Idemo malo gore

…i gle oblak bijeli, i na oblaku sjeđaše Neko sličan Sinu čovječijemu… [Otkr 14, 14]

Nedavno sam pročitao u dnevnoj štampi da je indijska vlada odlučila da pošalje kosmonaute u svemir. Time bi ova mnogoljudna zemlja bila četvrta u svetu – posle Rusije, SAD i Kine – koja je uspela da izvede ovakav poduhvat. Odobren je budžet od 1,4 milijarde dolara u ove svrhe, što znači da će u pitanju biti najjeftinija misija te vrste, ukoliko se uporedi sa kineskih 2,3 milijarde, te potom sa „zadivljujućih“ 110 milijardi dolara (po današnjem obračunu), koliko su SAD potrošile na slanje prvih ljudi na mesec. Indijski premijer je – što je za raspravu koja sledi zanimljivije – naglasio kako je ovaj poduhvat vrlo važan za napredak nauke, prestiž njegove zemlje u svetu, a i – doneće mnogo novih radnih mesta. Ispod ovog informativnog teksta reprodukovana je, danas već gotovo arhetipska, fotografija rakete koja poleće sa zemlje, bljujući plamen i šireći neopisivo velik oblak dima oko sebe.

Ta „arhetipska“ slika me je podsetila na jednu drugu grupu informacija, koju sam nedavno iznova usvajao obnavljajući sa sinom gradivo iz Geografije. Naime, po površini, indijski potkontinent zapravo i nije preterano veliki. Drugim rečima, milijarda ljudi je smeštena na površinu koja je značajno manja od površine Kine, što Indiju pretvara u jednu od najgušće naseljenih zemalja na planeti, sa neverovatnih 362 stanovnika po kvadratnom kilometru, čime značajno prevazilazi gusto naseljenu Veliku Britaniju [257] i počinje da nalikuje, na primer, hiper-naseljenoj, od mora otetoj, Holandiji [398]. Ukrštanje slike indijske prenaseljenosti – koja nam je svima više nego prepoznatljiva po fotografijama vozova i autobusa iz kojih ljudi gotovo ispadaju – sa slikom rakete koja bljuje plamen i širi oblake dima oko sebe stvara neprijatan ukus u ustima. Koliko će  zaista  koštati taj svemirski program? Kome i čemu tako nešto  zaista  treba?

Naime, Amerikanci su odavno redukovali svoje svemirske programe. Zašto bi se oni gušili u oblacima dima i slali svoje visoko obučene (=skupo plaćene) astronaute u neizvesnost. Rakete koje nose prêko potrebne satelite se uglavnom lansiraju iz Rusije, Kazahstana ili Kine, pa i iz – Indije. Ako se nastavi ovaj trend, verovatno će i Rusima dotična uloga uskoro dosaditi. Kao što je preuzeo industrijski napredak, drugi/treći svet će preuzeti i svemirske programe. Nek se guše. Koga, uostalom, više briga za taj svemir, bolje da sačuvamo našu planetu, a naročito one njene oblasti u kojima mi živimo – odlučili su ljudi koji upravljaju kapitalom.

