Platno i drugi filosofi na spoljnem zidu manastira Sučevica, Južna Bukovina u Rumuniji
Grčka složenica φιλοσοφία nastala je po svoj prilici u V veku pre n. e. Ona je sačinjena od reči φιλέω (= voleti) i σοφία (= mudrost) pa se etimološki razumeva kao ljubav prema mudrosti. Ova složenica je počela da se šire koristi tek u Platonovim dijalozima (prva polovina IV veka pre n. e.). Njena upotreba se dalje širila negovanjem filosofije kao discipline duha i kod drugih naroda tokom potonjih istorijskih epoha, sve do danas. Razvoj filosofije u Evropi imao je dva kraka. Jedan se prirodno odvijao unutar grčkog govornog područja, od antičke Grčke, preko srednjovekovne Vizantije do moderne Grčke. Drugi je posredstvom latinskog jezika Rimljana, kao antičkih osvajača Grčke, išao preko poglavito zapadnoevropskih naroda, koji su jezički zavisili od latinskog jezika. Pri tome pada u oči da se pokušaji prevođenja ove grčke složenice na druge evropske jezike nisu održali i ona je preuzeta u njima kao grecizam.
U Evropi su se sa grčkom filosofijom prvi susreli Rimljani. Kao što je rečeno, oni termin φιλοσοφία nisu prevodili, samo su ga pisali latinskim slovima: philosophia. Na starom latinskom jeziku, na kojem se „s“ uvek čitalo kao „s“, ova reč se izgovarala „filosofia“. Na tradicionalnom latinskom jeziku (razvijanom u kasnije doba propadanja rimske kulture, a očuvanom potonjom tradicijom), na kojem se „s“ između samoglasnika čitalo „z“ – izgovor je glasio „filozofia“. Prema tome, već na latinskom jeziku počinje izgovor sa „z“, mada se ta reč i dalje piše sa „s“. U većini evropskih jezika reč filosofija se piše sa „s“, pri čemu se kod jednih tako i čita, dok se kod drugih izgovara sa „z“. Međutim, u nekim jezicima se i piše i čita sa „z“. U narednoj tabeli navedeni su konkretni primeri.
| Jezik: | Piše se: | Čita se: |
| latinski | philosophia | filozofia |
| italijanski | filosofia | filozofia |
| francuski | philosophie | filozofi |
| nemački | Philosophie | filozofi |
| engleski | philosophy | filosofi |
| španski | filosofia | filosofia |
| portugalski | filosofia | filozofia |
| rumunski | filozofie | filozofie |
| mađarski | filozófia | filozofia |
| danski | filosofi | filosofi |
| norveški | filosofi | filosofi |
| švedski | filosofi | filosofi |
| finski | filosofia | filosofia |
| holandski | filosofie | filozofi |
| estonski | filosoofia | filosofia |
| letonski | filozofija | filozofija |
| litvanski | filosofija | filosofija |
| poljski | filozofia | filozofja |
| češki | filozofie | filozofie |
| slovački | filozofia | filozofia |
| slovenački | filozofija | filozofija |
| hrvatski | filozofija | filozofija |
| makedonski | filozofija | filozofija |
| bugarski | filosofiя | filosofija |
| ruski | filosofiя | filosofija |
| ukrajinski | filosofiя | filosofija |
| beloruski | filasofiя | filasofija |
Kao što se vidi, oni slovenski narodi koji su bili pod uticajem latinskog Zapada, odnosno latinskog, nemačkog ili italijanskog jezika – kao što su Poljaci, Česi, Slovaci, Slovenci i Hrvati – reč filosofija i pišu i izgovaraju sa „z“. Oni pak slovenski narodi koji su pripadali vizantijskom kulturnom krugu reč filosofija i pišu i izgovaraju sa „s“. Izuzetak su, iz nekog razloga, Makedonci koji ovu reč pišu i izgovaraju sa „z“. S druge strane, tako čine i Rumuni, koji su takođe bili pod vizantijskim uticajem, ali njihov jezik spada među romanske.
