Hajdeger i Bultman, Marburg
* Prvi deo teksta možete pogledati ovde.
Ako se ima na umu da je Hajdeger jedino Karla Jaspersa dvadesetih godina prošlog stoleća izdvajao kao filozofa koji mu je najbliži i s kojim može da uspostavi savezništvo u borbi protiv ondašnje akademsko-školske filozofije – što nedvosmisleno pokazuje njegova prepiska s Jaspersom iz tog vremena – onda ne može a da ne začudi njegov upadljivo obezvređujući stav prema Jaspersovoj Duhovnoj situaciji vremena, stav koji je i bez čitanja zauzeo takođe prema Jaspersovoj trotomnoj Filozofiji. Bez okolišenja ili uvijanja izneo ga je Bultmanu u pismu od 29. avgusta 1932. Pošto je prethodno napomenuo da se još nije upoznao s Jaspersovim „velikim delom“ (tj. Filozofijom), a da ga ni iduće godine neće studirati stoga što ga ono „uopšte ne privlači“, o Duhovnoj situaciji vremena jednostavno je rekao da je njom „samo užasnut“, žaleći što je Jaspers „tako nešto napravio“ i sumnjajući da će takav učinak biti poravnan trima tomovima Filozofije (upor. 179).
Drukčije je o tome mislio Bultman. Pogotovo je to slučaj s njegovom ocenom Duhovne situacije vremena. Nije krio da je ta „Jaspersova knjižica“ načinila na njega „veliki utisak“, kako se izrazio u pismu Hajdegeru 21. avgusta 1932. A posle Hajdegerove „užasnutosti“ tom istom knjižicom, on je taj utisak potvrdio utoliko što ga je sada nazvao „snažnim“. Takav Bultmanov utisak nisu mogle uzdrmati ni neke rezerve i primedbe koje je, kako svedoči odgovarajuće mesto iz pisma Hajdegeru od 11. decembra 1932, imao da uputi Jaspersu. To mesto glasi ovako: „Verujem da mogu da razumem Tvoj oštar sud o Jaspersovoj knjižici. Bila mi je i jeste nesimpatična pre svega osobita nacifranost jezika, koja je svakako povezana s osobenim nesudelovanjem u stvarima. Zar kroz knjigu ne ide osobeni rascep? S jedne strane, osobena distanca; a zatim ponovo osećaj odgovornosti iz kojeg proizlazi pravi patos. Nije me začudilo, čuo sam nedavno – verujem od Franka – da Jaspers tako visoko stavlja (meni teško podnošljivog) Plotina. Međutim, ipak ne mogu da poreknem da je ta knjiga, kao neka vrsta propovedi pokajanja, učinila na mene snažan utisak. I čini mi se da će na mnoge čitaoce delovati u tom smislu što će ih buditi i pozivati na razmišljanje“ (187).
Svojom ocenom Jaspersove Duhovne situacije vremena Bultman je bio bliži istini nego Hajdeger. Uostalom, Hajdegerova „užasnutost“ tom knjigom i nije nikakva ocena o njoj, ponajmanje obrazložena.
Pored toga što je, počev od Bivstva i vremena, Hajdeger stekao rang originalnog, prodornog i svetski značajnog mislioca, on je i u pedagoškom smislu imao velikog uspeha i ostavio dubokog traga. O tome se, pri sagledavanju i prosuđivanju njegove celokupne delatnosti, ne vodi dovoljno računa. Nije mala Hajdegerova zasluga što su se upravo kod njega habilitovali budući tako značajni i nezaobilazni filozofi kao što su Hans-Georg Gadamer, Gerhard Kriger, Karl Levit ili Herbert Markuze. Prva trojica su za Hajdegerovog marburškog perioda bili privatni docenti i venia legendi stekli kod Hajdegera i zahvaljujući njemu. O toj trojici ondašnjih „mladića“ ima mestimičnih zapažanja i u njegovoj prepisci s Bultmanom. (Naposletku, i Bultman se s tim mladićima nalazio u bliskim odnosima.) Tako, na primer, u pismu od 2. septembra 1930. Hajdeger izražava svoj utisak da se „mladići“ veoma trude, nadajući se da će svaki od njih ponaosob naći svoj istinski zadatak kako se ne bi raspršili u predavačkom pogonu i upropastili uspehom na predavanjima (upor. 137). Godinu dana docnije, u pismu od 14. novembra 1931, osvrćući se na Bultmanovo obaveštenje iz pisma od 8. novembra 1931. o tome da Kriger vidi Hajdegera u okviru prosvetiteljstva (upor. 169)[1], Hajdeger, ne bez ironije, kaže da je to Krigerovo guranje njega u prosvetiteljstvo „sasvim ljupko“, ali da ga takva pomeranja ne zanimaju sve dok ih sâm ne primećuje i dok ostaju jedino na hartiji (upor. 172). A onda su usledile naredne reči kojima je obuhvatio svu trojicu pomenutih učenika, poimence navodeći Levita: „Moram se stalno iznova čuditi što upravo ‘učenici’ idu za praktikama o čijoj sam ih beskorisnosti dovoljno često poučavao. Kada Levit treba da piše o Hegelu, onda on piše o Marksu i čini to tako kao da istorija filozofije počinje od ovoga“ (172).
Jaz između Hajdegera i Levita, očigledno, stao je da se produbljuje vrlo rano. O njihovom razmimoilaženju, koje je s vremenom postajalo sve veće i sve izrazitije, da bi, kao što je znano, vrhunac doživelo u Levitovom oštrom kritičkom razračunavanju s Hajdegerovim mišljenjem u knjizi Hajdeger – mislilac u oskudnom vremenu, ima pisanih tragova i na drugim mestima, recimo, u Hajdegerovoj prepisci s Elizabetom Blohman. Hajdeger, koji se odbojno odnosio prema svakoj kritici koja bi mu bila upućena, svakako nije mogao biti ravnodušan ni prema polemičkom osporavanju kojem ga je izložio Levit. Samo se time može objasniti što je 12. oktobra 1954. napisao Bultmanu da je Levit, doduše, neobično načitan i okretan čovek, ali da nije kadar da misli. Osim toga, Levit načelno vazda kaže „ne“ tamo gde neku stvar treba istražiti. Hajdeger je uveren da to dolazi otuda što je Levit „u osnovi skeptičar“ spreman da za svoju skepsu iskoristi čak i hrišćanstvo (upor. 207/8).
Nevolja s tim Hajdegerovim kritičkim napomenama o Levitu nije u njihovoj sadržini, nego u njihovoj motivaciji: saopštene su Bultmanu u cilju da kod ovoga utiču na otežavanje, pa i sprečavanje Levitovog pozivanja za profesora! Učitelj je, dakle, aktivno radio protiv svog negdašnjeg učenika, što mu se, bez obzira na pogođenost (možda i povređenost) učenikovom kritikom, ne može upisati u časno držanje.
Mladi Gerhard Kriger je uživao i Hajdegerovu i Bultmanovu naklonost, ali to za ovu dvojicu nije bila prepreka da, sudeći o njegovom radu, imaju uglavnom podudarna zapažanja. Kada je dvadesetpetogodišnji Kriger objavio jedan članak u kojem je podvrgao kritici Karla Barta i poslao ga Hajdegeru[2], ovaj je u pismu Bultmanu od 29. marta 1927 (upor. 24–25) rekao da je očekivao više i da se ne zna da li je posredi teologija ili filozofija ili ni jedna ni druga. Zamerio je, dakle, Krigeru na nejasnoj prirodi članka. Pored toga, učinilo mu se da u njemu ima reminiscencija iz onoga što je Kriger slušao proteklih godina i da je sve nekako „spolja zgrabljeno“. Nigde nema ničega samostalnog. Hajdeger je takođe smatrao da je Kriger, kada se već dotakao Hermana Koena, propustio da nešto više kaže i postavi neka pitanja o Koenu i o uticaju novokantovstva. Te Hajdegerove primedbe, naravno, nisu bezazlene, ali deluju kao preoštre i odveć zahtevne prema jednom, tada još veoma mladom filozofskom autoru. Naredne godine (1928) Kriger je učestvovao u Marburgu na „Radnoj nedelji starih marburških teologa“ (na kojoj su mogli da se pojave i mlađi učesnici), o čemu je Bultman izvestio Hajdegera u pismu od 29. oktobra 1928. Tom prilikom rekao je da je Kriger, doduše, znatno doprineo spoljašnjem toku skupa, ali da je kao kočnica delovala njegova greška da o stvarima raspravlja s formalnom spretnošću i bez istinskog odnosa prema stvari (upor. 76). Slično se Bultman izrazio i povodom Krigerovog pristupnog predavanja koje je usledilo posle njegove habilitacije (u pismu Hajdegeru od 15. jula 1929; upor. 114). Predavanje, čija se tema odnosila na Hegela i državu, bilo je, prema Bultmanu, formalno vrlo dobro, ali je proteklo s nekom uglačanošću karakterističnom za Krigera. Još jednom je ponovio prigovor formalizma: „Njega stvari upravo ne tište ili ga jedva tište, već samo ili pretežno formalni problemi.“
Bultman je izvestio Hajdegera i o Gadamerovom pristupnom predavanju (u pismu od 7. marta 1929). Napomenuo je da ono, u suštini, nije bilo ništa drugo nego ponavljanje Aristotelove analize φιλία, ne baš vešto, ali fino. „Nije se imao utisak jedne produktivne glave, ali se sasvim imao utisak da će slušaoci kod njega moći da uče“ (103/4). Bultman je već iduće godine, u pismu Hajdegeru od 24. avgusta 1930, pohvalio Gadamera zbog filološke egzaktnosti u radu, te brižljivog i istančanog tumačenja (po čemu se razlikuje od Krigerovog spekulisanja), zbog čega je naučio da ga ceni (upor. 134). U istom smeru je izrečeno i Bultmanovo zapažanje u pismu Hajdegeru od 11. decembra 1932. Tu je napisao da Gadamer nastavlja da radi s mirnom sigurnošću, zasnivajući na tome svoje uverenje da će on postići „izvrsne stvari“ (upor. 189). To Bultmanovo uverenje se ispostavilo kao predskazanje koje se u punom smislu obistinilo.
