Ježi Novosjelski, Tajna večera, 1982.
Način postojanja, koji je Hristos otelovljavao i na koji je pozivao ljude, nije imao elemente-obeležjâ religijskih zahtevâ; Hristov način nije vodio individualnim ubeđenjima; nije podrazumevao individualne, nagrade dostojne, vrline; nije obavezivao na držanje Zakona i saobražavanje sa bogoslužbenim formama. Na svim tim poljima Hristovo učenje bilo je opovrgavanje i izokretanje odrednica-pretpostavki religije.
Upravo objava načina postojanja koji je Hristos otelovio i na koji je čovek pozvan, jeste blago-vest [ev-anđelje, gr. εὐ-αγγέλιον, dobra vest, prim. prev] Crkve: poruka o egzistencijalnoj slobodi, koju događaj Crkve postavlja kao svoj cilj. Blago-vest Crkve sažima se u propovedanju ljubavi. Za Crkvu, međutim, ljubav nije individualna vrlina, moral ophođenja individue – ljubav nije samo uzajamno prijateljstvo, samilost, altruizam i nežnost. Ljubav je pre svega odustajanje od egoističnih prioriteta i negiranje samoživosti. Ljubav je napor da se čovek oslobodi od potčinjenosti nalozima svoje individualne prirode; da crpi postojanje iz slobode odnosa; da postoji voleći i zato što voli. Ljubav je ostvarenje načina postojanja „po istini“, izobražavanje Trojičnog prvoobraza [originala] istinskog postojanja i života.
Sve ono što je individualno, egocentrično i samodovoljno, za Crkvu je način preživljavanja prirodnog fizičkog bivstva i predstavlja greh (egzistencijalni promašaj i neuspeh) i smrt. Sve ono što je samoprevazilaženje, samoodricanje, dobrovoljno odustajanje od ega, ljubav i eros – predstavlja život i trijumf života nad smrću. „Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.“ (1Kor. 13, 8)
U crkvenom predanju, „transfuzija“ evharistijskog iskustva postiže se u uslovima podviga odnosa, u uslovima poverenja i ljubavi, a ne prenošenjem „objektivnih“ informacija sa individue na individuu. Otud reč predanje u svojoj crkvenoj upotrebi označava ma koje iskustvo koje nam se predaje i kome se istovremeno i mi predajemo. Nešto slično se događa u svakom odnosu gde se iskustveno znanje pruža sa ljubavlju i biva prihvaćeno sa poverenjem – kao u nesebičnom odnosu učitelja i učenika, majstora i šegrta.
U događaju Evharistijske večere, u događaju Crkve, ništa se ne objektivizuje kao definitivna datost. Ontološka realnost tela i krvi Hristovih, način slobode od tvarnosti, ne može biti objekat koji ljudska individua poseduje i njime gospodari. Hleb i vino crkvene Evharistije ne mogu nikada biti na religijski način sakralizovan magijski fetiš koji se nudi za individualnu konzumaciju u cilju obezbeđivanja individualnog spasenja.
Uprkos tome, religizacija događaja Crkve uspela je, progresivno i neopaženo, u mnogim slučajevima i istorijskim periodima, da čak i Evharistijsku večeru potčini zahtevima egocentričnih prioriteta. Krucijalno dostignuće religizacije je shvatanje zajedničarenog jela i pića kao natprirodnih objekata samih po sebi; shvatanje koje sa sobom nosi zadovoljenje nagonske religijske potrebe prirodne individue da čudo, tajnu i autoritet poseduje kao objekte.
Hleb i vino postaju telo i krv Hristova, ne zato što neka natprirodna sila interveniše i narušava granice prirode „presuštastvljujući“ hleb i vino, nego zato što učesnici u večeri zajedničare u preduslovu njihovog života (hrani i piću) kao ponavljanju kenoze Hristove. Uzimajući hleb i vino, učesnici u večeri ostvaruju, uz pretpostavke njihove ljudske prirode, odnos koji Sin ima sa Ocem: ostvaruju postojanje kao ljubavno zajedničarenje a život kao odustajanje od svakog zahteva samopostojanja. I „bivaju pobeđena ograničenja prirode“: zajednica hleba i vina je učešće u telu i krvi Hristovoj, u načinu postojanja koji ustanovljuje Crkva.
Ne zajedničari se u nekom sakralizovanom (natprirodnom) fetišu, nego u egzistencijalnom događaju: tvarna priroda slobodna od ograničenja tvarnosti. Vascela tvar zajedničari u slobodi slave dece Božije (Rim. 8, 21): zajedničari se u prošlom vremenu (Evharistijska anamneza-sećanje) i opitnoj sadašnjosti (ljubavni podvig koji ustanovljuje Crkvu), zajedno sa eshatološkom budućnošću (nadanje i čekanje bezvremenog „Carstva“).
Progresivno i neopaženo religizacija događaja Crkve je donela i otuđeno shvatanje evharistijske večere: zamenu ontološke realnosti, ikonizovane u Evharistiji, individualnim psihološkim zahtevima. Religizovana svest (svest podlegla religizaciji) Evharistiju shvata, ne kao ostvarivanje i projavljivanje Crkve (crkvenog načina postojanja, načina zajedničarenja u životu), nego kao objektivno savršavani (od strane unapred određenog savršitelja-sveštenodejstvujućeg) svešteni ritual, koji svakom od onih koji ritual prate pruža, na individualnom planu, mogućnost pričešća natprirodnim darom: „ognjem“ koji sagoreva individualne grehe, očišćuje individualni um, individualnu „dušu i srce“, ali i telo čoveka, obezbeđujući zagarantovani večni život.
Kada se glavni cilj evharistijske večere – pričešće hlebom i vinom – otuđi i postane nastojanje individuocentričnog obezbeđivanja, tada neizbežno i svaki drugi elemenat Evharistije neopaženo prestaje da funkcioniše kao polazište i odskočna daska za odnose zajedničarenja; tada svaki drugi elemenat Evharistije opada i postaje dobro koje se daje za individualnu konzumaciju – za sopstvenu čulnu, sentimentalnu i didaktičku upotrebu.
Izvor: Hristo Janaras, Protiv religije, Los Anđeles: Sevastijan pres, Vrnjci: Interklima-grafika, 2019.
Prevod: Bojan Radičević