Ovo nas najzad dovodi do zanimljivijih tema. Kada sam, pre nekih četrdesetak godina, bio dečak, svaki drugi među dečacima je želeo da bude pilot a svaka druga među devojčicama je želela da bude stjuardesa. Da putuju, brate, i – što je još lepše – da lete. Naravno, elitna verzija pilota bio je kosmonaut [astronaut], što je bilo rezervisano za odvažnije sanjare među nama. Ali, vremena su se promenila. Pošto se publika zasitila bezbrojnih televizijskih prenosa iz orbite, neko se valjda dosetio da se zapita šta uopšte rade ti kosmonauti, osim što „uživaju“ u lebdenju po svemirskom brodu? Elem, nije bilo teško shvatiti da oni tamo uglavnom zalivaju eksperimentalne biljke ili uključuju i isključuju neke prekidače, po preciznim instrukcijama nekih ljudi koji sede udobno zavaljeni u zemaljskim foteljama, tipkajući po računarima i „uživajući“ u svim blagodetima gravitacije (na koju smo se ipak tako dobro navikli). Pa ko će onda da se muči, neprekidno vežba, kontroliše zdravlje i vrti se na onim bizarnim vrteškama – samo da bi malo letuckao po svemiru? Bolje je da mi ostanemo u svojim kućama, za kompjuterom, i uz kafu (koja ne lebdi po svemirskom brodu) pritiskamo dugmiće – odlučili su ljudi koji naseljavaju malopre pomenute oblasti (u kojima se vodi računa o ekologiji i okreće veliki kapital). Ovo je ne samo pomoglo opisanu migraciju svemirskih programa ka drugom i trećem svetu, već je dovelo do krupne smene na arhetipskom planu, koja će nas ovde prevashodno interesovati.

Danas svaki drugi dečak želi da bude IT stručnjak i svaka druga devojčica želi da bude – IT stručnjak. Osim očiglednog napretka po pitanju rodne ravnopravnosti, zapitaćemo se o nekim drugim značenjskim slojevima ove smene na arhetipskom „tronu“. Zašto je nekada čovek toliko želeo da leti i zašto to danas mnogo manje želi? Proces pretvaranja deteta-koje-sanja-da-leti u dete-koje-sanja-da-sedi-(za-računarom) podrazumevao je, kako se čini, ogromnu promenu u arhetipskom „poretku“. No da li je ta promena tako radikalna kako se na prvi pogled čini? Ako znamo da se čovek ipak ne menja tako lako, zapitaćemo sa kakva se to  zaista  promena dogodila kada je vizija homo-astronauticus-a zamenjena vizijom homo-informaticus-a? U kontekstu u kome se nameću, ova pitanja – po mom mišljenju – imaju duboko religioznu dimenziju. Da bismo do ove dimenzije došli, zaputićemo se u neke manje popularne saznajne sfere.

Savremena teorija se već odavno zamislila nad dogmatskim konvencionalizmom, koji je humanistikom suvereno vladao tokom većeg dela HH veka. Drugim rečima, iako ima mnoštvo takvih, nije baš svaka čovekova misaona aktivnost stvar socijalnog dogovora. Neke su, na primer, posledica telesne datosti. Jedna od ovih datosti se može prepoznati u takozvanoj semantičkoj kategoriji „vertikalnosti“, u kojoj su primarna telesna iskustva lako i spontano pronašla put do jezičkih struktura. Naime, duboko u našim jezicima je pohranjen, ne samo način da čovek predstavi (vertikalnu) orijentaciju ka gore ili ka dole, već i univerzalo prepoznatljivi doživljaj da je usmerenje ka gore nešto pozitivno a usmerenje ka dole nešto negativno. Kada kažemo da nas je nešto podiglo, ili da nam raspoloženje raste, mislimo na dobro, pozitivno raspoloženje. Kao što nam raspoloženje raste ili pada, tako nam mogu rasti i padati ugled, samopouzdanje, društveni status, primanja, privreda… Ako ne govorimo o negativnim stvarima – kao što je na primer mortalitet, čiji pad logično dovodi do dvostruke negacije – padanje na dole je uvek negativno, a rast ka gore uvek pozitivan. Tako je, negde od iskona – od kad smo dobili telo kakvo imamo, reklo bi se – spram ove teme podešen važeći simboličko-metaforički poredak. Naposletku, padamo u san i ustajemo iz sna, padamo mrtvi i, uz Hristovu pomoć, potencijalno iz mrtvih ustajemo. Očigledno je da se ovaj duboko pohranjeni, podrazumevani metaforičko-konceptualni saznajni sklop zasniva na prirodnom, Bogom-danom položaju čovekovog tela. Spuštanje ka dole vuče čoveka zemlji, iz koje je nastao, ali u koju ipak ne želi da se vrati, a podizanje ka gore ga vuče… gde, valjalo bi se zapitati?

