Smatrate li me za lutku, za nekakvog robota – mašinu bez osećanja, koja će dozvoliti da joj se sa usana otrgne poslednji zalogaj i prospe kap vode koja znači život? Držite li zato što sam sirota i nepoznatog roda, sićušna i bez lepote, da nemam ni duše ni srca? Varate se! Imam isto toliko duše kao i Vi, i više srca! I da mi je Bog podario lepotu i bogatstvo, umela bih da Vam pričinim ovaj rastanak mnogo svirepijim nego što meni danas pada. Ne govorim Vam sada po uobičajenim pravilima i društvenim nazorima, čak ni svojim trošnim telom, već se moja duša obraća Vašoj, i kao da smo s one strane groba i stojimo pred Bogom, jednaki – kao što i jesmo! (Odlomak iz romana Džejn Ejr, Šarlot Bronte)
Na poslednjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjnih nacija, pažnju su, kao i uvek, privukli mnogi politički stavovi i izjave, ali i intrige. No ono što ovogodišnje zasedanje u svakom smislu izdvaja jeste to što je apsolutnu pažnju medija osvojila jedna tromesečna beba, čija je majka, na njenu sreću ili nesreću, trenutno premijer Novog Zelanda, i to najmlađi u istoriji te države. A pošto kao dobar deo majki na ovom svetu doji, rešila je da u Njujork povede i ćerkicu. Međutim, činjenica da je ovaj događaj izazvao toliku pažnju, kao uostalom i čitava trudnoća i porođaj premijerke, ukazuje na to da je trudna žena i porodilja na nekoj vodećoj funkciji, još uvek veliki tabu.
Jedina žena koja se pre Džasinde Ardern porodila tokom premijerskog mandata, bila je Benazir Buto. I ne samo to. Njen politički protivnik je ciljano organizovao izbore u trenutku kada je bila trudna, nadajući se da će je to sprečiti da učestvuje u predizbornoj trci. Naravno, ne samo da je nije sprečilo, nego je odnela i pobedu, dva meseca posle rođenja prvog deteta. Tokom prvog manadata je rodila i drugo dete, kao aktuelni premijer Pakistana.
Kao što znamo, i druge žene su bile aktivne na političkom planu, a pre svih se ističe „čelična Lejdi“, Margaret Tačer, koja je od 1979. do 1990. bila za kormilom britanske vlade, što je ujedno i najduži period kontinuirane vladavine u Velikoj Britaniji u 20. veku. Međutim, političku karijeru je izgradila tek pošto je malo odgajila svoje dvoje dece.
Pomenimo još jednu pionirku, Ketrin Grejam, koja je posle smrti svog muža preuzela upravu nad kućom Washington post i od nje načinila novinarskog giganta. Kada se sticajem životnih okolnosti upustila u borbu sa mizoginom sredinom tadašnjeg sveta „ozbiljne žurnalistike“, njenih četvoro dece je već bilo poodraslo.
Načelno, materinstvo i izgradnja karijere se stavljaju u protivan položaj. Smatra se da jedna žena ne može da se bori na ta dva fronta i da bude podjednako uspešna na oba. Kako vreme prolazi, životno iskustvo pokazuje da ovaj stav ipak nije tačan, ali i dalje stoji kao ograničavajući faktor. Postoje žene koje grade svetsku karijeru, uporedo gajeći decu. Na primer, vodeći top modeli, veoma visoko kotirani na Forbsovoj listi najplaćenijih, poput Žizel Bundšen i Kejt Mos, su uz malu pomoć trenera, nutricioniste, pa i hirurga, najnormalnije nastavile svoju karijeru. Njihova podjednako uspešna koleginica Hajdi Klum se čak četiri puta ostvarila kao majka. Vojvotkinja od Kembridža koja je, evo, ponosna majka troje male dece, odgovara na sve obaveze koje joj njen položaj nameće. Ali… žene su lepe, kao neka vrsta ukrasa ovog sveta. Lepe su i pre i posle porođaja, tako da, kao što vidimo, beba i manekenstvo nisu kontradiktorni. Isto važi i za princeze. Štaviše, od njih se očekuje da rađaju prestolonaslednike. Ali da se žena bavi „ozbiljnim stvarima“ kao što je politika, dok joj pažnju skreće njena nejač, to već ne biva. Ili uopšte žena da se bavi „ozbiljnim naukama“, poput fizike, isto ne biva. Nedavno je iz Evropske organizacije za nuklearnu fiziku (CERN) suspendovan naučnik zbog izjava da bavljenje fizikom nije za žene i ne odgovara ženskom senzibilitetu. Kao da Marija Kiri, prva žena dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, istovremeno i dobitnik analogne nagrade za hemiju, i sve žene koje su nastavile njenim stopama, niakda nisu ni postojale. Profesor Strumija nije prvi koji je javno izneo ovakvo mišljenje. Navedimo samo zakonodavca iz doba Francuske revolucije, bivšeg biskupa Tajerana, koji u svom izveštaju za Narodnu skupštinu kaže: „Nije li očigledno da ih njihova krhka konstitucija, njihove tihe naklonosti, dužnosti materinstva, neprestano udaljavaju od teških odgovornosti i pozivaju ih na plemenita zanimanja i brigu o domaćinstvu?“[1] Čini se da je isto mišljenje kroz istoriju imao i Odbor za dodelu Nobelove nagrade, koji je uglavnom priznavao starije, i to bele muškarce, dok su žene prosto bivale izostavljane. Liza Majtner je zajedno sa Otom Hanom otkrila nuklearnu fisiju. Dok je njen kolega adekvatno nagrađen, Lizin doprinos je zanemaren. Astorfizičarka Džoslin Bel Bernel, koja je pored bavljenja naukom dugo radila i dodatne poslove da bi othranila svog sina, takođe je izostavljena iz izbora za Nobelovu nagradu. Ista situacija je i u drugim naučnim oblastima, gde se takođe mogu navesti brojni primeri žena čije delo nije adekvatno priznato.
