Атентатор је имао чудно име. Састављено од имена принца и архангела. (Милош Црњански)
Ко је био Сигмунд Фројд, то (углавном) знамо. Ко је био Мартин Папенхајм? На то питање није лако дати дефинитиван одговор.
Основни биографски подаци су нам познати. Папенхајм је рођен 4. IV 1881. у граду Пресбургу (данас Братислави). Школовао се, завршио је медицину, бавио се неурологијом и психијатријом, развојном психопатологијом, специфичностима психопатологије жена, ратним неурозама. Живео је Прагу, па у Бечу. Објављивао је текстове, писао је књиге, чему свакако треба додати и његову (неспорно успешну) универзитетску каријеру.[1] Године 1938. напушта Беч, то је било време већ увелико надошлог нацистичког лудила, одлази у Палестину, живи у Тел Авиву, тамо ради на развоју психијатрије и психоанализе, где и умире године 1943.[2]
Познавао је Фројда. Интересовао се за психоанализу. Изгледа да сам није био психоанализиран. Присуствовао је састанцима најужег круга Фројдових ученика и поштовалаца. Непобитно сведочанство о томе можемо наћи у белешкама које нам је оставио Ото Ранк.[3] Помиње га (у негативном контексту, заједно са Фројдом) Карл Краус, тај својевремено вероватно најречитији (и најострашћенији) бечки критичар психоанализе.[4] Родбински је Папенхајм блиско био повезан са двема женама које су, свака на свој начин, битно утицале на профилисање психоанализе. Једна од њих је била Берта Папенхајм, чувена Ана О. Друга је била Марта Папенхајм, својевремено млада студенткиња медицине која ће (за потребе Арнолда Шенберга), управо на основу Фројдових текстова (пре свега Студија о хистерији и Дориног случаја), написати либрето знамените опере Erwartung. Коначно, Папенхајмова ћерка Елса (1911–2009), која је деценијама била угледни психоаналитичар у Америци, пред крај свог живота (у појединим интервјуима које је давала), понешто ће рећи о блискости њене породице са Фројдовом. О (релативно) честим контактима које су њени родитељи имали са Фројдовом породицом.
Током Првог светског рата Папенхајм ће, као млади (амбициозни) лекар (верзиран у стварима неурологије и психијатрије), сва је прилика у оквиру ширег пројекта војске оновремене Аустроугарске монархије, проучавати различите могуће последице ратних трауматизама. Обилазиће војне болнице, санаторијуме, затворе. Понешто ће о свему томе и објавити. Упркос замашно разуђеној (и завидно развијеној) историографији Првог светског рата – у питању је респектабилна количина доступних текстова и монографија, те оригиналног (критички приређеног) материјала – штета је да ми данас не знамо да ли је он о свему томе што је као (мобилисани) лекар-истраживач радио некоме (у њему надређеној команди) писао званичне извештаје.
Тачније, за претпоставити је да је он, свакако, некакве извештаје некоме морао писати. Ипак, до данас ништа од тога није ни пронађено, ни објављено.
Цела ствар додатно добија на значају када имамо у виду и следећу чињеницу: у периоду између фебруара и јуна године 1916. Мартин Папенхајм је, боравећи тада у Терезину, у неколико наврата имао прилику да разговара са (тамо заточеним) Гаврилом Принципом. И, што је још важније, да о свему томе остави писани траг. Са Принципом ће разговарати у неправилним временским размацима. Папенхајм ће разговарати са Принципом први пут 19. II 1916, потом 12. V 1916, 18. V 1916. и коначно 5. VI 1916. Две кратке Принципове (својеручно писане) белешке настале су 12. V 1916. и 5. VI 1916. Није јасно шта је условило такав режим виђања. Штавише, непознаница је како је уопште неко (у овом случају млади, још увек непознати психијатар) могао да разговара са Принципом.
У то време Принцип је живео под најстрожим могућим казненим режимом. Углавном је био окован, у мраку, нико није смео да му се обрати, ни са ким није смео да разговара. Било му је забрањено да чита и да пише. Ипак, Папенхајм је са њим разговарао. И не само то, од њега је добио и два кратка записа. И успео је да их задржи за себе, да их сачува и да их, напокон, покаже Ратку Парежанину, човеку који у овој причи, заправо, има статус главног сведока. Овај их је (ваљда) фотографисао.
Како је све то било могуће, не знамо. Нажалост, не знамо ни то да ли је Папенхајм, док је био у Терезину, рецимо, разговарао и са Чабриновићем и Грабежом.
Није јасно који је био смисао његовог, Папенхајмовог, тражења од Принципа да му на нека питања одговори у писаној форми. Пре свега, могуће је да је овде посреди била језичка баријера. Да ли је (и у којој мери) Папенхајм могао разумети Принципа? Тешко је рећи. Живео је у Прагу, у Русију ће отићи тек много касније. Можда је понешто (на основу грубог разумевања словенских језика) и могао наслутити. Ипак, утисак је, разговарали су на немачком.
Принцип је, свакако, имао проблема да се изрази на немачком, Папенхајм је (можда) од њега тражио (концизно написани) писани одговор. Тај и такав одговор би му касније, неко ко зна српски језик, превео. Ова претпоставка (у недостатку неких конкретнијих информација) звучи уверљиво. Ипак, постоји нешто што збуњује. Питање је зашто би Папенхајм, прибегавши овом додатном процедуралном маневру, тражио од Принципа информације које су тако суштински различите од свега онога о чему су усмено разговарали. Први запис (онај датиран 12. IV 1916) представља Принципов одговор на питање како је (у оновременом окружењу младобосанаца) читан и разумеван Кропоткин. Други (онај од 5. VI 1916) одговара на питање ко су то били комитаџије.
