Foto: Danko Strahinić
III Tradicionalne vrednosti i sekularni standardi
Vratio bih se sada evropskim integracijama i izneo pojedina zapažanja koja se tiču mogućih praktičnih posledica ukoliko bi se sekularni sistem vrednosti nametnuo Evropskoj uniji. U situaciji kada verske zajednice nemaju nikakve povlastice, kolizije i sukobi između religioznih institucija, sa jedne strane, i sekularnog sveta, sa druge, jesu neizbežni. Ove kolizije će se odvijati na raznim nivoima i u vezi sa različitim pitanjima, ali nije teško predvideti da će se u većini slučajeva voditi oko pitanja ljudskog morala i različitog razumevanja tog pitanja od strane religioznih zajednica i savremenog društva. Već postoji ogroman raskorak između sistema vrednosti prisutnim u tradicionalnim religijama i onoga koji je karakterističan za sekularni svet.
Priču koja sledi ispričao je ministar za integracije jedne od evropskih zemalja i dobar je primer te neusaglašenosti:
„Islamski vođa… je javno izneo tvrdnju da je homoseksualnost bolest. To je uzrokovalo negodovanje… ne toliko zbog njegovog mišljenja – svakome je dozvoljeno da ima sopstveno mišljenje – već zato što se radi o javno iskazanom mišljenju verskog vođe. (…) Homoseksualci su se osetili ugroženo i ja sam se kao zadužen za evropske integracije osetio obaveznim da razgovaram sa islamskim sveštenstvom i muslimanskim vođama i objasnim im kakav uticaj takve izjave imaju na toleranciju, prihvatanje i poštovanje među građanima i različitim narodima.“
Ovo je, po mom mišljenju, tipičan primer kolizije između stanovišta religioznih vođa, sa jedne strane, i standarda modernog sekularnog društva, sa druge. U vezi sa tim primetne su tri stvari. Pre svega, gore pomenuti ministar zadužen za evropske integracije poima seksualnost kao opšteprihvaćen fenomen, i bilo kakav negativan ili kritičan stav prema tome se smatra „izdvojenim mišljenjem“. Drugo, smatra se da ako verske vođe mogu da imaju izdvojena mišljenja, tj. ona koja nisu u skladu sa standardima savremenog sekularnog društva, ona im neće biti zabranjivana, ali ga ne smeju izražavati javno. Treće, kada se manjine osećaju „ugroženo“ usled izjave nekog verskog vođe, smatra se da im je potrebna zaštita, i državne vlasti su u obavezi da „vode dijalog“ sa verskim vođama po tom pitanju. Dakle, vidimo da verske vođe sa svojim izdvojenim mišljenjima mogu da delaju privatno, ali ne i javno: kad god pređu granice svog geta i iskažu stanovišta koja se ne slažu sa javnim mišljenjem, sekularne vlasti moraju da intervenišu.
Pogledajmo sad šta Ruska Pravoslavna Crkva kaže o istom tom pitanju u knjizi Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve (XII, 9):
„Sveto Pismo i učenje Crkve nedvosmisleno osuđuju homoseksualne polne veze, videći u njima poročno izopačenje čovekove prirode kakvom ju je Bog stvorio. (…) Pravoslavna Crkva polazi od nepokolebivog uverenja da se bračna zajednica muškarca i žene, koju je Bog ustanovio, ne može upoređivati sa izopačenim ispoljavanjima seksualnosti. Ona smatra da je homoseksualizam grehovno oštećenje ljudske prirode, a da se prevazilazi duhovnim naporom koji vodi ka isceljenju i čovekovom ličnosnom uzrastanju. Homoseksualne težnje, kao i druge strasti koje muče palog čoveka, leče se svetim tajnama, molitvom, postom, pokajanjem, čitanjem Svetog Pisma i svetootačkih dela, u hrišćanskom zajedništvu sa vernicima koji su spremni da pruže duhovnu podršku. Crkva se sa pastirskom odgovornošću odnosi prema ljudima koji imaju homoseksualne sklonosti, ali se istovremeno odlučno suprotstavlja pokušajima da se ta grehovna tendencija predstavi kao „norma“, a pogotovo kao predmet ponosa i primer za podržavanje. Upravo zbog toga Crkva osuđuje svako propagiranje homoseksualizma.“
Kako bi ove tvrdnje mogle da odgovaraju zapadnim sekularnim standardima? Da li će državne vlasti biti u obavezi da intervenišu i „vode dijalog“ sa liderima Ruske Crkve kako bi ih ubedili da svoje mišljenje zadrže za sebe? Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve nije priručnik za privatnu upotrebu: to je javni dokument u kojem Ruska Crkva otvoreno i eksplicitno iskazuje svoje stanovište. Jezik tog dokumenta se razlikuje od jezika sekularnog društva: pominjanje greha, na primer, ne nalazimo u sekularnom rečniku. Pa ipak, Crkva veruje da ima puno pravo da javno iskaže svoj stav ne samo kada je istovetan sa opšteprihvaćenim mišljenjima, već i kada se ne slaže sa njima.