Hajdeger je, kada je o Gadameru reč, u prepisci s Bultmanom bio upadljivo škrt. Samo je u dva navrata izneo utisak o njemu, jednom povoljan, drugi put rezervisan. Kada ga je njegov negdašnji učenik kratko posetio – bilo je to s jeseni 1939 – napisao je 2. oktobra te godine Bultmanu jednostavno: „Gadamer mi se veoma dopao“ (202). Da se te reči isključivo odnose na Gadamerovu ličnost i prijatan utisak koji je ostavio tokom svoje posete, da se, dakle, ni u kom slučaju ne odnose na rad i delo Gadamerovo, to je očigledno i ne podleže sumnji. Nešto je drukčiji slučaj s onim što je Hajdeger napisao deset godina ranije. U pismu od 9. aprila 1929, povodom Krigerovog nacrta rada o analogiji u sholastici, i pored ograda koje je o tom nacrtu imao, Hajdeger je napisao: „Uprkos tome, verujem da će iz njega (Krigera – D. B.) proizići više nego kod Gadamera“ (110). Hajdeger se ovog puta grdno prevario.
Klasični filolog Paul Fridlender, Bultmanov prijatelj, poznat je pre svega po svom voluminoznom (trotomnom) delu o Platonu. Prvi tom se pojavio 1928. Naišao je i na (parcijalno) Hajdegerovo zanimanje. U pismu od 27. januara 1929. obavestio je Bultmana da je ponešto iz Fridlenderove knjige pročitao, kao i da mu se mnogo toga veoma dopalo. Ipak, izneo je i zapažanje koje nije išlo u prilog Fridlenderu. (Da bi se to zapažanje razumelo, treba imati na umu da je Fridlender pripadao krugu pesnika Štefana Georgea.) Rekao je Bultmanu: „Ali ta filozofija Georgeovog kruga ide mi na živce i na kraju ipak postaje sterilna – a pre svega, mnogo toga što je urađeno gubi svoju oštrinu i značenje“ (96).
Godine 1928. Hajdeger je priredio za objavljivanje Huserlova predavanja iz 1904/05. čija je tema bila svest o vremenu. O tom poslu, koji nesumnjivo valja smatrati lepim gestom prema učitelju, pokrovitelju i prethodniku na frajburškoj filozofskoj katedri, Hajdeger je pisao Bultmanu 2. aprila 1928. Pri tom, naročitu pažnju zaslužuje njegov izuzetno povoljan sud o tim Huserlovim predavanjima. Bultmanu je rekao da su ona dragocena u prvom redu stoga što se njima obelodanjuje „povezanost između vremena i intencionalnosti“ (upor. 57).
Danas se samo u vrlo uskom krugu isključivih specijalista za Hajdegera zna da je njegov naslednik u Marburgu bio filozof Erih Frank. O Frankovom filozofskom delu, opet, zna se malo, u svakom slučaju nedovoljno s obzirom na njegovu vrednost i značaj.[3] Frankov dolazak na Hajdegerovo mesto u Marburgu našao je, razume se, izraza u ovoj prepisci. Kako Hajdeger svedoči u pismu Bultmanu od 23. oktobra 1928, Frank je pisao Hajdegeru o tome da je postao njegov naslednik (upor. 65). U istom pismu Hajdeger kaže da je takvo rešenje, iako je lično priželjkivao drukčiji ishod dajući prednost Oskaru Bekeru i Julijusu Ebinghausu, dobro s obzirom na tadašnju situaciju. Izrazio je Bultmanu svoje uverenje da će ovaj od Franka dobiti mnogo podsticaja. Smatrao je da Frank nije upoznat sa srednjim vekom, ali da utoliko bolje poznaje antičku filozofiju i nemački idealizam. Hajdegerov sud o Franku sažima se u sledeće dve rečenice: „Čovek s visokim obrazovanjem i pouzdanim ukusom“; „Ako nije produktivan filozof, to ništa ne škodi“ (66). Drukčije, međutim, zvuči ono što je o Franku rekao u pismu Bultmanu od 18. decembra 1928, dakle, nepuna dva meseca kasnije. Napomenuvši da još nije preboleo činjenicu da Beker nije pozvan da bude njegov naslednik, ne toliko zbog Bekera koliko zbog sudbine filozofije u Marburgu, kazao je: „S Frankom nije ništa upropašćeno, ali filozofski nije ništa ni dobijeno“ (88). Iz tih reči pre se čuje nešto negativno nego nešto pozitivno. Ukoliko se ovo drugo uopšte čuje!
Odmerenije i povoljnije o Franku mislio je Bultman. U pismu koje je dva dana prethodilo navedenom Hajdegerovom, Bultman je imao lepih reči za Franka i u ljudskom i u profesionalnom smislu (upor. 84). U ljudskom, doživljavao ga je kao veoma prijatnog. U profesionalnom, isticao je solidnost Frankovog znanja i temeljitost lišenu fraza. Primetio je, međutim, da je Frank, kako mu se čini, zainteresovan više istorijski nego filozofski. Izrečena s blagim, jedva čujnim kritičkim prizvukom, ta Bultmanova primedba nije mogla pogoditi Frankovo osnovno filozofsko nastojanje.
Ovde su se pred našim očima pojavili mnogi (ne svi!) likovi filozofa i teologa o kojima su utiske i ocene razmenili Hajdeger i Bultman. Pojavili su se, dakako, propušteni kroz prizmu kroz koju su ih njih dvojica videli. Najčešće su se mogli uočiti samo neka pojedinost, neki aspekt, neki detalj manje ili više upadljiv, manje ili više značajan. Ne može biti ni govora o celovitom sagledavanju i sveobuhvatnom ocenjivanju. Još manje može biti reči o nepristrasnom rasuđivanju. Sve su to Hajdegerova ili Bultmanova krajnje subjektivna, strogo lična viđenja pojedinih filozofa i teologa njihovog vremena. Ipak, ne treba na ta viđenja i te ocene gledati kao na sasvim proizvoljne, bez ikakvog „objektivnog“ značaja. Njihova vrednost nije u prekomernoj subjektivnosti ili jednostranosti. Njihova vrednost je, pre svega, u spontanosti i autentičnosti, kakve se ispoljavaju – i jedino mogu ispoljiti – u pismima koja razmenjuju bliski partneri, ljudski i duhovno srodni. Uzajamna „poverljivost“ njihovih pisama, onoga što u njima kazuju, pokazuje se kao jemstvo one spontanosti i autentičnosti, one otvorenosti i odvažnosti u kazivanju o drugima koje se retko mogu sresti u sferi javnog diskursa, po pravilu umerenijeg, suzdržanijeg, uglađenijeg, ali baš zbog toga i beživotnijeg.
