Verovatno je da nema bližeg pojmovnog para od „zdravlja-bolesti“ paru „život-smrt“. Ovaj prvi par često ukazuje na direktnu korelaciju pri kojoj bolest biva uzročnik smrti, a zdravlje nastavak ili produžetak života.
Ovo ili cilja na suptilnu razliku koja se može uočiti u onim kontekstima koji bi ciljali na život koji je možda bio neizvestan, pa zatim nastavljen (npr. stanje kome ili borbe sa teškom bolešću) ili čak prekinut pa vraćen, gde su najdirektniji predanjski primeri toga vaskrsenje Lazara i Jairove kćeri. To su ujedno i prvi činovi vaskrsenja koji se eksplicitno dešavaju u Novom Zavetu, hronološki prethodeći sâmom Hristovom vaskrsenju.
Razlog ispitivanja odnosa ova dva para je mnogostruk i utvrđen u svom važenju kroz vekove, a u kontekstu hrišćanstva može se krunisati metaforom Hrista Lekara. Ovom prilikom, došla bih do nje iz jednog mesta u Šestodnevu Sv. Vasilija Velikog.
Naime, svako zlo je bolest duše, a vrlina je isto što i zdravlje. Prema tome, dobro su neki opisali zdravlje, rekavši da ono predstavlja ravnotežu prirodnih energija. Ako bi neko i o blagostanju duše tako govorio, ne bi pogrešio. Otuda duša, iako je tome niko nije učio, teži za onim što joj pripada i što joj je prirodno. Zbog toga svako hvali celomudrenost i prihvata pravednost, i divi se junaštvu, i nastoji da stekne blagorazumnost. Jer, srodnije su ove vrline sa dušom, nego zdravlje sa telom.
Ovaj citat nalazi se u devetoj besedi koja se gradi oko stiha iz Knjige Postanja: Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama svojim. I bi tako. (Post. 1, 24) da bi bila krunisana stvaranjem čoveka. Potom reče Bog: da načinimo čoveka. (Ps. 139, 6) Oko citata za ove potrebe izvučenog kao centralnog dešava se govor o onome što je prirodno utkano u životinje i ljude, čemu teže i jedni i drugi po nekoj vrsti urođene, ili baš davno stečene navike. (primer jagnjeta koje raspoznaje glas svoje majke, psa koji pamti ako je kakvu milost uživao, čoveka koga nijedna beseda ne uči tome da mrzi bolest, već po prirodi ima odbojnost prema svemu što mu je na štetu)
Ako bismo bliže fokusirali mesto zdravlja i bolesti u ovim primerima, uočili bismo najpre dve važne stvari: (1) vrlina je isto što i zdravlje, zlo isto što i bolest duše; i (2) vrlina je srodnija sa dušom nego zdravlje sa telom. S obzirom na date postavke, čini se neizbežnim doticanje implicitnog ili eksplicitnog dualizma duhovnog i materijalnog, odnosno duše i tela. Ovaj dualizam u antici je eksplicitan i uz njega idu, takođe polarne, etikete „dobrog“ i „lošeg“.
Večno, nepromenljivo i duhovno su poželjni, i telesnim, ovozemaljskim i svetskim su ograničeni, a kako često susrećemo u originalnim spisima toga doba: „utamničeni“. Jedan od poznatijih primera je Sokratova poslednja rečenica pred ispijanje otrova u tamnici, zabeležena u dijalogu Fedon: „Kritone, Asklepiju dugujemo petla! Prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti!“
U kontekstu komparacije antičkog shvatanja duše i tela spram hrišćanskog, često se može naći ova rečenica pomenuta u prilog hrišćanskom tumačenju, koje za razliku od antike, podjednako slavi duhovni i telesni aspekt. Tada se ta i slične rečenice tumače u skladu sa pomenutom antičkom dihotomijom, gde je ovaj život shvatan kao patnja i bolest, dok je u večnosti ozdravljenje i pravi život. Verovatno je da je ovo prihvatljivo tumačenje.
Ali, ako pogledamo šta bi to najpre bilo zajedničko antičkim Grcima i hrišćanima u ovom kontekstu, onda bi minimum podjednako verovatno bilo i neko drugačije tumačenje. Usud nedovršenosti ovoga života, koji sa sobom nosi svu promenljivost i propadljivost, „dolina suza“ koja je već postala opšte mesto u hrišćanskom poimanju ovog sveta, zajednički su ovim različitim učenjima. U tom kontekstu, ako Asklepije i nije pandan Hristu, njih dvojica su u rezonantnom dosluhu.
