Hajdeger i Bultman, Marburg
Nije Martin Hajdeger tokom svoga dugog života razmenjivao pisma jedino s filozofima. Među partnerima u njegovoj razgranatoj korespondenciji ima i teologa, od kojih je nesumnjivo najznatniji Rudolf Bultman. Nedavno je njihova prepiska ugledala svetlost dana i postala dostupna ne samo stručnim (filozofskim i teološkim) krugovima širom sveta nego, isto tako, kulturnoj javnosti uopšte, pa i onoj najširoj, koja je na svoj način zainteresovana bilo za Hajdegera ili za Bultmana, ili za obojicu u isti mah.[1] Sada je postalo mogućno – i izazovno! – da se odnos između Hajdegera i Bultmana, lični i duhovni, sa svim svojim dalekosežnim implikacijama, sagleda iz posebnog ugla, iz one naročite perspektive koju nudi njihova prepiska.
Bultmanova i Hajdegerova prepiska trajala je ravno pola stoleća. Počela je 1925, a okončala se 1975. (Naredne godine, 1976, preminuli su obojica, Hajdeger 26. maja, a Bultman dva meseca docnije, 30 jula.) Najintenzivnija je bila tokom prvih deset godina. Zanimljiv je podatak da nije bila ravnomerna. Upadljivo veći broj pisama i dopisnica potiče od Hajdegera (ukupno sedamdeset tri), dok ih je iz Bultmanovog pera četrdeset sedam. Iz prepiske se, međutim, na više mesta vidi da je ukupan broj razmenjenih pisama, dopisnica ili razglednica na obema stranama bio veći, budući da, neretko, Hajdeger i Bultman međusobno zahvaljuju na prethodnom pismu (češće dopisnici ili razglednici) kojeg u zaostavštini, nažalost, nije bilo, tj. koje se do daljeg mora smatrati izgubljenim. Između 1941. i 1948. godine postoji praznina u ovoj prepisci, čiji nastanak, naravno, ne treba tražiti u (eventualno) poremećenim ličnim odnosima, nego u spoljašnjim prilikama. Priređivači nisu isključili mogućnost da se u budućnosti otkrije još ponešto što pripada prepisci između Bultmana i Hajdegera. Zbog toga su ovo prvo izdanje te prepiske – svakako oprezno, no ipak prejako – nazvali „fragmentom“.
Važno je primetiti i treba s odobravanjem primiti da je, kao dodatak ovoj prepisci, objavljeno šest dokumentarnih tekstova (tri Hajdegerova i tri Bultmanova) koji su s njom povezani i koji, obrazujući neophodan kontekst, uveliko olakšavaju razumevanje pojedinih njenih aspekata. Odluka priređivačâ da ih pridodaju prepisci bila je potpuno opravdana.
Kada je reč o ovoj prepisci, sve se začelo i sve je počelo u Marburgu dvadesetih godina prošlog, dvadesetog veka. Frajburški privatni docent Martin Hajdeger, Huserlov učenik i asistent, dobio je 1923. poziv da na Univerzitetu u Marburgu bude vanredni profesor. Poziv je prihvatio i sledećih pet godina proveo u tom gradu. Iako se u Marburgu nikada nije odomaćio u pravom smislu reči, iako mu nisu sasvim odgovarali ni opšta duhovna atmosfera u njemu, ni prilike i kolegijalni odnosi na tamošnjem univerzitetu, Hajdeger se, ipak, docnije rado sećao svog marburškog doba. Štaviše, kako se od tog doba sve više udaljavao, tako je sećanje na nj kod Hajdegera postajalo sve življe i snažnije, u neku ruku i sentimentalnije. To se lako uočava iz njegovih poznijih pisama Bultmanu, koja se često završavaju podsećanjem na „plodne marburške godine“ (246) ili na „plodne godine naše marburške nastavne delatnosti“ (251). Hajdegerov dolazak u Marburg, njegova delatnost na Univerzitetu, susret s njim – sve je to bilo poput kakvog „elementarnog događaja“ (da se ovde upotrebi izraz Hansa-Georga Gadamera iz njegovih sećanja na sopstveno studentsko i docentsko vreme u Marburgu). U marburšku duhovnu atmosferu Hajdeger je uneo snagu svog jezika i radikalnost svog mišljenja. Nije nikakvo čudo što se o njemu ubrzo – daleko izvan Marburga – stao širiti glas kao o „potajnom kralju… u carstvu mišljenja“ (da se ovde podseti na reči koje je napisala Hana Arent povodom Hajdegerovog osamdesetog rođendana).
