Hrišćanska vera i ono što je zaista bitno

Napredak i rast religija je primetan u čitavom svetu, pa njihovi sledbenici, u duhu demokratije, zahtevaju da budu prisutni i aktivni u javnoj sferi. Ova živahnost i politička asertivnost religija predstavlja i nerešen problem i propuštenu priliku, kako za same religije tako i za čitav svet. Problem je zbog toga što ljudi koriste religiju da bi opravdali zločine, nasilje i rat, a propuštena prilika je zbog toga što religije u svojoj srži sadrže viziju boljeg života i načina na koji čovek može taj bolji život da postigne.

Sada ću se usredsrediti na priliku i ograničiću se na doprinos koji jedna religija – hrišćanska vera – može dati privatnom i javnom životu. Ispitaću neke osnovne teme koje se tiču hrišćanske vizije i hrišćanskog suočavanja sa konkretnim problemima. Govoriću i o onome što ja i moji saradnici radimo u Jejlovom centru za veru i kulturu. Najpre ću se osvrnuti na današnje zaboravljanje onoga što je zaista bitno, a to je vizija o autentičnom ljudskom postojanju, pod čim podrazumevam življenje dobrog i ispravnog života. Nakon toga ću istražiti tri niza odnosa koji su od suštinske važnosti za hrišćansko dobro življenje, kako lično tako i nacionalno, a to su: odnos između pojedinačnog i univerzalnog, ovosvetskkog i transcendentnog, napora i radovanja. Na početku mi, pak, dopustite da iznesem tri pretpostavke kojima ću se rukovoditi.

Pretpostavke

Prvo, dve često pominjanje opcije učešća religije u javnom životu – sekularističko isključenje religije iz javnosti i religijska dominacija javnom sferom – politički su neizvodljive i moralno neprihvatljive. Ove krajnosti se međusobno uzrokuju, a obe su represivne: prva za religiozne ljude, a druga za one koji nisu sledbenici dominantne religije.

Drugo, hrišćanska vera – kao i ostale religije – ima dobre razloge da se zalaže za političke aranžmane koji onemogućavaju kako sekularističko isključenje religije tako i nametanje dominantne religije inovernima. Hrišćani su, zapravo, izmislili politički pluralizam. Oni su ukazali na dva ključna moralna principa u osnovi političkog pluralizma: sloboda verovanja i neverovanja i jednaka moralna vrednost svih. Hrišćanski argumenti stoje iza oba operativna modela političkog pluralizma, kako iza jasnog razlikovanja religije i politike, tako i iza državne nepristrasnosti na planu religije.

Moja treća pretpostavka je možda najkontroverznija: alternativne religijske verzije dobrog života – koje se međusobno nadmeću za intelektualnu plauzibilnost i društveni uticaj – neophodne su u savremenom svetu; one nisu kao primitivni vikinški brodovi kojima su ljudi prelazili okean života pre izumljenja modernih aviona. I one su, kao i sekularističke vizije, žive opcije u savremenom dobu. Razlog je jednostavan: nauke su nesposobne da artikulišu viziju dobrog života. Naučno istraživanje, koje je zaista fantastično oruđe, pokreću svrhe i vrednosti, ali ono samo ne može da odredi svrhu i da definiše vrednosti. Naučno istraživanje nam, npr. može mnogo reći o onome šta ljudi obično žele i kako da efikasnije ispunjavaju svoje ciljeve, ali nam ne može reći ništa o tome šta ljudi treba da žele i kakav život zaista treba želeti.

Život i resursi

Danas mnogi smatraju da ljudske svrhe i vrednosti, kao i sama vizija dobrog života, nisu stvar istine ili neistine već lične naklonosti i ličnih snova. Slobodno možemo da sledimo svoje snove, kako mnogi misle, ali samo ako pri tom ne škodimo drugima. Zaista, ako ne sledimo svoje snove, onda izdajemo našu autentičnu čovečnost.

