Христос после Васкрсења

Ježi Novosjelski, Izlazak sunca, 1959.

Obećao si da ćeš sa nama nelažno biti

Posle Vaskrsenja učenici se „setiše reči Njegovih“ (Lk. 24, 8). Tajna spasenja samo se iz daljine čisto vidi. Samo Proroci vide događaje pre no što se oni dogode. Posle Vaskrsenja i Pedesetnice Crkva živi sa Gospodom i istinski poznaje da je On punoća večnoga života.

Sada shvatamo da je trebalo da Gospod dođe, da se ovaploti. Ta poseta Njegova bila je bogojavljenje: „Poseti nas Spas naš sa visine.“^[1] Trebalo je da postrada, da bude raspet, da bi pobedio smrt: „Nije li trebalo da Hristos to pretrpi, i da uđe u slavu svoju?“ (Lk. 24, 26)

Trebalo je da ode, da bismo ga poznali. Da nije otišao, ne bi Duh Sveti došao. Da Svesveti Duh nije došao, Gospod bi ostao nepoznat za nas, i izgubili bismo ga.

Trebalo je da se vaznese, da ode Ocu, da bi se istinski otkrio u Duhu: „jer Bog naš Isus Hristos, kada je u Ocu, većma se vidi (i pokazuje)“.^[2]

Kada je došao, ispunio nas je radošću i prosvetio. Kada je otišao, shvatili smo da je On tada došao, da se tada otkrio. On boravi sa nama, nalazi nas, vodi nas sa sobom, širi nas i razrasta, da bismo postali po meri Njegovoj: „Obećao si da ćeš sa nama nelažno biti, do skončanja veka, Hriste.“^[3]

Ovaploćenje je bilo bogojavljenje i projava ljubavi Njegove. Odlazak Njegov, tj. Vaznesenje, kada je postao nevidljiv, jeste istinsko bogojavljenje i boravak sa nama: „Posle Vaskrsenja, Isusa nikakva reč, ni mesto, ni vreme, ni količina, ni kakvoća, ne mogu obuhvatiti.“

On, kao neshvatljivi i neopisivi Bog, otkrivajući se, neizbežno se skriva, i skrivajući se, otkriva se. Ma koje javljanje Njegovo, po našoj meri, umanjenje (=kenosis) je i neki vid skrivanja. Mi ne možemo da pojmimo i izrazimo tajnu božanskog javljanja. Zato božanstveni Dionisije ispoveda: „Skriven je, pak, i posle otkrivanja, ili, da se bolje izrazim, i u otkrivanju; i ono (=otkrivanje) Isusa skriva, i nikakvom rečju, niti umom ne završava se tajna o Njemu, već i iskazivana ostaje neiskaziva, i poznavana – nepoznatljiva.“^[4]

Na putu za Emaus, čim su „ga prepoznali… Njega nestade“ (Lk. 24, 31). Postao je nevidljiv, da bi zauvek ostao sa njima. Da je ostao, pošto su ga prepoznali, izgubili bi ga, jer bi ga vremenski i prostorno ograničili. Govorili bi: „On je sada ovde“. Postao je nevidljiv, pošto su ga poznali, što znači da se On istinski javio, i ostaje zajedno sa njima svuda i uvek. Na nevidljiv način biva viđen, i poznat na nepoznatljiv način, On koji bituje iznad svakoga znanja.

On je toliko veliki, te ne samo da treba da se udalji, da bi se pokazala Njegova prava veličina, nego treba da postane sasvim nevidljiv, da bi se otkrilo ko je On.

Otkrivajući se onakvim kakav jeste, On nas vaskrsava za život i čini da pronađemo sebe same; da čovek pronalazi dušu svoju, gubeći je, radi Hrista i Evanđelja Njegovog (up. Mk. 8, 35). Čovek tako vaskrsava. Vaznosi se na nebo. Zadobija druge razmere, sopstvenu veličinu i drevnu krasotu. Dolazi „u nesliveno jedinstvo“^[5] sa večnim životom.