Оба питања тематски недвосмислено излазе из оквира Папенхајмових интересовања, много више спадају у домен иследничког него психопатолошког. Могуће је (наравно, ово је само моја спекулација) да је Папенхајм, као недвосмислени знак сопствене кооперативности, ова питања поставио Принципу у име иследничких структура затворске управе. Њих би тако нешто, могуће је, могло занимати. Њега – тешко. То (можда) објашњава очигледан преседан у режиму Принциповог кажњеничког живота. Иначе, било му је (осим разговора) строго забрањено свако писање или читање. У противном, ваљало би објаснити зашто је Папенхајм од Принципа добио само два (за његову ствар не баш релевантна) писана одговора.
Логично је претпоставити да је било и других (за самог Папенхајма) важнијих питања.
* * *
Сам (оригинални) писани траг Папенхајмових разговора са Принципом немамо. Али, ипак, нешто имамо. То нешто је (наводни) препис Папенхајмовог оригинала, који је године 1926. направио већ поменути Ратко Парежанин.
Ратко Парежанин је рођен у Коњицу 1898. године, припадао је Младој Босни (као малолетник је робијао у тамници у Араду), у Београду је завршио Филолошки факултет, био је један од оснивача Балканског (касније Балканолошког) института. Године 1924. добија функцију аташеа за штампу при Краљевском посланству у Бечу, 1927. постаје (на листи радикалне странке) народни посланик у скупштини Краљевине, да би поново у периоду од 1929. до 1933. године био на дипломатској служби у Бечу. По завршетку Другог светског рата прелази у емиграцију, где активно ради на пропагирању својих (углавном националистичких и десничарских) идеја. С тим у вези, објавио је велики број текстова, новинских чланака и књига. Умире у Минхену године 1981.
Оригинални текст Парежанин је (наводно) добио од Папенхајма, у најкраћем могућем року га је преписао, да би га поново вратио Папенхајму. Током разговора са Принципом Папенхајм је стенографски записивао белешке. У својим рукама Парежанин је имао писаћом машином исписан препис тих истих, заправо оригиналних, Папенхајмових бележака. Текст Парежаниновог преписа ће потом бити објављен у Загребу (на српском језику) [5] и у Бечу (у немачком оригиналу) те исте, 1926. године.[6] Макар званично, колико је мени познато, нико осим Парежанина није посведочио о томе да је у својим рукама имао сам Папенхајмов оригинал. Њему се, нажалост, губи сваки траг. Шта год да је до данас о томе написано, писано је на основу Парежаниновог текста. Папенхајмов изворник је (можда чак и неповратно) изгубљен. Уз препис стенограма Папенхајмових разговора са Принципом биће објављена и два кратка (својеручна) Принципова дописа Папенхајму.
Можемо ли да верујемо Парежанину? Вероватно не сасвим. Парежанин је био човек једне идеологије. Познавао је Принципа, бавио се политиком. Његов текст није лишен уплива сопственог политичког светоназора. Ипак, срећом, тај се његов уплив углавном лако може лоцирати у коментарима које је он сам (наративно-реторички) придодао уз Папенхајмов текст. Утисак је да су Папенхајмови наводи Принципових речи аутентични. Коначно, с обзиром на то да је текст објављен у Бечу (на немачком језику) у време када је Папенхајм тамо живео, те да (колико је мени познато) тај исти Папенхајм никада ништа није рекао у прилог оспоравања валидности истог текста, посредно га можемо сматрати и од самог Папенхајма потврђеним.
Аутентичност Принципових кратких дописа Папенхајму (понегде их у литератури погрешно називају писмима) нико до данас није довео у питање. Штавише, ево једног куриозитета, у часопису Terezínské listy (číslo 2, rok 1971, na str. 10), у тексту Kafka, F., „Sarajevskẏ tentát a Terezín“, укратко је скициран профил Принципове личности урађен, управо, на основу графолошког налаза.[7]
* * *
Званична историографија психоаналитичког покрета доследно прећуткује име Мартина Папенхајма. Практично, нико га не помиње. Зашто је тако, тешко је рећи. Био је Јевреин, то им (засигурно) није сметало. Био је лекар (неуролог, психијатар), ни то им није сметало, као вероватно ни његова универзитетска каријера. Попут самог Фројда, био је индиферентан према оновременим ционистичким тежњама. Уз све то, прича каже да је био склон левичарским идејама, да је живо био заинтересован за оно што се у то време догађало у Русији. Отуд, ваљда, и његов допринос издавању превода на немачки језик радова некад чувеног рефлексолога Бехтјерева.[8] И, што је можда најважније, недостајао му је секташко-послушнички менталитет који је (сва је прилика, још израна) почео да узима маха унутар Фројдовог малог племена. [9]
Какав год био Папенхајмов однос према Фројду и његовом окружењу, те шта год они о њему мислили, једно је чињеница: у својим разговорима са Принципом Папенхајм наступа као прави Фројдов ђак. И управо је то за ову причу најважније. Довољно је обратити и само летимичну пажњу на то које теме занимају Папенхајма, који је био највероватнији след питања које је постављао Принципу, да би се у основи свега тога назрела тада већ увелико стандардизована процедура психоаналитичког поступка прикупљања основних података о пацијенту.
Попут свог учитеља, Папенхајм је заинтересован за (условно речено) пацијентово детињство, за његов рани развој, динамику породичних односа, профилише кључне ликове из његовог окружења, распитује се о евентуалном постојању психичких тегоба, о томе како спава и шта сања. Бележи утиске о Принциповом карактеру и темпераменту, о његовим навикама и схватањима, о томе како (воли да) проводи време. Имамо ли у виду (академски неспорно осведочен) Папенхајмов неуролошки педигре, пада у очи његова готово у потпуности психоаналитички профилисана структура поступка прикупљања анамнестичких података. Уопште га није занимао Принципов неуролошки статус.