Dobar život je privatna, lična stvar. Međutim, preduslovi za življenje dobrog života nisu privatna ili lična stvar: „Obezbedi resurse koji su ti neophodni da bi živeo svoje snove (kakvi god oni bili)!“ – to je dominantni „imperativ modernizma“, kako piše sociolog Hartmut Rosa. Šta god tokom života da izabereš kao svoje dobro, ipak će ti biti bolje da nagomilaš ekonomski, socijalni, kulturni, simbolički i telesni kapital – drugim rečima, treba da budeš bogat, obrazovan, da imaš dobra poznanstva i da dobro izgledaš.[1] Učenje raznih načina za obezbeđivanje ovih resursa oduzima najveći deo vremena i energije u čovekovom životu od kolevke do staračkog doma.

Ipak, nešto nije u redu sa ovim viđenjem dobrog života i resursa koji su nam za njega neophodni. Rosa to objašnjava sledećom slikom: „Mi moderni ljudi ličimo na slikara koji se neprestano trudi da unapredi svoj materijal – boje i četke, klimu i osvetljenje, platno i stalak – ali koji nikada ne počinje da slika.“

I hrišćanska vera govori o resursima: o hrani, odeći, skloništu i zdravlju. Naša briga o gladnima, bolesnima, nezbrinutima i nemoćnima će dobrim delom uticati na presudu koju će Vrhovni Sudija doneti o našim životima. Stvari koje su nam neophodne da bismo preživeli i napredovali deo su dobrog života, a ne samo resursi za njegovo ostvarenje. Međutim, one su samo deo dobrog života, čak manji deo. Hrišćanska vera pre svega govori o onome što je bitnije od resursa koji su nam neophodni za preživljavanje i napredovanje. Ona nam govori da je dobar život kao biser za koji vredi prodati sve resurse koje imamo – bogatstvo, moć, slavu i užitke. Pomoću ovog bisera ponovo zadobijamo ono što smo prodali da bismo ga kupili. Sa druge strane, bez tog bisera smo poniženi i izgubljeni, a nijedna od onih stvari koje nismo hteli da prodamo zbog njega ne može nadoknaditi štetu njegovog odsustva. Glavni doprinos hrišćanske vere našim životima, i privatnim i javnim, jeste to što nam pokazuje viziju istinskog života.

Pojedinačno i univerzalno

Čini se da naša solidarnost polako nestaje. Naravno, uvek smo najviše brinuli o sebi i svojima – o plemenima, zajednicama i nacijama. Danas se, pak, čini da to činimo bez imalo griže savesti. Uzmimo za primer oživljavanje nacionalizma. Pre jedne decenije činilo se da je tribalizam marginalan fenomen. Ipak, proces globalizacije, koji nema isključivo negativan uticaj, uzrokovao je neviđeno širenje jaza između bogatih i siromašnih, ozbiljnu ekološku katastrofu, kao i gubitak osećaja za lični, kulturni, religijski i nacionalni identitet. Rezultat svega toga jeste to što su nacionalistički nagoni osvojili svet.

Hrišćanska vera je univerzalna. Jedan Bog je Tvorac i Spasitelj čitavog sveta. Jednota rajskog vrta na početku biblijske priče o Božijem odnosu sa ljudskim rorodm odgovara jednoti grada – Novog Jerusalima – na kraju. U sredini je priča o Isusu Hristu i o Božijoj univerzalnoj vladavini. Hrišćanska vera se obraća svim ljudskim bićima i svima im želi dobro.

Pošto je čitav svet predmet Božije brige, hrišćanska vera je nespojiva sa ekskluzivističkim nacionalizmom koji gubi svaku vezu sa univerzalnom moralnom odgovornošću i koji funkcioniše na principu nacionalne izuzetnosti. Nacija je oblik „posebnih odnosa“ zasnovanih na istoriji, jeziku i lokalitetu. Ovi bliži odnosi zahtevaju našu posvećenost, ali ne podrazumevaju negiranje njene univerzalnosti. Kao što čovek voli sebe i svoju porodicu ne prestajući da voli sve bližnje, tako treba da voli svoju naciju i zajednici svih nacija.

