Од Беседе на гори па кроз апостолско доба, први хришћани проповедали су против богатства.
У еволутивној биологији, један од тих мистериозних прагова за које тренутно имамо само најнејаснији концептуални увид јесте тренутак у разгранавању било које фитогенетске серије у којем се догађа неопозив таксономски раскид, и појава потпуно нове врсте. Трагови догађаја остају забележени у палеонтолошком запису и секвенцама генома, наравно, али само на фрагментаран начин. Тек на крају процеса можемо са неком сигурношћу рећи да крава свакако није кит, и да ниједно од њих (што им служи на част) није корпоративни адвокат. Али, наравно, очекујемо да природа буде хировита, и посебно од Дарвиновог доба научили смо да није изненађујуће да су коњи и пужеви настали из претеча које чак ни благо нису предсказали шта ће коњи и пужеви на крају постати.
Наша очекивања о људској историји, међутим, склонија су нешто више „есенцијалистичком“ приступу, пре свега, зато што наше институције и поредци моћи константно прекрајају прошлост како би успоставили своје сопствене педигрее. Већина нас може да живи и нађе уточиште у културним, социјалним, политичким и верским структурама управо зато јер верујемо у њихову јединственост, стабилност и постојаност током времена. А чак и они од нас који су све само не хегелијанци вероватно ће сматрати да постоји нека врста рационалне доследности у историјском раскривању људских могућности, и да можемо објаснити како је ренесанса настала из касног средњег века са сличном прецизношћу с којом можемо објаснити ток реке који досеже море. Резултат таквог размишљања, међутим, може бити прилично фантазмагоричан, попут развијања претпоставке да китови, краве и корпоративни адвокати чине једну врсту.
Све ово је само веома заобилазан начин да се каже да не постоји, и никада није постојао, један препознатљив ентитет који бисмо могли назвати „хришћанство“, осим са веома уопштеним значењем. Од самог почетка, „Пут“(како су га првобитно називали његови следбеници) био је попут врсте плурипотентног генетског кода који је чекао да буде развијен епигенетичким силама; и кроз векове, његови изрази непрекидно су се развијали и дивергирали у бројне неантиципиране и на крају неспојиве врсте. То не значи, узгред речено, да је оригинални „генетски“ импулс био случајан; на пример, верујем да су први следбеници Исуса из Назарета заиста имали стварна искуства с њим као поново живим након његовог распећа, те се зато њихов покрет није распао након његове смрти (мада ово није место за расправу о томе). Само желим рећи да постоје многи религијски феномени – попут велике струје америчког белог евангелизма – на које примењујемо реч „хришћанство“отприлике исто онако како бисмо могли применити реч „диносаурус“ на врапца (видите, било је пар неких развитака од тих дана).
Већина савремених (посебно америчких) хришћана у доброј су мери навикли, рецимо, да сматрају хришћанство поприлично разумљивом вером када је реч о животним практикалијама. Када је у питању богатство, сматрају да, иако Нови Завет проповеда дарежљивост према сиромашнима, иначе допушта богатима да уживају у плодовима свог рада или поштене среће с чистом савешћу. Здрав разум им говори да Нови Завет не осуђује богатство само по себи, већ само духовно нездраву опседнутост њиме – идолатрију богатства, његову злоупотребу, неморално стицање; а богатство само по себи, сигурно, није ни добро ни лоше. Међутим, заправо, једна ствар која изненађујуће недостаје у Новом Завету јесте здрав разум, и здраворазумско схватање ране цркве је увек погрешно. У ствари, Нови Завет, врло упозоравајуће, осуђује лично богатство не само као моралну опасност, већ као интринзично (унутрашње) зло. Заправо, текстови су толико недвосмислени у вези с тим да је потребно готово херојско супротстављање очигледном како не бисмо схватили њихово значење. Признајемо, многи преводи кроз векове су имали ублажавајући ефекат на неке од строжијих изјава у Новом Завету. Али то је стара прича.
