„Živ čovek je slava Božija.“ Ova tvrdnja Sv. Irineja Lionskog obuhvata teološko i antropološko viđenje ranog hrišćanstva, po kome postoji stvarna i neodvojiva veza između Boga i čovečanstva. Čovek je smatran najvišim izrazom božanskog stvaralačkog procesa, dok se Bog smatrao najvećom vrednošću, ultimativnim kriterijumom istine za sva živa bića. Čovekov priziv je da bude slava Božija, odnosno, da slavi Boga svojim životom, rečima i delima. Stvoren po ikoni i podobiju Božijem, čovek je prizvan da i sam „postane Bog“ tako što će u potpunosti slediti Božije zapovesti. Oboženje čovekovo se odvija kroz Isusa Hrista, koji je „istinski Čovek“ i „slava Božija“ u apsolutnom smislu te reči, koji je put, istina i život celog čovečanstva.
Biblijsko i hrišćansko viđenje čoveka kao ikone i podobija Božijeg je potpuno suprotno relativizmu drevnih grčkih sofista, naročito Protagore, po kome je „čovek mera svih stvari“. Protagora je poznat po svom uverenju da ništa nije isključivo dobro ili loše, istinito ili lažno: ono što je istinito za jednu osobu, za drugu može biti lažno, i obrnuto. Prema tome, ne postoji opšta ili objektivna istina, ne postoji viši kriterijum istine od ljudske ličnosti, čoveka: svaki pojedinac je merilo onoga što je njemu samom istinito. Ovakvo viđenje religiju šalje na rub ljudske egzistencije, čineći je irelevantnom i nepotrebnom. Zaista, Protagora je tvrdio: „Iz poštovanja prema bogovima, nisam u mogućnost da znam da li oni postoje ili ne postoje.“ Drugim rečima, nije ni važno da li bogovi postoje ili ne, sve dok je sam čovek mera svih stvari.
Radikalna protivrečnost između antropocentričnog i teocentričnog viđenja može se uočiti kroz ljudsku istoriju, ali mi se čini da živimo u epohi gde je ova razlika aktuelnija nego ikada. U savremenoj Evropi, na primer, antropocentrična vizija dobija oblik militantnog sekularizma, koji se aktivno suprotstavlja bilo kakvom ispoljavanju religioznosti. Konflikt između sekularizma i religije se odražava u borbi protiv pominjanja Boga u evropskom ustavu, bici koju su izgubile crkve, a dobili sekularisti. Isti konflikt se nazire i u debatama oko zabrane nošenja religioznih simbola na javnim mestima, koji propisuje francuska država. U oba ova slučaja, militantni sekularizam izbija na površinu kao jedini legitimni pogled na svet, oko koga treba graditi novi svetski poredak i u Evropi i izvan nje.
Proglasiti čoveka za meru svih stvari, isključiti Boga iz javnog života, izbaciti religiju iz društva i prognati je u sferu privatnog – to je program koji predstavnici modernog liberalnog humanizma pokušavaju da sprovedu. Ovaj program je nadahnut mišlju ranog grčkog humanizma, kao i prosvetiteljstvom sa njegovim karakterističnim idejama slobode i tolerancije. Prema ovom programu, religiju treba tolerisati samo u onoj meri u kojoj ne narušava zahteve političke korektnosti niti osporava takozvane „opšte ljudske vrednosti“. Sve što prekorači ove granice mora se ograničiti, zabraniti ili u potpunosti eliminisati.
Kategorično odbijanje značajnog broja evropskih političara da pomenu hrišćanstvo u evropskom ustavu i odlučan otpor većine socijalnih aktivista Francuske prema svim vidljivim manifestacijama vere, zajedno sa drugim sličnim pojavama na mnogim područjima Evrope, samo su vrh ledenog brega. U pozadini ovakvog delovanja možemo da razlikujemo dosledan, sistematičan, planski i dobro usmeren napad militantnog sekularizma na ono što je ostalo od evropske civilizacije, sa željom da se uništi jednom i zauvek. Ovaj napad su izvršili zagovarači demokratije i liberalnih vrednosti i uz glasne povike o odbrani ljudskih prava i sloboda. Međutim, ovaj napad na religiju, takođe, povlači sa sobom osnovno pravo čovekovo da otvoreno ispoveda svoju veru u Boga, što je pod znakom pitanja. Takođe ugrožava slobodu ljudskih zajednica da svoj način života zasnivaju na sopstvenim religioznim pogledima na svet.