Prema hrišćanskom shvatanju, Bog ne brine prosto za celinu; On brini za svako pojedinačno ljudsko biće. Samo iz tog razloga Bog brine i za celinu. Svi ljudi i sva živa bića na našoj planeti međusobno su zavisna i povezana. Da bi jedna ličnost istinski cvetala, celi svet mora da cveta; da bi svet istinski cvetao, svaka ličnost mora da cveta; da bi i svaka ličnost i čitav svet istinski cvetali, svi moraju da žive i da shvate da žive u prisustvu Boga Životodavca.

Hleb i reč

„Reci da kamenje ovo postanu hlebovi“, reče kušač Isusu, iscrpljenom od četrdesetodnevnog posta u pustinji. Isus je odbio i rekao: „Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Mt 4,4). Isus je citirao jevrejsku Bibliju. Ove reči su najpre saopštene deci Izrailjevoj kao sažetak glavne lekcije koju je trebalo da nauče tokom četrdesetogodišnjeg lutanja pustinjom pred ulazak u Obećanu zemlju. U pustinji im je hleb sigurno bio potreban; tu istinu nije bilo potrebno da nauče. Međutim, bilo im je neophodno nešto više od hleba, a tu istinu, koja nije tako jasna kao glad ali koja je jednako stvarna, zaista je trebalo da nauče. To važi za sve ljuda, a možda naročito za nas moderne.

Mi smo naše najveće iskušenje pretvorili u osnovni cilj naših života i u osnovnu svrhu naših glavnih institucija – ekonomskih, političkih i obrazovnih. Najveći deo naše društvene i individualne energije usmeren je na pretvaranje kamenja u hleb. A ipak je većina nas, i bogatih i siromašnih, i dalje u pustinji, mučena glađu i žeđu. Kada živimo samo o hlebu – hleba nikad nema dovoljno, pa čak ni onda kada ga napravimo toliko da se ne može sav iskoristiti pa trune; kada živimo samo o hlebu, neko je uvek gladan; kada živimo samo o hlebu, svaki zalogaj ostavlja gorak ukus, pa što više jedemo – ukus je sve više gorak; kada živimo samo o hlebu, uvek želimo još bolji hleb, kao da gorak ukus dolazi od toga što hleb koji imamo nije dovoljno ukusan, a ne od toga što zaista živimo samo o hlebu.

Kada živimo samo o „ovosvetskim stvarnostima“ postajemo nespokojni, a taj nespokoj izaziva potrebu za nadmetanjem, društvenu nepravdu i uništavanje okruženja. Takođe, ovaj nespokoj pedstavlja osnovnu prepreku za pravedniji, milostiviji i brižljiviji lični i društveni život.

Ali zašto neće sam hleb – zašto neće beskrajni niz izvrsnih dobara i službi koje stvaramo s neverovatnom genijalnošću – da utoli našu glad i da nas nasladi? Možda je samo potrebno da rad učinimo smislenim, da budemo pošteno plaćeni i da ispunimo osnovne potrebe. Ovakva ekonomska pravednost bi nam sigurno pomogla, a ipak nam se i dalje čini da bi nas užitak zaobišao.

Napor i radovanje

Afirmacija običnog života – slavljenje rada, porodice i svakodnevnih užitaka – jedan je od centralnih konstitutivnih elemenata modernog doba. Paradoksalno je, pak, to što je centralni problem istog tog modernog doba otuđenje sveta od sopstva o sopstva od sveta. Karakterizacija ovog otuđenja i njegovi razlozi razlikuju se od mislioca do mislioca, ali svi se slažu da ono postoji. Marksovo „otuđenje“,[2] Hajdegerova „bačenost u svet“,[3] Frojdov „narcistički ego“ – sve su to nazivi ili za nezainteresovanost ili za neprijateljstvo u odnosu između ljudi i sveta u kojem žive.[4]