A kako stoji sa srpskim jezikom? Danas je među našim filolozima prisutna težnja da oblik „filozofija“ ustoliče kao jedino ispravan naziv ove grčke discipline duha u standardu književnog jezika. U Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika (knjiga šesta, S – Š, Matica srpska, Novi Sad 1976, str. 670–671), na primer, ovaj oblik navodi se kao jedino ispravan. U Velikom rečniku stranih reči i izraza Ivana Klajna i Milana Šipke (Prometej, Novi Sad 2008, str. 1334–1335) oblik „filozofija“ se navodi kao glavni, dok se oblik „filosofija“ navodi kao sporedan i odmah se upućuje na glavni oblik. U Pravopisu srpskoga jezika (Matica srpska, Novi Sad 2018), koji su sačinili Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica, stoji da oblik „filosofija“ može „predstavljati samo izdvojeni manir užih krugova, ali ne i obrazac za ugled“ pa stoga „nikako nema mesta u standardu književnog jezika“ (str. 165). Pri tome slučaj reči „filosofija“ stavljaju u isti red sa primerima imena Sisif za Sizifa ili naziva ambrosija za ambroziju, ne ulazeći u osobenost jedne discipline duha – koju su pronašli Grci, a ostali narodi preuzeli, uključujući i njeno izvorno ime, ne prevodeći ga – i ne vodeći računa o njenoj suštini i činjenici da je ta reč složenica.
Autori Pravopisa kažu da je taj arhaični naziv, koji potiče iz našeg srednjeg veka, jednako nepotreban kao što bi bilo i oživljavanje srednjovekovnog imena Vlkan Nemanjić umesto Vukan Nemanjić, oponašajući izgovor iz vremena kada je ovaj živeo. Ali nije tako. Naziv φιλοσοφία se pojavio mnogo ranije, po svoj prilici u V veku pre n. e., i još i danas ga na isti način pišu i izgovaraju ne samo Srbi, nego i Rusi, Englezi i drugi. Prvo slovo S u imenu Sizif se ne menja, pa zašto bi se menjalo prvo slovo S u reči Sofija? Ime Sofija (a ne Zofija), koje je drugi deo složenice „filo-sofija“, postojalo je kod nas još u srednjem veku kao žensko ime, a Srbi ga u istom obliku i danas daju ženskoj deci, dok ime Vlk ne daju muškoj deci. Ima razlike, zar ne?
A u pomenute „uže krugove“ koji ekscentrično koriste oblik „filosofija“, bar što se filologa tiče, danas ulaze, recimo, i naši ugledni klasični filolozi Ksenija Maricki Gađanski i Nenad Ristović, a da ne govorimo o znatno većem broju naših filosofa, teologa i drugih koji se opredeljuju za oblik „filosofija“ kao naziva za ovu izvorno grčku (a ne nemačku) disciplinu. Pisci Pravopisa takođe navode da se oblik „filosofija“ „u stručnim tekstovima često“ sreće (str. 483), ali toj zanimljivoj činjenici da filosofi od struke često koriste oblik „filosofija“ oni ne pridaju veliku važnost, očito ne držeći do mišljenja struke o toj stvari. Štaviše, naši filolozi nameću svoj filološki „zakon gravitacije“ na slučaj naziva jedne discipline čiju suštinu, sudeći po broju njihovih objavljenih radova iz područja filosofije, teško da poznaju. Ali su sigurni da pod „zakon gravitacije“, koji su oni demijurški nametnuli filologiji, potpada i slučaj termina „filosofija“ pa merodavno ovaj oblik imena stare discipline izbacuju iz standarda našeg književnog jezika, ignorišući kako suštinu imenovane stvari tako i istoriju pisanja i izgovaranja njenog imena.
A istorijat pisanja i izgovaranja reči „filosofija“ kod Srba ukratko je sledeći. Usvajanjem tradicije antičke grčke i vizantijske filosofije, počev od opismenjavanja u IX veku naše ere pa nadalje, Srbi su se neizbežno sreli sa izvornim grčkim nazivom φιλοσοφία (= filosofia). Naši srednjovekovni prevodioci su u početku nastojali da termin φιλοσοφία prevedu pa su iznalazili različita rešenja – ljubomudrije, mudroljublje, mudrost, ljubomudrestvo, premudrost, premudroljubije i slično. Međutim, javila se i struja koja je zadržala grecizam filosofija, ponekad i u iskvarenom obliku (filosopija itd.), ali ga nije prevodila. Slično je u srednjem veku bilo i kod Bugara i Rusa, sa kojima smo zapravo delili zajednički jezik: filosofiя se izgovarala „filosofija“.