U tom smislu se i hrišćanin može nadati dovršenju jedino kroz večni život, najkonkretnije kroz obnovu koja se autentično u hrišćanstvu donosi upravo vaskrsenjem (gde se ono odnosi i na dušu i na telo). Čak i tada, ne bi trebalo zaboraviti da su o večitom usavršavanju govorili i sveti oci poput Grigorija Niskog i drugih, poznatijim kroz grčki termin epektasis, koji stoji za večito „stremljenje, napredovanje, uzrastanje“. U poslanici Filipljanima, nalazi se ova reč u obliku participa epektinomenos: Braćo, ja za sebe ne mislim da sam to [vaskrsenje] dostigao. Što je za mnom, zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. (Fil. 3, 13–14)
U ovom smislu, ovde se može primetiti i najjača veza između Hrista i lekara, kao onoga koji u fundamentalnom smislu isceljuje ono što nikada samo iz sebe ne može biti isceljeno. U tom smislu mogu se tumačiti i reči Vasilija Velikog. Vrlina i zlo su zaista duši bliži nego ma šta drugo, iz korena menjajući čoveka, čiji je podvig u rvanju sa njima celoživotan.
Ali kako stoje stvari ukoliko se vratimo srodnosti zdravlja i tela? Da je telu u hrišćanstvu posvećen zaista nesmanjen aspekt u odnosu na dušu, suvislo je u suviše detalja navoditi. Kroz sve glavne molitvene prakse postoji okretanje Lekaru duše i tela. Tajna jeleosvećenja, simbolično pred kraj posta koji i sâm treba da bude blagorodan i duši i telu, možda je najeksplicitniji vrhunac želje za obnovom celog ustrojstva čoveka. O pričesti kao kruni obnove i duše i tela nema potrebe dodatno pričati ovde.
Ipak, bez obzira na sve ovo, mora da postoji makar trenutna nelagoda pri pomisli da zdravlje nije baš tako prisno telu, kao vrlina duši, možda čak i pomisao da je Vasilije Veliki kontradiktoran kada govori da bi se čovek po prirodi klonio bolesti i težio zdravlju. Da li bi to radio da mu nešto u onome biti zdrav nije prirođeno u težnji?
Verovatno da bi, ali i da zbog sopstvene palosti ne bi. U srži, čovek hrišćanskih tendencija provodi ceo život u usklađivanju svoje sa božanskom voljom. Zdravlje u svojoj primarnoj asocijaciji kao „zdravlja tela“ govori nešto direktno o istoj onoj promenljivosti koja je svojstvena ovom svetu.
Ovim se ništa ne radi na štetu psiho-fizičkom balansu čoveka, niti se može prigovoriti iz perspektive bilo koje prevaziđene ili savremene teorije o zdravlju kao psiho-fizičkom balansu. Shvatiti ranjivost telesnog zdravlja treba ovde najpre u svom najosnovnijem vidu, koji je iskustveno pojmljiv svakom čoveku. Ukoliko se najpre tako pristupi, onda se lako može vršiti i analiza i sinteza tumačenja zdravlja, u ovom primarnom i užem smislu, i zdravlja kao sveopšteg vrlinskog života (po Bogu), u širem smislu.
Žan-Klod Larše podseća na razloge koje još Sv. Jovan Zlatousti navodi kao one zbog kojih Bog dopušta bolesti i pravednicima [Teologija bolesti, Beograd 2006, str. 40–41]:
- Da se ne bi pogordili.
- Da ne bi bilo, makar i naizgled, više počasti za njih nego za ostale ljude
- Da bi se sam Bog u svojoj sili još jasnije pokazao.
- Da bi oni Bogu služili što više iz ljubavi, a što manje iz koristi i time se pojačalo njihovo strpljenje.
- Da bismo se sećali značenja vaskrsenja, sa pojačanim osećanjem za pravednost koja čeka onog trudoljubivog pravednika koji je doživeo mnoga teška iskušenja.
- Da bi se umirili ljudi videvši da su i najsvetiji prolazili ista, slična ili i gora iskušenja.
- Da ostali ne bi poverovali da je priroda svetitelja drugačija od prirode bilo kog drugog čoveka.