Sve rečeno nam ukazuje na to da je tokom razvoja feminizma došlo do nekih grešaka u koracima. Feminizam je imao svoje uspone i padove i teško ga je svesti na prostu definiciju. Uopšteno govoreći, obuhvata sistem ideja, kao i pokret za društveno-političke promene, koji se bave neravnotežom moći između polova koja je na štetu žena[2]. Isto tako je teško reći koji njegov vid je imao veći uspeh. Ali u svakom slučaju, postignuća feminističkog pokreta su nemerljiva.
Prosvetiteljska reforma 18. veka je umanjila uticaj religije na svet, kapitalizam je izmenio dotadašnje oblike proizvodnje, a dve revolucije, Američka i Francuska, promenile su svet u političkom smislu, izvodeći na scenu prava čoveka i građanina. U takvom civilizacijskom miljeu, gde su svi muškarci učinjeni zakonski jednakim i slobodnim, dok su istovremeno žene, zajedno sa religijom, potisnute iz javne i ograničene samo na privatnu sferu, začinju se feminizam i borba za prava žena. Tokom 19. veka se ta borba odvija prevashodno na ekonomsko-političkom planu, kroz zahteve žena za radničkim pravima i pravom glasa. Posle Drugog svetskog rata i novog velikog poglavlja u razvoju ljudskih prava, zapečaćenog donošenjem značajnih relevantnih povelja, i žene kroz feministički pokret traže veće slobode. Tako je žena postepeno iz pozicije objekta, ekonomski i u svakom drugom smislu zavisnog od nekog lica muškog pola, dobila mogućnost da postane subjekat, samostalan i samosvojan. Dobila je mogućnost da ne zavisi ni od koga, da ne mora da stupa u brak ukoliko to ne želi, da ne mora ponovo da se udaje ako ostane udovica, da bi mogla da se prehrani. Dobila je mogućnost da se obrazuje, da se zaposli, da odlučuje o sebi i o opštim društvenim pitanjima, da rađa onoliko dece koliko smatra da može da odgaji, ili da ne rađa uopšte ako ne želi da se ostvari kao majka.
Teoretski, u razvijenom kapitalističkom svetu, žena uživa sva ljudska prava, međutim znamo da u praksi nije tako. Pre svega, u mnogim društvima još važe nepisana pravila koja su ostaci patrijarhalnog društvenog uređenja. U srpskim selima se žene i dalje odriču naslednog prava u korist muških srodnika, ne zato što im zakon to nalaže, nego zato što se to od njih očekuje. Posebno zabrinjavajuća je činjenica da se patrijrahalna priroda institucije braka ne menja, i da je nažalost, često u sprezi sa problemom nasilja prema ženama i porodičnog nasilja uopšte. Dalje, žene nemaju jednak pristup tržištu rada. Iako zvanično i zakonski svi imaju ista prava na rad, poslodavci uglavnom ne zapošljavaju mlade žene koje su u stabilnoj vezi ili braku, jer postoji objektivna opasnost da će uskoro tražiti porodiljsko odsustvo. One žene koje imaju sreću da se zaposle, najčešće su za isti posao plaćene manje nego muškarci. Kao da se karakteristika žena kao „slabijeg pola“ preinačila u „slabije plaćanje“. Nedavno su u Švajcarskoj štrajkovale žene čije su plate još uvek 20% niže od plata njihovih kolega na istim radnim mestima, tražeći ukidanje te diskriminacije. A o ženama i ženskim pravima u Africi ili na Bliskom Istoku, izlišno je govoriti. One su još uvek daleko od vojevanja za slobodu.
