Foto: Danko Strahinić
Putujući po Evropi uvek me zapanje prizori crkava koje su napustile njihove kongregacije, naročito onih koje su pretvorene u pabove, klubove, prodavnice ili mesta namenjena nekoj drugoj sekularističkoj aktivnosti. Žalosni su. Dolazim iz zemlje u kojoj su crkvene građevine decenijama korišćenje u nebogougodne svrhe. Mnoge bogomolje su potpuno srušene, druge su pretvorene u „muzeje ateizma“, a nekima je promenjena svrha i predate su sekularnim institucijama. Ovo je bila posledica takozvanog „militantnog ateizma“ koji je vladao mojom zemljom nekoliko decenija i tek je nedavno zbačen s trona. Međutim, iz kog razloga se ovakav fenomen javlja u Zapadnoj Evropi? Zašto je mesto religije u društvu u toj meri raslabljeno poslednjih decenija? Kako je došlo dotle da religija ima sve manje prostora u socijalnoj sferi? Osim toga, zašto se ovakvo ograničavanje prisustva religije u Evropi odvija istovremeno sa procesom evropske konsolidacije na političkom, finansijskom, ekonomskom i socijalnom nivou?
Ovo izlaganje ne pretenduje da pruži odgovore na sva ta pitanja. U nastavku ću se usredsrediti na nekoliko zapažanja o ulozi religije u savremenoj Evropi, na mogući doprinos crkava i verskih zajednica procesu evropskih integracija i na moguće perspektive razvijanja odnosa sa sekularnim svetom. Govoriću i kao zvanični predstavnik Ruske Crkve u Evropskoj uniji i kao istraživač evropske kulture. Izložiću zvanično stanovište svoje Crkve, i dodati par ličnih komentara.
I Evropske integracije i opasnost od „militantnog sekularizma“
Evropa je jedinstveni etno-kulturološki fenomen. Na ovoj, uslovno rečeno, maloj teritoriji, koegzistiraju različite kulturne tradicije, od kojih svaka ima sopstveni identitet, jezik i stolećima staru tradiciju. Tokom vekova narodi Evrope su bili razdvojeni usled nesporazuma, koji su često vodili do oružanih sukoba. U većini slučajeva akti nasilja proizašli su iz kolizije političkih interesa pojedinih zemalja, koje imaju zajedničko kulturno poreklo. Neki od konflikata su, takođe, imali i religioznu dimenziju, poput onih između rimokatolika i protestanata, hrišćana i muslimana. Izvesna međukonfesionalna i međureligijska rivalstva postoje i danas: dovoljno je pomenuti Severnu Irsku i Kosovo i Metohiju.
Za vreme doba kolonijalizma, kada je svet bio podeljen od strane evropskih imperija na područja na kojima dominiraju određeni uticaji, unutarevropske protivrečnosti su pretpostavljale svetski raspored snaga. Dva svetska rata tokom dvadesetog veka, koja su se odvijala uporedo sa urušavanjem kolonijalističkog sistema, zapravo su bili evropski ratovi, jer su proizašli iz kolizije između vodećih evropskih država. Ti ratovi su, međutim, uticali na čitav svet, štaviše, otkrili su ogroman destruktivni potencijal unutar raznolikog konglomerata evropskih nacija i kultura.
Nakon Drugog svetskog rata, kada je Evropa bila u ruševinama, postalo je očigledno da postoji potreba za panevropskom solidarnošću radi opstanka ne samo kontinenta, nego i čitavog sveta. Treći svetski rat je trebalo izbeći po svaku cenu, jer je pretio da uništi čitavo čovečanstvo. To je razlog zbog kojeg je odmah nakon 1945. godine počeo da se uspostavlja sistem zajedničke podrške i solidarnosti, proces integracije zapadnoevropskih zemalja u „Sjedinjene evropske države“. Prisustvo „Velikog brata“ iza čelične zavese je, takođe, opomenulo Zapad da radi na integraciji i ujedinjenju.
Na početku je taj proces imao samo ekonomsku, vojnu i političku dimenziju. Tokom vremena, međutim, zahtev za zajedničkim kulturnim i civilizacijskim prostorom bivao je sve glasniji. Bilo je neophodno razviti novu univerzalnu ideologiju koja bi osigurala bezbedno sapostojanje različitih sub-kultura u mreži evropske civilizacije, umanjujući ideološke i religiozne tenzije koje su postojale među ljudima. Da bi se stvorila takva sveobuhvatna ideologija bilo je potrebno svesti sve kulturne, ideološke i religiozne evropske tradicije pod zajednički imenitelj. Taj imenitelj bi bio zapadni „posthrišćanski“ humanizam, čiji su osnovni postulati oformljeni u doba prosvetiteljstva i „testirani“ tokom Francuske revolucije.