- Da bi se pokazalo u čemu su prave sreća i nesreća – biti sjedinjen sa Bogom i rastavljen od njega.
Čini se da je pravi trenutak u vremenu setiti se ovih tačaka. Bolest kao mnogo vidljiviji faktor proteklih nekoliko meseci jezdi kroz svet i on na nju različito odgovara. Kroz to prolaze i Crkve kao institucije ovog sveta. Naš najveći Lekar duše i tela čeka u putiru i bez prestanka priziva dostojnog. Ipak, čini se da je običnom čoveku teško da se nosi sa unutrašnjim pojmom dostojnosti u kombinaciji sa eksternim pojmom zabrane. Ovih dana se moglo čuti dosta na tu temu u nas i možemo da se složimo makar oko jednog: da, pamtimo i radosnije dočekane Vaskrse.
Ipak, razmimoilaženje čeka odmah iza ugla (nije li oduvek tako među ljudima?) i ne možemo, a da ne kažemo da se pomešala u verujućem pojedincu nasušna čežnja za pričesti sa mogućnošću da se sa njom sačeka. Zbog toga i ovo čekanje u putiru verovatno budi osećaj nestrpljivosti i nespokojstva kao želja da se ugasi jutarnji alarm, ali i da se i ne zakasni na sastanak. Ovo se dodatno može ogledati u tome kako bi neko tumačio tačku 8. Jer i onaj koji nije bolestan biva pozvan da uspori i izvuče najbolje iz te (samo)nametnute pasivnosti, gledajući šta sve znači „sjediniti se sa Bogom“. Ovakve rečenice mnogima zvuče kao teško svetogrđe.
Ali takav pristup im omogućava ili ne omogućava kontekst. Ako je kontekst kao u tačkama 4. i 5. onda je pitanje za svaku ozbiljniju osobu, naročito ako je verujuća, kako je najmudrije postupiti. To je pitanje spasonosno najpre za mene sâmog, a sada više nego u nekim drugim situacijama, direktno i za onog mog „drugog“. Ovim redovima nemam nikakve pretenzije da raspirujem bespotrebne vatre i sejem loše seme. Ipak, ako se neko lako srdi čitajući ovako nešto, treba da proveri gde je to vatra založena u njemu.
Ono na šta ciljam je jedan detalj, jedna finesa, koja zaslužuje da bude viđena. Duboko, hrišćanstvo je taj savršeni paradoks, te će stoga svakome ono biti i teško i lako čitavog života. Jer, kako je to lak zadatak da svako pojedinačno spozna kako se to uzima Hristovo breme koje je lak jaram? U tom smislu, treba iznova i iznova razlučivati između toga da li i kada sam istinski slab u svojoj veri, a kada sam namerno slab, kako je o tome govorio apostol Pavle (up. 1Kor. 9, 22–23).
Ne moramo da budemo njegove veličine i od sebe u toj razmeri očekujemo spasenje drugih, ali ako prepoznajemo ljudsko u nama koje je u ovakvim situacijama rastrzano da li i kako da prisustvuje liturgiji, ne treba ni nužno da se osudimo ili budemo osuđeni da je to zbog „mlakosti“ naše vere ili kojih drugih motiva slabosti.
Često nas duhovni oci uče da liturgija nije samo odlazak nedeljom na službu, iako to nikome ne treba da posluži kao eventualni izgovor. I oni su u pravu. A sada je, verovatno više nego ikad u skorije vreme, momenat da istovremeno veći broj nas to može i da posvedoči. To ćemo moći ako se okrenemo tako širokoj lepezi dobročinstva kojoj nas uči hrišćansko predanje.
Istina, i u bilo kojem redovnom stanju mi smo pozvani na njih, ali se čini da se uporno potkrada misao da ako se u poziva na privremenu promenu načina pričešća ili odricanje od njega, onda se tim pozivanjem na brigu za drugog nekako manipuliše da bi se vera dugoročno potkopala u verujućima. A šta ako nije tako? Ako je to samo još jedno u nizu iskušenja koje nema ničeg sa odricanjem od samog Gospoda?