Imamo utisak da je greška u tome što su žene tražile za sebe obezbeđivanje ljudskih prava „na muški način“. I dobile su pravo da rade kao muškarci, ali pošto nisu obezbedile svoja „ženska prava“, plaćene su kao žene. Dobile su pravo da glasanjem učestvuju u političkom životu, ali se profesionalo mogu baviti politikom samo ako su rasterećene od „ženskih obaveza“, poput rađanja. Čak su u mnogim protestantskim zajednicama žene dobile mogućnost da postanu sveštenice i episkopi. No one neretko nemaju ništa autentično žensko na sebi, nego su samo kopije svojih muških kolega. Čini se da je žena stekla ljudska prava, ali ne na ispravan način, ili se barem u praksi ona ne ostvaruju onako kako bi trebalo. Kao da je u borbi da dokaže da je jednako vredna kao i muškarac, izgubila samu sebe. Na kraju, oslobodila se rađanja kao obaveze, ali je usled neadekvatnog načina integracije u kapitalističko društvo, čijem je viđenju produktivnosti materinstvo samo smetnja, neformalno izgubila pravo da rađa[3].
Odavno se Kristina Hof Somers, zastupnica klasičnog pravičnog feminizma, zapitala kada je i kako savremeni feminizam krenuo u pogrešnom pravcu? Okrivila je „rodni“ feminizam za iracionalno neprijateljstvo prema muškarcima, a njegove pristalice da su nespremne da uzmu u obzir mogućnost da su polovi jednaki, ali drugačiji. Po njoj je kontraproduktivno uveravati svet i žene same da nisu sposobne biti slobodne osobe ako ne prestanu biti žene [4]. Upravo u ovome drugačiji leži ključ pravičnog feminizma. Muškarca ne treba posmatrati kao Pennywise-a koji vreba iz mračnih kutaka životnog lavirinta. Naprotiv, on je silno potreban, ne samo u kvazi-hrišćanskim proglasima potrebe za reprodukcijom, nego upravo u svojoj različitosti i drugosti. Često se postavljaju pitanja šta žene hoće, i da li žele da reformišu postojeće muško društvo, ili da ostvare društvo bez muškaraca. Međutim, jedino što je u suštini potrebno, kao što i pravični feminizam sugeriše, jeste reforma postojećeg društvenog poimanja jednakosti i istosti, i toga šta se tačno podrazumeva pod jednakošću, a šta, pak, pod različitošću.
Razlika među polovima postoji od nastanka sveta i čoveka. Ali kada je isključivanje žena iz pojma građanina bilo legitimisano upućivanjem na različite biološke strukture žene i muškarca, polna razlika nije više predstavljala samo prirodnu činjenicu, nego je ustanovljena kao ontološka osnova društvene i političke diferencijacije. Feminizam je u tom smislu začet kao protest protiv političkog isključivanja žena, odnosno kao borba za njena građanska prava. Međutim, u meri u kojoj je predstavljao žene, sam feminizam je intenzivirao polnu razliku koju je pokušavao da ukloni[5].
U posleratnom periodu se zahtevalo prepoznavanje nekih bitno ženskih odlika i potreba, na temelju kojih će se organizovati društvena zajednica, tako da bi žene i muškarci mogli imati ravnopravan status u „neravnopravnom“ društvu. Međutim, višesmislenost pojmova jednakosti i razlike unosila je zbrku. Različitost između muškaraca i žena se uglavnom prenaglašavala, dok se jednakost prečesto podrazumevala kao istost, što je osobito usložnjavalo stvari u kontekstu ravnopravnosti kao pravnog koncepta. Ta pojmovna ambivalentnost ostavljala je širok prostor za najraznovrsnija tumačenja. Jednakost se mogla primenjivati na bilo šta, od najumerenije liberalne reforme, do najradikalnijeg svođenja roda na nešto potpuno nevažno[6].
Žene su možda morale da postignu bar neki stepen jednakosti sa muškarcima, da bi uopšte mogle isticati sopstvenu različitost u odnosu na njih, kao nešto što ima pozitivnu vrednost. Ali kao što vidimo, razlika, polna ili rodna, i dalje staje na put jednakosti, po našem mišljenju zato što se jednakost razumeva kao istost. Naime, jednakost nema velikog odjeka u praksi ukoliko se shvata kao istost, kao „jednakost u tome da smo muškarci“. Čak i kada vrše istu funkcionalnu ulogu, žene i muškarci su isti koliko su isti čekić i štikla ženske cipele kojom se zakucava ekser u zid, kako slikovito objašnjava Hana Arent[7]. Ne postoje dva ista ljudska bića, ali su svi bez razlike jednaki u slobodi, koja se projavljuje i u mogućnosti da se ostvare na način na koji to žele, u skladu sa svojim biološkim određenjem, ukoliko to žele.