За претпоставити је да је овај млади бечки лекар, већ током свог боравка у Терезину, више но коректно познавао аналитичку теорију. То, пре свега, важи за прву теорију нагона, која ће (управо у периоду пред Први светски рат) достићи своју финалну форму. Како се Папенхајм сналазио у (за самог Фројда тада актуалној) теорији нарцизма, бар на основу текста који нам је сачувао Парежанин, није лако рећи. У сваком случају, утисак је да се он у својим разговорима са Принципом (ипак) више држао (тада много познатије) теорије нагона, него (онда вероватно херметичније и, свакако, недовршене) теорије нарцизма.
Ван сваке је сумње да је он имао непосредан контакт са Фројдом, да је био члан релативно ширег круга његових ученика и поштованаца. Управо га је то и квалификовало да буде у блиском контакту са Фројдовим, тада већ увелико финализованим, схватањима. Очигледно је да Папенхајм није био Фројду толико близак (попут, у оно време, рецимо Ференција) да би му овај пружио увид у оно чиме се тада актуално бавио. Ипак, и то ваља рећи, очигледно је да је Папенхајм био у (донекле блиском колегијалном) односу управо са Ференцијем. О томе нам сведоче неки, до данас сачувани (мада званично још увек необјављени), елементи њихове преписке. Узгред, у архиву Фројдовог музеја у Лондону чува се (необјављено) Папенхајмово писмо Фројду, упућено 6. V 1931. године. Дакле, годинама после разговора са Принципом, те Парежаниновог објављивања (свог преписа) текста тог истог разговора у Бечу, Папенхајм је био у контакту са Фројдом.
* * *
Причајући са Принципом, Папенхајм се, очигледно, доследно држао онога што је својевремено од Фројда научио. И, питање је сада, где га је то довело. Очигледно, имао је привилегију да, као млади лекар, разговара са једним од тада најчувенијих (у извесној мери, вероватно и најозлоглашенијих) осуђеника у целокупној Аустроугарској царевини. Нама данас до краја, заправо, непознат сплет околности, учинио је могућим да он (у више наврата) сусретне човека који је (ни мање ни више него) убио самог престолонаследника. Велики је то изазов био за Папенхајма, то није спорно. Истовремено, мислим да ни то није спорно, сусрет (једног од Фројду, ипак, релативно блиских људи) са Принципом могао је бити схваћен и као (ништа мањи) изазов за саму психоаналитичку теорију.
На основу текста који нам је Парежанин сачувао, пре свега, можемо видети како се Папенхајм снашао у улози која га је задесила. Истовремено, текст Парежаниновог преписа нам сведочи и о томе како се сама оновремена психоаналитичка теорија, независно од њеног конкретног представника (Мартина Папенхајма), показала у сусрету са Принципом.
Убити престолонаследника је за оновремене Аустроугаре значило много више од пуког убиства (ликвидације) неког смртника. Колико год Фердинандова популарност унутар саме монархије била спорна, симболизам његовог статуса је био неспоран. Убивши, (чак и оној дворској) већини углавном несимпатичног, смртника, надвојводу Фердинанда, Принцип је, заправо, својим хитцима циљао (и погодио) сам симбол монархије, тј. будућег носиоца круне. Уз то, не без ироније (а додатне симболике ради), честа, кажу свакодневна, Фердинандова узречица је била: Das ist Prinzip! То су биле речи које је бесно узвикивао када би му се неко супротставио.[10]
Убити монарха, убити престолонаследника; сасвим очекивано, за оновремену психоанализу то је морало бити мисливо у контексту (тада увелико већ нормативне) теорије о Едипу. Митски трагизам оцеубиства, инцест и конфликтна природа жеље, онирички симболизам несвесног, теорија либида те (онтолошка) сучељеност принципа задовољства и принципа реалности, то су биле кључне (Папенхајму очигледно добро познате) теме класичне психоанализе. Сама расправа Тотем и табу је објављена године 1913. Папенхајм је то знао. Тим путем он ће кренути у сусрет Принциповој причи.
* * *
Принципов немачки је био сиров и небрушен. Његово физичко стање је било трагично. Нељудски третман којем је био изложен, те ужасни услови у којима је живео, учинили су своје. Папенхајмов саговорник је био тек бледа сенка негдашњег живота, живи леш лишен права на достојну смрт. Каква је била његова (условно речено) лична анамнеза?
За Папенхајма ту почињу проблеми. Принципови одговори суштински одступају од оних који би се дали претпоставити на основу тада актуалне психоаналитичке теорије. Пре свега, отац. Принципов отац је (за разлику од оца описаног у Тотем и табу) био благ човек, несклон кавги и пићу, незаинтересован за политику. Ничег кастративног (претећег, осујећујућег) према својим синовима он није показивао. О мајци је Принцип мало говорио. У Папенхајмовом тексту стоји да је девет година била млађа од свог мужа. И то је све. Принципова браћа (26 и 18 година) су били обични, мирни и неупадљиви људи. Један је био ученик реалне гимназије, други трговац.
Сам Принцип је увек био здрав, није патио од енурезе, до робије није претрпео никакве озбиљније повреде, није га мучила несаница, прележао је шарлах, као гимназијалац је (очигледно) имао неких проблема са спавањем, никада није искусио никакву кризу свести. Увек је био одличан ђак. Тих и повучен, миран и сентименталан, волео је да чита, према религији је био индиферентан, занимала га је политика. Бивао је заљубљен. Сачувано је, примера ради, сведочанство Јелене Милић (рођене Јездимировић), ђачке љубави Гаврила Принципа.[11]
Штета је, овде ваља додати, што је неповратно изгубљена Принципова преписка са Вукосавом Чабриновић (Недељковом сестром, иначе Гавриловом блиском пријатељицом). Извесна (питање колико веродостојна) сведочанства сачувао нам је, својевремено, Доброслав Јевђевић.[12]
Велика Принципова љубав према читању, та дечачка занесеност књигама, његов (упркос језивим условима и очигледно блиској смрти) унтрашњи мир, све то излази из оквира психоанализе какву је Мартин Папенхајм могао познавати. Ничег ривалског, озлојеђеног, инцестуозног, или патолошки репресивног није могуће наћи у Принциповим исказима. Млади атентатор који је своје последње дане проживљавао у Терезину није био неуротичан, сексуално фрустриран. Напротив, имао је девојку. Са њом је имао (за оно време узрасно сасвим адекватан) романтичан однос. Очигледно, да се још једном вратим књигама и читању, био је склон интелектуализацијама. Чак – сублимацији.