Ako je makar samo na momenat to zaista istina, onda se previše plašimo bilo koje spoljne restrikcije za one koji toliko grade za unutrašnje i onostrano. Kako je utvrđena, a opet kako „meka“ priroda Jevanđelja, čini se da se vidi kada Apostol ima tu meru govoreći o sablazni onog brata slabijeg u veri, u osmoj glavi Prve poslanice Korinćanima: „Jer ako tebe, koji imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve?“ (1 Kor.8:10)
U ovom kontekstu on upozorava Korinćane koji su pristupili hrišćanstvu te stoga ne vide ništa više u paganskim obredima, slobodno ulazeći u te hramove i jedući od prinešenih žrtava, da to ne čine, da neko ne bi pogrešno shvatio njihovu veru i time osetio legitimitet da isto čini. Ako bismo se u sadašnjoj situaciji vodili potpunom analogijom, čini se da bi ovaj stih išao u prilog upravo nesmanjenom upražnjavanju standardnog liturgijskog sabranja i života vernika u tom smislu. Ali ko je onda tu sablažnjen?
Istina, moj brat ili sestra u veri mogu to protumačiti kao moje lako odricanje od Gospoda, ali i ne moraju. Ne moraju ako im se objasni da se ni od čega od Apostolovih reči ne odstupa time što se u situaciji neizvesnosti toka neke iznenadne zarazne bolesti u kojoj smo se svi našli ne konformira vera svetovnim vrednostima, već se ona, zapravo, nesmanjeno ispoveda raznim podvizima koji počivaju na razumevanju mene i drugog, upravo kroz hrišćanski pogled na svet.
Ako je Gospod u putiru od koga trenutno odstupamo (ili čak ne ni to u nekom scenariju, te ga samo ne vkušamo na liturgiji kako smo navikli, već u domu, dolaskom sveštenika) i dalje tu i čeka spasonosno i životodavno, setimo se da se i On, pa makar bila to i samo tri dana, odrekao života, što je njemu kao Bogočoveku sigurno još straniji koncept od nas. Jer, kako na to često bivamo podsećani: On je Bog rođenjem, mi smo bogovi po blagodati.
Drugo pitanje je da li su moj brat i sestra samo oni koji su već u veri? Da li će se više sablazniti oni nego međusobno hrišćani naspram svih drugih, verujućih i neverujućih, gde će se sigurno još neko vreme, možda ne ni tako kratko, pronositi od usta do usta izraz „lizači kašičica“, što ume da bude zaraznije i od virusa. Hrišćanin će uvek biti omrznut od sveta, ali zašto bi to bio kada ne mora?
U tom smislu, na koju smo to „slobodu“ pozvani, opet u istoj poslanici (1Kor. 8, 9 i 11–12)? I kako smo to opet pokazali da ne umemo da je nosimo? „Mi“, u želji hrišćani, sa teškoćom slobodni kao i svi ostali. Ako bi se vršilo nekakvo raščlanjivanje problema do najprostije osnove, čini se da se prećutni raskol među sveštenstvom i vernim narodom zajedno, desio upravo na temelju shvatanja slobode. Čije je tumačenje predanja ispravno, ko će više nagnuti stih na žrvanj svoje vodenice.
A možda, samo možda, i nije tako teško naći zajedničko tle i baš sada osvetleti pozitivno značenje „dogme“, tako omražene reči, pokazavši je sopstvenim primerom u raskoši žive prijemčivosti njenom kontra-pandanu: „fleksibilnosti“. I to onoj koja ne krši Jevađelje. Žrtvom u kojoj ovog puta nije hrišćanin koji posećuje „nehrišćanska“ mesta, već hrišćanin koji se privremeno odriče nečeg svoga, dobija se nerazvijanje podeljenosti među vernicima i nedavanje povoda neverujućima, kojima bi ionako uvek nešto crkveno smetalo, da napreduju u datim negativnostima. Spajaju se hrišćansko i humanističko, skoro pa savršeno konvergirajući. Tako bi i vrlina ostala srodna sa dušom i ne bi se preko mere iskušavala ona manja srodnost zdravlja sa telom.
„I čim to reče, primače pehar ustima pa sasvim lako i prijatno ispi otrov. […] Šta to radite, čudnovati ljudi? Ja sam žene baš zato i uklonio odavde da ne greše tako [da ne plaču], jer sam čuo da treba umirati u pobožnoj tišini. Zato ćutite i budite hrabri!“
Reče Sokrat. I ode da se gosti s bogovima. Mi koji ostajemo, možemo povremeno i živeti u pobožnoj tišini – danas u našim stanovima i našim srcima i umovima. Amin.