Militantni sekularizam kao pseudo-religija
Kada su boljševici došli na vlast u Rusiji 1917. godine, jedna od glavnih tačaka njihovog ideološkog programa bila je objava rata svim manifestacijama religioznosti. Agresija je ubrzo prerasla u genocid tokom dvadesetih i tridesetih godina, a rušilački talas militantnog sekularizma nikoga nije poštedeo – ni episkope, ni sveštenike, kao ni monahe, monahinje i laike. Gorku sudbina progonjenih klirika su osetili i njihove žene i deca, koji su kasnije poznati kao „deca narodnih neprijatelja“, bili smešteni u posebne internate kako bi bili odgojeni u duhu bezbožništva. Svi vernici: pravoslavni, rimokatolici, protestanti, muslimani, Jevreji i budisti – jednako su bili gonjeni, i sve se ovo odvijalo dok su slogani borbe za „slobodu, bratstvo i jedinstvo“, kao nasleđe Francuske revolucije, uzvikivani sa najviših vrhova.
Ideje o slobodi, međutim, bile su od vrlo malog značaja kada je u pitanju religija. Staljinistički ustav iz 1929. godine dozvolio je istovremeno postojanje religioznih kultova kao i propagiranje ateizma. Drugim rečima, bilo je moguće propagirati, odnosno, otvoreno govoriti samo o ateizmu, jer je propovedanje religije zvanično bilo zabranjeno. U praksi, samo pripadanje Crkvi, čak iako pojedinac nije propovedao veru, smatrano je velkom pretnjom za sovjetsko društvo i gotovo neizbežno je vodilo ka gubitku posla i socijalnog statusa. U mnogim slučajevima, naročito u krvavim decenijama dvadesetih i tridesetih godina, biti vernik je podrazumevalo rizikovanje sopstvenog života i života svojih rođaka.
Prema tvrdnji Berđajeva, mržnja ruskih komunista prema religiji je uzrokovana činjenicom da su komunisti sebe smatrali vidom religije koja je došla da zameni hrišćanstvo.[1] Nepomirljivo neprijateljstvo komunizma prema veri u Boga se može objasniti njegovim polaganjem prava na monopol pri formiranju pogleda ne svet. Pošto je čovek, prema Berđajevu, „religiozna životinja“, „kada odbije jednog, istinskog Boga, on sebi stvara lažne bogove i idole i poštuje ih“.[2] Tako je ruski komunizam postao antireligija, pseudo-religija, zamena za religiju milionima ljudi koji su nasilno odvraćeni od vere svojih otaca.
Komunizam nije stvorio samo ideologiju, već ceo kult koji je uključivao poštovanje idola kao sastavni deo, samo što to poštovanje nije ukazivano svetiteljima, već liderima svetskog proleterijata, čije su „ikone“ visile u svim sobama svake javne zgrade. Pošto je ateistička država videla religiozni simbolizam kao opasnost sovjetskom društvu, stvorila je sopstveni set simbola sa namerom da izbriše iz javnog sećanja simbole zasnovane na veri: mesto krstova i ikona je dato crvenoj petokraki, srpu i čekiću.
Ovakva situacija je potrajala sve do sedamdesetih i osamdesetih godina. Dobro se sećam kao školarac krajem sedamdesetih godina kako mi je jedna učiteljica strgla krst, koji je slučajno primetila ispod okovratnika moje bluze. Sa istom upornošću su učitelji terali svoje đake da nose crvene „pionirske“ marame, bez kojih se školarci nisu smeli pojavljivati na javnim mestima. Primera radi, kada je jedanaestogodišnji pijanista Evgenije Kisin, čije je ime sada dobro poznato u svetu muzike, održao svoj prvi solo koncert u Velikoj sali Moskovske konzervatorije početkom osamdesetih godina, sedeo je za klavirom sa pionirskom maramom vezanom oko vrata.