Ево како Принцип описује сопствене затворске дане:
У самици врло рђаво, без књига, ништа нема да чита, ни с ким се није дружио. Навикао је да увек чита. Највише пати због тога што нема нешто да чита. Спава ноћу највише по четири сата. Увек сања. Лепи снови. О животу, о љубави, ништа што би га застрашивало.[13]
Упадљиво је изостајање класичних фројдовских мотива. Папенхајмов саговорник живи, мисли, осећа, говори као неко ко је, упркос предвиђањима која намеће теорија, самим својим бићем, парадоксално био лоциран с оне стране принципа задовољства.
Упитан једном приликом да ли му је жао што ће у тамници кости оставити, Принцип је, мирно и уз осмех, кратко одговорио: с тим сам ја рачунао.[14]
* * *
Фројд ће ући у Велики рат са родољубивим осећањима и нескривеним ентузијазмом. Сав свој либидо, по сопственом признању, ставиће у службу монархије.
Синови ће му бити мобилисани, озбиљно ће бити узнемирен чињеницом да је почетак рата (његову ћерку) Ану затекао у Енглеској (дакле, како сам каже, на супротној страни), према Србији ће осетити бес који неће бити у стању да контролише.[15] Тај бес ће, како вели, настати ферментацијом либида. Истог оног либида нештедмице инвестираног у монархију чији је био лојални грађанин, поданик круне Хабсбурга.
Карактеристично је, рецимо, Фројдово писмо Ференцију упућено 23. VIII 1914. Између осталог, творац психоанализе ту отворено говори о узбуђењу (еуфорији) које је осетио у вези са догађајем у Сарајеву, те са потоњом објавом рата Србији. Убрзо, осетиће промену: како се тај исти либидо (постепено) претвара у срџбу. Нешто раније (26. VII 1914), у писму Абрахаму, после мноштва срдитих речи намењених Јунгу, додаће (у вези с атентатом у Сарајеву): то би могло бити први пут да сам осетио да сам Аустријанац.[16]
Како је рат одмицао, Фројд је све више напуштао своја првобитна полазишта. Родољубива осећања ће сменити разочарање, ентузијазам ће уступити место дубоком песимизму. Општа инфлација дивљаштва и свепрожимајуће деструкције навешће Фројда да значајно модификује своје учење. Формулисаће своју нову теорију нагона коју ће пратити њој саобразна (нова) топика, од даљег развоја теорије нарцизма ће готово сасвим одустати, у потпуности ће се окренути биологистичким спекулацијама.
Некад саморазумљиву опозицију између принципа задовољства и принципа реалности смениће нова: она између нагона живота и нагона смрти. Радикалним резом унутар сопственог теоријског система Фројд ће преусмерити причу у смеру биологистичке метафизике. Његовим позним текстовима ће овладати нарочита форма резигнације, те митологизованог песимизма, који ће, као што знамо, у свом средишту имати мисаону одлучност самог Фројда да (како себи, тако и другима) објасни смисао суноврата цивилизације чијим је породом себе сматрао. То ће га одвести у сферу несвакидашњих спекулација.
Није тешко запазити оштар рез у повести настајања неких кључних Фројдових текстова. Два кључна текста за његову теорију нарцизма (Метапсихолошки додатак теорији снова и Туговање и меланхолија) написаће 1915. године, да би их објавио две године касније.[17] Потом, следи (извесна) криза. Први следећи текст (С оне стране принципа задовољства) објавиће тек 1920. [18]
Пре свега, трагично искуство првог великог европстог рата модерног доба откриће Фројду парадоксалну могућност ситуирања бића с оне стране принципа задовољства. Наравно, желимо ли да слика буде потпунија, ваља имати у виду и све оно што се догађало са самим Фројдом и са његовом породицом. Та су питања до данас, у шире схваћеној историографији психоаналитичке доктрине, углавном темељно проучена. Много је ваљаних књига и студија посвећено овој теми.
Потпуно је, међутим, неиспитана (евентуална) могућност да је, пре Парежанина (дакле човека који ће први званично објавити овај текст), и сам Фројд могао имати увида у Папенхајмове транскрипте разговора са Принципом. У њима је могао наћи, документаристички прецизно, осликан портрет Гаврила Принципа као човека с оне стране принципа задовољства.[19]
Папенхајмов Принцип није био никакав (ни у покушају) натчовек, био је (још увек голобради) занесењак, са својим оцем (сва је прилика) није имао никакав проблем, имао је јаку вољу и нескривену спремност да умре. Како сам каже: није мислио да постане херој. Хтео је само да умре за своју идеју. Био је детињаст и наиван (читалац Кропоткина и Ничеа, волео је Симу Пандуровића и Диса), стидљив и несигуран, истовремено пркосан, храбар, вероватно бескрајно тврдоглав, беспоговорно одлучан да поднесе најјезивије могуће болове и муке. И све то уз неспоран (уротнички) смисао за хумор.