Pre Hajdegera, u Marburg je 1921. došao Rudolf Bultman, pet godina stariji od njega. Dok je za Hajdegera Marburg bio tek prolazno mesto (bez obzira na nesumnjiv značaj njegovog marburškog perioda i prepoznatljiv trag koji je tamo ostavio), za Bultmana je (p)ostao trajno odredište njegovog života i delanja: u njemu je ostao do emeritiranja 1951, u njemu se upokojio, u njemu je i sahranjen 4. avgusta 1976. godine. Ako se za Hajdegera može reći da je bio Frajburžanin, za Bultmana se može reći da je bio Marburžanin. Svojim prisustvom i duhovnom delatnošću u Marburgu, Bultman je u toj meri obeležio taj grad, toliko mu je snažno utisnuo pečat svoje ličnosti, da je vrlo rano bio čak poistovećivan s Marburgom. Tako je romanista Leo Špicer, napuštajući taj grad godine 1930, jednostavno rekao: „Rudolf Bultman – to je Marburg!“[2]
Bultmanov i Hajdegerov susret u Marburgu, njihovo poznanstvo i njihova saradnja bili su ne samo plodonosni nego i sudbonosni.[3] Teolog i filozof odmah su se uzajamno razumeli, odmah su započeli s izrazito snažnom duhovnom i ličnom razmenom. Kolika je bila snaga te razmene koja je očigledno zadovoljavala potrebe na obema stranama, uverljivo potvrđuju nekoliki njeni vidovi. Tako su se, primerice, jednom nedeljno (subotom popodne) susretali radi zajedničkog čitanja Jevanđelja po Jovanu[4]; Hajdeger je postao aktivan član čuvene Bultmanove „Graeca“[5]; učestvovao je u Bultmanovom seminaru zimskog semestra 1923/24. posvećenom etici apostola Pavla, na kojem je 14. i 21. februara 1924. godine održao referat o Martinu Luteru pod naslovom „Problem greha kod Lutera“.[6] Tim Hajdegerovim referatom, kao i uopšte njegovim učešćem, Bultman je naprosto je bio oduševljen, o čemu svedoči jedno mesto iz njegovog pisma prijatelju Hansu fon Zodenu. Tu on kaže: „Seminar je ovog puta naročito poučan stoga što na njemu učestvuje naš novi filozof Hajdeger, učenik Huserlov. On dolazi iz katolicizma, ali je sasvim protestant, što je nedavno dokazao u debati posle jednog Hermelinkovog predavanja o Luteru i srednjem veku. On izvrsno poznaje ne samo sholastiku nego i Lutera, i donekle je Hermelinka doveo u nepriliku; on je, očigledno, to pitanje shvatio dublje nego ovaj“ (X–XI; predgovor priređivačâ).
Sa svoje strane, Bultman je u Marburgu slušao dva Hajdegerova univerzitetska predavanja, jedno u letnjem semestru 1925. pod naslovom „Prolegomena za istoriju pojma vremena“, a drugo u zimskom semestru 1925/26. pod naslovom „Logika. Pitanje o istini“. Bilo je to sasvim u skladu s njegovim gledištem da filozofija može biti od koristi za stvar teologije, gledištem koje nije delio, na primer, Karl Bart, smatrajući da filozofija kao takva „nema ništa da kaže teologiji i u teologiji“.[7]
Bultmanov i Hajdegerov odnos, od početka prožet uzajamnim respektom, tj. uvažavanjem koje je teolog imao za filozofa i filozof za teologa, veoma brzo se, već tokom prvog Hajdegerovog semestra u Marburgu, pretvorio u istinsko prijateljstvo. Hajdeger piše Bultmanu 3. oktobra 1973: „Ovih dana sam – pre pola veka – došao u Marburg. I već u prvom semestru sklopljeno je naše doživotno prijateljstvo. Za to ostaje samo tiha zahvalnost“ (250). Bultmanovo i Hajdegerovo prijateljstvo bilo je na obema stranama dovoljno čvrsto da prebrodi sva iskušenja, dovoljno snažno da ga nije mogla uzdrmati ni kritika koja bi dolazila od onog drugog. Njihova poluvekovna prepiska jeste prvorazredno svedočanstvo o tom prijateljstvu, ona sadrži istoriju tog prijateljstva koje je bilo dubok lični izvor jednog uistinu plodnog razgovora između filozofije i teologije u dvadesetom stoleću.
Iste godine (1928) kada je Hajdeger napustio Marburg i vratio se u Frajburg, sada kao profesor i Huserlov naslednik, on i Bultman su u prepisci počeli jedan drugog da oslovljavaju sa „Ti“. Dakle, Hajdegerov odlazak iz Marburga ne samo što nije značio prestanak prijateljstva s Bultmanom nego je, naprotiv, predstavljao njegovo produbljivanje i dodatno učvršćivanje, što prelazak na „Ti“ (prvi put u Hajdegerovom pismu od 23. oktobra 1928; upor. 62. i dalje) nesumnjivo potvrđuje. Isto tako, potvrdu tog prijateljstva čini i Bultmanova odluka da prvi tom svog dela Vera i razumevanje, koji se pojavio 1933. godine, posveti Hajdegeru. Ona glasi: „Martinu Hajdegeru sa zahvalnim prijateljstvom.“ Kada se, međutim, dvadesetak godina kasnije pojavilo drugo izdanje (1954), Bultman je tu posvetu svesno promenio. Sada je ona glasila ovako: „Ova knjiga ostaje posvećena Martinu Hajdegeru sa zahvalnim sećanjem na zajedničko vreme u Marburgu.“ Valja obratiti pažnju na to „ostaje“, dobro ga oslušnuti, budući da je na taj način Bultman, u stvari, želeo da naglasi svoju prijateljsku i duhovnu privrženost Hajdegeru bez obzira na sve ono što se s ovim događalo od početka tridesetih do početka pedesetih godina prošlog veka. Na sličan način uzvratio je Hajdeger, ali znatno docnije. Marburškom prijatelju je ovako posvetio svoj spis Fenomenologija i teologija: „Posvećeno Rudolfu Bultmanu s prijateljskim sećanjem na marburške godine od 1923. do 1928.“[8]
Šta je za marburšku teologiju i marburške teologe dvadesetih godina proteklog veka značila filozofska pojava tek pridošlog Martina Hajdegera, kakav je nemir među njih unosio i kakvu novost sa sobom donosio, s kolikom je radikalnošću nastupao određujući teologiji drukčiji put i drukčiji zadatak od dotadašnjih, možda najbolje pokazuje njegov prilog raspravi posle predavanja koje je teolozima u Marburgu održao Eduard Turnajzen. Po Gadamerovom sećanju, koji je tom predavanju prisustvovao, Hajdeger je tada rekao da se istinski zadatak teologije, kojem ona mora da se vrati, sastoji u tome da nađe reč koja je u stanju da pozove na veru i da održi u veri.[9] Nema sumnje da je takav Hajdegerov stav – bez obzira na to što je, kako misli Gadamer, „pun dvoznačnosti“ – bio u skladu s Bultmanovim težnjama u teologiji, da je išao naruku onome do čega je Bultmanu bilo stalo: razvijanju teologije kao organona žive i delatne vere, izgradnji „egzistencijalne“ teologije. Otuda je sasvim razumljivo što je Bultman upravo u Hajdegeru mogao videti saveznika u oživotvorenju svoje osnovne namere.