Kada je u drugoj polovini dvadesetih godina prošlog veka počelo pripremanje drugog izdanja leksikona Religija u istoriji i prošlosti, ukazala se potreba za odrednicom o Martinu Hajdegeru. Obavezu da je napiše prihvatio je protestantski teolog i publicista Georg Vinš. On se obratio za savet Bultmanu, a ovaj je to preneo Hajdegeru u pismu od 29. decembra 1927. Bultman je zamolio Hajdegera da mu što pre saopšti šta bi u tom kratkom tekstu, ograničenom na petnaest redaka, trebalo svakako pomenuti iz Hajdegerovog života i rada. On, međutim, nije ostao samo na toj uopštenoj molbi, nego je sa svoje strane izrečno pomenuo Hajdegeru ono što bi odrednicom trebalo obuhvatiti. Pored osnovnih podataka, trebalo bi da, prema Bultmanovom predlogu, bude reči o Hajdegerovom odnosu prema Huserlu i o motivima njegove filozofije koji, kako ih Bultman vidi, potiču od Lutera, Kirkegora i Diltaja, kao i od, s druge strane, Aristotela, Avgustina i sholastike (upor. 46). Bultman je, naravno, vodio računa o tome da odrednica o Hajdegeru treba da bude objavljena u jednom religijskom leksikonu i da, shodno tome, mora sadržavati neko ukazivanje na Hajdegerov odnos prema teologiji. Znajući da je to za Hajdegera osetljivo i škakljivo pitanje, u svom pismu izrazio se veoma obazrivo: „Možda će Vam biti drago ako o odnosu prema teologiji ne bude više reči nego, recimo, u jednoj rečenici da ste motive teološke tradicije prihvatili na temelju Vašeg odnosa prema srednjovekovnoj filozofiji“ (46)?
Hajdeger je smesta odgovorio Bultmanu pismom od 31. decembra 1927. Složio se s njim da je nabrajanje motiva njegove filozofije jedini put da se planirana odrednica napiše. Hajdeger je te motive sâm nabrojao, dajući time glavne obrise jednog odista upečatljivog filozofskog autoportreta koji zaslužuje punu pažnju. Kako je, dakle, Hajdeger video sebe 1927. godine, kako je gledao na put svog mišljenja koji je do tada bio prešao?
Hajdeger je najpre ukazao na cilj svog filozofskog rada (o tome i onome što sledi upor. 48). Odredio ga je dvostruko, kao radikalizaciju antičke ontologije i, u isti mah, kao njenu univerzalnu izgradnju s obzirom na regiju povesti. Kao polazište te problematike označio je „subjekt“, i to subjekt u dobro shvaćenom smislu „ljudskog tubivstvovanja“. Radikalizacijom tog pristupa, do svog prava će doći i istinski motivi nemačkog idealizma. (Hajdegeru je, očigledno, bilo stalo do toga da se i u okviru jedne kratke leksikonske odrednice o njemu naglasi da se „subjekt“ u njegovoj filozofiji nipošto ne sme poistovetiti sa subjektom kako ga je shvatala i određivala novovekovna metafizika subjektivnosti.)[4] Oni koji su u filozofskom smislu suštinski značajni za izgrađivanje jednog radikalnijeg razumevanja tubivstvovanja jesu Avgustin, Luter i Kirkegor, dok Diltaju pripada takav značaj za interpretaciju povesnog sveta. Aristotel i sholastika su Hajdegeru važni za strože formulisanje izvesnih ontoloških problema (ovu reč je sâm podvukao). Ideja naučne filozofije, kako ju je zasnovao Huserl, poslužila je kao metodski oslonac i nit-vodilja. Najzad, Hajdeger je ovom prilikom pomenuo i dvojicu novokantovaca čija su istraživanja u oblasti logike i teorije nauke imala uticaja na njegov dotadašnji filozofski rad: Hajnriha Rikerta i Emila Laska. Zarad predupređivanja eventualnih nesporazuma o sebi i svojoj filozofiji, Hajdeger je na kraju odlučno upozorio da njegov rad nema nikakvih ciljeva koji bi se odnosili na pogled na svet ili teologiju. Pa ipak, nije propustio da kaže da u tom radu ima zamisli i ciljeva koji mogu doprineti „ontološkom zasnivanju hrišćanske teologije kao nauke“.
Ako se uporedi ono što je o mogućnoj sadržini odrednice o Hajdegeru nagovestio Bultman s onim što je predložio Hajdeger, doći će se do zanimljivih zapažanja. On ne samo što nije odbacio Bultmanovu sugestiju, nego ju je, naprotiv, prihvatio, ujedno je dopunivši i proširivši. Podvukao je ljudsko tubivstvovanje kao svoje polazište, skrenuo pažnju na motive nemačkog idealizma koji kod njega dolaze do punog prava, uz Huserlovu ideju naučne filozofije pomenuo je – po uticaju na njega svakako ne na istoj ravni – Rikertova i Laskova istraživanja. Tih momenata nije bilo kod Bultmana. Uza sve to, naročito treba primetiti da je Hajdeger već i verbalno insistirao na radikalnosti svoga filozofskog rada (tu reč je upotrebio tri puta!).
Pošto je Georg Vinš odustao, odrednicu o Hajdegeru na kraju je napisao Bultman. Bilo je to valjano rešenje jer je Bultman, kao što potvrđuje njegovo pismo od 29. decembra 1927, dobro poznavao Hajdegerov dotadašnji filozofski rad i misaoni razvoj. U stvari, pravi autor odrednice bio je sâm Hajdeger, budući da je Bultman skoro doslovno preuzeo sve ono što mu je o svojoj filozofiji napisao Hajdeger. Istina, jednako dobro mogao ju je napisati i Bultman, ali nije bilo nikakvog razloga da u celosti ne prihvati ono što mu je o sebi i svojim filozofskim stremljenjima saopštio Hajdeger.[5]
Nema ničega neobičnog u tome što je Hajdeger pisao Bultmanu i o svojim „davoskim danima“, tj. o svom učešću u „Nedeljama visokih škola“ u Davosu koje su 1929. godine trajale od 17. marta do 6. aprila (upor. pismo od 9. aprila 1929; 105–106). Neobično je, međutim, što je, obaveštavajući Bultmana o tome, bio odveć škrt, sabijajući sve u nekoliko rečenica.[6] Prešao je ćutke preko svoja tri predavanja „Kantova kritika čistoga uma i zadatak zasnivanja metafizike“. Svoje opšte nezadovoljstvo izrazio je rečima da u Davosu suštinski za njega nije proizišlo ništa. U tok i sadržinu kritičkog razračunavanja s Ernstom Kasirerom, koje je izišlo na velik glas i steklo zavidan status, nije ulazio; jedino je pomenuo da mu je iskustvo što je mogao da vidi kako i ljudi Kasirerovog kova olako uzimaju raspravljanje – dragoceno! Ako se uzme u obzir da je u to vreme Hajdeger pripremao knjigu o Kantu i problemu metafizike, koju je napisao odmah po povratku iz Davosa, onda postaje značajno njegovo zapažanje, saopšteno Bultmanu, da je „interpretacija Kanta u sadašnjoj formi veoma teška“. Iz toga je izveo zaključak da se ta interpretacija mora oblikovati lakše, pogotovo zbog toga što knjiga, u kojoj će se ona naći, treba ujedno da postane i „uvod u Bivstvo i vreme“. Radi tog lakšeg uobličavanja interpretacije Kanta, Hajdeger namerava da, kako je obavestio Bultmana, iskoristi izvesna iskustva stečena tokom diskusija u Davosu.
Hajdegerova namera da (u tom trenutku buduću) knjigu Kant i problem metafizike napiše kao uvod u (već objavljeno) Bivstvo i vreme i prilagodi je toj svrsi deluje zanimljivo – utoliko pre i utoliko više što je, barem u pismu Bultmanu, ostala neobrazložena. On nije ni izdaleka nagovestio, a nekmoli bliže naznačio, u kom bi smislu i u kakvom cilju njegova knjiga o Kantu trebalo da bude uvod u Bivstvo i vreme. Osim toga, nije razjasnio zbog čega bi forma tumačenja Kanta (koje je izložio u Davosu) morala biti pojednostavljena, tj. učinjena pristupačnijom, da bi knjiga o Kantu mogla fungirati kao uvod za Bivstvo i vreme. Naposletku, Hajdeger nije naveo nijedan razlog u prilog potrebi da Bivstvo i vreme naknadno dobije uvod u obliku druge Hajdegerove knjige. U pismu Bultmanu od 9. aprila 1929. nema ničega što bi te nedoumice, koje nisu i jedino mogućne, otklonilo ili makar ublažilo.