Napred je rečeno da se u tradicionalnom latinskom jeziku „s“ između samoglasnika izgovaralo „z“. Imajmo u vidu da su se iz latinskog jezika razvili romanski jezici (italijanski, francuski, rumunski, španski, portugalski). Prema tome, oni pripadnici našeg naroda koji su se sreli sa italijanskim jezikom mogli su čuti da se italijanski grecizam filosofia izgovara „filozofia“. Slično je i u francuskom – philosophie se izgovara „filozofi“ – i u nemačkom jeziku – Philosophie se takođe izgovara „filozofi“. Tako su oni Srbi koji su pisali i govorili italijanski, kao recimo Nikola Gučetić, po svoj prilici izgovarali „filozofija“. Slično važi i za one koji su govorili francuski ili nemački jezik. Italijanski, nemački ili francuski uglavnom su govorili oni Srbi koji su živeli izvan Turske, a to znači u Dubrovniku ili Dalmaciji, ili su se školovali u Italiji, Francuskoj, Austriji, Nemačkoj. To će početi da važi i za one naše ljude u Turskoj koji su se nakon Velike seobe Srba 1690. nastanili u Ugarskoj. U novom jezičkom okruženju (mađarski, rumunski i nemački jezik) Srbi su iskusili da se grecizam filosofija ne samo drugačije izgovara (u nemačkom) nego se drugačije i piše (na mađarskom se, na primer, piše filozófia, a na rumunskom filozofie).
Prirodno je bilo da se u novoj sredini pretrpe i njeni uticaji. Ne čudi stoga što se već u XVIII veku u tekstovima na srpskom jeziku sreće i oblik filozofija (sa zvučnim konsonantom „z“). U dragocenoj monografiji Velimira Mihajlovića, Građa za rečnik stranih reči u predvukovskom periodu, II tom (M – Š), (Institut za lingvistiku u Novom Sadu, Novi Sad 1974) nalazimo pobeležene primere tekstova u kojima se pojavljuju oblici filozof, filozofija, filozofirati, filozofski (str. 683). Razume se, daleko su češće u upotrebi bili raniji oblici kao filosof, filosofija, filosofirati, filosofičeski, filosofski, filosofstvovati, filosofkinja (str. 684–685). Stoga ćemo ovde navesti samo one slučajeve u kojima se reč „filosofija“ i njene izvedenice pišu sa „z“, a ne sa „s“.
Najraniji primer pisanja reči „filosofija“ sa „z“ V. Mihajlović je zabeležio kod beogradskog mitropolita Mojseja Petrovića (1677–1730), čiji je tekst iz 1730. preneo Dimitrije Ruvarac u radu „Prilog istoriji srpske crkve“.[1] Na navedenom mestu se zapravo ne pojavljuje imenica filozofija nego pridev filozofski: „Školu … iz koeй aщe ne filozofskoe učenie postigli.“ Moguće je da su postojali i raniji slučajevi ove vrste, ali nisu sačuvani ili još nisu otkriveni. Prema tome, može se reći da se najkasnije od 1730. na našem jeziku pojavljuje oblik reči filosofija pisan sa „z“ – filozofija.
Naredni primer srećemo čitavih 57 godina kasnije. Reč je o imenici „filozof“ koja se javlja u spisu Emanuila Jankovića, Fizičeskoe sočinenïe (Laipsig 1787, str. 18). Janković na navedenom mestu pominje francuskog filosofa Kartezijusa (= Rene Dekart) („Kartezïusъ Francuski filozofъ“). Slično se u knjizi Povest drevnih Abderitov Kristofa Martina Vilanda, koju je 1803. s nemačkog preveo Nikolaj Lazarević, takođe koristi oblik filozof (str. 50). U istoj knjizi prevodilac Nikolaj Lazarević koristi i glagol filozofirati (str. 20), što je prevod nemačkog glagola philosophieren.
Najraniji primer imenice „filozofija“ (napisane sa „z“), koji V. Mihajlović navodi, nalazi se u knjizi Zao otacъ i nevalяo sinъ Franca Ksavera Štarka koju je 1789. s nemačkog preveo Emanuil Janković. Tu se kaže: „Danasъ morašъ celu tvoю filozofiю sovokupiti“ (V Vїennѣ 1789, str. 90). Sve u svemu, V. Mihajlović je iznašao da su reč „filozofija“ (sa „z“) u XVIII veku koristili mitropolit Mojsej Petrović (1730) i više od pola veka kasnije Emanuil Janković (1787, 1789).
Linija pisanja reči „filosofija“ sa „z“ nastavljena je i u prvoj polovini XIX veka. Doduše, niko nije sistematski istraživao pojave ovog oblika reči „filosofija“ u našoj literaturi tog vremena, ali možemo navesti neke primere za koje znamo. Tako je novosadski knjižar i izdavač Konstantin Kaulicije 1830. u „Objavleniju“ knjige Dositeja Obradoviča Bukvice (Beč 1830) našeg velikog prosvetitelja nazvao „Filozofom Serbskim“ (str. 79). A sveštenik Pavle Stamatović je u rubrici „Smѣsice“ (str. 115–117) almanaha Serbska pčela ili Novый cvѣtnikъ za godinu 1838. prikazao knjigu Jovana Stejića Ogledi umne nauke ili zabava za razumъ i srce (Pešta 1836) i poručio mu „da bы onъ mnogo bolѣ učinio, kadъ bы namъ otъ rѣči do rѣči filozofiю G. Kruga preveo, neželi što namь osnovne mыsli Krugove po svoioй volьi prekroєne često otvećъ nedostatočno soobщava“. Može se, dakle, reći da se oblik reči filosofija sa „z“ počeo da koristi još u XVIII veku, ali da se sve do polovine XIX veka to činilo veoma retko.