Iako nije neophodno, a možda ni umesno, da se odnos između Hajdegera i Bultmana „odmerava“, tj. da se traži ko je u njemu bio pretežniji i uticajniji, ipak je, po svoj prilici, iz tog odnosa u duhovnom smislu više crpeo Bultman. Nije nikakva tajna da se on, pogotovo posle udaljavanja od liberalne teologije i okretanja ka dijalektičkoj teologiji, uveliko oslanjao na Hajdegera, i to na njegovo rano glavno delo Bivstvo i vreme, u prvom redu na analitiku tubivstvovanja i njene učinke. Osvrćući se na ono što je u Bivstvu i vremenu privuklo Bultmanovu pažnju i što je on nastojao da učini plodotvornim za svoju teologiju, Gadamer je s pravom i verodostojnošću napisao: „Bultmanu se činilo da transcendentalna analitika tubivstvovanja opisuje jedno neutralno osnovno antropološko ustrojstvo polazeći od kojeg bi se poziv vere mogao interpretirati ‘egzistencijalno’, nezavisno od njenog sadržaja, u okviru osnovnog kretanja egzistencije. Dakle, upravo je transcendentalno-filozofsko shvatanje Bivstva i vremena bilo ono koje se uklapalo u teološko mišljenje.“[10] Bivstvo i vreme je postalo osnovno Bultmanovo metodsko i pojmovno uporište za sve ono što je preduzimao u svojoj dijalektički i hermeneutički usmerenoj protestantskoj teologiji. U tom pogledu, za njega se ništa nije promenilo ni posle Hajdegerovog preokreta (Kehre), kada je, kako se slikovito izrazio Oto Pegeler, Hajdeger krenuo putem „od Lutera ka Helderlinu“. Taj put Bultman nije mogao ni slediti ni odobriti. Ostao je veran Bivstvu i vremenu, u kojem je našao i iz kojeg je usvojio ono što mu je bilo „upotrebljivo“ i neophodno za dijalektičko-teološko razmatranje hrišćanske egzistencije. Hajdegerov „preokret“ nije uzdrmao Bultmanovo uverenje da se fundamentalna ontologija iz Bivstva i vremena može (a za njega i mora) shvatiti kao fundamentalna antropologija u kojoj protestantska teologija treba da nađe svoje čvrsto uporište.
Doduše, treba reći da o odnosu između Bultmana i Hajdegera ima i drukčijih pogleda, čak i takvih koji dovode u pitanje Hajdegerov uticaj na Bultmanovu izgradnju egzistencijalne teologije. Tako, recimo, Oto Pegeler, koji je svoju najnoviju knjigu posvetio upravo rasvetljavanju odnosa između velikog protestantskog teologa i velikog mislioca bivstva, podseća na to da je Bultman, pre susreta s Hajdegerom, bio saglasan s Karlom Bartom u prihvatanju onoga što je Kirkegor govorio o egzistenciji. Osim toga, Pegeler je skrenuo pažnju i na Bultmanove rane publikacije, izrečno tvrdeći da je Bultman u njima „svoj pristup našao pre susreta s Hajdegerom i da je zatim od ovoga preuzeo novo terminološko izražavanje“.[11] Kao istraživač koji radi sa zavidnom akribijom, usled čega su njegovi spisi prepuni podataka do kojih se, inače, jedva može doći, Pegeler nije propustio da navede i jedno Bultmanovo sećanje saopšteno Ginteru Bornkamu. Bultman mu je rekao „da njegova knjiga o Isusu nije nastala pod uticajem filozofije Martina Hajdegera, nego da je, obrnuto, ovaj, tek što je bio pozvan u Marburg, na osnovu lektire te knjige potražio vezu s Bultmanom“.[12] Sve u svemu, Pegeler je na kraju došao do zaključka da su Bultman i Hajdeger veoma različitim putevima, ipak, došli do konvergentnih nastojanja povodom jednog novog razumevanja religijske dimenzije života.[13] To je, ujedno, osnovna teza koju je pokušao da dokaže celinom svog izlaganja u pomenutoj knjizi.
Bilo kako bilo, nema ni najmanje sumnje da se između Hajdegera i Bultmana, ubrzo po dolasku prvoga u Marburg, uspostavio prisan i dubok odnos koji nije bio ograničen samo na plodnu duhovnu razmenu, nego je u isti mah bio prožet i ličnom egzistencijalnom dimenzijom. Biće da je najprimereniji i najjezgrovitiji, ujedno i najlepši, izraz za taj odnos našao Bultman kada ga je, u pismu Hajdegeru od 11. decembra 1932, nazvao „zajednicom rada i prijateljstva“ (185). Geteovski rečeno, među njima je nastalo prijateljstvo zasnovano na izboru po srodnosti. Naravno, ni u tom prijateljstvu, baš kao ni u bilo kom drugom, nije sve uvek bilo skladno i nepomućeno. Bilo je u njemu čak i razmimoilaženjâ, ali ona nikada nisu bila tolika da bi mogla narušiti njegovu supstancu. Ona je bila dovoljno čvrsta i otporna da zajamči trajnost uistinu jedinstvenog prijateljskog odnosa dvojice „starih marburgovaca“. Prepiska između njih, o čijoj će sadržini odmah uslediti podrobno izlaganje, pogotovo o onome što u njoj ima širi značaj, jeste prvorazredan dokument i upečatljivo svedočanstvo o tom prijateljstvu koji retko koga mogu ostaviti ravnodušnim.