Постоји једна прича, својевремено је често и изнова бивала причана и препричавана, нисам сигуран да ли је Папенхајм за њу знао. Ипак, навешћу је. Таква каква је, верујем, она, нама данас, може бацити нарочито светло на све оно што је о Принципу Папенхајм записао. Када је, својевремено, на дан пред атентат, уз сву могућу помпу, Фердинанд пролазио улицама Сарајева, тамо ће га (понизно, уз дубок наклон) заједно са своја два пријатеља, сачекати и сам Гаврило Принцип. Прича каже: већ тада он је у џепу имао свој Браунинг, оружје које ће дан касније и употребити. Површно, на тренутак, крајићком ока, Фердинанд ће их запазити. Нехајно ће им одмахнути руком. И отићи ће даље, својим путем.
Упитан зашто се тако дубоко поклонио, Гаврило ће (лаконски) одговорити како цару треба дати царево.
* * *
Наследника престола тада неприкосновено моћне империје убила је група средњошколаца. Целокупан заплет који ће на крају резултовати видовданским атентатом у Сарајеву много је више подсећао на романе Достојевског него на поглавље политичке историје старог континента.
Занесењачка група аматера-уротника, пре свега, ни од кога није била индоктринирана. Сами су се окупљали, сами су (како су знали и умели) читали и дебатовали о томе што су прочитали. Сами су се организовали. Нису имали оца, имали су идеју. У име те идеје су делали. Никога, заправо, нису слушали. Нико их није контролисао. Генерацијски, они су били синови намучених (по много чему обесправљених) очева. Тачније, њихови очеви (са становиштва дечачког револуционарног максимализма) никако нису били хероји.
У тешким условима (некако) су покушавали да преживе. Били су сјађени, депресивни, уплашени и несигурни.
Та чињеница вероватно (макар донекле) објашњава једну другу чињеницу: одсуство едипалне проблематике и то како на индивидуалном, тако и на групном плану. Језиком савремене психоанализе, оно што се догодило између дезоријентисаних (поражених) очева и њихових синова младобосанаца никако није ривалитет. Поражени отац није ривал. Он је бреме. Он није неко кога треба победити. Он је неко чији пораз треба преживети, да би се даље могло живети.
* * *
Парадоксално, са младобосанцима се догодило нешто аналогно ономе што ће Лакан тврдити да се догодило са Џојсом.
Технички, његов назив за то би био – синтом. Синтом је структурална модификација субјективитета схваћеног по моделу Боромејског чвора. Суштина је у успостављању директне везе (тј. петље, чворишта) између поредака симболичког и реалног. То чини могућом инаугурацију новог имена и значења унутар односа између оца и сина. Упркос оцу са којим је немогуће поистоветити се, син (тек тада) постаје син, самом себи бивајући отац. Захваљујући томе бива избегнут психотични распад. Лаканова логика је била следећа: Џојс је себи у задатак ставио то да спаси свог оца. То је учинио, вели Лакан, посредством метаморфозе свог личног имена које ће свако други имати и присвајати.
Поменута трансформација личног имена условљава трансформацију језика и значења, смисла и знања. Отуд толика Џојсова заокупљеност језиком, читањем и писањем. Отуд, мада у сасвим различитом контексту, толика заокупљеност младобосанаца читањем и писањем, језиком и литературом. Joyce je Joyce. Принцип је Принцип. Шта год да је урадио, није урадио из себе. Урадио је из принципа. Како је сам током истраге рекао: злочинац нисам јер сам уклонио онога који је чинио зло. Мислио сам добро.[20]
Карактеристичан је, рецимо, Чабриновићев сукоб са оцем који се десио на сам дан атентата. Сукобили су се око тога треба ли истаћи на кафану коју је његов отац држао царску заставу. Из крајње прагматичних разлога, отац је био за. Син је био против. У истом смислу, мада је суштински другачије било афективно интонирано, можемо разумети и Грабежово писмо које је упутио свом оцу.[21]
Синовима поражених очева није било довољно пуко преживљавање. Хтели су да узму учешћа у великој историји. Реалност за то није била довољна.
* * *
Биле су потребне идеје, велике идеје. Уз те (неретко дечачки помпезно изречене) нове идеје ишле су нужно и нове вредности. Вредности битно другачије од оних какве су понели из својих родитељских кућа.[22] Како, између осталог, разумети ондашњу (нама данас тако далеку) помаму средњошколаца за самообразовањем? За знањем и учењем, за књигама.
Ево шта Владимир Гаћиновић пише о Принципу: „Када му је било четрнаест година почео је да ради на самообразовању. Један део свог гимназијског живота Принцип је провео у Београду, у оном делу вароши који се зове Зелени Венац, у том Латинском кварту српске престонице“.[23] Коначно, како разумети (буквално) култ покојног Жерајића? Својој младалачкој љубави, Јелени Јездимировић (касније удатој Милишић), повериће следећу тајну: „ Јелена, ја обожавам покојног Богдана Жерајића. Често одлазим ноћу на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива…“[24]
Богдан Жерајић је године 1910, на сарајевској Царевој ћуприји, покушао да убије озлоглашеног генерала Варешанина, тадашњег поглавара Босне и Херцеговине. Недуго пре тога, у последњем тренутку је одустао од тога да убије самог цара Фрању Јосифа. Уплашио се последица по свој народ, а и сам цар му је деловао као одвећ тужни човек. Са Варешанином није имао таквих проблема. Испалио је неколико метака у фијакер у којем се налазио Варешанин, али је промашио. Последњим метком је самом себи одузео живот.
Убрзо по овом догађају сарајевски ђаци су спонтано, прелазећи Цареву ћуприју, почели Жерајићу у част да скидају капе. Како би спречила даљи развој овог култа, полиција је обезглавила Жерајићево тело. Тело је сахрањено на тајној локацији. Глава је задржана у полицијској збирци. Упркос томе, убрзо је откривен тајни локалитет Жерајевићевог гроба. Тако је настало ново култно место: Жерајевићев гроб.