Ako bi se u čitavoj prepisci između Bultmana i Hajdegera tražilo pismo koje privlači naročitu, naime pojačanu, pažnju, onda bi se u najužem izboru, a možda i na prvom mestu, našlo ono koje je 14. decembra 1932. napisao Bultman. Ono se izdvaja po mnogim elementima: sadržinski i tematski je raznovrsno, u njemu se prožimaju bliskost i nedoumice, saglasnosti i razmimoilaženja, ističe se središnji problem teologije Novog zaveta, ali takođe postavljaju pitanja i iznose kritička zapažanja o političkoj stvarnosti. Dinamika tog pisma mestimice prerasta u dramatiku. Obe se prenose na čitaoca (čak i posle tolikih decenija), koji ne može a da ne oseti duhovnu, egzistencijalnu, pa i političku stranu Bultmanove složene ličnosti.
Već je ponešto navedeno iz tog sasvim izuzetnog pisma (Bultmanov sud o Karlu Bartu, mišljenje o Jaspersovoj Duhovnoj situaciji vremena, utisak o Gadameru). Sada je potrebno baciti pogled na još neke njegove „teme“.
Protekle su četiri godine otkako Hajdeger nije više bio u Marburgu. Bultman se zbog toga, otvoreno priznaje Hajdegeru, osećao veoma usamljenim, pa čak i izolovanim na sopstvenom fakultetu (upor. 188). Štaviše, izrazio je čuđenje što je broj slušalaca na njegovim predavanjima i dalje velik. Ako se (i) to uzme u obzir, onda činjenica što je Bultmana počela da nagriza sumnja da se njegov i Hajdegerov put sve više račvaju, sve više udaljavaju, ne bi trebalo da izazove prekomerno čuđenje. Hajdegeru, koji je sada u Frajburgu, nije hteo da prećuti da ga je kosnuo njegov gest od pre godinu dana, kada je u vidu božićnjeg pozdrava dobio od njega jedan izbor Ničeovih pisama prijateljima. To ga je uznemirilo, jer je okolnost da je tom izboru prethodila Ničeova pesma „Iz visokih planina“ – čija deveta strofa počinje pitanjem upućenim prijateljima: „Vi se okrećete?“ – doživeo i protumačio kao simbolično upozorenje da njihov odnos nije više onakav kakav je bio u zajedničko marburško doba. Bultman je bio toliko pozleđen da je – kako je Hajdegeru stavio do znanja – navedeno Ničeovo pitanje starim prijateljima shvatio kao pitanje koje je Hajdeger uputio upravo njemu.
Bultmana je mučilo još nešto. Hajdegeru je, bez okolišenja i bez uvijanja, saopštio da nema pravu predstavu o tome kojim je putem njegov filozofski rad dalje krenuo (upor. 184). Presudno je ovo „dalje“. Ono je i višeznačno, jer je u isti mah izvesno i zagonetno. Bultman je, očigledno, bio načisto s tim da se Hajdegerovo mišljenje uputilo nekuda „dalje“, i to „dalje“ od Bivstva i vremena, ali mu nije bilo jasno kuda to „dalje“ vodi, do čega će Hajdegera dovesti, i da li se tim „dalje“ potpuno napušta ono što je bilo dosegnuto u Bivstvu i vremenu, ono što su bili glavni misaoni motivi, tokovi i ishodi tog dela. A to ne može značiti ništa drugo nego da se Bultman – treba to otvoreno reći – našao bespomoćan pred onim preokretanjem (Kehre) Hajdegerovog mišljenja koje se zbivalo baš u to vreme i da nije bio kadar da prozre pravu prirodu tog preokretanja. Svojim iskrenim i dobrodušnim priznanjem da nema pravu predstavu o putu kojim Hajdeger dalje ide, on je, zar, dao izraza naslućivanju da mu je taj put ne samo nerazumljiv nego i tuđ, da će pre ostati privržen Hajdegerovom ranijem nego novom putu mišljenja. Pored toga, iz Bultmanovog priznanja izbija i bojazan da Hajdeger, putem kojim „dalje“ ide, stvara raselinu između njih, da njihov negdašnji plodan razgovor o filozofiji i teologiji u najmanju ruku postaje neizvestan, a možda i nemoguć. Zazirući od Hajdegerovog daljeg misaonog razvoja, Bultman je tim priznanjem nagovestio da će ostati privrženik Hajdegera iz Bivstva i vremena, Hajdegera koji je razvio egzistencijalnu analitiku tubivstvovanja u kojoj je on pronašao filozofsko okrilje za sopstveni teološki rad.
Može se shvatiti kao svojevrstan paradoks što su Bultmanove nedoumice i podozrenja, o kojima je maločas bilo reči, iskazani u istom pismu Hajdegeru u kojem se nalazi i onaj njegov (ranije već pomenut) lep izraz o „zajednici rada i prijateljstva“ kojim je označio njihov uzajamni odnos! Ako se, međutim, bolje pogleda, videće se da pravog paradoksa i nema, budući da je Bultman, odmah posle iskazanih rezervi, rekao Hajdegeru da u njegovim pismima ipak nije primetio nikakvu sumnju u Bultmanovu spremnost da održi zajednicu s njim (upor. 184–185). Zbog toga je i odlučio da na onaj Hajdegerov „ničeanski“ božićni pozdrav odgovori jednim nesumnjivim gestom prijateljstva i postojane naklonosti prema Hajdegeru – željom, naime, da mu posveti svoje delo Vera i razumevanje, knjigu koju je tada upravo pripremao za objavljivanje. Izrazio je nadu da će se s njegovom željom saglasiti i Hajdeger, utoliko pre što je u toj knjizi znatnim delom sadržan i plod one „zajednice rada i prijateljstva“ (upor. 185).[7]
U pismu kojem se ovde poklanja naročita pažnja Bultman se kratko osvrnuo i na odabrani naslov svoje knjige. Onome kome ju je na kraju posvetio rekao je da je u naslovu Vera i razumevanje izraženo nešto zajedničko. Člancima obuhvaćenim tom knjigom, koji imaju sistematski karakter, zajedničko je to što su usmereni na jedno osnovno pitanje: koje razumevanje postoji u veri i, s tim pitanjem nerazlučno povezano, koji je način govorenja primeren veri? Drugi činilac koji određuje „ono zajedničko“ sadržan je u tome što se u ostalim člancima, koji su po svojoj prirodi egzegetski i biblijsko-teološki, razmatra pitanje o razumevanju kerygme i vere datih u Novom zavetu (upor. 185).
Ne samo naslov koji je Bultman odabrao za knjigu svojih članaka nego i ono što je tim povodom napisao Hajdegeru nedvosmisleno ukazuju na presudan značaj koji je hermeneutika dobila u njegovom teološkom radu. Naravno, hermeneutika je u teologiji oduvek igrala veliku ulogu, pre svega u tumačenju Biblije; ona je oprobano sredstvo teološkog posla. Sve je to dobro poznato. Ako je, međutim, reč o Bultmanu, onda se mora naglasiti da je kod njega posredi hermeneutika posredovana fenomenologijom, što će reći: hermeneutika posredovana Hajdegerom. Taj momenat valja imati na umu pri svakoj pomisli na naslov Vera i razumevanje (pod kojim će Bultman tokom života objaviti čak četiri knjige svojih članaka).[8]
Osobena dramatika Bultmanovog pisma od 11. decembra 1932. dostigla je vrhunac tamo gde je tema postala Hajdegerovo političko angažovanje (upor. 187–188). Do Bultmana su doprli glasovi (on u pismu kaže: „priča se“) da je Hajdeger počeo politički da deluje i da je, štaviše, postao član Nacionalsocijalističke partije. Želeo je da kod samog Hajdegera proveri tačnost ili netačnost tih glasova, da mu ovaj kaže kako stvari uistinu stoje. Ali i pre nego što je od Hajdegera stigao odgovor, Bultman je svoju nevericu izrazio rečima da bi mu bilo teško da Hajdegera zamisli „takoreći ruku pod ruku s Jenšom, koji je ovde sada kao ‘vođa’ revnostan u nacionalsocijalizmu“.[9] Obraćanje Hajdegeru bilo je za Bultmana ujedno povod da mu iznese svoje sumnje i nedoumice koje su se ticale pretvaranja nacionalsocijalističkog pokreta u partiju. Dok je za „pokret“ još mogao imati razumevanja jer je bio, a možda je i dalje velik po instinktu za ono krajnje, po osećaju za solidarnost i po disciplini (upor. 187–188), njegovo prerastanje u partiju bilo je za Bultmana krajnje problematično. Pitao je sebe i Hajdegera: zar su snage koje je pokret imao morale da se upotrebe za partijske borbe, zar je opet moralo doći do govora i publikacija jednako tužnog nivoa kao i kod drugih partija, zar je opet morala nastati korupcija koja je svojstvena partijama kao takvim? Prema Bultmanu, ne treba se zavaravati da će masa birača nacionalsocijalističke partije biti isto ono što je i kod ostalih partija – ološ. Naročito mu je žao studenata koji bivaju naterani u partiju. Bultman ne krije da je, baš na osnovu utisaka koje je stekao kod „divnih studenata nacionalsocijalista“, polagao veliku nadu u taj pokret. „Ali su utisci koje sada primam deprimirajući“ (188). Stoga je Hajdegeru uputio kratko pitanje: „Varam li se?“ Ima u tom pitanju i vapaja, i strahovanja, i potištenosti, i zabrinutosti, i potajne želje da odgovor bude negativan, uverljivo odrečan. Za sebe i u sebi, odgovor je već imao. A imao ga je stoga što je unapred bio sadržan u jezgru i jeziku iznetih nedoumica.