Militantni sekularizam, koji se proširio modernom Evropom, takođe je pseudo-religija sa sopstvenim čvrstim doktrinarnim načelima, kultom i simbolima. Poput ruskog komunizma 20. veka, takođe je polagao prava na monopol pri formiranju stonazora i ostao netolerantan kada je u pitanju konkurencija. Zato lideri savremenog sekularizma imaju neprijatnu reakciju na religiozne simbole i trzaju se kada se pomene Bog. Volter je govorio: „Ako nema Boga, čovek bi morao da ga izmisli“, naglašavajući značaj vere za moralno zdravlje pojedinca i društva. Današnji liberalni humanisti, međutim, insistiraju na tome da „ako ima Boga, preko toga se mora preći ćutke“, verujući da za Boga nema mesta u javnosti. Za njih, pominjanje Boga u dokumentima koja su od javnog značaja ili nošenje religioznih simbola na javnim mestima predstavlja kršenje prava onih koji nisu vernici ili su agnostici. Međutim, zaboravljaju da zabrana pominjanja Boga i nošenja religioznih simvola jednako diskriminiše vernike kojima je uskraćeno pravo da otvoreno ispoljavaju svoja religiozna uverenja.
Savremeni militantni sekularizam, poput ruskog boljševizma, sebe smatra Weltanschauung-om koji treba da zameni hrišćanstvo. Otuda on nije ni neutralan, niti indiferentan prema hrišćanstvu, već otvoreno neprijateljski nastrojen. Ne retko čujemo ideologe evropskog sekularizma kako sa uvažavanjem govore o islamu, ali gotovo nikad ne izgovore neku dobru reč o hrišćanstvu.
Zaista, jedan od argumenata koji se upućuje protiv pominjanja hrišćanstva u uvodnom delu evropskog ustava je da to predstavlja uvredu za muslimane i moguću prepreku ulasku Turske u Evropsku uniju. Ovo je, međutim, pseudo-argument, jer je, pre svega, Turska sekularna država, a ne muslimanska, a sa druge strane, niko u ustavu nije odbio pominjanje islama, judaizma, budizma ili bilo koje druge tradicionalne religije, pored hrišćanstva. Štaviše, istorija Turske nije baš najbolji primer koegzistencije religioznih veroispovesti unutar sekularne države. U ovoj zemlji je početkom 20. veka, više od milion Jermena ubijeno, deseljenici iz Grčke i Asirije su gotovo sasvim izbrisani i ostale su samo ruševine ove drevne hrišćanske civilizacije. Štaviše, i u naše vreme, kada je Turska obznanila svoju želju da dobije članstvo u Evropskoj uniji, okolnosti u kojima se nalazi religiozna većina – pre svega, žalosni ostaci nekada moćnih hrišćanskih crkava – ostavljaju mnogo neispunjenih želja. Zabrana nošenja crkvene odeće se i dalje proteže na klirike svih religija, a hrišćanske zajednice su stavljene pod veoma strogu kontrolu vlasti.[3] Ako Evropa, gradeći sekularnu super-državu, izabere da uvaži napomenu u vezi sa Turskom, hrišćane čekaju teška vremena.
Militantni sekularizam i hrišćanstvo
Zašto je vladajući stav liberalnih sekularista tako neprijateljski nastrojen prema hrišćanstvu? Zbog čega se, radi političke korektnosti, čija su pravila ponašanja izumeli i ustanovili kao nepogrešive „moralne kodekse graditelja nove Evrope“, uzdržavaju od kritike islama, a očigledno ohrabruju klevetanje hrišćanstva? Zašto redovno slušamo o okrutnosti inkvizicije u srednjovekovnoj Španiji i holokaustu nacističke Nemačke, a nikada o genocidu nad Jermenima ili nad bilo kojim hrišćanskim narodom u Turskoj? Koji je razlog takve pristrasnosti i jednostranosti u kazivanju istorije? Zašto hrišćanstvo uvek biva žrtveno jagnje kad god religija treba da bude odgovorna? Čemu namerno isključivanje hrišćanstva iz evropskog ustava, dok su „grčko-rimsko nasleđe“ i baština prosvetiteljstva odabrane u projektu izrade ustava kao osnovni elementi evropske civilizacije?