* * *
Није спорно да су им извесни Аписови људи (најчешће се помињу Војислав Танасковић, капетан Раде Поповић и њему надређени мајор Љубомир Вујовић) пружили логистичку подршку. Ипак, сложићемо се, та је подршка првенствено била успутна, површна. Сасвим је могуће да (за разлику од Пашића) Апис није имао ништа против саме идеје да Франц Фердинанд буде убијен. Међутим, када је (ако је) до њега дошла вест о томе да тамо нека дечурлија из Босне, управо, намерава то да уради, тешко да их је могао преозбиљно схватити. За њега не знамо, оно што знамо је да су његови људи тако поступали.
Групици аматера-уротника су дали некакво трећеразредно оружје (уз ампуле отрова који није деловао) и омогућили им пут. И, то је све.
У свом послу, Апис је био озбиљан професионалац. Такви су (вероватно) били и људи око њега. Немам утисак да су превелика очекивања полагали на Принципа и његову дружину. Тачније, мислим да их је даљи ток догађаја изненадио. Догодило се оно што су овлаш помогли, у шта нису веровали.
На моменте комично и анегдотски звучи повест њиховог путовања од Београда до Сарајева. Стигавши у Шабац, примера ради, велики уротници су се почастили сладоледом, а брбљиви Чабриновић је у више наврата својом неопрезношћу целу операцију довео у питање. Неопрезно је загледао скривене бомбе, чак је неколико пута опалио из пиштоља. Ствар је у једном тренутку очигледно кулминирала.
Принцип и Грабеж су (из предострожности) били приморани да Чабриновићу одузму бомбе.
Принцип је (заједно са својом дружином) изненадио многе. Од Аписа и Фердинандовог обезбеђења до Мартина Папенхајма, а (можда) и самог Фројда. Живео је мимо устаљених очекивања, тако је и умирао.
* * *
Наводим Владимира Гаћиновића, финале његовог текста о Сарајевском атентату из године 1915: „Мој млади друг није ни помишљао да ће његов херојски метак изазвати садашњи светски рат. И, верујте ми, да се када читам ратне извештаје у мојој глави врти страшна мисао: зар смо ми, одиста, све то изазвали?“[25]
Умирао је свесно, буквално се распадао, свом саговорнику (Мартину Папенхајму) обраћао се са саме ивице смрти. Годинама касније, у једном сасвим другом времену, он ће (ако је веровати Ратку Парежанину), не без извесних симпатија и уз неспорно поштовање о њему говорити.
Ово је сведочење једног од лекара који је у Терезину лечио Принципа: „Када сам у лето 1915. почео лечити Принципа на хирушком одељењу гарнизонске болнице у Терезину, он је већ био кандидат смрти, живи леш: његово до костију сасушено тело покривале су многе туберкулозне ране у величини тањира. Сигурно је Принцип још пре свог хапшења носио у себи клицу туберкулозе, али су две године тамновања у казаматима терезинске тврђаве биле довољне да толико распламте то жариште болести да се смрт болесника могла очекивати у најкраће време… Упркос строгој забрани ма каквог разговора с њим, ја сам ипак за време лечења нашао више пута прилике да са њим разговарам краће време. Њему самоме, који није смео да пише, нити да чита нити да ма с ким говори, било је право олакшање када је бар могао с неким да поразговара… У разговору са мном, он никада није жалио оно што је учинио, па чак да је и могао да наслути страховите последице атентата – избијање светског рата. На цртама његовога лица почивала је готово свечана озбиљност: очи, које су дубоко лежале у својим дупљама, изгубиле су и сјај и пламен и оне би засјале на тренутак када би почео да говори о ослобођењу народа. Предан стрпљиво својој судбини, он се опростио од свих земаљских ствари и свој скори конац очекивао је са стоичком мирноћом…“[26]
Иако губитник (на самрти), из њега је проговарала нека чудна снага. И – одлучност. Беспоговорно је био помирен са својом судбином. Упркос језивим условима и константној тортури, одавао је утисак некакве чудне унутрашње смирености.
Није се кајао. Упркос младости, деловао је зрело.
* * *
Папенхајм је дубоко уважавао Фројда. У извесном смислу, био је његов ученик. Шта је Фројд мислио о Папенхајму, то још увек не знамо. Посредно можемо закључити да је био прихваћен у психоаналитичком свету. Између осталог, присуствовао је састанцима који су се одигравали у Фројдовој кући.
Гаврило Принцип је, у оно време, био један од најважнијих затвореника у Аустроугарским казаматима. Он је био (обични мали) човек који је (буквално) пуцао у саму империју. И успео је да је погоди. Мало је вероватно да би транскрипт стенограма разговора са таквим човеком Сигмунду Фројду био незанимљив. Тим пре што је разговор водио неко ко је органски био близак његовим схватањима. Исто тако је мало вероватно да би Мартин Папенхајм транскрипт свог разговора са Принципом дао непознатом човеку (Ратку Парежанину), а ускратио га свом учитељу (Фројду).
Архиве су, по овом питању, још увек немуште. Много материјала је (нажалост) изгубљено. Много је у свему томе хаоса и несређености, заборава и нехаја. Неки (могући) трагови се назиру. Време ће показати шта нам они могу донети.
У сваком случају, известан паралелизам између позних Фројдових текстова (пре свих, С оне стране принципа задовољства, који је објављен 1920) и Папенхајмовог транскрипта није тешко запазити. Папенхајмов текст очитује неадекватност раније теорије, потоња (Фројдова) теорија, управо, покушава да амортизује неке од тих недостатака. Поврх тога, она настоји да унесе смисао у (заправо, дубоко проживљени) трагизам Фројдовог искуства првог великог европског рата. Нелагодност у култури заснованој на потискивању сексуалности смениће неизвесност у култури притиснутој неизвесношћу (увек потенцијално надолазеће) деструкције и смрти.
Стање фрустрираности, о чему је Фројд својевремено направио велику причу, уступиће место стрепњи. Цивилизацијски дубокој стрепњи. То је била стрепња за коју ће он (са муком) тражити речи. Плод те и такве муке је била његова друга теорија нагона.