Hajdegerov odgovor usledio je brzo, napisao ga je već 16. decembra 1932 (upor. posebno 189–192). Na početku je nastojao da uveri Bultmana u svoje prijateljstvo i njegovu čvrstinu. „Naše prijateljstvo, srećom, ne zavisi od određenja odnosa između teologije i filozofije“, napisao mu je duhovito (189–190). S naročitom radošću, srećan zbog toga i zadovoljan, prihvatio je da mu Bultman posveti Veru i razumevanje, smatrajući to izrazom njegove prijateljske nastrojenosti. A zatim je prešao na teren politike. Odlučno je demantovao da je član Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, nazvavši to (vojničkim jezikom) „nužničkom glasinom“. I više od toga: obećao je Bultmanu (koji takvo obećanje, naravno, nije tražio) da neće ni biti njen član. Napisao mu je: „Ja nisam član te partije i neću nikada ni biti, kao god što ranije nisam bio član bilo koje druge partije“ (191; podvlačenje Hajdegerovo). Ubrzo se ispostavilo da je to rezolutno obećanje bilo prazno i lažno – trebalo je da prođe nepunih pet meseci pa da Hajdeger početkom maja 1933. pristupi Nacionalsocijalističkoj partiji! Tada je već bio i rektor Frajburškog univerziteta.
Kao što se i u Hajdegerovom slučaju pokazuje, davanje obećanja je, najčešće, neodgovorno i lakomisleno. Da li je takav i Hajdegerov „veoma pozitivan“ stav prema „mnogo čemu“ u nacionalsocijalističkom pokretu? Videli smo da je Bultman pravio jasnu razliku između „pokreta“ i „partije“, nalazeći u prvom momenata vrednih podrške, a odbacujući sve ono rđavo što ide s ovom drugom. Takvu razliku je, ako je suditi po pismu Bultmanu o kojem je i dalje reč, povlačio i Hajdeger, ali bez odbacivanja ili osude „partije“. Poput Bultmana, i on je, kada je reč o „pokretu“, imao rezervi prema „duhu“ i „nivou“ u „kulturnim“ stvarima, ne manje i prema „nauci“ na „univerzitetu“. Smetalo mu je i pogađalo ga neznanje među „kolegama“, s odbojnošću i prezirom je govorio o figurama kao što je Jenš.[10] Ipak, ništa od toga ga, kako je (gotovo prkosno) rekao Bultmanu, ne može „zadržati da podržava pokret, između ostalog, i odgovarajućim glasanjem na izborima – ne tek od juče“ (191–192).[11]
Te reči, napisane Bultmanu u sâmo predvečerje dolaska nacista na vlast, pokazuju da Hajdegerovo političko angažovanje 1933. godine, uključivši i njegov izbor za rektora Univerziteta u Frajburgu, nije bilo nepripremljeno, nije se dogodilo neočekivano, iako je, možebiti, usledilo iznenadno. Naprotiv, ono je svoju prethodnicu imalo u Hajdegerovom već profilisanom političkom opredeljenju, u oformljenom političkom stavu koji je ispoljavao i potvrđivao – sâm je to rekao Bultmanu – davanjem nacistima svog glasa na izborima. Na to opredeljenje i na taj stav nesumnjivo je uticalo nešto što je malo ili nedovoljno poznato, a što je sâm razotkrio u pismu Bultmanu. Hajdeger je, piše on marburškom prijatelju, revnosno pratio delatnost „Tatkreis“-a i čitao Tägliche Rundschau, umnogom se s tim saglašavajući (upor. 190–191).[12] Bio je uveren da iz tog izvora dolazi nada za mladu generaciju. S patosom (i patetikom!) nekoga ko svoj rad doživljava kao misiju u službi „tih ljudi“, napisao je Bultmanu: „I najzad, ti ljudi su, naravno, oni za koje mi radimo i za koje iz jednog dubljeg znanja treba da spasemo i probudimo veličinu neprolazne prošlosti“ (191).
To više nije jezik trezvenog mislioca. To je retorika čoveka obuzetog misijom, spremnog da deluje po višem nalogu, čoveka koji (samolegitimisanu) dubinu svog znanja stavlja na raspolaganje radi ostvarenja uzvišenog cilja. Taj cilj može postati dostupan drugima jedino posredstvom spasilačkog čina samog Hajdegera. Iako se taj cilj, kao i svaki drugi, po prirodi stvari odnosi na budućnost, on je u ovom slučaju sasvim u znaku prošlosti. Ne, razume se, bilo kakve prošlosti, već one koja je neprolazna i koja zbog toga ima svoju veličinu. Početkom tridesetih godina prošlog veka Hajdeger vidi sebe u ulozi samosvesnog izabranog spasioca te prošlosti i njene veličine. Takvo duhovno i političko osnovno nastrojenje pripada onome što se naziva „konzervativnom revolucijom“. Ne može biti slučajno ili proizvoljno što je i Hajdeger u nju svrstan. I ne može biti slučajno što je duhovno „saobraćao“ s nekim drugim predstavnicima te „revolucije“, poput, recimo, Ernsta Jingera.
Za rektora Univerziteta u Frajburgu Hajdeger je izabran 21. aprila 1933. Moglo se očekivati da će mu se tim povodom Bultman odmah javiti. Međutim, ovome su, suprotno očekivanju, bila potrebna dva meseca da bi frajburškom prijatelju, sada rektoru, poslao pismo. Bilo je to 18. juna 1933 (upor. 193–196). To je jedno od onih pisama u ovoj prepisci koje svraća pojačanu pažnju na sebe ne samo zbog sadržine nego i zbog „trenutka“ u kojem je nastalo, tj. zbog dalekosežnog političkog, u stvari sudbinskog, preokreta koji se upravo bio odigrao dolaskom nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj. Da je s tim preokretom najneposrednije povezano (u smislu, omogućeno) Hajdegerovo rektorstvo u Frajburgu, na to ne treba posebno trošiti reči.
Bultmanu je, naravno, bilo jasno da se s Hajdegerovim preuzimanjem rektorske funkcije dogodilo nešto značajno što je pretpostavljalo da tim povodom bez odlaganja izrekne svoje želje i uputi svoje čestitke. Međutim, tim činom je bio – kako kaže na početku pisma – najsnažnije uzbuđen, ne nalazeći potrebnog mira za iskazivanje pravih želja. Do neke „kratke“, utoliko i formalne, nije mu bilo stalo.
Način na koji se Bultman ovde izrazio ne omogućuje da se jasno razabere poreklo njegovog najsnažnijeg uzbuđenja. Nisu manje razgovetni ni preovlađujuće svojstvo i glavni smer tog njegovog duševnog stanja. Ne može se pouzdano znati da li je Bultmanovo uzbuđenje zbog Hajdegerovog rektorstva bilo, da se uprošćeno kaže, pozitivno ili negativno. Da li je u njemu bilo kakve zabrinutosti, pritajenog ogorčenja, potajnog nadanja, skrivenog očekivanja i sl. – u to nije mogućno proniknuti. Ali, sasvim je izvesno da je Hajdegerov izbor za rektora izazvao kod Bultmana nedoumice, a njegov čuveni rektorski govor, s čijom se sadržinom u vreme ovog pisma upoznao onoliko koliko su o njemu izvestile jedne frajburške novine, i kritičke primedbe. Iako su te primedbe lišene žestine, one su, kao što će se odmah videti, umesne i uverljive.