Prećutna pozivanja na ono što je još krajem 18. veka izneo Tajeran, naime, da će čovečanstvo biti srećnije ako se žene isključe iz javnog života i vrate svojim domaćinstvima, ne može da stoji. To ne potvrđuju samo praksa i istorija, nego i najnovija istraživanja. Prema skorašnjem izveštaju McKinsey Global Institute[8], ravnopravno uvođenje žena na tržište rada, kao i opšte unapređenje njihovih prava, ne samo da ne ide na štetu ekonomiji zbog pretpostavljenog materinstva, nego naprotiv, može u velikoj meri da uveća bruto domaće proizvode i da razvije lokalne ekonomije. Isto tako, ekonomsko unapređenje položaja žena doprinosi i samom materinstvu. Ako žena ima ekonomsku sigurnost i stabilnost, lakše se i kvalitetnije ostvaruje i kao majka. Dakle, autentično bivanje ženom i majkom može imati samo pozitivne efekte na savremeno društvo. Istovremeno ne treba zanemariti ni autentično bivanje muškarcem koje takođe podrazumeva slobodno i odgovorno ostvarivanje svih ljudskih potencijala u okviru društvene zajednice. Samo takva postavka stvari, koja je u svojoj biti hrišćanska, može korigovati postojeće međuljudske i međupolne odnose.
Crkvena propoved danas često uskraćuje ženama slobodu koju muškarac ima, namećući mušku sublimaciju. Međutim, i žena i muškarac mogu biti motivisani jedino ljubavlju. Ona (žena) ne treba da je ponizna, nego pravedna i jaka, ona treba ravnopravno da parira muškarcu. Ženska nežnost i suptilnost ne sme da se izgubi u stalnom dokazivanju sopstvene vrednosti, kao što ni muškarac ne sme izgubiti svoju snagu. Prigrliti nesavršenstvo, bivati uzbuđen i inspirisan talentima koje onaj drugi nosi, i upućivati na zajednički rast, slediti ljude, borce, koji su bili veći i puniji života od ovih današnjih, jedina je propoved. Potrebno nam je isceljenje, isceljenje od nas samih, u kom ćemo jasno svoje rebro postaviti naspram sebe, i tako istražiti kako drugost, tako i sopstvo. U suprotnom ćemo biti poništeni.
Ovi navedeni problemi nisu problemi samo žena, već društva uopšte. U Evanđeljima je Hristov stav o ženama jasno iznet. Za razliku od svojih savremenika, posmatrao ih je kao ljudska bića, podjednako kao i muškarce. Nijedan pol nije favorizovao, kao što nijedan nije ni ponižavao. Istina je da u krugu dvanaestorice nije bilo žena, ali su one u širem krugu učenika, propovednika i služitelja i te kako prisutne i aktivne. Znamo da su svi ljudi jednaki po ikoni Božjoj koju imaju u sebi, i po podobiju na koje su prizvani. A to podobije svako ostvaruje na poseban način, vršeći posebnu službu koja mu je od Boga poverena, uz potpuno uvažavanje svih njegovih osobenosti, uključujući i biološke, a pre svega uz uvažavanje ljudske slobode. Stoga nije slučajno književni kritičar R. B. Martin 1966. godine izjavio da je Džejn Ejr prvi veliki feministički roman. Zaista jeste, jer kao što smo iz odlomka s početka videli, insistira se na onoj suštinskoj – jednakosti pred Bogom, „s one strane groba“, u Eshatonu. Jer duše su nam iste, a život i smrt se samo po duši mere.
[1] Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l’instruction publique, fait au nom du Comité de constitution, a l’Assemblée nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l’instruction publique], Paris, 1791, 115–120.
[2] Karen Offen, „Feminism“, Encyclopedia of Social History, ed. Peter N. Stearns, Garland Publishing, INC., New York – London 1994, 356–358.
[3] Upućujemo na zbornik radova Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Ana Vilenica (ur.), Uz)bu))na))), Beograd 2016, koji sadrži dosta interesantnih pogleda na ovu temu.
[4] Christina Hoff Sommers, Who Stole Feminism? How Women Have Betrayed Women, New York: Simon & Schuster, 1995.
[5] Joan W. Scott (1999), „The Conundrum of Equality“, 6–7.
[6] Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam?, u: Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, pr. A. Zaharijević, Heinrich Boell Stiftund, Beograd 2008, 388.
[7] Hannah Arendt, Essays in Understanding, 1930–1954: Formation, Exile, and Totalitarianism, Schocken books, New York 2005, 386.
[8] The power of parity: How advancing women’s equality can add $12 trillion to global growth, https://www.mckinsey.com/featured-insights/employment-and-growth/how-advancing-womens-equality-can-add-12-trillion-to-global-growth