Mislim da se odgovori na ova pitanja mogu naći u osobenostima istorijskog razvoja Zapadne Evrope u drugom milenijumu posle Hrista. Za većinu zapadnoevropljana, naročito u zemljama u kojima dominiraju rimokatolici, hrišćanstvo se izjednačava sa Rimokatoličkom crkvom – crkvom čija se istorija sastoji od više mračnih poglavlja. Rimokatolicizam u srednjem veku je imao gotovo totalitaran karakter, polažući prava na monopol ne samo u sferi religioznog učenja, već i u drugim oblastima socijalnog života. Zapadna crkva je u ideološkom smislu kontrolisala umetnost i nauku, biskupi su se mešali u državne poslove, papstvo je vodilo vojne kampanje i uzimalo aktivno učešće u politici. Da bi osnažili svoja uverenja i politiku, Latinska crkva je progonila disidente i suzbijala religiozne manjine.
Odgovor na apsolutnu diktaturu rimokatolicizma usledio je u obliku snažne antipapske reakcije u zapadnom hrišćanstvu, što je iznedrilo napredovanje protestantizma. Kako tada, tako i sada, polemika sa rimokatolicizmom i napori koji su činjeni kako bi se nadvladao njegov uticaj, ostao je osnova protestantske teologije do današnjih dana. Drugi odgovor na rimokatoličku hegemoniju bio je brza dehristijanizacija (ili, bolje rečeno „derimokatolizacija“) sekularne evropske kulture.
Evropska filosofska misao se, takođe, postepeno distancirala od uticaja rimokatolicizma, sve dok se, u doba prosvetiteljstva, u potpunosti nije oslobodila tih uticaja, polažući tako temelje kasnijeg posthrišćanskog (ili postrimokatoličkog) humanizma. To je bilo propraćeno slabljenjem političke moći Rimokatoličke crkve. Odlučan udarac političkim ambicijama Rima zadali su Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi. Sve što je ostalo od nekadašnje svemoguće papske imperije, koja je vladala većim delom Zapadne Evrope, jeste slaba vatikanska država.
Iako je savremeno evropsko antihrišćanstvo, pre svega, ukorenjeno u antirimokatolicizmu, ono vodi borbu protiv svih hrišćanskih veroispovesti, protiv hrišćanstva kao takvog. Ovo se ne buni u tolikoj meri protiv postojanja hrišćanske Crkve, već protiv zahtevnog uticaja Crkve na socijalne procese, politiku, umetnost, nauku i kulturu. Militantni sekularizam može da omogući pojedincima unutar ujedinjene Evrope pravo da ispovedaju bilo koju religiju ili da ne pripadaju nijednoj od njih, ali ono ne prepoznaje „legitimnost religioznog pogleda na svet kao osnovu za delovanje koje je od socijalnog značaja“. Ovo je upravo izvor konflikta koji traje između sekularnog društva i onih hrišćanskih zajednica koje nastoje da „potvrde hrišćanske vrednosti u procesu donošenja odluka u vezi sa najvažnijim javnim pitanjima kako na nacionalnom tako i na internacionalnom nivou.“
Religiozne i „osnovne ljudske“ vrednosti
Šta podrazumevamo pod „hrišćanskim vrednostima“ i na koji način se one razlikuju od takozvanih „osnovnih ljudskih vrednosti“ koje oblikuju osnovu sekularnog humanizma? Pre svega, na početku izlaganja sam napomenuo da je hrišćanski sistem vrednosti teocentričan i hristocentričan. Hrišćanstvo potvrđuje da je njegova vrhovna i apsolutna vrednost, njegov osnovni kriterijum istine, jedan Bog koji se svetu otkrio u Isusu Hristu. Za hrišćane, Bog je taj koji se smatra izvorom pravnih i socijalnih normi, a Hristove zapovesti čine nepromenljiv moralni zakon.