Prepiska je otpočela 15. oktobra 1925. jednom razglednicom koju je iz svog rodnog Meskirha Hajdeger uputio Bultmanu. Prvo opširnije pismo bilo je Bultmanovo od 13. marta 1927. (upor. 5–18). Odnosilo se na, dan ranije sproveden, Hajdegerov izbor za vanrednog člana „Naučnog društva“ u Marburgu.[14] Učinjeno je to u Hajdegerovom odsustvu, a celu stvar Bultman je nazvao „farsom“ (upor. 6). Bultman je izabran za redovnog člana. (Svakome izabranom bilo je ostavljeno nekoliko dana radi prihvatanja ili odbijanja izbora.) Bultman se kolebao šta da čini, uveren da je Hajdeger, sa svoje naučne kvalifikacije, morao odmah biti izabran za redovnog člana. Odlučio je da sačeka prvu narednu sednicu i na njoj predloži ili ukidanje ograničenja broja redovnih članova ili, pak, ukidanje kategorije vanrednih članova. Obrazloženje za takav predlog sastojalo se u Bultmanovom uverenju da jedino merilo izbora treba da budu kvalifikovanost i naučni rad kolegâ „bez obzira na njihovu starost“ (13), čime bi se ujedno izbeglo da se na vanredne članove gleda kao na članove drugog ranga. „Ja bih, međutim, tako postupio samo ako ste Vi saglasni. Inače bih (a priznajem da bi mi to bilo draže) odmah najavio svoje istupanje“ (13).
U istom pismu Bultman je kazao Hajdegeru da mu se čini da „akademija u Marburgu nema dobrih izgleda ni u budućnosti, jer će njen nivo ostati nizak“. Posredno je izneo sumnju i u samu opravdanost „akademije“ utoliko što je ostvarenje mogućnosti naučne saradnje video jedino „na putu ličnog povezivanja“ (17), dakle, izvan okvira bilo kakve naučne institucije. Izrazio je spremnost da u toj „akademiji“ učestvuje samo pod uslovom da to i Hajdeger učini. Iskrsla je, međutim, neprijatna okolnost na koju je, kako kaže, želeo Hajdegeru naglašeno da skrene pažnju. Reč je bila o sledećem: Bultman je pokušao da nađe nekoliko sapotpisnika za svoj predlog da se Hajdeger izabere za redovnog člana, i tada mu je neko (Bultman ili neće da kaže ko ili zaista ne zna ko je to bio) odgovorio da od Hajdegera još ne postoji ništa veće (u smislu dela) i da on ne bi mogao biti izabran u akademiju baš kao što ga ni ministar nije mogao pozvati u Marburg za profesora. Na takvu primedbu Bultman, veli, nije ostao dužan odgovora. Ipak, ona je za nj bila dovoljan razlog da Hajdegera direktno odvrati od eventualnog prihvatanja ponuđenog vanrednog članstva u „Naučnom društvu“ (upor. 17–18).
Ne časeći ni časa, Hajdeger je sutradan iz Totnauberga odgovorio Bultmanu. Na početku pisma od 14. marta 1927. naveo mu je odgovor koji je već bio poslao Rudolfu Otu: „Najpokornije dopuštam sebi da Naučnom društvu saopštim da ne prihvatam izbor za vanrednog člana Odseka duhovnih nauka. Statute vraćam u prilogu. Najpokornije Martin Hajdeger“ (19).[15] Bez oslovljavanja adresata, bez pominjanja bilo kakvih razloga, sažet do krajnjih granica, no ipak s dvaput upotrebljenim „najpokornije“ na tom do iščezavanja suženom prostoru, Hajdegerov negativan odgovor Otu deluje kao mešavina prezira, ironije i nadmoći jednog samopouzdanog i slobodnog duha, svesnog svoje snage i mislilačkog ranga. (Ne treba smetnuti s uma da će se baš te godine pojaviti njegovo epohalno delo Bivstvo i vreme.) Takav duh bi, razume se, odbio i redovno članstvo, budući da se oseća sputanim u „zagušljivom profesorskom vazduhu“ (20). Otuda svom prijatelju Bultmanu savetuje da tu „epizodu“ što pre zaboravi i da koncentraciju i raspoloženje sačuva za dalji rad na komentaru Jovanovog jevanđelja.[16] Prava svetlost na te Hajdegerove reči pašće kada se uzme u obzir da je Bultmanu istom prilikom izneo svoje uverenje da se obojica mogu smatrati srećnim što nedvosmisleno vide svoje pozitivne zadatke za budućnost i što su ih se latili (upor. 20).
Zanimljivo je da se Hajdeger nijednom rečju nije osvrnuo na ono što mu je Bultman naglašeno saopštio i što je ovaj čak držao kao glavni razlog kada ga je neposredno odvraćao od prihvatanja vanrednog članstva u „Naučnom društvu“, naime na kritičku zamerku da još nije objavio ništa veliko i značajno. Ali, Hajdegerova uzdržanost u toj stvari, ma koliko, inače, pobuđivala zanimanje, nije i sasvim neočekivana. Jer on, koji je u tom trenutku već imao dovršeno Bivstvo i vreme, koji je dobro znao šta će to delo značiti (ne samo) u ondašnjoj filozofskoj situaciji, nije morao mariti za primedbe anonimnih zakerala, niti se na njih uopšte obazirati. Štaviše, mogao je sebi dopustiti da na njih ravnodušno gleda s visine.