Postoje i mnogi drugi stavovi koji su izraženi u knjizi Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve koji ne odgovaraju sekularnim standardima. Primera radi, Crkva se protivi abortusu kao „smrtnom grehu“, smatra ga jednakim ubistvu, i tvrdi da „svaki nasrtaj na život buduće ljudske ličnosti, od trenutka začeća pa nadalje, jeste zločin“. Crkva se, takođe, protivi takozvanom „surogat materinstvu“, kao i bilo kakvoj vrsti vantelesne oplodnje, smatrajući ih „protivprirodnim i moralno nedopustivim“. Kloniranje se posmatra kao „nesumnjivi izazov samoj prirodi čoveka, izazov liku Božijem ugrađenom u njega, od kojega su neodvojivi sloboda i jedinstvenost ličnosti“. Fetalna terapija se smatra „apsolutno nedopustivom“. Eutanazija „oblikom ubistva ili samoubistva“. Za promenu pola se tvrdi da je „pobuna protiv Tvorca“ koju Crkva ne priznaje: pri čemu će osoba koja je to učinila prilikom pristupanja krštenju biti krštena „kao pripadnik ili pripadnica u polu u kojem je rođena“.
Pretpostavljamo da će ih, sve dok Pravoslavna Crkva ovakve stavove koristi samo za sopstvenu upotrebu, moderno društvo tolerisati (slične stavove ima i Rimokatolička crkva). Međutim, šta ako određena država usvoji neka od ovih stanovišta i načini ih delom svog zakonodavstva nakon evropskih integracija? Zar se to neće smatrati izvitoperenjem uobičajenih evropskih standarda? Do sada je svaka evropska zemlja imala pravo da donosi sopstvene norme vis-à-vis ljudskom moralu. Od suštinskog je značaja da u novoj Evropi svaka zemlja i dalje ima pravo na to, i da se nijedan pojedinačni standard ne nameće svim članovima uvećane Evropske unije. Jednako je važno da crkve i verske zajednice imaju pravo da izraze svoja stanovišta o moralnim pitanjima ne samo privatno već i javno, a da ne budu optužene da se upliću u utvrđene norme ili da ugrožavaju prava manjina ili promovišu duh netolerancije.
Crkve moraju za sebe da obezbede pravo da slede sopstvene kanonske tradicije, birajući njih umesto sekularnog prava u svim slučajevima u kojima se preklapaju ili gde postoji očigledna kontradiktornost među njima. Prema knjizi Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, „u slučajevima kada ljudski zakon potpuno poriče apsolutnu božansku normu i menja je u njenu suprotnost, tada on prestaje da bude zakon i postaje bezakonje, ma kakvim se pravnim formulacijama maskirao“ (IV, 3). Stoga:
„U svemu što se odnosi isključivo na zemaljski poredak stvari, pravoslavni hrišćanin obavezan je da se povinuje zakonima, nezavisno od toga koliko su oni savršeni ili pak neuspešni. Kada, međutim, zahtevi zakona ugrožavaju večno spasenje, kada zakon nalaže odstupanje od vere ili izvršenje nekog nesumnjivog greha prema Bogu ili bližnjima, hrišćanin se poziva na podvig ispovedništva radi pravde Božije i spasenja svoje duše za večni život.“ (IV, 9)
Očito da je neposlušnost građanskom pravu ekstremna mera koju bi određena crkva trebalo da primenjuje samo u posebnim okolnostima. Takva mogućnost se ne može isključiti ako određeni sistem vrednosti postane jedini važeći u Evropi. Kako bi se izbegle ovakve situacije, evropsko zakonodavstvo mora da bude dovoljno sveobuhvatno i dopusti da u njemu budu predstavljena razna stanovišta, uključujući i tradicionalne stavove vodećih evropskih verskih zajednica.