Hajdegerov rektorski govor poslužio je Bultmanu za samoispitivanje. Baš zbog toga što se, kako je rekao Hajdegeru, slaže s njegovom osnovnom namerom, Bultmanovo sopstveno odmeravanje prema Hajdegerovom rektorskom govoru dovelo ga je do priznanja, saopštenog Hajdegeru, da prema sadašnjosti nema istu onu jasnu srčanost koja se ispoljila u zaključnom delu tog govora. Doduše, Bultman u sadašnjosti vidi neke „pozitivne mogućnosti“ i spreman je da sarađuje u njihovom ostvarivanju, ali odmah dodaje da to kod njega proizlazi iz brige i rascepljenosti. Izvor njegove odvažnosti drukčiji je od Hajdegerovog, suštinski je drukčiji. Svoju „odvažnost da sve rizikuje“ on crpe iz one prekretnice nemačke istorije koja je, prema njemu, započela Ničeovim i Kirkegorovim radom i koja je „sebi kao potajna snaga pribavila važnost i pre političkog preokreta“. Bultmanova odvažnost se, dakle, napaja na izvoru koji nema ničega zajedničkog s nacionalsocijalističkim preokretom. Štaviše, bio je uveren da je ono što njemu daje snagu samo jedan činilac koji u političkom preokretu upravo vodi borbu na život i smrt za svoje važenje.
Bultmanovo naglašavanje izvora sopstvene snage i odvažnosti, koji je duhovne prirode, pokazuje se sâmo po sebi kao odvajanje i distanciranje od Hajdegerovog izvora, koji je povezan s upravo izvršenim političkim preokretom. To je Bultmanu omogućilo da učini i sledeći korak. Ovaj se, pak, sastojao u zauzimanju nedvosmislenog kritičkog stava prema jednom važnom mestu u Hajdegerovom rektorskom govoru. Pri kraju tog govora, Hajdeger je rekao: „Mi hoćemo sebe same.“ Jednom teologu kao što je Bultman ta Hajdegerova reč morala je delovati neprihvatljivo. Ipak, kritika koju joj je uputio nije zvučala neposredno teološki. Ona se usredsredila na htenje (samih sebe). Bultman je napisao Hajdegeru da se takvo htenje svakog trenutka nalazi u opasnosti da sâmo sebe promaši. A u toj opasnosti neprekidno se nalazi stoga što je, prema Bultmanu, slepo. Koje se htenje može smatrati slepim? Na to pitanje kod Bultmana, u ovom pismu, nema izrečnog odgovora. Možda ga nema zbog toga što je taj odgovor jednostavan, razumljiv sâm po sebi i unapred jasan: slepo je ono htenje koje se ne rukovodi ničim izvan sebe, nikakvom višom instancijom, vrednošću, smislom, normom, ničim transcendentnim.
Sa svog teološkog stanovišta, Bultman je mirne duše mogao jednostavno reći: slepo je ono htenje koje nešto hoće bez Boga, ili koje za Boga ne mari, ili ga čak negira. Činjenica je, međutim, da on to Hajdegeru nije rekao. Tako daleko nije otišao. Za uzvrat, nije propustio da mu otvoreno kaže da je politički preokret stvorio hybris koja je gluva baš za ono do čega je Hajdeger veoma držao u svom rektorskom govoru i što je u njemu zahtevao. Po Bultmanovoj parafrazi, to se sastoji u „svagda novom izvojevanju duhovnog sveta u krajnjoj izloženosti moćima bivstva“.[13]
Hybris je ključna reč u ovom Bultmanovom pismu. Ne, naravno, zbog toga što se u njemu pojavljuje dva puta (oba puta napisana grčkim alfabetom), nego zbog toga što se njome kazuje nešto značajno. Oba puta Bultman je upotrebljava u istovetnom kontekstu – radi označavanja onoga što je nastalo, što je nastupilo, kao posledica izvedenog (nacionalsocijalističkog) prevrata. Ma koliko bio oprezan i ma koliko se trudio da bude uravnotežen, Bultman je, ipak, nedvosmisleno jasan. On piše Hajdegeru da, razume se, ne želi da se vrati ono što je prevrat progutao. Isto tako, kaže mu da vidi „pozitivne učinke Novog rajha“.[14] Ipak, bez naročitog ustezanja ističe „pomanjkanje svog poverenja“, čiji je uzrok u „atmosferi ϋβρις-a i prikrivene strepnje, koja se onespokojavajuće širi“ (195).
Hajdeger, dakle, nije ostao uskraćen ne samo za Bultmanov subjektivni doživljaj nego i za njegov opis realnih posledica izazvanih prevratom. Tako jezgrovit i tačan opis ne bi, dabogme, bio mogućan da Bultman nije proniknuo do same srži psihološko-političkog dejstva nacionalsocijalističkog preuzimanja vlasti. Njegovu verodostojnost ne mogu ugroziti ni Bultmanova uravnotežavanja, koja pre ostavljaju utisak iskrenih nego (taktički) smišljenih. Jer, izneti opis ne gubi ništa od svoje snage, prodornosti i uverljivosti ni kada se, odmah u produžetku, pročita sledeće: „Ono što mi u toj situaciji ipak još dopušta da verujem u mogućnosti jeste, pored vernosti tradiciji koja obavezuje, samo činjenica da se na moj rad, u uskom krugu u kojem se njime ovde bavim kao docent, uzvraća poverenjem slušalaca koji su, naravno, skoro svi nacionalsocijalisti“ (195).
Iz tog turobnog raspoloženja, iz te situacije potištenosti (koju nikakve „pozitivne mogućnosti“ ili „pozitivni učinci“ nisu mogli da poboljšaju), Bultman je na kraju pisma od 18. juna 1933. uputio Hajdegeru svoju želju povodom njegovog izbora za rektora. Sadržina te želje bila je da se njegov rektorski angažman pokaže kao ispravno povučena konsekvencija iz njegovog dosadašnjeg rada. Iako je s Hajdegerovim angažmanom povezivao „pozitivne mogućnosti“ (što je moglo da znači da Hajdegerov izbor za rektora nije bio pozitivan sâm po sebi!), Bultman je istim povodom dao izraza i svojoj brizi da li se Hajdeger angažovao na pravom mestu i u pravo vreme. Osim toga, preneo je Hajdegeru očekivanje da njegovo snažnije poverenje prema sadašnjosti ipak neće moći da zastre „realnost onoga što me tišti“ (195).
Hajdegerovim izborom za rektora Bultman je bio duboko uznemiren. On je, očigledno, bio dobro upućen u prirodu i značenje tog izbora, a zazirao je unapred i od nesagledivih posledica koje odatle mogu proizići. Morala su proteći dva meseca da koliko-toliko (ne prevaziđe, nego) priguši svoju uznemirenost ne bi li došao u stanje da prijatelju može da napiše i pošalje jedno pismo. A to pismo – osetiće svako ko ga bude pročitao – jeste pismo strepnje i potištenosti. Ono je, međutim, i pismo jasnog uvida u novouspostavljeno stanje, pismo koje opominje i upozorava. Kakav drugi smisao mogu imati reči koje opisuju atmosferu hybris-a i onespokojavajućeg širenja prikrivenog straha? Kada ih je pročitao, Hajdeger nije mogao a da ne pomisli da mu je marburški prijatelj njima predočio u kakvoj je atmosferi postao i pristao da bude rektor Frajburškog univerziteta.
Ne možemo znati da li je Bultmanovo pismo, koje je ovde podrobno izloženo, ma i najmanje doprinelo da se već posle devet meseci Hajdeger odrekne svog rektorstva. O tome nema nikakvih tragova ili nagoveštaja u ovoj prepisci, baš kao što ni na sâmo to pismo nije bilo nikakvog reagovanja u narednim Hajdegerovim pismima. Iz njih se, pak, vidi da je Hajdeger posetio Bultmana u Marburgu 13. i 14. jula 1933. i razložno je pretpostaviti da su, pored ostalog, razgovarali i o sadržini Bultmanovog pisma od 18. juna te godine. Šta je tom prilikom rečeno, ostaće zauvek pod velom tajne. Ali neće ostati tajna ono što je Bultman svojim slušaocima govorio na početku svojih predavanja u letnjem semestru. Jer, on je taj govor objavio i zajedno s pomenutim pismom poslao Hajdegeru. A objavio ga je, kako je rekao Hajdegeru, ne zbog toga što ga je smatrao naročito uspelim, već zato što mu je bilo nepodnošljivo da se „još nijedan teolog nije javno založio za kritički zadatak teologije u sadašnjoj situaciji“ (196).
Taj zadatak, dakle, Bultman je preuzeo na sebe. Reč koju je svojim studentima izgovorio 2. maja 1933. objavio je pod naslovom „Zadatak teologije u sadašnjoj situaciji“.[15] Kakva je ta situacija bila i kako ju je Bultman iskusio, moglo se videti upravo iz njegovog pisma Hajdegeru od 18. juna 1933. U tome, kao i u okolnosti da je štampanu verziju svog govora Bultman poslao Hajdegeru, leži opravdanje što će se ovde u glavnim crtama dati osvrt na njegovu sadržinu.