Veliki deo naše otuđenosti zasniva se na činjenici da je svet pretežno neprijateljsko mesto. Mnogi ljudi smatraju da ekonomski i politički sistemi u kojima žive zapravo rade protiv njih. Potreba svakoga od nas da se ostvarimo kao ličnosti samo pojačava osećaj otuđenosti. Pošto smo moderni, doživljavamo sebe kao vladare koji suvereno vladaju sobom i svojim delovanjem, dok se borimo za priznanje u nadmetanju sa drugima u svetu u kojem je (skoro) sve moguće a (skoro) ništa nije zabranjeno. Nemoguće je pobediti u igri samoostvarenja u takvom okruženju. Zbog toga nije čudno što su mnogi od nas depresivni, pa čak i oni koji su veoma uspešni. Ne sećamo se kada smo se poslednji put istinski radovali.

Sa druge strane, možda je i važniji razlog našeg otuđenja od sveta i nedostatka radosti činjenica da smo izgubili zahvalnost. Zamislimo svet u kojem imamo značajan posao – možda da održavamo i obrađujemo neki vrt, ako nas zanima agrikultura i hortikultura. Naši odnosi sa porodicom i prijateljima ne mogu biti bolji; nema nikoga da nam šefuje i nikakva struktura nam se ne nameće kao „gvozdeni kavez“. Zamislimo i da je zemlja plodna, da je klima blaga i da živimo u izobilju. U takvom okruženju, pomislićemo, radost će prirodno da usledi.

Sada zamislimo da u sredini vrta raste drvo koje rađa posebno privlačne plodove, a mi smo sprečeni da ih beremo. Upravo to drvo, koje želimo sve više zato što nam je pristup njemu zabranjen i zato što nam je ukus njegovih plodova nepoznat, sada postaje dragoceni biser zbog kojeg smo spremni da rizikujemo sve što imamo. Ekonomista Tomas Sedlaček pretvorio je priču o Adamu i Evi u lekciju o nemogućnosti radovanja. Nisam ubeđen da je „nemogućnost“ prava reč, mada se teškoća o kojoj govori može objasniti i na sledeći način: možemo da budemo u raju, a da i dalje budemo duboko nezadovoljni; svaki raj sadrži nepristupačno drvo sa plodovima koji prekrasno izgledaju. Šta god da je za nas raj, na kraju će propasti ako se ne usredsredimo na njegova dobra već se mučimo da dostignemo ono što još uvek nemamo.

Neko može reći: „Ne treba da prerano prizivamo raj. Danas mnogi ljudi žive u ovozemaljskom paklu i gledaju nekolicinu onih koji uživaju u rajskom izobilju. Najpre treba stvoriti raj za sve, pa se tek onda možemo baviti problemom radosti.“ Iako je ova primedba sasvim razumna, ona ipak ne pogađa poentu. Postoji jedna ključna stvar koja onemogućava uspostavljanje bilo kakvog raja, a to je naša nesposobnost da slavimo dobrotu na putu ka postizanju tog raja. Naša ekonomija je pretežno bez radosti. Takvo je naše obrazovanje. Takva je i naša politika. Naša zabavna industrija, uprkos tome što je prepuna humora, i dalje je bez radosti. Naša zadovoljstva, intenzivna i brojna, takođe su bez radosti. U svim ovim aspektima, vera u savršenost sveta i naša prirodnu nezasitost, dodatno osnažena željom za nadmetanjem koja je karakteristika naših društava, podriva našu zahvalnost za dobra koja već posedujemo, kao i mogućnost uživanja u njima.

Radujemo se zbog stvari koje su dobre i koje dobijamo zabadava. Bazično hrišćansko uverenje jeste da je svet, pa čak i oštećeni svet, dragoceni dar od Boga Ljubavi. Dakle, radujemo se kada primamo čitav svet i sva dobra u njemu kao dar od Boga.