Sekularni humanizam je antropocentričan, jer gleda na čoveka kao „meru svih stvari“, kao apsolutnu vrednost i aršin istine. Hrišćanstvo polazi od ideje da ljudska priroda, oštećena grehom, zahteva ispravljanje, iskupljenje i oboženje. Zbog toga Crkva „ne može da bude naklonjena svetskom poretku koji u centar svega stavlja čoveka zatamnjenog grehom“. Humanizam, međutim, negira samu ideju greha. Jer za njega, kao i za drevne grčke sofiste, ništa nije isključivo dobro ili loše, vrlinsko ili grešno: ono što je greh za jednu osobu, za drugu može biti vrlina, i obrnuto. Sloboda pojedinca se smatra univerzalnom vrednošću, i jedino što može da ograniči njegovu slobodu su pravne norme koje štite slobodu drugih pojedinaca.
Koristeći izraze „hrišćanin“ i „osnovne ljudske vrednosti“, svestan sam njihove diskutabilnosti i osetljivosti. Možemo li se razumno odnositi prema osnovnim ljudskim vrednostima, kada svaka civilizacija, kultura i narod poseduju standarde koji se uvek ne podudaraju sa stavovima drugih? Da li je moguće govoriti o hrišćanskim vrednostima u situaciji kada veliki broj savremenih protestantskih zajednica podrivaju same osnove hrišćanske dogmatike i moralnog učenja, modifikujući ih i dovodeći u istu ravan sa normama „političke korektnosti“? Iz tog razloga bi bilo mnogo prihvatljivije opisati trenutnu ambivalenciju kao antitezu „tradicionalnih“ i „liberalnih“ vrednosti. Generalizujući dalje, mogli bismo da govorimo o konfliktu između vere i bezverja, osnovnim razlikama između religioznog pogleda na svet i normi sekularnog humanizma.
Mnogi konkretni primeri ovog konflikta su izloženi u knjizi Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, dokumentu koji sistematski i na različitim nivoima afirmiše prednost tradicionalnih nad liberalnim vrednostima. Nekoliko narednih primera, što istorijskih, što iz savremenog života, mogli bi da ilustruju ovu razliku.
U sadašnjem sekularnom pravu, ubistvo, krađa lične i državne imovine, i remećenje javnog reda i mira se ubrajaju u najozbiljnija krivična dela – i shodno tome se za njih izriču najstrože kazne. Međutim, to isto pravo koje osuđuje one koji oduzmu ljudski život, takođe štiti život ubice, što je zasnovano na stanovištu o apsolutnom vrednošću ljudskog života.
U religioznoj tradiciji, čovekov zemaljski život se ne smatra nečim što ima apsolutnu vrednost. Najužasniji zločini nisu oni koji su izvršeni nad drugim čovekom, već protiv Boga i vere. Nije slučajno što su u drevna vremena, bogohuljenje i skrnavljenje svetih mesta i objekata povlačile najstrože kazne. Primera radi, i u grčko-rimskoj kao i u judejskoj tradiciji, krivi za skrnavljenje su po pravilu osuđivani na smrt. Istovremeno, nije nepoznato u mnogim kulturama da kriminalci i osuđenici potraže pribežište u svetilištu. Iako to sada zvuči gotovo apsurdno, imunitet kriminalcima koji bi pribegli žrtveniku Božijem bi bio zagarantovan istim pravom koje ih je osudilo na smrt. Štaviše, hapšenje nekoga unutar žrtvenika se smatralo ozbiljnim zločinom.