Četrdesetih godina Dimitrije Matić je – najpre kao učenik Liceja, a potom kao student filosofije i prava u Nemačkoj, u svom Đačkom dnevniku – i sam pisao filosofija. (Kao što je poznato, profesor filosofije u Liceju bio je Konstantin Branković, koji je na predavanjima i u udžbenicima naziv svog predmeta pisao i izgovarao sa „s“, što su onda preuzimali i njegovi učenici.) Nakon odbrane doktorata u Lajpcigu (1847), Matić se vratio u Srbiju i počeo da predaje na beogradskom Liceju. Od tada on prelazi na germanizovani izgovor pa tako i piše – u duhu Karadžićevog diktuma „Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano“ – „filozofija“. To je obelodanjeno u njegovim udžbenicima Objasnenje građanskog zakonika za knjažestvo srbsko (1850), Kratkій pregledъ istoričeskogъ razvitka načela prava, morala i države pdъ naйstarіi vremena do naši dana (1851) i Istorija filozofije (po Švegleru) I–II (1865). Ovo je posebno važno pošto su udžbenici veoma pogodan način uvođenja i usvajanja terminologije od strane učenika i studenata kao i njenog potonjeg širenja među čitaocima i kulturnom publikom uopšte. Možemo stoga reći da je Dimitrije Matić, koji je u udžbenicima kod nas prvi počeo da piše „filozofija“ (sa „z“), znatno uticao na širenje germanizovanog izgovora i, shodno tome, pisanja reči filozofija. Fascinacija berlinskim profesorom filosofije Mišleom i nemačkim izgovorom imena te discipline toliko su bili veliki da je Matić – koji je do tada i izgovarao i pisao „filosofija“ – bez neke suštinske potrebe uveo među licejskom mladeži u Beogradu modu novog izgovaranja („po nemački“) i pisanja (po Vuku: piši kao što govoriš) reči „filosofija“, koja u njegovoj izvedbi sada glasi – „filozofija“. A moda, kao moda, oponaša se i prihvata, bez ulaženja u dublje razloge tog čina. Do tada retko korišćeni naziv „filozofija“, među školskom mladeži polovinom XIX veka u odnosu na jednu dugu tradiciju zvuči ne samo pomodno, skorojevićevski, nego i separatistički, šizmatično.[2]
Prvi profesori filosofije na Velikoj školi (1863–1905) bili su Konstantin Branković, Milan Kujundžić i Alimpije Vasiljević. Sva trojica su u svojim udžbenicima pisali „filosofija“ (sa „s“), mada se Milan Kujundžić kolebao pa je u drugim prilikama koristio i oblik sa „z“. Ali je liniju Dimitrija Matića dosledno nastavio Ljubomir Nedić, koji je filosofiju studirao u Lajpcigu i Londonu, a na Filosofskom fakultetu Velike škole u Beogradu istu je predavao u periodu 1884–1898. Nedićev naslednik na katedri, Branislav Petronijević, u početku se kolebao pa je sve do početka Velikog rata u jednim tekstovima pisao filosofija, a u drugim filozofija, mada je onaj prvi oblik bio češći. Međutim, posle Velikog rata u njegovim tekstovima na srpskom jeziku ustalio se oblik filozofija. Tako je u prvom izdanju njegov poznat udžbenik iz 1903. imao naslov Istorija novije filosofije, a u drugom izdanju (iz 1922) Istorija novije filozofije. Miloš N. Đurić svedoči da je za to odgovoran izdavač koji je odrastao u Zagrebu, a upravo on je, u odsustvu autora, vršio korekturu teksta.[3] Za to vreme, Petronijevićev kolega na katedri filosofije, Dragiša Đurić, dosledno je pisao filosofija.