На пример, узмимо реч коришћену у хришћанском Светом Писму за једну од главних врлина новог покрета: κοινωνία. Стандардни преводи овог термина обично су нешто попут „дружба“ или чак „заједница“, али прецизнији превод би могао бити „комунизам“. Барем, у самим текстовима, прилично је јасно какве су праксе биле обухваћене у неговању κοινωνία: први обраћеници апостолског доба у Јерусалиму, на пример, као цену постајања хришћанима, продали су своју имовину и поседе и расподелили приходе онима којима је то било потребно, а затим се хранили делећи своје ресурсе у заједничким оброцима (Дап 2:43–46). И то је, изгледа, био образац веће заједнице Пута како се она ширила на источне делове царства. Тешко је могло бити другачије, заиста, све док је постојао било какав живи траг о учењима Исуса (барем, како су забележена у традицијама „logia“ јеванђеља).
Наравно, Исус није осудио само нездраву опседнутост богатством, већ и стицање и чување богатства као таквог. Најочигледнији пример тога, који се налази у сва три синоптичка јеванђеља, била би прича о богатом младићу који није могао да се одвоји од свог богатства ради Царства, и о Исусовом запрепашћујућем коментару о камилама које лакше пролазе кроз иглене уши него богати кроз врата Царства. Међутим, свуда у јеванђељима можете потражити и пронаћи потврду поруке. Исус јасно мисли оно што каже цитирајући пророка Исаију: Он је помазан Божијим Духом да проповеда добре вести сиромашнима (Лк 4:18). Вести, пак, које доноси богатима прилично су мрачне: „Али тешко вама који сте богати, јер сте примили своју утеху. Тешко вама који сте сада сити, јер ћете огладнети. Тешко онима који се сада смеју, јер ће туговати и јадиковати“ (Лк 6:24–25).
Он не само да захтева од својих следбеника да забадава дају свима који од њих затраже (Мт 5:42), и да то чине са таквом великодушношћу да једна рука не зна за дарежљивост друге (Мт 6:3); већ експлицитно забрањује гомилање земаљског богатства – и то не само превише опсесивно сакупљање – а дозвољава једино сабирање небеских блага (Мт 6:19–20). Он свима који би хтели да га следе наређује (као што каже младом богатом кнезу) да продају сву своју имовину и да приход дају као милостињу, стичући тиме исто небеско благо (Лк 12:33), и експлицитно наводи да „ниједан од вас који се не одрекне све своје имовине не може бити мој ученик“ (Лк 14:33). Заиста је невероватно колико су ретко хришћани кроз векове пропустили да примете како су ови савети изречени, прилично одлучно, као заповести. Текстови, свакако, нису ни на који начин нејасни по том питању. На крају крајева, како Марија каже, део спаситељског обећања јеванђеља је да Господ „насити гладне добрима и богате отпусти празне“ (Лк 1:53).
Ова иста морална неумољивост по питању социјалне правде, штавише, позитивно прожима странице Новог Завета у целини. То се види, на пример, у честим осудама πλεονέξια (често преведено као „похлепа“, али заправо значи сваку аквизитивну жељу), и αἰσχροκερδής (често преведено као „похлепа за темељним добитком“, али заправо значи „утемељеност тражења добитка“ за себе). Можда је Јаков најјасније изнео ствар:
„Ходите сад богаташи, плачите и ридајте због невоља које долазе на вас: богатство ваше иструну, а одело ваше поједоше мољци; злато ваше и сребро зарђа, и рђа њихова биће сведочанство против вас, и изешће тела ваша, као огањ. Нагомиласте благо у последње дане. Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота. Наслађивасте се на земљи, и живесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања. Осудисте, убисте праведника, и он вам се не успротиви.“ (5:1-6)
И овај одломак је само врхунац моралног крешенда који се разраста кроз посланицу, почевши од Јаковљевог уверавања својих читалаца да је Бог „изабрао сиромахе овога света да буду богати вером, и наследници Царства које обећа онима који Њега љубе“, док су богаташи, као читава класа, тлачитељи и прогонитељи и хулитељи светог имена Христа (2:5-7).