Odgovor je, naravno, jednostavan: ka nebu. Međutim, jednostavni odgovori obično otvaraju bezbroj novih pitanja. Šta je, gde je i kakva je ta uzvišena, gornja oblast ka kojoj težimo? Ako znamo da (je) u različitim kulturnim okvirima ova težnja poprima(la) različite oblike, onda se moramo zapitati šta ona nama danas znači? U traganju za odgovorom na ovakva pitanja vrlo se lako, gotovo neizbežno, prelazi iz arhetipskih u religiozne saznajne okvire, u kojima pominjane ljudske svemirske avanture – kako se čini – nose posebno zanimljive simboličke potencijale. Iz ove se perspektive, pak, prvi letovi u svemir mogu sagledati kao svojevrsni ekstatički pokret čovečanstva koje želi da se oslobodi sopstvenih fizikalnih datosti. Vertikalni, ka gore, ka arhetipskom dobru, usmereni pokret čovečanstva, koje beži od sebe samog kao smrtnog i od planete koja ga neumoljivom gravitacijom vuče ka svojoj tamnoj i zlokobnoj utrobi – u kojoj zlurado čuva mesto za svakoga pojedinca. Tamo na visini, lebdeći u svemirskom modulu kao u toploj majčinoj posteljici, okružen beskrajnim horizontom koji tek treba otkrivati, čovek se najzad mogao iznova pronaći u (arhetipskom) stanju detinjeg, embrionalnog neznanja – neznanja smrti. Tamo je, gledajući planetu kako se veselo šareni i smanjuje, bio toliko daleko od svog groba, da se makar na trenutak mogao osetiti slobodnim. Kako pojedini letač, tako – naravno – i čovečanstvo koje se u njega investiralo. I zbog toga je ceo ljudski rod tako radosno i euforično pravio „velike korake“ za svojim svemirskim herojima, koji su se sa mesijanskim doživljajem javljali iz svojih u belo obojenih i blistavom, nezemaljskom svetlošću okupanih svemirskih staništa.

Sada više ne treba objašnjavati zbog čega su deca želela da lete. Zbog čega su oni uspešniji među nama stizali do viših slojeva atmosfere, a oni najuspešniji do stratosfere, pa čak i dalje. Ali je takođe jasno zbog čega ova vrsta euforije nije mogla dugo trajati. Ti izabrani nadljudi, kojima niti jedan zub nije smeo biti kvaran – pretvoreni u ideale sa kojima je valjalo identifikovati se – nisu mogli ostati da žive u svemirskoj posteljici, već su – gle čuda – ostarili kao i svi drugi. Štaviše, neke od misija nisu ni uspele, a neki od neuspeha su rezultovali stradanjem posade. Bukvalnim, ne simboličkim. I tamo gore se popelo drevno prokletstvo – borba života i smrti. Snimljeni su visoko-budžetski filmovi o ovoj borbi, šatlovi bačeni na đubrište, a kosmonauti dostojanstveno izašli iz mode. Časne starine i slavni dani, naravno, nisu zaboravljeni, ali je mesijanska nada ove vrste ipak morala ishlapiti. Međutim, kao što nam je sama ova svemirska avantura lepo pokazala, mesijanska nada nije sklona da nestane, već radije da promeni oblik. Zapitaćemo se, stoga, gde se ona preselila danas, kada je stratosfera izašla iz mode?