Sada razumemo zašto je Gospod kazao Tomi: „Zato što si me video, poverovao si“ (i to je dobro, to je početak). Istinski su blaženi, međutim, „oni koji ne videše, a verovaše“ (Jn. 20, 29). Oni će me videti bez prepreka uvek (i kada me gube, i kada me nalaze). Videće me u Duhu. Prema tome, niti im nedostajem kada me ne vide, niti dolaze sa mnom u dodir kada me vide (pošto tada dejstvuju stvorena i efemerna čula njihova). Čitavo biće njihovo je jedno čulo, jedno oko, i vide samo mene, nevremenu svetlost. Oni vasceli žive „u meni, i ja u njima“ (vidi: Jn. 6, 56).

Čovek postaje Hristos po blagodati. On svog Gospoda i Boga vidi, ne u jednom trenutku svojim telesnim očima, da bi ga potom izgubio iz vida. On opipava, ne jednim delom svoga bića (prstom ili rukom), jedan deo Gospoda (ruke ili rebra), nego je čitavo biće verujućeg, dušom i telom, sjedinjeno sa celim Bogočovekom, sa božanstvom i čoveštvom Njegovim. Celi čovek raste i hrani se mističnim, istinskim i bezdimenzionalnim sjedinjenjem sa Isusom: „Celog si me razvio u neslivenom jedinstvu.“^[6]

U jednom trenutku vidiš Gospoda, i više ga nikada ne gubiš iz vida. Jedanput istinski opipavaš i po svemu se prisajedinjuješ (ἀνακιρνᾶσαι = mešaš se) Bogočoveku, novom životu, koji je pobedio i ukinuo smrt. Apostoli su se dotakli Gospoda, sjedinili se sa telom i duhom Njegovim, i obreli se iznad smrti.^[7]

Gospod je došao da bi nas učinio pričasnicima večnoga života. Došao je, da bi nas posvetio u „nepoznatljivo znanje“,^[8] u poznanje na nepoznatljiv način, u viđenje na nevidljiv način, i slušanje tišine Njegove, da bismo zadobili život kroz smrt; da bismo dušu svoju pronašli kroz gubljenje; da ono što se smatra dobrim (zdravlje, radost, privremeni život) učini istinski dobrim, pristupnim preobraženju, osvećenju, onetruleženju; da bi obratio zla (bolest, bol, smrt) u silni blagoslov, radost i život večni.

Istinski verujući, tj. σveti, ne ištu život, niti izbegavaju smrt, kada dođe čas njen. Oni ištu Bogočoveka, koji daje smisao životu i smrti, nebeskim i zemaljskim stvarima.

On je sišao u Ad, i „vratnice smrti razvalio“.^[9] Uzlazi na nebo, uznosi se slobodno, i vrata nebeska se otvaraju: „Podignite (=otvorite) vrata, knezovi vaši“ (Ps. 23, 9). Daje mu se „svaka vlast na nebu i na zemlji“ (Mt. 28, 18). On vlada nebeskim i zemaljskim tvarima.^[10] Otvara se „put nov i živ kroz zavesu, tj. telo Njegovo“ (Jevr. 10, 20). Nebo postaje prohodno za čoveka, a zemlja postaje raj. Oboženje se pokazuje kao ostvarenje čoveka: „Kad tamo stignem – (posle mučeništva i smrti) biću čovek“,^[11] ispoveda Ignjatije Bogonosac. Bavljenje efemernim i materijalnim stvarima, javlja se kao život u Duhu: „i ono što po telu činite, i to je duhovno: u Isusu Hristu sve činite“.^[12]

Usavršiću se, dostići ću u „savršenstvo po Bogu“,^[13] onda kada budem nestao. Dokle se nalazim ovde, u prolazu, makar i stradao (pošto nisam umro, nisam uništen, nisam sasvim nestao) ja nisam savršen, još uvek se nisam rodio, ne postojim istinski. „Tek mi predstoji rađanje“,^[14] to je smrt moja.