Između dva svetska rata profesori filosofskih disciplina na Filosofskom fakultetu u Beogradu po ovom pitanju takođe su bili podeljeni i nedosledni. Nikola Popović je u početku pisao „filosofija“, a posle je prešao na oblik „filozofija“. Ksenija Atanasijević uglavnom je pisala filozofija, a Kajica Milanov filosofija, mada oboje imaju tekstove sa drugačijim rešenjima. Jedino je Miloš N. Đurić dosledno pisao filosofija. Na Filozofskom fakultetu u Skoplju filosofiju je predavao Dušan Nedeljković, koji je u pogledu pisanja reči filosofija takođe bio nedosledan, ali je češće koristio oblik sa „z“. S druge strane, filosofija počinje da se predaje i na novoosnovanom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde je predaje Borislav Lorenc, koji je koristio obe varijante, ali je češće pisao „filosofija“ kao i većina nastavnika i studenata tog fakulteta, što se vidi iz časopisa hrišćanske provenijencije. Trend govorenja i pisanja sa „s“ preovladava i danas u nastavi na Bogoslovskom fakultetu i pratećim bogoslovskim časopisima.
Posle Drugog svetskog rata katedru filosofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu preuzima Dušan Nedeljković, koji u to vreme u svojim tekstovima ustaljuje oblik „filozofija“. Pošto je u periodu 1946–1953. predavao sve filozofske discipline, njegov uticaj na generacije posleratnih studenata u tom pogledu je bio znatan. Gotovo svi su tada pisali i govorili „filozofija“. Pojedini naši filosofi, koji nisu studirali kod Dušana Nedeljkovića, u nekim svojim radovima koristili su oblik sa „s“. Tako je Mihailo Đurić – koji je završio Prvani fakultet u Beogradu, ali je fakultativno studirao i klasične nauke na Filozofskom fakultetu – verovatno pod uticajem Miloša Đurića, u nekim člancima iz pedesetih godina pisao „filosofija“. Ali je većina autora u to vreme koristila oblik sa „z“. Međutim, naš veliki helenista je, ne bez izvesnog preterivanja, pisao da „su svi srpski pisci od prvog srpskoga književnika, Save Nemanjića, pa sve do god. 1918-e, a najveći deo i do god. 1960-e, suglasnik s u toj reči izgovarali i pisali kao s, a nikako kao z“ (ibid., str. 205).
Početkom šezdesetih godina na novu praksu izgovaranja i pisanja naziva ove izvorno grčke discipline duha reagovao je Miloš Đurić već pominjanim člankom „Filosofija, a ne filozofija“, objavljenim 1962. godine na dva mesta, u klasičarskom časopisu Živa antika (Skoplje, 1/1962, str. 205–208) i u glasilu Udruženja književnika Srbije Književne novine (Beograd, br. 172, 1. jun 1962, str. 7). Neposredni povod Đurićeve reakcije bilo je objavljivanje Pravopisa srpskohrvatskoga književnog jezika (Beograd 1960), gde se kao norma postavljalo da se piše „filozofija“ i „filozof“. U svom članku M. N. Đurić je podsetio da izgovor i pisanje reči „filozofija“ izneverava njenu grčku osnovu φιλοσοφία, koja je složena od grčkih reči φιλέω (= voleti) i σοφία (= mudrost). Pri tome se našalio pa je napisao da bi se nepostojeća složenica φιλοζοφία („filo-zofija“) mogla prevesti kao „mrako-ljublje“, pošto joj u osnovi stoje grčke reči φιλέω i ζόφος (= mrak). Međutim, u ovoj šali je bilo i zbilje. Izgovor sa „z“ odstupa ne samo od imena „filosofija“ nego i od njegovog smisla (= ljubav prema mudrosti). Naš poznati filosof i helenista stoga je s razlogom protestovao. Pri tome je naveo impresivan spisak od pedesetak autora, od Svetog Save i Vuka Karadžića (u prevodu Novog zavjeta) do Ive Andrića (u romanu Na Drini ćuprija) i Justina Popovića, koji su, kako on kaže, „pravilno“ pisali reč filosofija.
Miloš N. Đurić je preminuo 1967, a iste godine je u Beogradu pokrenuta nova serija filosofskog časopisa pod izmenjenim naslovom Filosofija koji će izlaziti zaključno sa 1973. godinom. Verovatno su navedene činjinice – članak M. N. Đurića iz 1962, godina njegove smrti i godina pokretanja nove serije časopisa Filosofija (1967) – međusobno povezane,[4] ali je takođe zanimljivo da je u periodu izlaženja tog časopisa ne samo u njegovim tekstovima korišćen oblik „filosofija“ nego se to dešavalo i u knjigama kod pojedinih izdavačkih kuća. Tako je Mihailo Marković, koji je inače (kao Nedeljkovićev student) dosledno pisao „filozofija“, u tom periodu objavio knjigu Preispitivanja (SKZ, Beograd 1972) u kojoj je svoju struku imenovao „filosofija“. Ali su kolebanja u vezi načina pisanja ove reči prisutna čak i kod onih koji su čvršće bili opredeljeni za oblik filosofija, kao što je bio slučaj sa Andrijom Stojkovićem.