Наравно, било је много лакше – бити ноншалантан према приватном власништву – за прве генерације хришћана. Они су имали тенденцију да себе виде као привремене станаре у свету који рапидно нестаје, избеглице које лагано пролазе кроз историју која није њихова. Везе са широм друштвеном заједницом биле су им слабе, у најбољем случају лабаве, и више него прожете наговештајима апокалиптичне ироније. Али како су се почетна одушевљења и очекивања јеванђеља изгубила, а устаљени обрасци живота у овом депресивно издржљивом свету поново испливали, карактеристичне праксе најранијих хришћана уступиле су место уобичајеним праксама успостављеног поретка.
Чак и тада, промена није била баш нагла. Пред крај првог века, приручник хришћанског живота познат као Дидахи инструисао је вернике да заједно деле све ствари и да ништа не сматрају приватном својином. Први хришћани из сиријског града Едесе су се одмах након обраћења експресно ослободили своје имовине. Дубоко у другом веку, било је могуће да пагански сатиричар Лукијан из Самосате (око 125–око 181. н.е.) извести како хришћани гледају на власништво са презиром и да сви сву имовину поседују заједнички. Хришћански апологета Јустин Мученик (око 100–165. н.е.) је прогласио да бити хришћанин значи више не тежити богатству, већ направити заједнички фонд свих поседа ради редистрибуције потребнима. Чак и Климент Александријски (око 150–215. н.е.), који је био први значајан теолог који је нову растућу класу имућних хришћана уверио да би могли да задрже нешто од своје имовине док негују сиромаштво духа, то је учинио само невољно из нужде. Он је и даље називао приватну својину плодом злобе и инсистирао је да би идеално сви производи требали бити доступни за заједничку употребу. Тертулијан (око 155–око 240. н.е.) је приметио да су хришћани лако успоставили потпуну заједницу добара јер су већ делили заједничку душу и ум.
Чак и у касном четвртом веку, Василије Велики (330–379 н.е.) је могао отворено рећи да не постоји право на приватно власништво, да нико не би требало да има више него што је неопходно, а да богати присвајају оно што припада свима подједнако, и онда тврде како је њихово само зато што су до тога први дошли. За њега, приватна својина је била крађа — хлеб украден од гладних, одећа украдена од голих, новац украден од сиромашних. Било ко, рекао је, ко поседује више од свог ближњег није успео у дужности према сиромашнима и у хришћанској љубави. Његов брат, Григорије Ниски (335–395. н.е.), сложио се с тим. Амброзије Милански (340–297 н.е.) чак није пристао ни да призна да богати човек може давати поклоне сиромашнима; највише што може је да им врати оно што им већ припада. И слична непопустљива осећања су изражена и од стране Августина (354–430. н-е.) и Кирила Александријског (376–444. н.е.).
И онда, ту је Јован Златоусти (око 349–407. н. е.), чија поједина излагања о богатству и сиромаштву чине да Михаил Бакуњин и Карл Маркс звуче као стидљиви конзервативци. Према њему, главни узрок сиромаштва је одливање добара у приватно власништво, што доводи до расипништва и шкртости. Богати су лопови, чак и ако њихова имовина, кроз пословање или наслеђе, има легално порекло, јер све припада свима као део заједничке људске баштине. Они који мисле да поштено раде стичући новац, обављајући послове и чувајући своју имовину у ствари су само корумпирани лењивци, одступници од правог дела милосрђа. Све што поседујемо заправо припада свима, и ниједан хришћанин не би требало да изговори речи „твоје“ и „моје“. И много тога сличног рекао је у својим проповедима док је био архиепископ Цариграда (што му није донело пуно пријатеља међу богатима и моћнима).