Međutim, Hajdeger se nije libio da s iste te visine oštro, često i podrugljivo, sudi o drugima, bilo teolozima ili filozofima. Pored britkih zapažanja izloženih s besprimernom jezgrovitošću, u tim njegovim sudovima ima zlobnih i jetkih invektiva, katkad nimalo prijatnih za one na koje su se odnosile. One se mogu naći i u pismu o kojem je upravo reč. Primerice, tu je za Karla Barta rekao da je bio „eksplozija s puno krša i dima“, dok je Fridrihu Gogartenu (s kojim je Bultman bio tesno povezan prijateljski i teološki), priznajući mu relativnu snagu u negaciji, savetovao da obustavi svoju „večnu kritiku kulture“. A povodom saradnje Barta i Paula Althausa izrazio je nadu da iz nje neće nastati nikakva „teologija kompromisa“. I tome dodao (kao pouku): „Time što se dvojica, koji su dospeli u ćorsokak, nekako združe, neće nastati put ka istini“ (21). Nije ostao pošteđen ni Eberhard Grizebah, danas malo poznat filozof i pedagog, koji je svojom egzistencijalno-kritičkom antropologijom svojevremeno pobudio pažnju u teološkim krugovima, poglavito kod Emila Brunera i Gogartena. Imajući na umu najnovije Grizebahove članke, Hajdeger je o njemu napisao Bultmanu: „Ako Grizebah veruje da mi imamo pojam povesti koji je on sebi izmislio, onda to samo ponovo pokazuje da on sve uzima suviše olako i da za nj svaka ‘ozbiljnost’ ostaje samo tema jedne konfuzne teorije“ (22). Grizebaha se Hajdeger dotakao i u pismu Bultmanu od 9. aprila 1929, odvojivši njegovu „ličnu pristojnost“ od „potpune bede njegovog filozofiranja“ (upor. 107).
Pored sve te odbojnosti koju je Hajdeger ispoljio prema Grizebahu, ipak su obojica, što je paradoksalno, imali nešto zajedničko – kritički stav prema tzv. dijalektičkoj teologiji (čiji su glavni predstavnici bili već pomenuti K. Bart, Turnajzen, Bruner i Gogarten, a koju je zastupao i Bultman). Takvim stavom Hajdeger je motivisao i svoju, gotovo imperativno izrečenu, sugestiju Bultmanu da ovaj svojim komentarom Jovanovog jevanđelja „ponovo gurne teologiju u konkretne probleme i učini jasnim da je tako nešto kao ‘dijalektička teologija’ utvara“ (22). Toj utvari, međutim, Bultman nije okrenuo leđa, nije uvažio Hajdegerovu snažnu sugestiju!
Kratkim pismom od 27. marta 1927. Bultman je obavestio Hajdegera da je dva dana ranije i sâm istupio iz „Naučnog društva“, obrazloživši taj čin nedostatkom poverenja u pothvat (upor. 23).[17] Samo po sebi, Bultmanovo istupanje iz tog „Društva“, koje je doživeo kao radosno olakšanje, pa čak i kao očišćenje od nečega prljavog („kao da sam oprao ruke“ – 23), treba razumeti i kao akt solidarisanja s Hajdegerom. Čitava ta „epizoda“, kako ju je umesno nazvao Hajdeger, ta „farsa“, kako se o njoj izrazio Bultman, bila je, očigledno, od samog početka promašena i nepotrebna stvar. Ona je, ipak, obelodanila i potvrdila nešto važno, nešto suštinski značajno: Bultman i Hajdeger su tom prilikom demonstrirali svoju samosvojnost i odvažnost kao nezavisni duhovi svesni prave prirode svog naučničkog poziva i puta kojim hoće da idu, prvi u protestantskoj teologiji, drugi u filozofiji. A za to im, zacelo, nikakvo članstvo u ovom ili onom naučnom društvu nije bilo neophodno.
Ni u prepisci s Bultmanom, kao ni u onoj, recimo, s Hanom Arent, Hajdeger se nije ustezao da o pojedinim ličnostima (uglavnom iz filozofije, ali i iz drugih oblasti), njihovom radu i spisima iznese svoj sud, najčešće nepovoljan, katkad ubitačan, retko pozitivan. No, bez obzira na „atribute“ tih sudova, oni na osoben način bacaju (hajdegerovsku) svetlost na nemački filozofski život u datom vremenu i njegove aktere. Zbog toga neće biti ni izlišno ni neumesno da se barem neki od njih izdvoje iz pisama koja je uputio Bultmanu i ovde predoče u svoj svojoj „plastičnosti“, zanimljivosti i oštrovidnosti. Oni su vredni pažnje čak i kada su prejaki ili neodmereni. (Neće se ovde izostaviti ni Bultmanovi sudovi i ocene, naročito kada odudaraju od Hajdegerovih.)
Ako bi se, ne samo u ovoj prepisci, tražio onaj prema kome je Hajdeger bio najoštriji i najbespoštedniji, onda bi to, po svemu sudeći, bio jezuita i filozof religije Erih Pšivara. Ne bi čak bilo neosnovano pretpostaviti da je ovaj sâm po sebi neizostavno izazivao Hajdegerovu osorljivost. U pismima Bultmanu Hajdeger se na Pšivaru osvrnuo nekoliko puta – uvek krajnje nepovoljno i prezrivo. Nazvao ga je „šarlatanom“ (107), predavanje pod naslovom „Metafizika konačnosti ili beskonačnosti“, koje je Pšivara 14. januara 1930. održao u Frajburškom akademsko-književnom društvu, okarakterisao je kao „bedno“ (123), a povodom (navodnog) Pšivarinog povezivanja Hajdegera s Frojdom i označavanja njegove filozofije kao filozofije kraja vremena, napisao je Bultmanu 2. septembra 1930: „Nadam se da Pšivara stvarno razume svoje otkriće i da će ubuduće prestati da piše o meni“ (138). O Pšivari nije bolje sudio ni Bultman, ali je, za razliku od Hajdegera, po formi, u izrazu, bio blaži i uglađeniji. Tako je, povodom Pšivarinog marburškog predavanja o filozofiji i teologiji, održanog uoči Božića 1929, napisao Hajdegeru: „Predavanje je… bilo žalosno. Prosto i formalističko, bojažljivo izbegavajući upuštanje u supstanciju problema. Ni na studente nije ostavio nikakav utisak“ (124/5).