I Slobodan Žunjić, koji je u svojim tekstovima posle 1975. dosledno koristio oblik „filozofija“, u svom ranom periodu (1968–1975) takođe je pisao „filosofija“. Njegovo obrazloženje potonjeg opredeljenja da piše „filozofija“ sledi „neporecivu činjenicu iz naše novije kulturne istorije, koju je uzaludno i pogrešno prikrivati: da se naša sadašnja filozofija ne izvodi direktno iz helenske i vizantijske tradicije, već da je ona nastala u okviru nemačkog i uopšte zapadnoevropskog kulturnog uticaja na našu sredinu početkom XIX veka“.[5] Ovo Žunjićevo zapažanje je ispravno, ali uz izvesne ograde. Prvo, valja imati u vidu i da zapadnoevropska filosofija u krajnjoj liniji vodi poreklo od grčke filosofije pa se u tom smislu srpska filosofija opet, makar zaobilazno (posredno), vezuje za grčku filosofiju. Drugo, u svim filosofski važnijim zapadnim jezicima filosofija se piše sa „s“, a u starom latinskom, engleskom i španskom se čak tako i izgovara. Treće, kao što smo videli, tradicija pisanja reči filosofija (sa „s“) kod Srba zapravo se nikada nije prekidala od srednjeg veka do danas, uprkos novom (zapadnom) početku srpske filosofije u moderno doba. Simbolička figura tog novog početka i okretanja Zapadu je Dositej Obradović sa svojim bekstvom iz manastira, ali i on piše „filosofija“, a ne „filozofija“. Praksa pisanja reči „filosofija“ sa „s“ preovladava sve do Prvog svetskog rata, uprkos tome što se upotreba oblika filozofija intenzivira već osamdesetih godina XIX veka. Između dva svetska rata približno izjednačeno se koriste oba oblika, da bi tek posle Drugog svetskog rata počeo da preovlađuje oblik filozofija. Pa i u to vreme je, kao što smo napomenuli, postojao jedan kratki vremenski period (1967–1973) kada je prvenstvo dato obliku „filosofija“.
S. Žunjić, nadalje, prekorno pominje nekakav „povratak na arhaični izgovor reči ‘filosofija’“ (ibid.). Iz našeg prethodnog sažetog pregleda vidi se da uopšte nije reč o povratku. Prvo, postoji kontinuitet upotrebe oblika filosofija od srednjeg veka do danas. Drugo, oblik „filozofija“ počinje da preovladava tek odnedavno (posle Drugog svetskog rata). U toj stvari nema nikakvog diskontinuiteta i drugog početka da bi se govorilo o povratku. (Eventualno bi se sada moglo govoriti o povratku na onaj oblik pisanja koji je danas manje zastupljen, a nikako o povratku na zastareli način pisanja.) Treće, izgovor „filosofija“ nije arhaičan (= zastareo). On nije arhaičan ni u ruskom ni u bugarskom pa ni u srpskom jeziku, kao što nije arhaičan ni u engleskom jeziku.
Žunjić drži da izgovor filosofija „danas neizbežno deluje vrlo izveštačeno i odveć puristički“ (ibid.) Zašto bi to bilo izveštačeno? Zar je delovalo izveštačeno kada je sâm on u svojim američkim predavanjima bez ikakvog napora i izveštačenosti engleski grecizam philosophy izgovarao sasvim prirodno „filosofi“? Slično bi bilo i da je predavanja iz filosofije držao na ruskom ili bugarskom. Ali kad to tvrdi, Žunjić zapravo nema u vidu engleski, ruski ili bugarski jezik nego „sadašnju ukorenjenost nemačkog izgovora i prirodnu tendenciju našeg jezika da ‘s’ između samoglasnika pretvara u ‘z’“ (ibid.). Na prigovor ove vrste reagovao je još Miloš N. Đurić u pomenutom članku „Filosofija, a ne filozofija“ iz 1962, rekavši da je reč filo-sofija složenica, a za složenice ne važi to nego sledeće pravilo: „Na početku drugog dela složenice s ne prelazi u z“ (str. 205). Kao primer se navodi složenica asimetrija (a + simetrija), gde s na početku druge reči ostaje s. Ako bi ovde s prešlo u z, nastao bi oblik „azimetrija“, u kojem bi se teško prepoznalo da je reč o nečemu što nije simetrično. Još je nezgodnije sa složenicom filo-zofija, jer se prelaskom s u z potpuno menja smisao. Kako kaže M. N. Đurić, dok filo-sofija znači ljubav prema mudrosti, filo-zofija znači ljubav prema mraku.