Na početku Bultman napominje da u svojim predavanjima načelno nikada nije govorio o dnevnoj politici i da to ni ubuduće neće činiti. Međutim, smatra neprirodnim da se sada ignoriše politička situacija, jer je političko zbivanje dobilo toliki značaj za egzistenciju da se nameće obaveza razmišljanja o smislu teološkog rada u postojećoj situaciji.
Bultman, dakle, eksplicitno odbija da zauzme politički stav prema tekućim događajima; ne želi ni da ih prebrzo potvrdi niti da ih skeptički ili kivno ospori. On hoće da ih posmatra s gledišta velikih mogućnosti za budućnost koje su u njima sadržane i da podvrgne ispitivanju odgovornost teologâ prema tim mogućnostima. Da bi odredio načelan odnos vere prema narodu i državi, on je, razume se, podsetio na to da se vera usmerava na Boga i da je Bog ujedno Tvorac i Sudija. Veru u Tvorca treba u konkretnom doživljavanju i delanju ostvariti kao potčinjenost Gospodu. Da je Bog Tvorac, to znači da ljudsko činjenje ne proizlazi iz nekih bezvremenih principa, nego da ga određuje „konkretna situacija trenutka“ (278). Čime situacija postaje konkretna? Razni činioci konkretizuju situaciju, među njima i poreci tvorevine kao što su narod, država i sl. Zahvaljujući tim porecima, čovek nije čovek uopšte, nego je svagda ovaj ili onaj čovek, pripadnik ovog ili onog naroda, ovog ili onog političko-državnog poretka. Time što je Bog Tvorac, on samim tim nije imanentan porecima sveta. Bog je s onu stranu sveta. Vera, baš zbog toga što svet shvata kao božju tvorevinu, stiče „osoben odnos distance prema svetu“ (279). Treba dobro razumeti šta taj odnos distance prema svetu uistinu znači. Putokaz za to razumevanje, koji i Bultman navodi, daje apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima (7, 29–31): „A ovo kažem, braćo, jer je ostalo malo vremena; odsada i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju. – I koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju. – I koji ovaj svijet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje ovoga svijeta.“[16]
Iz tih reči apostola Pavla, po Bultmanovom tumačenju, ne proizlazi da vera ima negativan odnos prema svetu. Naprotiv, odnos vere prema svetu i njegovim porecima jeste pozitivan, ali baš u toj pozitivnosti i neizbežno kritički. „Jer vera zna da je Bog Tvorac takođe Sudija sveta“ (279). Ona zna da poreci sveta iziskuju od ljudi službu i postavljaju im zadatke, iako to ljudi zaboravljaju i prema svetu se odnose naredbodavno. Takvim grešnim izokretanjem čovekovog samorazumevanja i poreci tvorevine pretvaraju se u poretke greha. Bultman kaže: „Čoveku sve može postati greh, tj. sredstvo da samog sebe hoće da nametne, da hoće da raspolaže svojim postojanjem – i posedom i porodicom, obrazovanjem i pravom, narodnošću i državom“ (280). Svi su ti poreci dvoznačni. U svojoj pukoj datosti, oni su poreci greha. Međutim, oni su božji poreci kada čoveka pozivaju na konkretan zadatak u službi.
S obzirom na nacionalsocijalističko glorifikovanje države i narodnosti (Volkstum) kao takvih, Bultmanu je, potpuno svesnom da je nastupilo vreme krize, u prvom redu bilo stalo do toga da upozori da i ta dva poretka, pored mogućnosti i zadataka za ono što je dobro i lepo, sadrže i iskušenja za ono što je zlo i prostačko. Njegovo upozorenje se najvećma odnosilo na „Volkstum“ kojim su se nacionalsocijalisti takoreći opijali. Tražio je da se kritička snaga hrišćanske vere potvrdi u oživotvorenju svesti o tome da je „Volkstum“ dvoznačan i o tome šta je pravi zahtev narodnosti, a šta nije. Tražio je, dakle, da hrišćanska vera pokaže svoju kritičku snagu upravo prema pitanjima sadašnjice. Svoju pozitivnost ona mora posvedočiti baš u svom kritičkom stavu, a to je mogućno stoga što ona zna ne samo za greh nego i za milost. Jer, za nju je Bog, osim što je Tvorac i Sudija, takođe Spasitelj. Bultman kaže svojim slušaocima: „Spasenje pomoću Isusa Hrista znači opraštanje greha otkrivanjem božje ljubavi, i ono zbog toga znači oslobođenje čoveka za ljubav“ (282; podv. D. B.).
Time je, kako se čini, izgovorena suštinska reč Bultmanovog govora studentima na početku letnjeg semestra 1933. godine. Samo čovek oslobođen za ljubav, za onu ljubav koju je Bog izrekao u Isusu Hristu, kadar je da ima kritički pogled prema glasnim zahtevima dana, mereći dobro i zlo u njima pitanjem da li se u njima izvršava zapovest ljubavi. Isti takav kritički pogled čovek onda može imati i prema sebi samom, ispitujući da li je njegovo činjenje nesebična služba. Kritički pogled čoveka oslobođenog za ljubav neće nikada dopustiti – a to je središnja „meta“ Bultmanovog govora – da borba za državu i narodnost postane borba za apstrakcije. I država i narodnost sastoje se od konkretnih ljudi, od ljudi koji su nam bližnji. Narodnost, podjednako kao i čovečnost, krije u sebi opasnost da se od nečeg konkretnog pretvori u nešto apstraktno. Svejedno da li se čovek bori za jedno ili za drugo, kriterijum koji je pri tom presudan jeste da ga u toj borbi nosi stvarna ljubav. „Svojoj narodnosti može istinski služiti samo onaj ko je prihvatanjem božje ljubavi u Hristu oslobođen za ljubav“ (283).
Kritičkom snagom hrišćanske vere postaje jasna i odgovornost koju čovek mora da preuzme prema iskušenjima često neodvojivim od velikih mogućnosti. Dužnost teologa je da baš na to skrenu pažnju. Bultmana je svako mogao razumeti kada je u svom govoru, te „nemačke sudbonosne godine“ 1933, kazao da „vreba i demonija greha“ (284). U tom trenutku, u toj – podsetimo se tog izraza još jednom – „konkretnoj situaciji trenutka“, Bultmanu je iznad svega bilo važno da se „na budućnosti Nemačke sarađuje čistih ruku i u tu budućnost veruje čestito“ (284). On tada, razume se, nije mogao znati da će te ruke ubrzo postati prljave i krvave, da će biti ruke strašnih i nepojamnih zločina, ruke koje će izgraditi koncentracione logore s krematorijumima za masovno, industrijski sprovođeno istrebljivanje nearijevaca i za „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja. Ali, ako to nije mogao znati, Bultman je u svom govoru hrabro upro prstom na zabrinjavajuće pojave koje su počele da uzimaju maha, pre svega na praksu denunciranja i difamiranja onih koji misle drukčije. Njemu, pre kao i sada, služi na čast što je već tada javno izgovorio sledeće reči: „Ja moram kao hrišćanin da izrazim žaljenje zbog neprava koje se takvim difamiranjem čini upravo nemačkim Jevrejima“. Za njega nije bilo sumnje da „difamiranje Jevreja… nije nošeno duhom ljubavi“ (285).
Tako je govorio Rudolf Bultman na početku letnjeg semestra 1933, godine nacionalsocijalističke revolucije, i taj govor, objavljen, poslao prijatelju Martinu Hajdegeru, novom rektoru u Frajburgu. Ne može biti sumnje da su se njih dvojica upadljivo razilazili u stavu i odnosu prema toj „revoluciji“. U čemu su ležali pravi razlozi tog razilaženja, da li su se oni, osim u njihovim ličnostima, nalazili i u njihovim filozofskim, odnosno teološkim shvatanjima, na to pitanje nije lako odgovoriti.[17] Pouzdano se, međutim, može reći da je ono što je Bultman izgovorio pred svojim studentima bila odvažna i trezvena, jasno opredeljena i čestita reč teologa duboko ukorenjenog u novozavetnoj veri. Ta vera bila mu je putokaz i jemstvo da će, suočen s političkim događajima čija će se demonska priroda tek docnije sasvim razotkriti, ostati na putu odgovornosti i savesti, na putu one kritičke snage koju je baš hrišćanska vera bila kadra da pokaže u sudbonosnom istorijskom trenutku.