Фројд је био ужаснут историјом. Гаврило Принцип (тачније, његове речи сачуване у Папенхајмовом транскрипту) био је један од (симболички) носећих гласова те историје. Коначно, није ли управо он, како вели стара прича, негде на зиду тамнице у Терезину исписао следеће стихове:
Наше ће сене ходати по Бечу,
лутати по двору, плашећи господу.[27]
Фројд је био Бечлија. Био је и господин, професор. Разумео се у сенке. Целог живота се њима бавио. Покушавао је да их разуме, са њима да разговара. Био је радознао. Много је радио, много је читао. Углавном, када му је то бивало важно, био је добро информисан. Коначно, помно је пратио различите путеве рецепције и имплементације свог учења. Одатле и моја тврда вера да је, ако је икако био у прилици да прочита Папенхајмов транскрипт, он на њега (неизоставно) морао некако и да одговори.
Уз то, ваља подсетити, Фројд је у појединим случајевима обичавао да прикрива сопствене (евентуалне) изворе. Карактеристичан је, рецимо, његов однос према Ничеу. Конкретно, мислим на систематско прећуткивање (евентуалних) веза које је било могуће успоставити између Генеалогије морала и појединих важних поставки Фројдовог учења.
Да ли је Папенхајма (односно транскрипт његовог разговора са Принципом) задесила иста судбина као и Ничеа? Не знам! У сваком случају, некако би ваљало објаснити то његово (ипак упадљиво) одсуство из званичних тековина сећања. Сви су га заборавили. И психоаналитичари. И Јевреји. Односно, негдашња Палестина, данашња држава Израел.[28]
Видећемо шта ће време показати.
У сваком случају, пророчки звучи први пасус Фројдовог писма Ференцију, написаног одмах по објављивању вести да се у Сарајеву догодио атентат:
Пишем под утиском неочекиваног убиства у Сарајеву, чије последице не можемо предвидети…[29]
Сва је прилика да је, управо, било тако…
Извор: Модерна времена: магазин за културу, друштвена питања, поуку и забаву, бр. 3 (2018).
[1] Уп. Pappenheim, M., Die Neurosen und Psychosen des Pubertätsalters, Springer, Berlin 1914; Die Lumbalpunktion, Rikola, Wien 1922; Neurosen und Psychosen der weiblichen Generationsphasen, Springer, Berlin/Wien 1930. Овоме треба додати и текст „Über Psychosen bei Kriegsgefangenen“, Zeitschift für die gesamte Neurologie und Psychiatrie, vol. 33, 1916, s. 518–525.
[2] Сажети биографски и библиографски подаци дати су у Roth, G., Österreichisches Biographiches Lexikon 1815-1950, Bd. 7, Österreichische Akademie der Wissenschaften, Wien 1978, s. 323.
[3] Дана 6. V 1912. Папенхајм је присуствовао састанку Бечког психоаналитичког друштва. Састанку је присуствовао у својству госта. Занимљива је напомена приређивача штампаног издања Ранкових бележака. Тамо (уз Папенхајмово име) стоји: ово је вероватно био др Макс Папенхајм, који ће потом постати професор психијатрије на Бечком универзитету и члан Бечког психоаналитичког удружења. Очигледно, посреди је грешка. Мартин је непажњом постао Максим. Уп. Minutes of the Vienna Psychoanalytic Society, Vol. IV: 1912-1918, ed. Nunberg, H. and Federn, E., International Universities Press, New York 1975, p. 63.
[4] Karl Kraus, Die letzten Tage der Menschheit, Herausgeber: Eckart Früh, Wien 1999, str. 137.
[5] Књига је издата под насловом: Принцип о себи, Загреб 1926.
[6] Уп. Pappenheim M., Gavrilo Princips Bekenntnisse, Wien 1926. Уп. isto tako: Ković M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/Radio-televizija Srbije, Beograd 2014, str. 826–843.
[7] Уп. Terezínské listy, číslo 2, rok 1971, na str. 10.
[8] Уп. Bechterev, V. M., Allgemeine Grundlagen der Reflexologie des Menschen, F. Deuticke, Wien 1926.
[9] О томе посредно сведочи текст објављен поводом смрти Папенхајмове ћерке Елсе. Уп. Frischauf, E., „Else Pappenheim (1911-2009). A rememberance“, The American Psychoanalyst, Quarterly Magazine of the American Psychoanalytic Association, winter/spring 2009, vol. 43, no. 1, p. 30.
[10] Уп. Миленковић, Д., Пуцањ у срце империје. Сарајево 1914, Ип. Принцип, Београд 1914, стр. 59.
[11] Уп. Ковић М., Гаврило Принцип. Документи и сећања, Прометеј/РТС, Београд 2014, стр. 850.
[12] Сва је прилика, питање веродостојности Јевђевићевих сведочанстава о Гаврилу Принципу (дакле, не само о његовом односу са Вукосавом Чобриновић) тек треба озбиљно поставити. С једне стране, он је (ван сваке сумње) повлаштени сведок. Гаврила је лично познавао, били су блиски, проводили су време заједно, делили су добро и зло. Даље, познавао је и већину осталих кључних актера ове приче. Истовремено, постоје разлози за известан опрез, његова сведочанства (понекад значајно) одударају од других која су до нас дошла.. Јевђевићев Гаврило је ношен страстима, према млађем брату је био нежан, склон је нападима беса, има поглед дивљег вука, тврдоглав је и брутално искрен, презире грађанску свакодневицу, исмева беднике, воли Диса и Сезана, крајње је радикалан (спаљивао би Толстојева дела), неретко га обузимају визије нагих жена, плашљив је и неспретан са женама, посећује јавне куће. Пажљиво је, вели Јевђевић, „…ослушкивао дисање моћних разливених груди наше газдарице у суседној просторији. Када би га визије нагих жена посве узбудиле скакао би разодевен и разбарушен , као варварска апотеоза Лингама, кличући да живи револуција.“ На необичан начин је, управо Вукосави Чабриновић, дефинисао сажаљење и доброту:: „ Узми пример пилета, које је одлутало десетину корака од квочке и тужно непрекидно пијуче. Неко би му давао хране, други би му тражио мајку, а ја бих га убио, да се не мучи“. Карактеристичне су и следеће (наводно Принципове) речи: „ Побегао сам из града и дуги, врло дуго, стајао на савској ћуприји. Пљунуо сам на воду и мислим, да ли ће се и рибе да потрују од моје пљувачке. Уп. Jevđević, D. Sarajevski atentatori, Binozina politička biblioteka, Zagreb 1934, str. 27-45.