Za ovakvo izraženu protivrečnost nema drugog objašnjenja od činjenice da je pravna nauka davnih vremena bila zasnovana na ideji o prvenstvu religioznih nad „osnovnim ljudskim vrednostima“. U naše doba, osuditi nekoga na smrt zbog bogohuljenja ili svetogrđa smatralo bi se varvarskim i okrutnim – kazna nepomirljiva sa okrutnošću počinjenog zločina. Međutim, naši preci su imali drugačiji sistem vrednosti. Obesvećivanje religioznih simbola se smatralo nečuvenim u odnosu na ono što je najsvetije u duhovnom životu ljudi – njihove vere, bez koje se nacija nije mogla smatrati pravom nacijom. Zbog toga se čak ni oduzimanje ljudskog života, po srednjovekovnom pravu, nije smatralo delom iste jačine kao nasilje prema veri.
Još jedan primer se može navesti iz oblasti prostornog planiranja. U Vizantiji su se utvrđenja srednjovekovnog Zapada, po pravilu, gradila tako da crkva ostane poslednje uporište odbrane: opkoljeni su tu videli svoju poslednju šansu, i na tom mestu su preostali građani želeli da dočekaju svoj kraj. Sa polazišta savremene vojne nauke bilo bi potpuno suludo imati crkvu, građevinu koja je sasvim nepogodna za ratne uslove, na poslednjem nivou odbrane. Međutim, verovanja naših predaka su bila drugačija.
Najizvanrednija arhitektonska dela nekada su bila posvećena Bogu; ona su nastala kao plodovi žive i revnosne vere njihovih tvoraca. U periodu dok je religiozni pogled na svet bio dominantan, graditelji nisu podigli nijednu palatu koja bi mogla da nadmaši veličinu i raskoš tih građevina u kojima se poštovao Bog. Najveličanstvenija katedrala Vizantijskog carstva je bila crkva Svete Sofije, a u svakom ruskom gradu najslikovitija lokacija je bila rezervisana za najlepše zgrade – crkve. Naši preci su govorili: „najbolje za Boga, najbolje za nas“. Ovo duboko zapažanje sabira suštinu njihovog pogleda na svet.
Savremenom sekularnom svetu, opsednutom materijalnim blagostanjem i potrošačkim kultom, postaje sve teže da shvati religiozni motiv onih koji su odobrili gradnju veličanstvenih srednjovekovnih katedrala, koje do današnjih dana ostaju nešto najbolje od evropske arhitekture. Iako verske zajednice našeg doba nastavljaju da grade raskošne crkve, ovo, po pravilu, nije slučaj u Zapadnoj Evropi, koja je uhvaćena u kandže militantnog sekularizma, ali to jeste slučaj izvan njenih granica.
Pre deset godina u Obali Slonovače, zemlji u kojoj je problem gladi još uvek daleko od rešenja – sagrađena je rimokatolička katedrala veća od katedrale Sv. Petra u Vatikanu. Njeno projektovanje su pratile uzavrele debate, tokom kojih se raspravljalo o tome da nema smisla u ekonomskom pogledu graditi tako veliku crkvu u tako siromašnoj zemlji. Slični sporovi su se vodili tokom gradnje crkve Hrista Spasitelja u glavnom gradu Rusije, u zemlji u kojoj su mnogi dugogodišnji ekonomski problemi i dalje nerešeni, gde jedna četvrtina populacije čak i sada živi ispod granice siromaštva. Međutim, oni koji ulože svoj trud i novac u gradnju ovih hramova, ne postavljaju pitanje ekonomske korisnosti. Njihova glavna pokretačka sila bila je vera u Boga i želja da Bogu daruju ono najbolje što imaju.
Ljudi čije su religiozne vrednosti nepomerive, ne nalaze se samo u Obali Slonovače i Rusiji. Priličan broj ovakvih ljudi, naravno, postoji i u Zapadnoj Evropi. Prema sociološkim istraživanjima, od 60% do 95% populacije većine zapadnoevropskih zemalja se i dalje smatraju hrišćanima. Međutim, broj aktivnih hrišćana je u stalnom opadanju. Militantni sekularizam koristi sva moguća sredstva da hrišćanstvo prikaže kao zastarelo, kao „ostatak prošlosti“, kako bi se popločao put za „progresivnije“ filosofije. Aktivno delovanje u ovom smeru je upereno ka mladim ljudima; savremena kultura mladih, nadahnuta sekularnim idejama, postala je izuzetno neprijateljski nastrojena prema Crkvi i hrišćanstvu. Zbog toga sociolozi, ne bez razloga, predviđaju značajnu stopu opadanja broja evropskih hrišćana za jednu ili dve generacije (uz istovremen kontinuirani rast broja muslimana).