Prirodno je pretpostaviti da se, pošto više nemamo šta da pitamo dete-koje-je-želelo-da-leti, za odgovor na ovo pitanje moramo obratiti detetu-koje-želi-da-sedi(-za-računarom). Pošto se primalne, u telesnosti ukorenjene saznajne matrice, koje su naše nebo učinile tako poželjnim, međutim, ne mogu izbrisati poput nekog softvera, to objašnjava zbog čega će čak i duh ljudi-koji-sede težiti ka tome da se kreće po – virtuelnom doduše – oblaku. Zašto, naime, nije imalo smisla nazvati oblast u kojoj se na najbezbedniji način pohranjuju podaci, dakle ono što je homo-informaticus-u najvažnije, na primer – zemljom, skladištem ili sefom? Dok se zlato, drago kamenje i slična „materijalna dobra“ i dan danas na najbezbedniji način čuvaju pod zemljom – iz koje su uostalom i potekli – podaci se čuvaju na drugačijem mestu. Podaci su nematerijalni i bestelesni i bilo bi ružno reći da se čuvaju pod zemljom ili na zemlji, tamo gde se njihovi banalni fizički nosioci moraju nalaziti. Moglo bi se reći da je njihovo poreklo suštinski drugačije od porekla tradicionalnih, htonskih blaga. Po mnogo čemu, dakle, svet elektronskih podataka će imati razloga da se uklopi u večito aktuelnu saznajnu shemu: gore je dobro a dole lošije. Stoga savremenom čoveku nije bilo nimalo teško da prihvati termin oblak kao konvencionalnu oznaku za mistično mesto gde se čuva njegovo bescen-blago. Može li se, na osnovu ovoga zaključiti da je istinsko poreklo naših dragocenih podataka u nekim – makar i simboličkim – nebeskim sferama?

Odgovor je, ponovo, jednostavan: može. No da bismo do njega došli na korektan način, moramo – kako što je to i do sada bivalo – odgovoriti na neka druga pitanja: zašto su podaci blago i, ako jesu, kakvo je to blago? Ako nije reč o (kontra)obaveštajnim podacima, koji zaista „zlata-vrede“ i ne čuvaju se u oblaku o kakvom je ovde bilo reči, blago savremenog čoveka su najčešće njegove fotografije, tekstovi, muzika, filmovi… Spram nekih od ovih digitalnih entiteta on/ona se odnosi kao autor, spram nekih kao konzument, ali svi oni zajedno predstavljaju svojevrsne tragove njegovog/njenog individualnog postojanja u širim kulturnim okvirima. Drugim rečima, ono što nas je učinilo subjektom koji jesmo sada može ostati zabeleženo i negde izvan nas. Kada su ovi tragovi „podignuti“ na jedan ozbiljniji medijski nivo, ulaskom u dinamične komunikacijske strukture kakve čine (elektronske) društvene mreže, na primer, naša virtuelna, elektronska slika je definitivno stvorena. Ta slika može biti tako precizna i detaljna da je u stanju – kao što nas uveravaju stručnjaci koji su naučili da manipulišu ovim sadržajima – da nas predstavi „bolje od nas samih“.

Za našu dalju raspravu će, pak, ova vrsta slike biti važna prevashodno zbog svojih dveju osobenosti. [1] Iako može biti vrlo detaljna, slika je neumitno i idealizovana, pošto nastaje kroz selekciju podataka – pre svega od strane samog subjekta, ali i od strane „bezličnog“ medija (koji, na primer, grafički filtrira fotografije ili ne dopušta postavljanje nepristojnih sadržaja). [2] Iz perspektive subjekta, njegova medijska slika ima beskrajne potencijale po pitanju trajanja, pošto – poput neke reči u jeziku – teorijski može da ostane zapretena u mreži neograničeno dugo.

Naše idealno i trajno „ja“ je najzad postalo „stvarnost“. Podjednako je važno, međutim, to što nije samo naše ja zadobilo idealnu formu u ovom podignutom svetu. Treba biti iskren: sve što je našlo mesto na mreži izgleda lepše i pročišćenije nego u stvarnosti. Ne samo filmovi, fotografije, muzika ili tekstovi koje je neko umetničkim, imaginativnim postupkom smišljeno oblikovao kao „ulepšanu“ stvarnost: rodbina na slavi, izlazak u grad, put na more, naš kućni ljubimac, naše misli, kuhinjski recepti, tuđe misli, pa čak i naše greške [fails] – sve to dobija jednu pročišćeniju, trajniju i uzvišeniju dimenziju kada je podignuto „tamo gore“. Da li je, najzad, slučajno što je nezamislivo reći da se ti dragoceni podaci „spuštaju“ na internet, već se isključivo – a ko bi se sad tome nadao – na mrežu „podižu“, a sa mreže „spuštaju“. Mreža je naprosto gore, u najčistijem arhetipskom značenju reči. San o letenju ne samo da je dobio jednu sasvim drugu dimenziju, već je – što je mnogo važnije – postao stvarnost koja je svakome, bukvalno svakome, dostupna. Štaviše, svaki let, svaki boravak na visini, ostaje pohranjen u večnom pamćenju mreže koja ne spava i u čijoj toploj, gostoljubivoj memoriji za svakoga ima dovoljno mesta. 