Ne samo da za čoveka postoji prostor za život, onde gde pre Vaskrsenja nije bilo nikakve nade, nego jedino ukoliko se tu nalazi, on dostiže u punoću. Usavršava se, dostiže do „savršenstva po Bogu“. „O, čuda, vaistinu natprirodnog! O stvari punih iznenađenja! O, od davnina pogubna i mrska smrt, sada biva hvaljena i blaženom nazivana. O, od iskoni vinovnik plača i žalosti, sada se pokaza vinovnikom radosti i slavlja.“^[15]

Smrt se ne smatra slobodom, niti ovaj kratki i privremeni život tamnicom. Život i sloboda su Hristos, kao Bog i kao čovek, na zemlji i na nebu, za žive i za upokojene.

Zemlja ne sprečava verujućeg da živi na nebu od danas, niti ga nebo lišava telesne blagodati, nebo na kome se nalazi Gospod sa svojim božanskim i prečistim telom, koje je prvina konačnog telesnog vaskrsenja svih nas.

Vaznoseći se Gospod ostaje bezdimenzionalan (ispunjavajući sve) i „kliče onima koji ga ljube: ne rastajem se od vas. Ja sam s vama, i niko ne sme protiv vas.“^[16]

Ko, zaista, može da bude protiv nas, kada je On sa nama? Koji metež može da uguši reč koja se saopštava ćutanjem?

Koja zavesa može od pogleda da sakrije Njega koji se otkriva time što postaje nevidljiv?

Ko će nas odvojiti od Njega, koji ostaje sa nama, time što se vaznosi i odlazi?

Ko može da ograniči i utamniči Njega, koji se nalazi „svuda i nigde?“^[17]

Koje stradanje može da ugrozi život onoga ko spasava dušu svoju, time što je gubi Gospoda radi? (vidi: Mk. 8, 35)

On je došao i doneo novi život. Sada „priroda naša, koja je nekada pala… nadumno postaje tron božanski“.^[18]

Ni materijalizam, ni idealizam, već Bogočovek

Nečastivi je posle Ovaploćenja Boga Logosa pokušao da, uz svaku žrtvu, spreči ostvarenje dela Gospodnjeg.

Posle Vaskrsenja i Pedesetnice on, sa istom upornošću, pokušava da izopači i prikrije, strastima i jeresima, jednu spasavajuću istinu, u Duhu poznavanu, koja je Bogočovek Gospod.

Crkva, koja je Telo Hristovo i sam Bogočovek produžen kroz istoriju, sa božanskom upornošću i nepokolebivom stabilnošću, živi i ispoveda istinu Bogočoveka, izraženu Halkidonskim dogmatom.

Oni koji Gospodu pristupaju čovečanski, budući da ga ne poznaju, osuđuju ga: ili na ponižavajuće drvo Krsta, ili ga krivotvore jeresima, pokušavajući da ga poznaju po telu.

„Ako i poznasmo Hrista po telu, no sada Ga više ne poznajemo“ (2Kor. 5, 16). Sada sve poznajemo drugačije, po Duhu. Sve doživljavamo u Vaskrslom Hristu. Sada imamo Crkvu, Novu Tvar. Drugačiju realnost, bogočovečnost.

Ne materijalizam, ne idealizam, već Bogočovek. To je drugačije poštovanje materije i ideje, stvorenog i nestvorenog. „Sve se izmeša.“^[19] „Ono što je gore (=na nebu) slavi zajedno sa onim što je dole (=na zemlji), a ono što je dole, sabesedi sa onim što je gore.“^[20]

Sva borba, naporna i mirna, dešava se da bi se sačuvalo Pravoslavlje i bogočovečanska uravnoteženost. Da ne padnemo ni u jednu, ni u drugu provaliju: niti nečovekoljubivo poistovećujući tvorevinu sa Tvorcem, sagorevajući prirodu njenu; niti uništavajući božanstvo, gubeći ga u idololatriji panteizma.