Model nove Evrope, zasnovan na ovoj ideologiji, nalaže stvaranje sekularnog društva u kojem bi religija bila smeštena isključivo u sferi privatnog. U skladu sa ovakvim sekularnim modelom, religija bi trebala da bude razdvojena i od države i od društva, ne bi smela da utiče na socijalni razvoj niti da se meša u politički život. Takav model ne samo da u potpunosti onemogućava bilo kakvo socijalno delovanje bilo koje religije, već i preti misionarskim imperativima mnogih religioznih zajednica. Ovaj model je istinski izazov za hrišćanske crkve, jer podriva njihovu mogućnost da objavljuju jevanđelje „svim narodima“, da propovedaju Hrista svetu. Ako je sekularni model, u kojem mesto religije u društvu nije na zavidnom nivou, bezuslovno nametnut Evropi, religija će biti saterana u geto u kojem će joj biti dozvoljeno da postoji, ali iz kojeg će teško moći da se uzdigne.
Vernici Ruske Pravoslavne Crkve su tokom mnogo decenija živeli u getu. Kada su boljševici došli na vlast 1917, jedan od prvih dekreta koji su doneli bio je dekret „O razdvajanju Crkve od države i razdvajanju školstva od Crkve“. Uvođenje prvog principa, odnosno razdvajanja Crkve od države, zapravo se dugo iščekivalo. Crkva u Rusiji je od početka osamnaestog stoleća bila pod kontrolom države i tražila je način da je se oslobodi. Ali odvajanje školstva od Crkve podrazumevalo je da ona više nije mogla da ima nikakvu ulogu u obrazovanju. Ubrzo nakon revolucije, kada su boljševici usvojili doktrinu militantnog ateizma, Crkvi je bilo zabranjeno da vodi bilo kakve obrazovne centre. Nije joj bilo dopušteno da objavljuje knjige ili časopise, uči veri decu i omladinu, poziva mladiće da učestvuju u bogosluženju kao čtečevi. Tokom mnogo decenija, sve do 1980. godine, bilo je nezamislivo da sveštenik bude viđen u školi, nastavnik u crkvi, ili da da školarac služi u oltaru. Na očuvanje granice između geta i sveta van njega se striktno pazilo i prekoračenja sa bilo čije strane su se ozbiljno kažnjavala.
U Sovjetskom Savezu je religija bila progonjena sedamdeset godina. Gonjena je na različite načine i svaki od tih načina je bio drugačijeg karaktera. Tokom dvadesetih i tridesetih su progoni bili najokrutniji: najviše klirika je bilo pogubljeno, svi manastiri, bogoslovske škole i manji broj crkava bili su zatvoreni. Manje brutalan period usledio je nakon Drugog svetskog rata, kada su pojedini manastiri i nekoliko bogoslovskih škola ponovo bili otvoreni. Novi talas okrutnih progona nastupio je šezdesetih, što je vodilo do potpunog istrebljenja religije do početka osamdesetih. Međutim, sredinom osamdesetih, Crkva ne samo da je i dalje bila živa, već je polako počela da se obnavlja. Sa urušavanjem sovjetskog ideološkog sistema, rast je bivao sve ubrzaniji, država je postala naklonjena Crkvi i njen stav se pri takvim okolnostima u velikoj meri promenio. Ali jedna stvar je zauvek ostala nepromenjena: religiji je bilo zabranjeno da izađe iz geta u koji je saterao ateistički režim; bila je skrajnuta i bez ikakvog učešća u društvenom životu, a društvo zaštićeno od bilo kakvog religioznog uticaja. Biti vernik značilo je biti marginalizovan u socijalnom smislu. O pitanjima povezanim sa verom se nije otvoreno diskutovalo, religiozni stavovi su se krili, a razgovori na duhovne teme izbegavali.
Proces koji se sada odvija u Evropi je u neku ruku sličan onome koji se odvijalo u Sovjetskom Savezu. Militantni sekularizam je postao isto toliko opasan za religiju kao i militantni ateizam. I jedan i drugi teže izgnanju religije iz socijalne i političke sfere, guraju je u geto, u sferu privatnog. Nepisana pravila „političke korektnosti“ se, takođe, sve više primenjuju na religiozne institucije. U mnogim slučajevima vernici više ne mogu da iskazuju svoja uverenja i otvoreno osude izvesne pojave u društvu, jer se javno izražavanje religioznih stavova može posmatrati kao ugrožavanje prava njihovih neistomišljenika.
Ovome bismo mogli da dodamo da je zapadna sekularna štampa u velikoj meri negativno nastrojena prema hrišćanskim crkvama i njen stvarni život novinare ne zanima. Oni su uglavnom više zainteresovani za skandale unutar i među hrišćanskim zajednicama. Ne možemo crkve osloboditi odgovornosti od ovih negativnih pojava, ali se njen život ne sastoji samo od njih, dok se mediji isključivo njima bave. Postavlja se pitanje: da li je ovako negativno izveštavanje medija namerno isfabrikovano da bi se podrivalo hrišćansko svedočenje svetu? Ako je to tako, moglo bi se sagledati kao deo šire politike u pravcu dalje marginalizacije hrišćanstva i njegovog izgnanja iz društva.