Videli smo da germanizovani izgovor reči „filosofija“ počinje još u XVIII veku, ozbiljnije dobija zamah sa predavanjima i udžbenicima Dimitrija Matića polovinom XIX veka, da bi se počeo intenzivirati tek osamdesetih godina XIX veka sa predavanjima Ljubomira Nedića i potom Branislava Petronijevića između dva svetska rata kada se po zastupljenosti izjednačava sa starim (ali ne i zastarelim, arhaičnim) izgovorom „filosofija“. Germanizovani izgovor „filozofija“ dobija prevagu tek posle Drugog svetskog rata, ali ta „sadašnja ukorenjenost“ nipošto nije takva da bi sasvim potisnula navodno „arhaični“ (= zastareli) izgovor „filosofija“.
Što se tiče prirodne tendencije našeg jezika da „s“ između samoglasnika pretvara u „z“, neki lingvisti su doista skloni da ovu tendenciju pretvore u opšte pravilo. Za to se navode primeri reči kao što su fizika, metafizika, muza, muzej itd. Sam Žunjić takođe navodi primere fizike i metafizike pa kaže: „Oni koji prihvataju rizik da idu protiv jezičke struje, stoje zapravo pred sledećim, nimalo prijatnim izborom: ili da budu veoma nedosledni u svojoj konzervativnoj obnovi žive jezičke prakse (tj. da reformišu samo reč filozofija) ili da u skladu sa programom prema istom načelu menjaju i nazive mnogih drugih disciplina, kao što su, recimo, ‘metafisika’ i ‘fisika’“ (ibid.).
Prvo, reč „fisika“ (φυσική) nije složenica i na nju se može primeniti pravilo da „s“ između samoglasnika prelazi u „z“. S druge strane, reč „metafisika“ jeste složenica (meta + fisika), ali njena druga komponenta (fisika) počinje sa f, a ne sa s, tako da „s“ između samoglasnikâ unutar te druge reči podleže pravilu o promeni u „z“. U oba navedena slučaja, dakle, može se primeniti pravilo da „s“ između samoglasnika prelazi u „z“ pa se nazivi ovih dveju disciplina ispravno izgovaraju i pišu sa „z“ – fizika i metafizika.
Drugo, prirodna ukorenjenost izgovora reči „fizika“ i „metafizika“ u našem jeziku znatno je čvršća nego što je slučaj sa ukorenjenošću reči „filozofija“. Najranije na srpskom jeziku štampano delo iz fizike jeste nevelika rasprava Emanuila Jankovića Fizičeskoe sočinenïe (Laipsig 1787) i ono već u naslovu ima reč fizika (sa „z“). Jedino Atanasije Stojković objavljuje trotomni spis pod naslovom Fisika I–III (Budim 1801–1803), što odstupa od naziva koji će se ustaliti. Sve potonje knjige koristiće oblik fizika. Tako, na primer, u prvoj polovini XIX veka Grigorije Lazić je objavio srednjoškolski udžbenik Kratko rukovodstvo kъ fѵzіki (Budim 1822), a Konstantin Branković je objavio Prirodoslovlѣ ili Fizika za mladežь (Beograd 1850), dok je u drugoj polovini XIX veka Vuk Marinković objavio Načela fizike 1–2 (Beograd 1851) itd. Praktično, od početka se piše i govori fizika. Slično bi se moglo ponoviti i za naziv metafizika.
Treće, i u prirodnim zakonima, koji imaju čvrsto potkrepljenje u iskustvu, srećemo izuzetke, a nekmoli u jezičkim pravilima koji nemaju čvrstinu prirodnih zakona nego su bliži konvencijama. Drugim rečima, i u tendenciji da se u srpskom jeziku „s“ između samoglasnikâ čita kao „z“ svakako može biti izuzetaka. Na primer, ime Posejdon ne izgovaramo Pozejdon. Mislim da bi i ime filosofija takođe trebalo da bude izuzetak, čak i nezavisno od pravila o složenicama kod kojih druga reč počinje sa „s“, što je pominjao Miloš N. Đurić. Jer je veza između moderne filosofije i antičke grčke filosofije daleko čvršća, recimo, nego imeđu moderne i stare grčke fizike (mada je, razume se, i ova prisutna). Iako postoje bitne razlike između moderne i antičke filosofije, i jedna i druga su još uvek filosofija, pri čemu antička filosofija nipošto nije zastarela u tom smislu da prestaje biti i danas relevantna. Njena bit je duboko utkana i u modernu filosofiju. Otuda njen izvorni naziv obavezuje. S druge strane, antička fizika je filosofska, ona je zapravo filosofija prirode, dok je moderna fizika matematičko-eksperimentalna pozitivna nauka i u tom smislu više nije filosofija. Dakle, fizika kako je kod nas započinje negovati Emanuil Janković spada u modernu fiziku i nema bitnih dodira sa starom filosofskom fizikom da bi se insistiralo na grčkom imenu. Tu se s dobrim razlogom polazi od latinske zapadne tradicije, u okviru koje je i rođena moderna fizika, i prihvata se moderni naziv fizika. Tako je, uostalom, i u ruskom jeziku.