Међутим, то да се такав језик и даље могао чути у срцу царског хришћанства, указује да је до тог времена већ изгубио велики део своје снаге. Могао је бити толерисан до одређене мере, али само као освежавајућа хипербола својствена одређеној верској граматици – дакле, израз уместо императива. Хришћанство је престајало бити апокалиптично објављивање нечег невиђеног и постајало је само успостављени систем побожности сопствене културе, пружајући све оне утехе и уверавања каква се захтевају од верских институција. Оригинална провокација ране Цркве биће присутна у изолованим монашким заједницама и повремено ће експлодирати у пролазним „чистим“ покретима – духовних фрањеваца, руских нестјажатеља, католичког радничког покрета – али, уопштено, хришћанско држање постало је претежно само религија, подршка за живот у овом свету уместо радикално другачијег модела начина живота.
Имајмо на уму да не би требало да преувеличавамо „апокалиптични“ елемент у учењима ране апостолске Цркве до те мере да заборавимо колико је оно представљало истински практичну друштвену визију, као и веома овосветску осуду политичког, правног, верског и економског режима који је напустио „правду, милосрђе и верност“ Закона. Чини се да првим генерацијама верних никада није пало на памет да се та учења не могу превести у нови поредак грађанског и духовног удруживања. Заиста, у чему би онда била поента? Исусова служба у Галилеји и Јудеји појавила се у време када су пљачка и отимачина имовине сеоске сиротиње постале врста институционално дифузног, али изузетно ефикасног корпоративног подухвата. Није потребно посебно суптилно разумевање механизама друштвене и политичке моћи да бисте препознали да, у готово сваком материјално „развијеном“ друштву, разлика између сиромашних и богатих једноставно представља разлику између дужника и поверилаца, и да су системи кредитирања углавном осмишљени да сачувају и искористе ту разлику.
Логика овог није тешка. Једном када се принцип камате – посебно камате на камату – препозна као легитимно средство за подстицање позајмљивања, заиста је потребно веома мало сналажљивости да се створи систем у којем је сиромаштво једног човека извор богатства другог, и у којем је повериоцима веома у интересу да сиромашни остану сиромашни. Увек ће, наиме, осиромашени често бити у очајној потреби за ликвидним капиталом; и једнако непроменљиво, неће имати ништа довољно вредно да се претвори у готовину или да се користи као осигурање за задовољавајуће значајну позајмицу. Стога, неће имати другог избора осим да пристану на било какве стопе и правила камате које повериоци сматрају прикладним да наметну. Посебно грабљиви повериоци, надаље – као што ће било који прости преглед пракси компанија које издају кредитне картице данас открити – могу организовати услове кредитирања тако да се почетни дуг брзо увећа изван сваке разумне пропорције, чинећи дужника трајно неспособним да испуни финансијски терет под којим ради, и тако једва способним да учини тек мало више од редовних плаћања на камату главнице (која, сувишно је рећи, брже расте него што дужник може да је измири). Ускоро, сама главница бива ефективно повучена из видљивог света у царство скоро светог у његовој недостижној узвишености, постаје тајна запечаћена унутар недоступног светилишта, у служби неумољивог бога.
Заиста, формула је непогрешива. Неколико драконских казни уписаних у кредитне уговоре, неколико легалних али нереално великих промена у каматним стопама, цинична слобода у погледу висине кредита особама које су у превеликој нужди да би израчунале неизбежне деструктивне последице прихватања прекомерних кредита, и одједном, сиромаштво несрећника постаје пребогати извор прихода за богате. Посебно профитабилне за такве повериоце су катастрофалне медицинске хитне ситуације које тако често сиромашне претварају у малтене робље, а које амерички систем посебно – с дарвинистичком опрезношћу готово узвишеном у својој строгој, варварској равнодушности према апелима сажаљења или моралности – одбија да ублажи. Али заиста, правни апарати готово свих развијених земаља су више него довољно спремни да дозволе кредитним тржиштима да убиру најпуније могуће приносе са својих обилно засејаних поља. Ниједно подручје економске активности није толико неформално и неефикасно регулисано у већини земаља. У капиталистичким друштвима, сиромашни такође – баш као и све остало – могу постати роба; они су природни ресурс који од похлепних може бити неуморно искоришћаван без да се икада исцрпи. Јер сиромаси су свагда с вама.