Time je, kako se čini, nezamenljiva Platonova arhetipsko-utopijska vizija ne samo iznova dobila na aktuelnosti, već i – zaživela. Idealni, eterični, nematerijalni svet zaista postoji, i – što je još važnije – nema nikakvih ograničenja njegovom pristupu. Ne treba nam ni Platon ni učitelj, ne treba ni filozofija ni teologija, ni inicijacija niti askeza… Ako nismo među onom (gore pominjanom) „srećnom“ polovinom, koja je ostvarila svoje dečačke/devojačke snove i zaposlila se na samom izvorištu ove vrste (IT) blagodati, onda ne možemo dočekati da završimo svoje banalne svakodnevne poslove i dograbimo dragocenu napravu koja nas „podiže“ u ovaj idealizovani, nematerijalni svet. Nek polovina nas radi na njegovom održavanju a druga polovina na njegovom konzumiranju, ali važno je da svi budemo tamo, gore. Sve i da smo se vratili sa kosmičkog lêta, nećemo časiti časa da usmerimo svoj pogled ka nečemu što se danas, na najdragocenijoj skali čovekovog vertikalnog saznajnog uspona, smatra za uzvišenije. Čak i onda kada moramo da ulazimo na neželjena mesta kao što su institucionalne čekaonice ili gradaski prevoz, blaženi osmeh sa našega lica ipak neće spasti, dokle god postoji pristup mreži. Ako pak odemo na neka divlja i nepristupačna mesta, na kojima mreže nema, ovaj odlazak nema nikakvog smisla ukoliko potom nije objavljen na mreži. Na kraju krajeva, naši doživljaji više uopšte nisu ni bitni ako nisu našli mesto na mreži.

Ne znamo da li bi se mudri Atinjanin obradovao ili uplašio kada bi mogao da vidi ovu vrstu utopijskog ostvarenja svoga intelektualnog projekta, ali je sasvim jasno da njegova (takođe) vertikalno podešena saznajna shema nije slučajno kompatibilna sa onim što je upravo opisano. Štaviše, još jedan od arhetipskih saznajnih dualizama ove vrste, koje su i Platon i različiti religijski sistemi podjednako rado koristili, našao je svoje mesto na našim IT nebesima: opozicija svetlosti i tame. Podjednako stabilno kao i arhetipska opozicija visokog i niskog, opozicija svetlog (kao pozitivnog) i tamnog (kao negativnog) pohranjena je u primalnim, predrefleksivnim slojevima naše čovečnosti. Stoga ne treba da iznenadi još jedan zanimljiv podatak, do koga sam pre više godina došao u dnevnoj štampi. Naime, neki marljivi elektro-energetičari su proračunali koliko bi se u tom trenutku (u opticaju su još uvek bili katodni ekrani) energije uštedelo ukoliko bi Gugl zamenio svoju belu naslovnu stranicu crnom, te milijarde ekrana smanjile svoju potrošnju. Ne pamtim konkretne brojke, ali se sećam da su razmere hipotetičke uštede bile zapanjujuće, i ekvivalentne – na primer – zatvaranju nekog broja nuklearnih elektrana. I pored sve ekološke harizme koja ga prati, sveznajući IT gigant nije mogao ni pomisliti da učini ovako nešto. Ne samo da nije ni pokušao da uzme u obzir ovu plemenitu mogućnost, u nedavnom projektu redizajniranja svoje naslovne stranice „svetski um“ će je čak dodatno pročistiti, učinivši je još beljom i eteričnijom nego što je bila, te dovodeći do krajnjih konsekvenci modu belih sajtova, koja još uvek vlada industrijom IT dizajna. Pa zar da ljudi gledaju u tamu umesto u svetlost? Pa zar bi nas do naših idealnih slika mogla voditi tama? Guglova naslovna stranica, koja predstavlja simboličko srce i dušu globalne mreže, naprosto mora biti okupana „nebeskom“ svetlošću. Nema te ekologije koja se može nositi sa ovom vrstom arhetipa: energija je potrošna, planeta je prolazna, ali mreža je večna – nastaviće da odzvanja rekontekstualizovana arhetipska poruka na svetlucavom saznajnom horizontu homo-informaticus-a.

