Иако то њеним организаторима сасвим сигурно није била намера, посета патријарха Порфирија Москви открила је много тога, и то не само када је реч о Српској православној цркви, већ и о преломном тренутку у коме се нашло српско друштво у целости. Кренимо редом, и то од онога што ширу јавност вероватно најмање интересује, али је, опет, веома важно да би се ствари разумеле у потпуности.
Кршење правила
Када је реч о чисто црквеној страни ове посете, она, на први поглед, није ништа неуобичајено. Није неуобичајено ни то да се поглавар једне православне цркве, приликом такве посете, сретне са шефом државе у којој резидира његов колега. Ипак, Порфиријева посета Москви је по много чему ван домена уобичајеног. Штавише, има разлога због којих се она може схватити и као флагрантно кршење уобичајених норми и правила опхођења која важе у Православној цркви.
Ево у чему је реч. Такозване „мирне“ посете поглавара аутокефалних православних цркава за циљ имају да се покаже јединство конкретне аутокефалне цркве са другим православним црквама. Због тога оне уобичајено следе редослед према „диптиху“ или каталогу цркава, оно што се обично назива првенством части. Према том редоследу, прва на листи је Васељенска патријаршија са седиштем у Истанбулу или Цариграду, као Новом Риму (прво место припада Риму, али са њим још увек није успостављено јединство), затим друге патријаршије некадашње „пентархије“ (Александријска, Антиохијска, Јерусалимска), па тек онда „новије“ аутокефалне цркве, од којих је прва Московска патријаршија, односно Руска православна црква (Српска је одмах након ње, с тим да Руска православна црква, за разлику од свих других, испред Српске ставља Грузијску, што можда и није сасвим без значаја).
Патријарх Порфирије до сада је у „међуправославним“ посетама био три пута, од чега два пута у Русији и, тек пре неколико недеља, у Јерусалиму. Овде одмах треба приметити и то да је Јерусалимска патријаршија једина хеленофона црква са којом Руска православна црква није, због ситуације у Украјини, прекинула општење.
Иако Српска православна званично није прекинула општење ни са једног другом православном црквом, она de facto, по свему судећи, у потпуности следи Руску православну цркву, и то није само ствар принципијелне подршке. Рецимо, СПЦ може да каже да је из принципијелних разлога осудила улогу Цариградске патријаршије у украјинском црквеном проблему, али то пада у воду када се укрсти са чињеницом да нема ни речи осуде када се РПЦ брутално меша у унутрашње ствари других помесних цркава, и то оних чије канонско подручје су дефинисали још васељенски сабори, што је случај са Александријском патријаршијом. Дакле, прва ствар коју Порфиријева посета Москви показује је то да СПЦ, под његовим вођством, није у пуном смислу аутокефална (независна), већ да се у црквено-политичким стварима свела на ниво најобичнијег сателита Москве, што је управо разлог због којег она није у пуном јединству са осталим православним црквама. Као прилог томе треба додати и Порфиријево експлицитно помињање „Руског света“, на састанку са председником Путином, што је доктрина чије су црквене импликације многи угледни православни теолози с правом означили као јеретичке јер она, између осталог, подразумева и експлицитну и активну подршку рату и насиљу.
И није ту реч само о помињању „Руског света“, већ о читавом низу неоконзервативних идентитетских тлапњи које су нашле своје место у Порфиријевом обраћању Путину, на усиљеном руском, поред живе и здраве преводитељке, општих места која Русији служе као идеолошка покривалица за њен неоимперијализам, царистичко-стаљинистички бастард у коме „традиционалне вредности“ сада стоје на месту оних „револуционарних“, и то као маљ којим се удара по сваком напоћудном „правитељству“ околних земаља, али и шире. С тим да се ипак мора признати како је друг Стаљин у схватању вредности био далеко озбиљнији од онога што данас гледамо, иако то читаву слику коју имамо о њему не чини нимало повољнијом. Напротив.