Izvor: Danilo Basta, Nad prepiskom Martina Hajdegera: jedan vid epistolarne filozofije, knj. II, Beograd: Draslar partner – Dosije studio, 2012.
* Nastavak teksta biće objavljen 19.3.2018.
[1] U istoj rečenici Bultman je još napisao Hajdegeru da bi Kriger kao filozof hteo da dođe do pitanja o Bogu „i to u direktnom smislu“. On je u tome video opasnost koja preti Krigeru: „Čini mi se da on ide opasnim putem“ (169).
[2] Reč je o članku „Dijalektički metod i teološka egzegeza. Logičke primedbe o Bartovoj ‘Poslanici Rimljanima’“, objavljenom u broju 5. časopisa Zwischen den Zeiten za 1927, str. 116–157.
[3] Početna i dragocena orijentacija može se naći u kratkom Frankovom portretu iz pera Hansa-Georga Gadamera. Upor. Hans-Georg Gadamer: Gesammelte Werke 10 (J. C. B. Mohr /Paul Siebeck/, Tübingen, 1995), str. 405–412.
[4] Važna razjašnjenja o pojmu subjekta i tubivstvovanja, te o njihovom razlikovanju kod Hajdegera, poglavito u njegovom Bivstvu i vremenu, sadržana su u knjizi: Friedrich-Wilhelm von Herrmann: Subjekt und Dasein. Interpretationen zu „Sein und Zeit“ (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1974).
[5] Priređivači prepiske između Bultmana i Hajdegera dobro su postupili kada su odlučili da u Dodatku objave i odrednicu o Hajdegeru iz drugog toma leksikona Religija u istoriji i sadašnjosti. Ovde ćemo je dati u prevodu ne samo zbog toga što će se tako omogućiti upoređivanje s onim što je o njenoj sadržini Hajdeger napisao Bultmanu 31. decembra 1927, nego, još više, stoga što ona ima nesumnjivu i trajnu vrednost kao dokument koji pokazuje kako je Hajdeger, neposredno po objavljivanju Bivstva i vremena, gledao na svoj dotadašnji filozofski razvoj. Odrednica, dakle, glasi kao što sledi:
„Hajdeger, Martin, filozof, rođen 1889. u Meskirhu (Baden), 1922. red. profesor u Marburgu*, od 1928. u Frajburgu. Njegov rad, koji se vrši u okviru fenomenološke škole, ponovo preuzima probleme antičke ontologije da bi ih radikalizovao i razvio univerzalnu ontologiju koja obuhvata i regiju povesti. Fundament te problematike jeste polaženje od ‘subjekta’ u dobro shvaćenom smislu ‘ljudskog tubivstvovanja’, tako da radikalizacijom tog pristupa ujedno dolaze do svog prava i istinski motivi nemačkog idealizma. Za izgrađivanje razumevanja tubivstvovanja uticali su na H.-a Avgustin, Luter i Kirkegor, za interpretaciju povesti Diltaj; Aristotel i sholastika bili su presudni za strogo formulisanje izvesnih ontoloških problema. H.-ovo istraživanje se ostvaruje u metodici i vođeno je idejom naučne filozofije kako ju je utemeljio Huserl; nisu bez uticaja bila ni logička i teorijskonaučna istraživanja H. Rikerta i E. Laska. H.-ov rad nema ni teološke ni svetonazorne ciljeve, ali se u njemu svakako nalaze zamisli koje su plodne za ontološko zasnivanje teologije kao nauke.
Glavna dela: Učenje Dunsa Skota o kategorijama i značenju, 1916; Bivstvo i vreme I, 1927. Bultman“ (272).
* Priređivači su u napomeni skrenuli pažnju na tu Bultmanovu grešku. Hajdeger je, naime, 1923. godine bio pozvan u Marburg kao redovni profesor ad personam, a od 1927. bio je redovni profesor.
[6] Neuporedivo izdašniji bio je onda kada je 12. aprila o „Davosu“ pisao Elizabeti Blohman. O tome se raspravlja na odgovarajućem mestu u autorovom tekstu posvećenom prepisci između Blohmanove i Hajdegera.
[7] O toj posveti, njenom tekstu i Hajdegerovoj „uzvratnoj“ posveti Bultmanu bilo je reči u uvodnom delu ovog teksta.
[8] Da konačno određivanje tog naslova pruža poučan primer odgovornog i savesnog postupanja, pokazuje sledeće mesto iz Bultmanovog pisma izdavaču od 13. decembra 1932 (koje su u napomenama naveli priređivači): „…kao naslov mojih sabranih članaka, posle ponovljenih savetovanja s gospodinom Fon Zodenom, predlažem: Vera i razumevanje. Nismo našli drugu formulaciju koja bi sažeto izrazila da je u člancima, s jedne strane, reč o pitanju šta u stvari treba odrediti kao smisao hrišćanske vere, a s druge strane, o pitanju kako treba razumeti tekstove u kojima se izriče vera, dakle, pre svega Novi zavet. Doduše, predloženi naslov nije jednoznačan za onoga ko je izvan sadašnje teološke diskusije; ali to, svakako, neće biti nikakva šteta…“ (185–186).
[9] Erih Jenš je bio profesor psihologije u Marburgu; svoju „integrativnu psihologiju“ instrumentalizovao je u svrhu izopštavanja jevrejskih naučnika. (Prema napomeni priređivača na str. 143.)
[10] „Što Jenš nastupa kao ‘vođa’, to, razume se, ne dokazuje da on nešto zna“ (191).
[11] Ne može a da ne izazove čuđenje ono što, protivrečeći u toj stvari samom Hajdegeru, kaže Oto Pegeler. Bez pozivanja na bilo kakav dokument, bez iznošenja bilo kakvog argumenta, on, naime, jednostavno tvrdi sledeće: „Koliko je Hajdeger ostao nesiguran u svojim opcijama, pokazuje se u tome što još 1932. nije glasao za nacionalsocijaliste, nego za neku regionalnu vinogradarsku partiju.“ Otto Pöggeler: Neue Wege mit Heidegger, str. 92.
[12] Priređivači su uveliko omogućili čitaocu da razume o čemu je reč jer su u napomenama dali nekoliko važnih informacija (upor. 190–191). „Tatkreis“ je „radikalno-konzervativna zajednica mladih akademaca koji su težili za obnovom državnog života“. Osnovao ju je Hans Cerer, koji je u periodu 1929–1933. bio izdavač časopisa Die Tat, pokrenutog 1909. – Tägliche Rundschau su bile „nacionalno konzervativne dnevne novine“, osnovane u Berlinu 1881. Obnovio ih je 1924. Hajnrih Ripler pod nazivom Neue Tägliche Rundschau, da bi u periodu 1925–1928. opet izlazile kao Tägliche Rundschau. U vreme kada ih Hajdeger pominje (1932) bile su organ Tatkreis-a. Njihovo izlaženje je obustavljeno 1933.
[13] Da bi se videlo šta je Bultman parafrazirao – i to, podsetimo još jednom, na osnovu novinskog izveštaja kojim je u tom trenutku jedino raspolagao – potrebno je iz Hajdegerovog rektorskog govora navesti odgovarajuću rečenicu. Ona glasi: „Taj narod utiče na svoju sudbinu time što svoju povest stavlja u otvorenost nadmoći svih moći ljudskog tubivstvovanja koje tvore svet i sebi stalno iznova osvaja svoj duhovni svet.“ Martin Heidegger: Die Selbstbehauptung der deutschen Universität – Das Rektorat 1933/34 (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1983), str. 15.
[14] Ranije je – podsetimo – govorio o „pozitivnim mogućnostima sadašnjice“.
[15] U publikaciji „Theologische Blätter“ br. 12 (1933), str. 161–166. Iz nje su je priređivači preuzeli i uvrstili u Dodatak ove prepiske (str. 276–286). Ona se može naći i u knjizi: Rudolf Bultmann: Neues Testament und christliche Existenz. Theologische Aufsätze. Ausgewählt, eingeleitet und herausgegeben von Andreas Lindemann (Mohr Siebeck, Tübingen, 2002), str. 172–180.
[16] Navedeno prema prevodu Komisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve.
[17] Konrad Haman je otišao predaleko kada je, citirajući sledeći stav iz Bultmanove Teološke enciklopedije: „Izbor filozofske egzistencije vera može oceniti samo kao akt samoutemeljujuće slobode čoveka koji poriče svoju vezanost za Boga“, rekao da je baš u tom shvatanju zasnovano to „što se Bultman 1933. godine politički opredelio drukčije nego Hajdeger“. Konrad Hammann: nav. delo, str. 201–202.