Za protestantskog teologa Emila Brunera Hajdeger nije imao ni razumevanja ni lepe reči. Imao je jedino podrugljivog sarkazma, kao što pokazuje sledeće mesto iz pisma Bultmanu od 14. novembra 1931: „U Holandiji se priča da Bruner piše Etiku od 600 stranica – ona je, kažu, već gotova – s ambicijom da ponudi prvu dijalektičku etiku. To podseća na principe fabrikanata sapuna“ (173).
Godine 1927/28. Hans fon Zoden, protestantski teolog blizak Bultmanu, bio je rektor u Marburgu. Za temu svog rektorskog govora odabrao je istinu i njen pojam. Naslov govora glasio je „Šta je istina? O povesnom pojmu istine“. U pismu Hajdegeru od 14. septembra 1927. Bultman kaže da je do tog problema Fon Zoden došao „iz određenih dogmatsko-istorijskih pitanja“, dodajući da nije rizikovao da ga od toga odvrati, ali da mu je stavio na raspolaganje svoj rukopis o άλήθεια (upor. 38).[18] Hajdegeru je to Bultmanovo obaveštenje bilo dovoljno da u pismu od 6. oktobra 1927. bič svoje ironije usmeri na Fon Zodena. Tu on veli: „zašto Fon Zoden, koji predaje o Novom zavetu, istoriji dogmi, crkvenom pravu, hrišćanskoj arheologiji, ne bi trebalo da govori i o ‘istini’. Samo kad bi imao najmanji pojam o tome šta je potrebno od priprema i sigurnosti da bi se raspravljalo o takvim ‘opštostima’! Nadajmo se da će u vršenju svog rektorstva ispoljiti više instinkta nego u izboru svog rektorskog govora“ (42). Nije isključeno da je na takav sud o Fon Zodenu – potvrđuju to i pomenute „opštosti“ – uticalo i ono što je Bultman u prethodnom pismu preneo Hajdegeru kao Fon Zodenovo mišljenje o Bivstvu i vremenu (upor. 38). A preneo mu je da Fon Zodenu imponuju oštroumnost i solidnost obrade u toj knjizi, ali da njenu sadržinu smatra „neplodnom sholastikom koja se bavi ‘opštostima’ i ne dolazi do ‘konkretnoga’.“ Bultman je, suprotno Fon Zodenu, smatrao da je Bivstvo i vreme vrlo konkretna knjiga, i to u tolikoj meri da je – baš zbog te konkretnosti, a ne zbog fizičkog naprezanja – posle njene lektire bio „telesno iscrpljen“ (upor. 38/9).
Teško je reći kakvo je uistinu bilo Hajdegerovo mišljenje o Karlu Bartu, barem ako je suditi po onome što se može naći u ovoj prepisci. S jedne strane, unapred je odbacivao Bartovu Crkvenu dogmatiku, njegovo glavno delo. Za to apriorno odbacivanje bio mu je dovoljan nepovoljan utisak koji je imao o autorovom predgovoru za drugo izdanje tog dela. Bultmanu je o tome 3. novembra 1932. napisao: „Nedavno sam dobio od izdavača prospekt o Bartovoj Dogmatici s opisom predgovora za drugo izdanje. To okretanje oko samog sebe u sopstvenom sjaju smatram upravo odvratnim i neću dati ništa na sve ono što će posle takvog predgovora doći u pet tomova“ (181). S druge strane, Hajdeger je imao reči hvale za prepisku između Karla Barta i Bultmana, a time, svakako, i za samog Barta. Kada se pojavilo njeno prvo izdanje 1971, pozni Hajdeger je napisao Bultmanu 1. oktobra te godine: „Tvoja prepiska s Karlom Bartom jeste živ dokument istorije teologije u našem veku i, pre svega, opomena za teologe koji danas delaju“ (245/46).
Potpunijem i boljem sagledavanju Hajdegerovog odnosa prema Karlu Bartu, koji je bio sve drugo pre nego jednoznačan, može doprineti i njegovo mišljenje o penzionisanju (emeritiranju) Rudolfa Ota. Tim povodom Hajdeger je 18. decembra 1928. napisao Bultmanu da Otov odlazak u penziju stavlja Fakultet pred najcentralnije sudbinsko pitanje pred koje on uopšte može biti stavljen (upor. 87). Te reči, nema sumnje, zvuče kao snažna opomena, kao ukazivanje na veliku nepriliku koju predstojeće Otovo penzionisanje može prouzrokovati. Hajdeger nije bio siguran da li je toga, osim Bultmana, svestan još neko. U svakom slučaju, jedini pravi izlaz iz te fakultetske neprilike – što je saopštio i Bultmanu – video je u pozivanju Karla Barta za profesora. Samo bi na taj način Fakultet stekao nadmoć nad ostalima, a pogotovo bi se moglo računati s tim da bi Bartovim dolaskom i „praktična teologija“ ubrzo doživela preobražaj (upor. 88). Iz toga se ne može zaključiti ništa drugo nego da je, barem u toj dramatičnoj situaciji (kako ju je sâm video), Hajdeger prema Bartu imao ne samo blagonaklon nego upravo i sasvim pozitivan stav, polažući veliku nadu u njegov eventualni dolazak u Marburg i povezujući s tim velika očekivanja.