IV „Srce Evrope“ i međukonfesionalna solidarnost
Žak Delor, tadašnji predsednik evropske komisije, 1992. godine je rekao: „Nećemo uspeti sa Evropom oslanjajući se isključivo na temelje pravne ekspertize ili ekonomske umešnosti… Ako u narednih deset godina ne budemo uspeli da Evropi damo dušu, duhovnost i smisao, igra će biti završena.“ Gospodin Delor je verovatno imao na umu potrebu da se prepozna duhovna dimenzija evropskih integracija, a ne da se osmisli neka nova „evropska duhovnost“. Zaista, Evropa ima dušu i vekovima dugu duhovnu tradiciju. Ta tradicija mora ponovo da se otkrije i vrati Evropi u dobu kada su sve tradicionalne vrednosti dovedene u pitanje.
Još jedan bivši predsednik evropske komisije, gospodin Žak Santer, tvrdio je da je „Evropa nadahnuta humanizmom zasnovanim na sopstvenom judeo-hrišćanskom nasleđu“ i da „to treba da se odrazi na deklaraciju o osnovnim ljudskim pravima“. Slažući se u osnovi sa ovakvim postavkama, želeo bih da naznačim da značaj judeo-hrišćanskog nasleđa nije limitiran na formiranje humanističke civilizacije: i judejsko i hrišćansko predanje je živo predanje, i njihov značaj, zajedno sa islamskim i tradicijama drugih naroda, mora se prepoznati sam po sebi. Humanistički „zajednički imenitelj“ se ne sme primeniti na sve tradicije bez razlike, jer njihovi sistemi vrednosti nisu uvek u skladu s njim.
I dok evropske crkve i religijske tradicije imaju različite stavove o savremenim problemima, ujedinjene su u zahtevu na pravo na očuvanje, javno izražavanje i primenu sopstvenog sistema vrednosti, ostajući istovremeno vitalni deo procesa evropskih integracija. Većina hrišćanskih evropskih crkava, preko Konferencije evropskih crkava i Rimokatoličke biskupske komisije evropske zajednice su već formulisale zajedničke predloge u vezi sa crkvama i verskim zajednicama oko konstitutivnog zakonodavstva Evropske unije:
„Evropska unija priznaje i poštuje pravo crkava i religijskih zajednica da se slobodno organizuju u skladu sa nacionalnim pravom, sopstvenim uverenjima i statutima, i da slede svoje verske ciljeve u okvirima osnovnih ljudskih prava.
Evropska unija poštuje naročiti identitet i doprinos crkava i religijskih zajednica javnom životu i održava strukturalan dijalog sa njima.
Evropska unija poštuje i ne gaji predrasude prema statusu crkava i religijskih zajednica zemalja članica u okviru njihovih nacionalnih prava. Unija jednako poštuje status filosofskih i nekonfensionalnih organizacija.“
Ovi članovi, koji su bili podneseni Konvenciji za budućnost Evrope, radi uključivanja u adekvatne odeljke budućeg evropskog ustava, odražavaju zajednički um (the common mind) rimokatolika, pravoslavnih, protestantskih i ostalih hrišćanskih crkava. Verujem da se solidarnost među hrišćanima Evrope mora postići i više ispoljavati pri napretku procesa obrazovanja zajedničkog evropskog sistema vrednosti. Hrišćani će samo zajedno sa predstavnicima drugih tradicionalnih konfesija u Evropi biti u mogućnosti da zaštite sopstveni identitet, izbore se sa „militantnim sekularizmom“ i suprotstave se drugim izazovima savremene civilizacije. Ruska Pravoslavna Crkva je spremna da sarađuje kako na međukonfesionalnom i međureligijskom nivou, tako i na političkom, socijalnom i ostalim nivoima, sa svima koji nisu indiferentni prema budućem identitetu Evrope i sa svima koji veruju da su tradicionalne religiozne vrednosti integralni deo tog identiteta.
* * *
Na kraju, želeo bih da postavim sledeće pitanje: da li gradimo sasvim sekularnu i ateističku Evropu, u kojoj će Bog biti izbačen iz socijalne sfere i religija saterana u geto privatnog života, ili će nova Evropa postati istinski dom različitih religija bivajući istinski sveobuhvatna i pluralistička? Smatram da to pitanje treba da postave evropske crkve i verske zajednice i da političari treba da daju odgovor. Oko tog pitanja je potrebno voditi dijalog između verskih zajednica i evropskih političkih institucija.
Izvor: “Christian Witness to Uniting Europe”, The Ecumenical Review, Vol. 55, № 1, Geneva 2003, pp. 76–86.
Prevod: Jovana Pantelić