Prema Knjizi Postanja, Bog je stvorio svet za šest dana i sve što je stvoreno beše dobro, a sedmog dana Bog počinu. I ljudi treba da rade šest dana, dok sedmi dan treba da prekinu posao i da slave dobra koja smo zajedno sa Bogom proizveli. Toga dana ljudski napori treba da prestanu i da vlada radovanje u svetu i Bogu Darodavcu. Toga dana obične stvari treba da iskusimo kao nešto nesvakidašnje – kao darove Onoga koji nas voli – i da im se zbog toga još više radujemo. Ka tome danu je usmereno ostalih šest dana i svih šest iz njega dobijaju svoj smisao.

Potpuno se slažem sa rabinom lordom Džonatanom Saksom: da sam vladar sveta odmah bih podneo ostavku, ali pre toga bih „uspostavio jednu instituciju koja ima moć da promeni svet. Njeno ime je Šabat.“ Bog vlada svetom i On je uspostavio upravo jednu takvu instituciju, a Isus Hristos je duhovno potvrdio. Treba da svakoga dana izdvojimo određeno vreme, određeni dan svake sedmice i jednu ili više sedmice svake godine za radovanje u dobrima koja već posedujemo. Takve prilike će nas približiti raju mnogo više nego bilo kakvo bogatstvo.

Politika i istinski život

Došli smo do zaključka. Najvažnije političko pitanje našeg vremena jeste ono za koje inače ne bismo rekli da je političko. Ko smo mi – ti, ja i nacije kojima pripadamo? Kakvi ljudi i kakve nacije bi trebalo da postanemo?

S punim pravom želimo da afirmišemo naš identitet i da zaštitimo granice naših staništa, kako ličnh tako i nacionalnih. Međutim, unižavamo sami sebe kada preziramo dobro koje predstavljaju oni koji su drugačiji od nas ili kada odbijamo da delimo naša dobra sa onima kojima su ona potrebna. Na najbolji način volimo i sebe i naše zajednice samo onda kada to činimo u sklopu opšte brige za dobro svih ljudi.

I dobra i razne usluge su deo kvalitetnog života. Ipak, život je mnogo više od skupa resursa za ispunjenje naših snova, mnogo više od nagomilanih stvari i iskustava. Bez obzira koliko smo individualno ili kolektivno bogati, mali smo kada živimo samo o hlebu i samo za hleb. Ni mi ni naši bližnji nećemo istinski napredovati ako živimo samo i hlebu. Ako to pokušamo, onda gradimo našu individualnu i kolektivnu budućnost na pesku a ne na steni.

Većini nas se čini da život nije onakav kakav bi trebalo da bude, pa čak ni onda kada živimo u izobilju i sigurnosti. Život se sastoji od napora i postignuća, kako u materijalnom tako i u duhovnom smislu. Međutim, napori i postignuća su od sekundarne važnosti. Dar je važniji od postignuća, a radost je važnija od napora.

Za sve nas pojedinačno i zajedno nema većeg dobra od istinskog života, a to je za hrišćane onaj život koji postižemo ako verujemo Bogu i ako volimo Boga, ako brinemo za naše bližnje i za čitavu tvorevinu i ako se naslađujemo lepotom, istinom i dobrotom koje već posedujemo.

 

Prevod: Vedran Golijanin

 

 

[1] Vidi: Pierre Bordieu, Distinction. A Social Critique of the Judgment of Taste, trans. Richard Nice (London: Routledge Kegan & Paul, 1984).

[2] Na ovu ideju nailazimo kroz čitav Marksov korpus, počevši od Ekonomskih i filosofskih rukopisa iz 1844. godine.

[3] Vidi od Hajdegera: Hegel i Grci, Pitanje o tehnologiji i Pismo o ‘humanizmu’.

[4] O modernom smislu otuđenja od sveta vidi: Hartmut Rosa, Resonanz: Eine Soziologie der Weltbeziehung (Berlin: Suhrkamp, 2016), 144-328. Fenomen otuđenosti od sveta je drugačiji od distopijskog kulturnog raspoloženja u kojem se trenutno nalazimo. Kulturna raspoloženja dolaze i odlaze, dok neusklađenost sa svetom i otuđenje od sveta ostaju.