Но, чули смо то недвосмислено јасно, Порфирије није исповедио само веру, наду и љубав за „Руски свет“, већ је поменуо и „обојену револуцију“ која прети Србији и за коју се нада „да ћемо то искушење победити“. Било је то довољно да падну у воду све његове аланфордовске поруке о миру, љубави и јединству којима је, од почетка студентских протеста и грађанске побуне након злочина у Новом Саду, покушавао да покаже како је он нешто више од још једног корумпираног тапшача злог кловна и ратног хушкача са Андрићевог венца, познатијег као „ненадлежна институција“.
Свега неколико дана пре посете Москви, Порфирије је, у интервјуу датом једном недељнику говорио и о томе како је, наводно, разговарао „са стотинама студената“. Докази о томе не постоје, а ако бисмо патријарху, упркос недостатку доказа, веровали на реч да говори истину, једини закључак који бисмо, након његове посете Москви, из тога могли да извучемо је то да је он и те „стотине студената“ покушао да „завуче“, исто онако како је годинама српску јавност „завлачио“ својим толерантним јавним наступима, својим азрама и балашевићима, да је он тобоже нешто више и другачије од пуког епигона свога ментора и духовног оца.
Иринејева сенка
Међутим, ако је неко током Порфиријеве посете Москви засијао пуним сјајем, онда је то управо поменути Порфиријев духовни отац, високопреосвећени архиепископ новосадски и митрополит бачки господин Иринеј. Човек познат у црквеним круговима по колико карикатуралној толико и деструктивној жељи за доминацијом и контролом, у чије врхунске архипастирске домете свакако спада и примена средњовековних „духовних казни“ против фанова кобасице, у Москви је у потпуности „издоминирао“, и то, како то увек бива са контрол-фриковима, на штету својих ближњих. Невидљиви поводац који је Иринеј затезао свакога пута када се Порфирије недовољно прецизно изразио о кључним доктринама новога „Вјерују“ СПЦ и његове упадице у том смислу (Руски свет, а не тек окружење, цветнаја, а не тек нека неодређена револуција) показују у чијим је рукама кормило брода који се зове СПЦ. Иринеј, међутим, није капетан; он нема ниједну врлину морепловца, али има много стварних особина једне фиктивне личности, имам у виду главног протагонисту Поеме о великом инквизитору, што, када је реч о броду чије кормило не испушта, не слути на добро.
Ипак, Порфиријева посета Москви, и нарочито реакције на њу, указали су на још нешто, а то нешто се такође почело назирати већ са почетком студентских протеста. Реч је о томе да Српска православна црква није исто што и њен двоглави врх. На блокадама, у маршевима, и на свим другим манифестацијама љубави и одговорности којима студенти исцељују Србију, почела се помаљати и назирати и нека друга и другачија Српска православна црква, и то суштински другачија од оне агресивне, мрачне и хушкачке која режи из уста црквених врхова чак и када говоре о „љубави“.
Изгледа, дакле, да студенти Србији нису само вратили заставу и химну, осећај националне части, већ да су јој вратили и цркву. Они су показали да у здравом друштву, које се може утемељити само на правди, истини и солидарности, не само хришћанство и хришћанске традиције, већ и религија уопште може да игра веома конструктивну друштвену улогу. Јер студентски покрет Србији није само показао другачије лице цркве и другачије могућности употребе традиционалних хришћанских симбола, већ јој је, опустошеној предрасудама, показао и другачије и углавном непознато лице ислама, а то је лице беспоштедне солидарности и борбе за правду, правду која данас страда како под рушевинама Газе, тако и под рушевинама новосадске надстрешнице. Без те правде нема слободе, једнакости и братства, нема правне државе, али нема ни иоле смислене цркве. А та визија смислене цркве и смисленог друштва светлосним је годинама удаљена од мрачне параноје Порфирија и његовог духовног оца чији је једини циљ да не видимо како су нам, већ деценијама, у џеповима и главама руке њиховог председника „са којим имамо веома добре односе“ и његове екипе, руке које иза себе остављају само крваве трагове и пустош. И да закључим: свеједно, дакле, да ли је реч о цркви, држави или друштву уопште, нема нам друге него да пумпамо.
Извор: Вукашин Милићевић, Говорит Москва, Радар, бр. 60, 30. 4. 2025.