Препознавање фундаменталне непристојности коришћења камате да би се поробили потребити се у људској историји јавља бар једнако рано као и Закон Мојсијев. Због тога су постојале неумољиве забране свих пракси лихварства унутар заједнице деце Израелове (Изл 22:25; Лев 25:36–37; ПонЗак 23:19–20), и због тога је постојала древна јеврејска осуда камате (Пс 15:5; Јез 18:17). Такође, због брижности коју је Закон показивао да се осигура да ни Израелци ни њихови суседи не буду сведени на стање апсолутног сиромаштва (Изл 12:49; 22:21–22; Лев 19:9–10; 23:22; 25:35–38; ПонЗак 15:1–11). Осим тога, Закон не само што је забрањивао камату на позајмице, већ је наложио да свака седма година буде Опростна, шмита, година мировања, током које би дугови међу Израелцима били отписани; а затим је још даље отишао у наметању Шабата шабат-година, Године јубилеја, у којој би сви дугови били отписани и сви робови добили слободу, тако да би сви могли почети изнова, као да имају чист досије. На тај начин, разлика између поверилаца и дужника могла би (барем на неко време) бити избрисана, а врста праведне равнотеже обновљена. У исто време, сувишно је рећи, непрекидна осуда оних који експлоатишу сиромашне или игноришу њихову ситуацију је блистави мотив који се провлачи кроз прокламације пророка Израела (Ис 3:13–15; 5:8; 10:1–2; Јер 5:27–28: Ам 4:1 итд). Стога не би требало да буде изненађење што се врло много Христових учења тиче дужника и поверилаца, и правне принуде првих од стране других, и потребе за ослобађањем од дугова; али на неки начин нас ипак изненађује – када то приметимо. Готово по правилу, међутим, ретко примећујемо, делом зато што не препознајемо друштвене и правне праксе на које су се често односиле Христове параболе и моралне опомене, а делом зато што су наше традиције тако успешно „спиритуализовале“ текстове – како кроз превод тако и кроз навике тумачења – да су нам економске и политичке провокације које они садрже једва разумљиве.
Ипак, није потребно бити стручњак за Јудеју и Галилеју у касној антици да би се приметило колико често Исус говори о суђењима, о чиновницима који вуку несолвентне у затвор, о људима везаним или утамниченим због неподмирених дугова, о немилосрдним повериоцима, о судским процесима покренутим пред судијама да би се обезбедио капут или огртач, о несрећницима који су легално опљачкани од стране срећника. У ствари, главна функција судова у свету у којем је Христос живео и проповедао била је да решавају захтеве које су повериоци подносили против дужника (скоро увек у корист ових првих). А био је то свет изузетних задужености. Галилејско сељаштво којем је Христос прво донео своју радосну вест патило се годинама под порезима које је наплаћивао цар Ирод Велики; многи чији су порези каснили били су деградирани из власника у закупце путем експропријација ионако оскудних имања, или зато што су били приморани да обезбеде зајмове које нису могли вратити својом земљом и имовином. Порески сакупљачи, повериоци и судови дуго су се удруживали како би сељаке и обесправљене из градова и насеља претворили у дужничке робове. А понекад, наравно, једини начин да се ти дугови реше био је продајом породица дужника у ропство. Штавише, ограничење које је сабатски циклус наметнуо предаторним праксама давања зајмова било је ефикасно поништено правном конвенцијом „прозбула“, по којој је поверилац могао ставити неизмирене менице у залог код судова, заједно са овлашћењем судовима да наплаћују дуг (и задржавају накнаде), чиме је омогућено да поверилац избегне захтеве Закона. То је била пракса која је осигурала да ће кредит и даље бити доступан; али је била и пракса која је омогућила врсту непрекидне експлоатације сиромашних путем сталног задуживања, што је Мојсијев кодекс са таквом истанчаном саосећајношћу настојао да спречи.
