobađanje od prošlosti. O. Georgije Florovski je govorio da je predanje „ne samo saglašavanje sa prošlošću, nego u izvesnom smislu, oslobađanje od prošlosti, kao od nekog spoljašnjeg formalnog kriterijuma. Predanje nema samo očuvajući i konzervativan princip; nego je prvenstveno princip rasta i obnavljanja (preporoda)“.
Apostol Pavle je primer višestrukog identiteta, i to baš u kontekstu odnosa prema Grcima i Jevrejima. U 1Kor 9, 19-23 on za sebe daje jednu ekstremnu karakterizaciju rekavši „svima sam bio sve“. Ovo je i klasičan primer snishođenja (συγκατάβασις). „Jer budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem“. Nije li to zadatak svakog crkvenog misionara, nevezano da li je delovao u 1. veku ili deluje na početku trećeg milenijuma? „I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem; onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom; onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem. A ovo činim za jevanđelje, da budem njegov zajedničar“. Kameleon ne može postići ovakvo asimilovanje; on se asimiluje sa jednom grupom, ne sa svima, i to svojim prirodnim impulsima. Pavle je kao ličnost istovremeno svima bio sve, i zbog toga može da bude i Jevrejin i ἄνομος („van Tore“).
Identitet viđen kroz prizmu cilja
Gledanje na čovekov identitet kroz prizmu cilja jedna je od najvažnijih odlika hrišćanstva. Danas je pitanje identiteta zamagljeno, iskrsava kao enigma u neraščišćenom prostoru najrazličitijih diskursa. Donedavno smo mislili da je identitet neka vrsta fiksirane tačke mišljenja ili bića, logika „istinskog selfa“. Sada saznajemo da je po sredi proces i odnos.
Govoreći o neobičnoj ličnosti Melhisedeka, Apostol Pavle konstatuje da on nema identitet u rodu ili bilo kakvoj instituciji na zemlji. „Jer taj Melhisedek, car Salimski, sveštenik Boga Višnjega, koji srete Avraama kad se vraćaše poslije poraza carevâ, i blagoslovi ga; on je… car mira, bez oca, bez matere, bez rodoslova, niti mu dani imaju početka niti mu život ima svršetka, a kao sličan Sinu Božijemu ostaje sveštenik bez prestanka“ (Jevr 7, 1-3). Očigledno da je Melhisedek (iz nekog grada u dolini Sihemskoj) nadišao okvire istorije i kao praobraz Hrista zašao u metaistoriju – eshaton, kako podrobno objašnjava Apostol Pavle. Lični identitet Melhisedeka se pokazuje u činjenici da je on bio praobraz Hrista večnog Prvosveštenika, te zato on iznosi hleb i vino – praobraz Hristove Evharistije. Celokupna istorija praoca Avraama i Staroga zaveta svoj smisao dobija tek u Mesiji-Hristu. Još je Sv. Fotije zapazio da Melhisedek crpi svoj identitet sa one strane istorije (primećuje, između ostalog, da je bio neobrezan).
Prema tome, pozvani smo da o identitetu razmišljamo u kategoriji budućnosti. U Budućem veku svest (savest, znanje, sećanje i ukupna psihologija) izgubiće funkciju (biblijskog) razlikovanja između dobra i zla. A i kako bi svest igrala bilo kakvu ulogu kada će zlo biti nepostojeće, tj. neće postojati kao mogućnost iskušenja za svest (pa time i za izbor)!?
Oslobađajući konvencionalnu logiku za perspektivu budućnosti, Crkva pokazuje da oni prirodni atributi identiteta, poput nacije i roda, postaju način ličnosti, upravo kao u pomenutom primeru Apostola Pavla.
Hristos nije nužni odgovor na sve ljudske zahteve niti je On Bog na način na koji ga mi zamišljamo. On tako nije ni „personifikovana ideja moralnog načela“ (Kant), kao što nije čak ni onaj car kakvim su ga iščekivali Judeji (up. Lk. 24, 21). U dijalogu sa farisejima (Mt 22, 41-46) Hristos pokazuje da identitet nije statična stvar. On može istovremeno da bude i Sin Očev i sin Davidov, a to je ono što zbunjuje „suvu logiku“. „Svecelo je od nas, po nama, i radi nas“, veli jedan Otac Crkve, „postao čovek do te mere da su nevernici mislili da i nije Bog“.
Kada se mi hrišćani poistovećujemo sa Hristom, mi se ne odričemo svog ličnog identiteta. Nismo mi zasenjeni nikakvom ezoteričkom draži nestajanja. Naprotiv, kako kaže vladika Atanasije Hercegovački, „poistovećujemo se sa Hristom zato što se On poistovetio sa nama. On to nije uradio da bi nas poništio, nego da bi nas potvrdio i preporodio i proslavio Svojom slavom koju ima od Oca (Jn 17). Tako se svi poistovećujemo sa Hristom, i On je naš identitet“.