[13] Уп. Pappenheim M., Gavrilo Princips Bekenntnisse, Wien 1926, s. 12; Ковић М., Гаврило Принцип. Документи и сећања, Прометеј/РТС, Београд 2014, стр. 838.
[14] Уп. Ковић М., Гаврило Принцип. Документи и сећања, Прометеј/РТС, Београд 2014, стр. 849.
[15] Како сам каже: извесно је, спрема се рат. Сав би био у томе да Енглеска није на погрешној страни. Тачније, да Ана (пошто је у Енглеској) није тамо где не би требало да буде. Уп. The Complete Correspondence of Sigmund Freud and Karl Abraham, ed. Falzeder, E., Karnac 2002, p. 269.
[16] Уп. The Correspondence of Sigmund Freud and Sándor Ferenczi, Volume 2, 1814-1919, ed. Falzeder E., Brabant, E., with the collaboration of Giampieri-Deutsch, P. Belknap, Harvard 1996, p. 13; The Complete Correspondence of Sigmund Freud and Karl Abraham, ed. Falzeder, E., Karnac 2002, p. 265.
[17] Уп. Freud, S., „Metapsychologische Ergänzong zur Traumlehre“ i „Trauer und Melancholie“, Gesammelte Werke, Bd. X, Fischer 1999, s. 411-446.
[18] Уп. Freud, S. „Jenseits der Lustprinzips“, Gesammelte Werke, Bd. XIII, Fischer 1999, s. 3-69.
[19] И не само то. Принцип је за Фројда (несвесно) могао бити много више провоцирајући него што се то обично мисли. Пре свега, он је за њега био човек из сенке. Као Србин (а не Турчин) из Босне (сам Фројд је године 1898. посетио Босну, био је у Требињу, тамошњи, како каже, Турци су на њега оставили дубок утисак), уз све то још и атентатор на престолонаследника (у значајној мери антисемитски профилисане) монархије, тешко да је могао (макар на несвесном нивоу) оставити равнодушног оца психоанализе. Фројдова дечачка опчињеност Ханибалом, те његова искрена неспремност да поднесе пасивност очевог мирења са антисемитизмом, несвесно је могла наћи свог (нарцистички непрепознатог) парњака у Гавриловој аналогној (у овом случају косовским митом инспирисаној) неспремности да прихвати пасивност и губитништво свог оца. Фројд је имао Ханибала, мноштво класичних причао о њему, Гаврило је понесено слушао харизматичног гуслара Петра Перуновића Перуна. Херцеговачки (како каже Фројд) Турци, тако је отац психоанализе видео Ислам, живе у свету фаталистичког прихватања смрти и, истовремено, неспутане сексуалности. Парадоксално, из њихове је сенке искочион овај чудновати Шизматик, атентатор, радикализовани Обилић, малолетник, више дечак него мушкарац, у којем се, упркос свом Фројдовом родољубивом патосу, могуће је, између осталог, дао назрети стари ханибаловски траг.
[20] Уп. Lacan J., Le sinthome, Le séminaire, livre XXIII, Seuil, Paris 2005.
[21] Грабежово писмо наводи у целини Парежанин у својој књизи Гаврило Принцип у Београду, Catena mundi, Београд 2014, стр. 112–113.
[22] Карактеристичне су Владимира Гаћиновића речи: „Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити уметник и конструктор, имати талента за борбу и страдање, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук…“ „Ентузијасте, сањари, фанатици, они су у младалачком пламену хтели да дижу и руше, надахњују и гоне, оживљавају и стварају“. Уп. Gaćinović, V., „Bogdan Žerajić“, Književnost Mlade Bosne, II, priredio Predrag Palavestra, Svjetlost, Sarajevo 1965, str. 232–233.
[23] Уп. Gaćinović, V., „Sarajevski atentat“, Književnost Mlade Bosne, II, priredio Predrag Palavestra, Svjetlost ,Sarajevo 1965, str. 247.
[24] Уп. Ковић М., Гаврило Принцип. Документи и сећања, Прометеј/РТС, Београд 2014, стр. 850.
[25] Уп. Gaćinović, V., „Sarajevski atentat“, Književnost Mlade Bosne, II, priredio Predrag Palavestra, Svjetlost, Sarajevo 1965, str. 249.
[26] Уп. Ković М., Гаврило Принцип. Документи и сећања, Прометеј/РТС, Београд 2014, стр. 846.
[27] Уп. Ковић, М., Гаврило Принцип. Документи и сећања, Прометеј/РТС, Београд 2014, стр. 852.
[28] О рецепцији психоанализе у Палестини, понешто и о самом Папенхајму, в. Rolnik, E., Freud auf Hebräisch: Geschichte der Psychoanalyse im jüdischen Palästina, Gottingen: Vandenhoek & Ruprecht 2013.
[29] Уп. The Correspondence of Sigmund Freud ans Sándor Ferenczi, Volume 1, 1908-1914, ed. Falzeder E., Brabant, E., with the collaboration of Giampieri-Deutsch, P. Belknap, Harvard 1992, p. 562.