У Посланици Јаковљевој види се нека врста ресентимана које су сиромашни почели да осећају према онима који су их излагали сталном страху да у сваком тренутку могу бити опљачкани од стране подмићене машинерије „правде“: „Нису ли богаташи ти који вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове? Не хуле ли они на добро име којим сте названи?“ (Јк 2:6–7). А Христове речи нас остављају без дилеме у погледу његовог огорчења према немилосрдним повериоцима: у параболи о немилосрдном слуги (Матеј 18:21–35); у његовим жестоким осудама лицемера међу писмознанцима и фарисејима који, док су се приказивали као побожни, издају милосрђе Закона тако што „гутају“ домове удовица чији су мужеви умрли несолвентни (Мт 23:14; Мк 12:40); у параболи о неправедном управитељу, где су преувеличани дугови лажно приказани против сиромашних названи „Мамон неправде“, а неодговорни управитељ који дозвољава дужницима да те оптужбе сведу на њихове правичне износе хваљен је због своје мудрости, иако поступа из себичних интереса (Лк 16:1–13). Заправо, Христова учења о овим питањима једва да би могла бити бескомпромиснија у свом непријатељству према лукавству које је довело до стварања прозбула, или анархичнија у необазирању на економске последице игнорисања таквих брига. Он својим слушаоцима каже не само да слободно дају свима који би могли затражити – или чак отети – било шта од њих (Лк 6:30), већ и да позајмљују онима који су у потреби без икакве жеље за враћањем (Лк 6:3–34). За оне који траже Царство Божије, свака година је сабатска година, свака година је Јубилеј. С друге стране, савет Христа дужницима његовог времена био је изузетно прагматичан: покушајте да решите спорове ван суда, чак и ако то морате учинити на путу до судског процеса, на путу или на улици, пре него што вас судија упути судским службеницима ради затварања (Мт 5:25–26; Лука 12:58). Тужиоца не одбијте у његовој тужби; заправо, дајте му више него што тражи (Мт 5:40).
Опет, како сам већ рекао, ретко примећујемо колико је тема задужености упорно присутна у Христовим учењима. И поново, као што сам већ рекао, криве су пре свега конвенције превода и мисаоне навике. У стварном тексту Беседе на Гори, на пример, барем у оригиналном грчком, појављује се злокобна архетипска фигура, једноставно идентификована као „зли човек“ (ὁ πονηρός). Готово сигурно се мисли на егземпларни приказ оног похлепног, непоштеног и грабљивог човека који редовно злоставља, вара, обмањује и пљачка сиромашне. Он заводи људе лажним обећањима упакованим у маглу апсурдно екстравагантних заклетви (Мт 5:37), то је онај за кога Христос забрањује својим следбеницима да му се „противе силом“ (Мт 5:39), и онај од кога би требало тражити избављење сваки пут када станемо пред Бога у молитви (Мт 5:13).
А ипак, у већини превода – и, уопште, у хришћанској свести – готово је невидљив. Прво, обично се погрешно тумачи као ђаво (прилично нелогично), док је у последња два случаја потпуно замењен апстракцијом „зло“, која нема никакву стварну везу са оригиналним грчким језиком. Штета. И заиста, све то је помало апсурдно. Мало је чуднијих развоја, које је произвела хришћанска традиција од, на пример, трансформације молитвених фраза Молитве Господње у хришћанској мисли – и у хришћанским преводима светих списа – у низ молитви за опрост грехова, заштиту од духовног искушења и имуност на претњу „зла“. Оне то нису. Оне су, сасвим експлицитно, захтеви за – овим редом – адекватном исхраном, ослобађањем од дуговања, избегавањем судских тужби и спасењем од разбојништва моћних, али непринципијелних људи. Молитва у целини је молитва намењена сиромашнима – и искључиво за сиромашне. Да бисте то видели, потребно је само да погледате непристрасним очима текст како се појављује у Јеванђељу:
Πάτερ ἡμῶν ὁ ἐν τοῖς οὐρανοῖς·
ἁγιασθήτω τὸ ὄνομά σου·
ἐλθέτω ἡ βασιλεία σου·
γενηθήτω τὸ θέλημά σου, ὡς ἐν οὐρανῷ καὶ ἐπὶ γῆς·
τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον·
καὶ ἄφες ἡμῖν τὰ ὀφειλήματα ἡμῶν, ὡς καὶ ἡμεῖς ἀφήκαμεν τοῖς ὀφειλέταις ἡμῶν·
καὶ μὴ εἰσενέγκῃς ἡμᾶς εἰς πειρασμόν, ἀλλὰ ῥῦσαι ἡμᾶς ἀπὸ τοῦ πονηροῦ.