Pravoslavlje i izazovi militantnog sekularizma
Militantni sekularizam je, kao što sam ranije naveo, u svojim nastojanjima da umanji uticaj religije bio inspirisan, pre svega, antirimokatoličkim patosom. Rimokatolička crkva je danas glavni oponent sekularizmu i liberalizmu u Evropi. Međutim, na evropskom kontinentu živi takođe i značajan broj protestanata, kao i ne manje od 200 miliona pravoslavnih. Žalosno je to što je odgovor mnogih evropskih protestanata na problem sekularizma bio postepeno odvajanje od fundamentalnih teoloških normi hrišćanstva, razaranje doktrinarnih i moralnih principa i adaptacija sekularnom pogledu na svet. Kakav će biti odgovor Pravoslavne Crkve na ovaj izazov? Ko su naši glavni savetnici u borbi da vodimo život zasnovan na prvenstvu tradicionalnih nad „osnovnim ljudskim“ vrednostima?
Duboko sam ubeđen da je Rimokatolička crkva naš glavni saveznik u Evropi. Problemi koji su i danas prisutni u odnosima između rimokatolika i pravoslavnih u Ukrajini i Rusiji se svakako moraju rešiti, ali istovremeno treba i da se ograniče i predaju u nadležnost posebnih bilateralnih komisija. Što se tiče evropskog društva, pravoslavni i rimokatolici zajedno moraju da pronađu načine za svedočenje sekularizovanom svetu koji je odlutao daleko od Crkve. Odista, konflikt koji je u toku između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve se mora razmotriti u vrlo nezgodnom trenutku (da li je uopšte moguće postojanje konflikta u pravo vreme?), pošto je buknuo u momentu kada bi udruživanje svedoka dve tradicionalne crkve, ujedinjenih zajedničkom verom i brigom zbog napada militantnog sekularizma, bilo neophodno.
Predstavnici drugih tradicionalnih religija, kao što su islam i judaizam, u mnogim stvarima koje poštuju, takođe su naši saveznici, jer se njihova stanovišta po brojnim pitanjima (koja su preduzeli radi odbrane tradicionalnih vrednosti) podudaraju sa našim. Kada je Francuska uvela zabranu nošenja religioznih simbola („velikih i jako vidljivih religioznih obeležja“), naročito su bili potencirani hijab (muslimanski veo za žene), yarmulke (jevrejske kape) i veliki hrišćanski krstovi. Ovaj udarac, očito namenjen muslimanima, takođe je uticao na vernike druge dve monoteističke religije. Nije slučajno što su hrišćanski lideri Francuske, zajedno sa predstavnicima judaizma i islama, obrazovali jedinstveni front, kako bi protestovali protiv takve odluke. U svetlu ovih događaja, još je očiglednija važnost razvoja međureligijskog dijaloga.
Donedavno je uticaj pravoslavnog hrišćanstva na evropske procese bio prilično ograničen. U zemljama u kojima dominiraju rimokatolička i protestantska populacija, pravoslavlje ostaje malo poznato opštoj javnosti, ne igrajući neku zapaženu ulogu u društvu, bilo na nacionalnom, bilo na evropskom nivou. Ima izgleda da će se ovakva situacija izmeniti ulaskom pravoslavnih zemalja (Kipar, Bugarska, Rumunija) u Evropsku uniju. Zajedno sa Grčkom (koja je članica Evropske unije od 1981. godine), i baltičkim državama, kao i drugim državama sa znatnom pravoslavnom manjinom, ove države članice bi mogle da formiraju „pravoslavni lobi“ od značajnog uticaja, koji bi vodio punopravni dijalog sa evropskim političkim strukturama. Od vitalne važnosti je da ne samo političari, već i predstavnici pravoslavnih Crkava ovih zemalja, učestvuju aktivno i odgovorno u ovom dijalogu.