Na kraju, zašto bi naziv „filosofija“ delovao, kako reče Slobodan Žunjić, „odveć puristički“, čistunski? Meni taj naziv zvuči standardno. Sve izgleda počinje izgovorom grčke reči na latinskom jeziku. Stručnjaci kažu da se u latinskom jeziku pozne antike „s“ između samoglasnika počinje čitati kao „z“, što se tradicijom prenelo do danas.[6] Prema tom pravilu, reč philosophia počinje da se izgovara kao filozofia. To je potom bio slučaj u italijanskom, francuskom i nemačkom jeziku, koji je toliko uticao na naš jezik i kulturu.[7] Doduše, toga nema u pisanom obliku, pomenuti narodi i dalje naziv ove discipline pišu sa „s“, koje zbog prirode svog jezika izgovaraju „z“. Međutim, kad se takav izgovor (iz mode) preuzme u jezik kao što je srpski, gde se piše kao što se govori, pa se umesto filosofija počne i pisati filozofija, onda takvim pisanjem i izgovorom odstupamo od izvornog smisla same stvari. Ponavljam, to nije slučaj u latinskom, italijanskom, francuskom ili nemačkom jeziku, gde je izvorni oblik zadržan u pisanju te reči, ali se zbog osobenosti jezika drugačije izgovara.
Kao što je upozorio Slobodan Žunjić, teško je ignorisati istorijske činjenice u vezi drugog (zapadnog) početka srpske filosofije i presudnog uticaja nemačke filosofije. Tu i jesu koreni sada široko korišćenog pisanja i izgovaranja imena „filozofija“. Ono što je na početku bila puka moda vremenom je postalo preovladavajuća praksa, i to se ne može previđati. Ali je isto tako teško ignorisati grčko poreklo same filosofije kao i njeno ime φιλοσοφία koje se od srednjovekovnih početaka do danas kod nas kontinuirano pisalo i izgovaralo kao filosofija, čuvajući tako ne samo izvorni naziv nego i suštinu same stvari (= ljubav prema mudrosti). Ovo bi i naši jezikoslovci trebalo da uvaže i da u okviru našeg književnog jezika, u najmanju ruku, kao ravnopravne oblike usvoje nazive „filosofija“ i „filozofija“, ako već ne daju prednost obliku „filosofija“.
Podržite i-magazin Teologija.net!
[1] Spomenik SKA, II razred, 31, Beograd 1898, str. 187.
[2] Pominjem šizmu ili raskol i stoga što je u tom novouvedenom izgovoru zazvučalo i odstupanje od suštine same stvari, na šta će u XX veku ukazati Miloš N. Đurić.
[3] Đurić, M. N., „Filosofija, a ne filozofija“, Živa antika, knj. 12, 1/1962, str. 206.
[4] Prema svedočenju profesora Zdravka Kučinara, koji je prisustvovao inauguralnom sastanku redakcije časopisa Filozofija u pogledu njegovog imena, predlog da se naziv časopisa promeni u Filosofija potekao je od Ljubomira Tadića. Pri tome Tadić nije ulazio u filosofsko ili filološko obrazloženje svog predloga, nego je samo rekao da smo do sada pisali i govorili filozofija, a sada možemo malo preći na ime filosofija. To ne znači, razume se, da iza toga nisu stajali dublji razlozi, samo što ih predlagač nije eksplikovao.
[5] Slobodan Žunjić, Uvod u istoriju srpske filozofije, priredio Ilija Marić, Dosije studio, Beograd 2020, str. 43.
[6] Gortan, V., Gorski, O., Pauš, P., Latinska gramatika, Školska knjiga, Zagreb 2005, str. 4–5.
[7] Hegel je svojevremeno rekao da su u moderno doba Nemci preuzeli zublju filosofije od Grka. A kada govorimo o drugom početku srpske filosofije, prilikom okretanja Zapadu, setimo se da je nemačka filosofija tu bila glavni izvor, a to znači i njoj pripadni izgovor.
Izvor: Ilija Marić, Na putu, Beograd: Biblos – Otačnik, 2023.