Na Hajdegerov ranije navedeni nepovoljan sud o Karlu Bartu Bultman je reagovao 14. decembra 1932. On se, uglavnom, saglasio s Hajdegerovim „doživljajem“ Bartovog predgovora za njegovu Dogmatiku, ali je drukčije video uzroke Bartove nadmenosti u tom predgovoru: „U poslednje vreme, ništa više nisam mogao da naučim od Bartovog rada. On postaje sve samovoljniji i, u odbijanju raspravljanja s drugima, nervozniji. Pompezan uvod u njegovu novu Dogmatiku, koji je meni isto toliko nesimpatičan kao i Tebi, čini mi se da više proističe iz njegove nervoznosti i nadraženosti nego iz njegove pojačane samosvesti“ (187). Na istom mestu Bultman je, kao kontrast Bartu, pomenuo Gogartena, čiju je Političku etiku (prvo izdanje iz 1932) označio kao „snažno postignuće“ (187).
Izvor: Danilo Basta, Nad prepiskom Martina Hajdegera: jedan vid epistolarne filozofije, knj. II, Beograd: Draslar partner – Dosije studio, 2012.
* Nastavak teksta biće objavljen 12.3.2018.
[1] Rudolf Bultmann/Martin Heidegger: Briefwechsel 1925–1975. Hrsg. von Andreas Grossmann und Christoph Landmesser. Mit einem Geleitwort von Eberhard Jüngel (Vittorio Klostermann – Frankfurt am Main, Mohr Siebeck – Tübingen, 2009). Latinski ili arapski brojevi u zagradama uvek se odnose na odgovarajuću stranicu u toj knjizi.
[2] Upor. Hans-Georg Gadamer: Philosophische Lehrjahre (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1971), str. 14.
[3] U pismu Julijusu Ebinghausu od 4. januara 1924. Hajdeger je izdvojio Bultmana i o njemu se izrazio veoma povoljno: „Tuga je koliko je protestantska teologija potpuno dezorijentisana u svojim osnovima. Bultman je ovde (u Marburgu – D. B.) jedini od koga još mogu da učim – Oldenburžanin, oštar i obazriv, on po svaku cenu hoće da iziđe iz istorijsko-religijske teologije u kojoj je odrastao.“ A u pismu Karlu Jaspersu od 18. juna 1924, s kojim se u to vreme nalazio u bliskim odnosima, Hajdeger se krajnje pozitivno izrazio o Bultmanu, izuzevši ga iz marburške univerzitetske sredine koju je smatrao prosečnom: „Napolju je divno, na univerzitetu se ništa ne događa, uspavan, najumereniji prosek, bez uzbuđenja, bez stimulusa. Jedini čovek: teolog Bultman, s kojim se sastajem svake nedelje.“ Mesto iz pisma Ebinghausu navedeno je prema: Konrad Hammann: Rudolf Bultmann. Eine Biographie (Mohr Siebeck, Tübingen, 2009), str. 192, a mesto iz pisma Jaspersu navedeno je prema: Martin Heidegger/Karl Jaspers: Briefwechsel 1920–1963. Herausgegeben von Walter Biemel und Hans Saner (Vittorio Klostermann – Frankfurt am Main, Piper–München, Zürich, 1990), str. 49.
[4] Ta okolnost dala je povoda Otu Pegeleru da, bez bližeg obrazloženja, zaključi: „Tako je Hajdeger učestvovao u nastanku možda i najznačajnije Bultmanove knjige, velikog komentara Jevanđelja po Jovanu.“ Otto Pöggeler: Neue Wege mit Heidegger (Karl Alber, Freiburg/München, 1992), str. 467. – Pegeler ima na umu Bultmanovo delo Jovanovo jevanđelje, čije se prvo izdanje pojavilo 1941.
[5] Pod imenom „Graeca“ postojao je u Marburgu kružok čiji su se sastanci, posvećeni lektiri grčkih autora, održavali u Bultmanovoj kući. Pripadali su mu mlađi filozofi Hans-Georg Gadamer, Gerhard Kriger, a od teologa Ginter Bornkam i Hajnrih Šlir, kasnije i Erih Dinkler. To je takozvana „Graeca“ učenikâ. Osim nje, postojala je još i „Graeca“ koju su sačinjavali redovni profesori. Njoj su, pored Bultmana i Hajdegera, pripadali i filolog Paul Fridlender, arheolog Paul Jakobstal, teolog Hans fon Zoden, a docnije i filozof Erih Frank (Hajdegerov naslednik u Marburgu).
[6] Sačuvan je zapis o sadržini tog referata koji je sačinio Vilhelm fon Roden. Sačuvan je, takođe, potpuniji zapisnik koji su sačinili jedan nepoznati autor i Hajnrih Šlir. Taj zapisnik je objavljen u Dodatku ove prepiske (upor. 263–271). Hajdegerov referat „Problem greha kod Lutera“ jeste nepobitan dokaz da je Luterovu teologiju poznavao do tančina. To se vidi po tome što je tezu da je osnovni smer Luterovog teološkog postavljanja pitanja određen upravo grehom potkrepio pozivanjem kako na rane Luterove tekstove („Quaestio de viribus“ iz 1516. i „Disputatio contra scholasticam theologiam“ iz 1517), tako i na pozne (Luterovo predavanje o postanju iz 1541). Sadržinu Hajdegerovog referata o problemu greha kod Lutera iscrpno je prikazao (prepričao) Otto Pöggeler: Philosophie und hermeneutische Theologie. Heidegger, Bultmann und die Folgen (Wilhelm Fink, München, 2009), str. 96–98.