Већина хришћана који изговарају Молитву Господњу на енглеском – или оно што сматрају Молитвом Господњом – може бити оправдана због тога што не схватају о чему се у овим редовима ради. Стандардни превод, на крају крајева, прилично успешно раствара тврду, свакодневну, практичну суштину тих молби у нејасне, етеричне, безболне пијетизме. И, признајем, познати превод прве половине молитве је довољно добар; Христос је заиста поучавао своје слушаоце да се обраћају Богу као своме Оцу „на небесима“, да светкују његово име, да се моле за долазак Царства и да желе да се Божија воља оствари овде доле као тамо горе. Али другу половину редукује на нешто још мање од сенке оригинала. „Свакодневни хлеб“, признајем, готово је довољно прецизно, иако би сентенца боље била преведена као „хлеб адекватан за дневне потребе“; ипак сумњам да већина од нас заиста осећа тон очаја у тој фрази τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον – веома стварну свакодневну патњу неизвесности, у вези с тим да ли ће се данас имати довољно хране да се преживи.
Наредне редове, стандардни превод, међутим, не представља нимало тачно. Једноставно речено, ὀφειλήματα нису „преступи“, већ „дугови“; нити су то „дугови“ у метафоричком смислу – нису грешке које захтевају некакво покајање или покору са наше стране – већ су, заправо, дословно сламајуће бреме финансијских обавеза под којима сиромашни раде, трпе и умиру, на корист најнемилосрднијих поверилаца. И императив ἄφες је молба не за опроштај у моралном смислу, већ за отпуштање тих обавеза. Што се тиче речи πειρασμός, свакако је не би требало тумачити као „искушење“ (као да се може применити на флертујуће очи, жељу за чоколадом или склоност ка проневери); она исправно значи „испитивање“, и овде се готово сигурно односи на дословно испитивање пред судом због тужбе коју је поднео поверилац. И завршни захтев последње прозбе када се позива на „злог човека“ – не „зло“ у апстрактном смислу, нити чак „злога“ у смислу ђавола – готово сигурно се односи на повериоца посебно немилосрдне и непринципијелне врсте. Можда би, дакле, верније превођење тих молби било нешто слично овом: „Дај нам наш хлеб данас, у количини довољној за цео дан. И ослободи нас наших дугова, до те мере колико ми ослобађамо оне који су задужени према нама. И не изведи нас на судове ради суђења, већ нас избави од злог човека [који би нас тужио].“
Очигледно је лако разумети како је током векова Оче наш могао постати нешто друго (од изворног) у хришћанској машти – нешто мање специфично, мање конкретно, обухватније, невезано за било какве одређене економске услове или било коју одређену друштвену позицију. Тешко да би Оче наш могао служити као модел хришћанске молитве за све крштене ако би његове друштвене провокације остале превише транспарентне, или ако би остао превише очигледан као оличење Христове „преференцијалне опције“ за сиромашне и обесправљене. На крају крајева, и савести богатих захтевају заштиту. Како би другачије банкар који је управо одузео породични дом могао изговорити Оче наш у цркви, а да се не осећа нелагодно? Ипак, изворно, Оче наш је био а то и остаје, молитва за сиромашне – тј. молитва којом само сиромашни треба да се моле. Кроз векове, богати хришћани су се, такође, молили њоме, наравно, или су се барем молили њеном грубом симулакрумом. И нека их Бог благослови за њихову верност. Али никада Оче наш није био намењен њима. Напротив – мора се бити искрен – сасвим супротно.
Извор: David Bentley Hart, Christianity Was Always for the Poor, Jacobin, 03.31.2024.
Превод: Александар Суботић