Posledice ovakve politike su sasvim očigledne. U pojedinim zemljama, naročito u onim koje nisu većinski rimokatoličke ili pravoslavne, veličanstvene katedrale, koje su decenijama primale hiljade vernika, sada su poluprazne; bogoslovske škole su zatvorene usled nedostatka interesovanja; verskim zajednicama se ne priključuje omladina; crkvena imanja su rasprodata; crkve su pretvorena u mesta sekularnih događanja. Međutim, ne možemo poreći da su u mnogim slučajevima same crkve odgovorne za ovakvu situaciju, kao što ni podrivajuće dejstvo sekularizma ne treba potcenjivati. Religija je skrajnuta iz socijalne sfere; sekularno društvo je sve više marginalizuje. I to se odvija uprkos činjenice da većina ljudi na Zapadu i u Evropi i dalje veruje u Boga.
Mnogi Evropljani postavljaju isto pitanje: kako i dalje svedočiti hrišćanstvo svetu? Kako da društvo izbegne survavanje u ambis sekularizma? Na koji način omladinu vratiti Bogu? Kako izgraditi mostove između Crkve, sa jedne strane, i države, društva i masovnih medija, sa druge? Ruska Pravoslavna Crkva sa svojim jedinstvenim iskustvom opstanka pod najsurovijim gonjenjima, borbe sa militantnim ateizmom, izlaženja iz geta kada se politička situacija izmenila, ponovnog uspostavljanja svog mesta u društvu i redefinisanja sopstvene socijalne odgovornosti, može biti Evropi od pomoći u pronalaženju odgovora na neka od ovih pitanja. Za razliku od mnogih zapadnoevropskih zemalja, Rusija i druge republike bivšeg Sovjetskog Saveza preživljavaju period religioznog preporoda: milioni ljudi se vraćaju Bogu; crkve i manastiri se svuda grade. Ruska Pravoslavna Crkva koja je nesumnjivo jedna od najbrže narastajućih Crkava u svetu, nema problema sa prizivom: čak naprotiv, hiljade mladih ljudi upisuje bogoslovske škole kako bi posvetili živote služenju Bogu.
Ruska Crkva ulaže ozbiljne intelektualne napore kako bi hrišćanstvu obezbedilo da vrši svoju ulogu u sekularnom svetu, da bi definisala njegov odnos prema društvu i državi, i kako bi formulisala stanovište Crkve po pitanju osnovnih problema savremenog doba. Osnovы socialьnoй koncepcii Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi [Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve], dokument koja je usvojio arhijerejski sabor 2000. godine, predstavlja pisani dokaz činjenice da Crkva pristupa ovim pitanjima zrelo i odgovorno, i da poseduje snažan intelektualni potencijal za uravnotežen i jasan odgovor. Čitajući ovaj dokument koji je prvi tekst ove vrste u celokupnoj istoriji pravoslavnog hrišćanstva, uviđamo da pripada Crkvi koja više ne živi u getu, koja nije više u krizi, već u usponu snage. Iako je militantni ateizam u velikoj meri razorio Crkvu, on je nikada nije uništio. Umesto toga, ona je iz tog strašnog iskustva progona izašla obnovljena i podmlađena. Prošavši kroz pakao i vaskrnuvši iz mrtvih, Crkva ima mnogo toga da kaže svetu.
Jedinstvena situacija u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, njeno bogato iskustvo na polju odnosa Crkve i države, njena ukorenjenost u evropskoj kulturi i važna uloga u izgradnji nove Evrope, priznata je od strane vodećih zvaničnika Evropske unije. U pismu mitropolitu smolemskom i kalinjgradskom Kirilu 16. maja 2002. godine, predsednik Evropske komisije, gospodin Romano Prodi, istakao je sledeće:
„Evropa je kontinent gde mnoge etničke grupe žive zajedno, svaka ima svoje sopstveno lice, jezik i kulturu. Svi ovi elementi su u interakciji. Pred nama je važan zadatak: da se borimo za dalji razvoj ovih elemenata koji ne smeju da izgube svoje karakterne osobine. Upravo zbog toga smatram da je kulturni i duhovni doprinos Ruske Pravoslavne Crkve, koja je tako duboko ukorenjena u mnogim područjima Evrope i obližnjim zemljama, neophodan i pravovremen. Smatram taj doprinos najdragocenijim. Ruska Pravoslavna Crkva ima sva prava na dalje sprovođenje „Evropskog projekta“: ovo je uslovljeno njenom istorijom, hrišćanskom tradicijom i njenim prisustvom… Ubeđen sam da je saradnja sa Ruskom Pravoslavnom Crkvom neophodna novoj Evropi.“ [vidi: Europaica, №1]
* Drugi deo teksta biće objavljen 2.8.2018.
Izvor: “Christian Witness to Uniting Europe”, The Ecumenical Review, Vol. 55, № 1, Geneva 2003, pp. 76–86.
Prevod: Jovana Pantelić