[7] Kako je rekao u pismu Bultmanu 20. juna 1931. Upor. Konrad Hammann, Rudolf Bultmann. Eine Biographie, str. 196. Urađena s krajnjom akribijom, ta Hamanova knjiga zaslužuje pažnju i pohvale kao pouzdan vodič kroz život i delatnost Rudolfa Bultmana, pružajući ujedno dragocenu početnu orijentaciju koja olakšava pristup Bultmanovoj teologiji.
[8] Predavanje pod naslovom „Fenomenologija i teologija“ Hajdeger je prvi put održao u Tibingenu 9. marta 1927, a ponovio u Marburgu 14. februara 1928. Ono je ostalo neobjavljeno duže od četiri decenije, sve do 1969. godine, kada je objavljeno na francuskom jeziku u trideset drugom tomu časopisa Archives de Philosophie. Sledeće godine pojavilo se kao knjižica i na nemačkom jeziku: Martin Heidegger: Phänomenologie und Theologie (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1970).
[9] Upor. Hans-Georg Gadamer: „Martin Heidegger und die Marburger Theologie“, u zborniku: Otto Pöggeler (Hrsg.): Heidegger. Perspektiven zur Deutung seines Werkes (Athenäum, Königstein/Ts., 1984), str. 169. Taj Gadamerov članak iz prve ruke evocira svekoliku uzburkanost marburške duhovne situacije iz dvadesetih godina prošlog veka u kojoj se, između ostalog, odigralo i okretanje od istorijske i liberalne teologije. Ta evokacija, koja je znatnim delom posvećena Hajdegerovoj pojavi u Marburgu, pospešuje kontekstualno razumevanje Bultmanovog odnosa prema Hajdegeru i njegovoj filozofiji.
[10] Hans-Georg Gadamer: „Martin Heidegger und die Marburger Theologie“, str. 175.
[11] Otto Pöggeler: Philosophie und hermeneutische Theologie, str. 32.
[12] Isto, str. 32. Pegeler je to sećanje citirao uprkos tome što je odmah dodao da ono teško da može biti tačno stoga što je sâm Bultman obavestio Barta da je knjigu o Isusu završio aprila 1925. a da je Hajdeger već u zimskom semestru 1923/24. došao u Bultmanov seminar o etici apostola Pavla.
[13] Upor. Isto, str. 33.
[14] O tome je Hajdegera zvanično obavestio Rudolf Oto (autor čuvene knjige Sveto koja je prvi put objavljena 1917) sledećim pismom upućenim odmah po izvršenom izboru: „Veoma poštovani gospodine kolega! Naučno društvo Vas je izabralo za vanrednog člana svog Odseka duhovnih nauka. Statuti su Vam priloženi radi Vašeg upoznavanja. Umoljavate se da mi najljubaznije saopštite svoju odluku o prihvatanju izbora i da, u slučaju prihvatanja, potpišete i pošaljete izjavu koja se nalazi na listu br. 5. Privremeni predsedavajući Odseka duhovnih nauka: R. Oto“ (19). Činjenica da se tekst tog pisma, ranije neobjavljenog, može naći i pročitati u napomenama koje su sačinili priređivači ove prepiske ilustruje, pored ostalog, s kolikom su brižljivošću vrednom svake hvale oni obavili svoj nimalo lak posao. Okolnost da se te napomene nalaze ispod dotičnog pisma (a ne, recimo, izdvojene na kraju knjige) znatno olakšava njegovo potpuno razumevanje.
[15] Time je Hajdeger ujedno preduhitrio savet što mu ga je sledećim pisamcetom dan kasnije (15. marta 1927) uputio arhelog Paul Jakobstal, koji je takođe odbio da bude član marburškog „Naučnog društva“: „Dragi gospodine Hajdeger, kako biste imali pravu sliku, šaljem Vam u prilogu, s molbom da mi ga uskoro vratite, svoje odbijanje izbora za člana te smešne akademije. Osim mene, odbio je samo Lomač (Ernst Lomač, klasični filolog – D. B.), ovaj više iz formalnih razloga. Ako još nije suviše kasno: molim Vas, odbijte i Vi taj izbor, pogotovo što ti naduvenci hoće najpre da Vas izaberu samo za vanrednog člana. Čovek bi se zbog tolikog diletantizma mogao obesiti kada se ne bi morao sačuvati za druge poslove. Sa srdačnim željama i pozdravima, Vaš Paul Jakobstal“ (11).
[16] Hajdeger je više puta u svojim pismima podsticao Bultmana da istraje u svom radu na tom komentaru, što nesumnjivo svedoči da mu je do toga bilo veoma stalo (upor. 42, 49, 68).
[17] Da je pri tom Bultmanova motivacija bila dublja i obuhvatnija, pokazuje ne samo njegova spremnost, iskazana u tom pismu, da je usmeno saopšti Hajdegeru, nego i njegovo opsežno, do sada neobjavljeno, pismo Rudolfu Otu od 25. marta 1927 (na koje su skrenuli pažnju priređivači – upor. 19).
[18] O tom Bultmanovom rukopisu, koji je nesumnjivo nastao pod Hajdegerovim uticajem, Hajdeger je imao veoma povoljno mišljenje. Bultmana je u pismu od 18. decembra 1928. obavestio da je taj njegov članak citirao u nastavi (upor. 88), tokom predavanja koja je držao o uvodu u filozofiju. Tada je Bultmanovoj raspravi odao priznanje rekavši „da ima suštinski značaj sa stanovišta istorije nauke i istorije filozofije“. Vid. Martin Heidegger: Einleitung in die Philosophie (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1996). Gesamtausgabe, Bd. 27, hrsg. von Otto Saame und Ina Saame-Speidel, str. 80–81. Na istom mestu, Hajdeger kaže da su Bultmanu svojstvene temeljitost i oštroumnost. Upor. str. 80.