Ako ih sagledamo iz ovakve perspektive, najzad, podaci zaista jesu naše bescen-blago, a mesto na kome se oni nalaze zaista jeste neka vrsta (simboličkih) nebesa. Naše idealne slike su, naravno, mnogo bolje, važnije i trajnije od nas samih, te – po drevnim prerefleksivnim saznajnim shemama – moraju biti i iznad nas… u oblacima okupanim svetlošću. Ono što, međutim, ipak ostaje kao zagonetka na koju ne možemo sasvim jasno odgovoriti je onaj blaženi osmeh, koji počinje da lebdi nad našim licima kada se uključimo u idealizovani poredak. Tačnije, jedan njegov aspekt. Ti minimalni nadražaji, koji nas neprekidno održavaju u „podignutom“ raspoloženju ipak ne dolaze samo od svesti o postojanju našeg boljeg ja u svetu „idealnih formi“. Oni dolaze i iz podataka koji podrazumevaju dodir naše idealne forme sa idealnim formama drugih ljudi. Treba i ovde biti sasvim iskren: da nema te vrste razmene, osmeh bi ipak svenuo. Idealni svet ipak nije samo idealan. Iza, ili ispod, njega ipak stoje neki drugi ljudi. To što su nam oni možda draži u svojim idealnim nego u stvarnim formama ne čini ih manje ljudima i ne čini ih (sasvim) odsutnima. U krajnjoj liniji, blaženstvo koje nam medij omogućuje ipak ne bi postojalo bez njih, a njihovo prisustvo izgleda ipak nije tek puki kolateralni medijski suvišak. Štaviše, čini se da je sve vreme reč o potrebi za idealnom zajednicom, koja neće biti uslovljena propadljivošću i smrtnošću. A, može li se išta religioznije od ovoga zamisliti?

Ne beše li, najzad, upravo oblak – jedini starozavetni epifanijski znak/entitet koji će se pojaviti i u novozavetnim epifanijama? (… gle, oblak sjajan zakloni ih, i gle, glas iz oblaka koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni...) [Mt 17, 5; uporedi i: Mk 9, 7; Lk 9, 34-35] Ne behu li, štaviše, oblaci nebeski jedan od prepoznatljivih znakova eshatološkog Hristovog dolaska? (… i ugledaće Sina Čovječijega gdje dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.) [Mt 24, 30; up. Mk 13, 26; Mk 14, 62; Lk 21, 27; Otkr 1, 7] Šta ako pristanemo na pretpostavku da su podaci tako visoko-cenjeni upravo zato što su među nama i mi među njima? Šta ako su uzvišenost i bljesak koje mreža svima i svemu dodeljuje, zapravo posledica potrebe za jednom posebnom vrstom susreta(nja) – susreta(nja) na visinama, u svetlosti? Možemo li, naposletku, možda ipak govoriti o dubokoj religioznosti i specifičnoj mesijanskoj nadi, rasplinutim ali čvrsto zapretenim u misterioznim čvorovima i eteričnim oblacima mreže koja život znači?