Takav dijalog je izuzetno značajan sada kada pravoslavno hrišćanstvo, zajedno sa rimokatolicizmom, često dolazi pod udar, usled nametanja sekularnih normi. Početkom 2003. godine Evropski parlament je glasao u korist ukidanja zabrane ženama da posećuju Svetu Goru – Atos, navodeći da ova zabrana narušava „univerzalno prihvatanje principa jednakosti polova“, kao i zakone koji se tiču slobode svih građana Evropske unije da putuju kroz njenu teritoriju. Ova rezolucija odražava silovit napad evropskih političara na specijalni status Atosa, pravoslavne monaške republike, u okviru koje pomenuta zabrana postoji već 1000 godina. Evropski delegati nisu vodili računa o tome da bi ukidanje ove drevne tradicije neizbežno vodilo ka uništenju vekovima starog atonskog načina monaškog života, već su bili usredsređeni samo na saglasnost ili nesaglasnost verskih zajednica sa normama koje su oni stvorili, koje smatraju „opšteprihvaćenim“.
Pravoslavna Crkva insistira na neutralnosti sekularnih političara i autoriteta po pitanju religije i pogleda na svet, i na nedopustivosti da se vlada meša u crkvena pitanja. Pozivajući sekularne autoritete da poštuju unutrašnje propise Crkve, ona je istovremeno spremna da sarađuje sa sekularnim autoritetima po pitanjima koja služe na dobrobit same Crkve, pojedinca i društva. Crkva poštuje princip sekularne države, ali odbija da tumači ove principe iz perspektive koja podrazumeva da „religiju treba radikalno proterati iz svih sfera ljudskih života, da verska udruženja treba isključiti iz procesa donošenja odluka o pitanjima koja su od društvenog značaja“.
Nažalost, postoje evropski političari koji nastoje da unište tradicionalni, crkveni način života, jer upravo u tom svetlu sagledavaju funkcionisanje sekularne države – namera im je da rastave Crkvu od socijalnog poprišta. Protiv ovakvog stava, Pravoslavne Crkve moraju da se bore, udružujući svoje napore sa svima koji su danas spremni da brane tradicionalne u odnosu na liberalne stavove, religiozne u odnosu na „osnovne ljudske“ vrednosti, ujedinjujući se sa onima koji su voljni da brane pravo religija da se ispoljavaju u društvu.
U svom članku pretežno sam se fokusirao na procese koji se uglavnom odvijaju u savremenoj Evropi. Međutim, neće me iznenaditi ukoliko je ono što je rečeno jednako važno i za Australiju, Ameriku i druge teritorije, gde sekularni Weltanschauung nastoji da se prikaže kao jedini legitimni sistem vrednosti. Može da se desi da celokupna zapadna civilizacija, a ne samo Evropa, postane radikalno antihrišćanska i antireligijska. U tom slučaju javlja se potreba ne samo za panevropskim, već i univerzalnim, zajedničkim frontom, formiranim od strane tradicionalnih religioznih konfesija, radi suzbijanja agresivnog militantnog sekularizma.
Izvor: “Christianity and the Challenge of Militant Secularism”, Europaica, № 52, Brussels 2004.
Prevod: Jovana Pantelić
[1] Nikolaй A. Berdяev, Istoki i smыsl russkogo kommunizma, Pariž 1955, str. 120.
[2] Ibid, 131.
[3] Pre nekoliko godina sam imao priliku da služim Božansku Liturgiju u razorenoj jermenskoj crkvi u Turskoj. Bilo je neophodno da vlasti izdaju posebnu dozvolu kako bi se obavilo bogosluženje, i dva specijalna vladina agenta su poslata u crkvu. Jedan od njih je stajao pored mene tokom cele službe i snimao svaki moj pokret, dok me je drugi fotografisao. Takvo je trenutno stanje „slobode religije“ alla turca.
