Jedna od TV serija koja se pojavila 2017. godine – Sluškinjina priča [The Handmaid’s Tale] – rađena je po romanu kanadske spisateljice, Margaret Atvud iz 1986. godine. Serija je dobila osam EMI nagrada, od kojih je najznačajnija za najbolju seriju i za glavnu glumicu. Ukupno su prikazane tri sezone serije. Radnja serije se dešava u bliskoj budućnosti koja je, naravno, daleko od poželjne – distopija. Gledajući seriju, pratimo sudbinu mlade žene, Džun Ozborn/Fredove (Ofred) koju hvataju naoružani ljudi dok pokušava sa mužem i ćerkom da prebegne u Kanadu. Potom, priča vodi u sumoran svet u kojem biva zarobljena glavna junakinja. Taj svet je totalitarna, teokratska država Galad (biblijski toponim, istočno od reke Jordan; up. Post 31, 25; 37, 25; Ponz 2, 36; 3, 10; Sud 10, 3, 8, 17s; 11, 1s), koja je uspostavljena na ruševinama SAD nakon državnog udara. Vlast preuzimaju religiozni fanatici koji u potpunosti ukidaju sve tekovine modernog, demokratskog društva.
Najveće žrtve revolucije su žene, koje gube sva prava i bivaju tretirane isključivo u odnosu na ulogu koju treba da imaju u tom, na „biblijskoj“ tradiciji, utemeljenom društvu. Tokom epizoda u vidu flešbekova glavne junakinje otkrivamo kako je došlo do tog državnog udara kao i proces postepenog srozavanja žena do konačnog ropstva u kome se nalaze. Reditelj serije Galad prikazuje kroz sumornu atmosferu, hladno vreme i zimu; od sluškinja do gospodara, svi su nespokojni, puni teskobe. Utisak je da svaki lik u seriji duboko u sebi ne želi da bude to što jeste. Svi su nadgledani, kontrolisani. Svačiji postupak se meri i vrednuje u odnosu na to da li i na najmanji mogući način može da uruši poredak u novonastaloj državi. Kazne, osobito za žene, su surove.
Posebnu kategoriju u ovom društvu čine tzv. sluškinje među koje je svrstana i njena glavna junakinja, Džun. Sluškinje su žene koje su plodne i koje se posebno obučavaju za ulogu rađanja dece. Nakon toga što su obučene, gde se vaspitavaju da je njihova služba „uzvišena“, da time spasavaju ljudski rod koji je usled greha kažnjen strašnim prokletsvom steriliteta koji je isključivo ženski, one odlaze u porodice gospodara, vođa revolucije, kojima treba da rode decu jer su njihove žene mahom neplodne. Tokom serije nam se otkriva da u pitanju nije toliko ženska koliko muška neplodnost, ali da lekari moraju da prećute te činjenice radi „istine“ sistema i vere koja dominira.
Paralela koja se pravi je vezana za Stari Zavet, tj. Jakova i Rahilju. Ove sluškinje treba da predstavljaju, u nekoj izopačenoj simbolici, sluškinje Lije i Rahilje, Zelfu i Valu, koje su Jakovu rađale decu. Sve to prati ritual koji se zbiva jednom mesečno, za vreme plodnih dana sluškinje, kada u bizarnoj atmosferi gospodar ima polni odnos sa sluškinjom koja leži na krevetu u krilu gospodareve žene. Taj ritual, koliko god pokušao da se „sakralizuje“ nije ništa drugo nego silovanje. Takođe, koliko god on predstavljao događaj pseudoreligioznog i pseudobogoslužbenog proboja i pobede nad prokletstvom ljudskog roda oličenog u neplodonosti žena, vidimo opet da svi akteri ovog rituala osećaju duboku i onespokojavajuću neprijatnost. Promašenost. Jedini garant sluškinjama u ovom pomračenom društvu, jeste trudnoća i rađanje dece.
Nakon toga prelaze u drugu porodicu u kojoj se ovaj ciklus iznova pokreće. Imena koja im se daju su po imenima porodica, kao što je u slučaju Džun igra reči na engleskom of-red, tj. of fred-Fredova. Ako ne zatrudne u doglednom periodu, šalju ih na rad u logore gde ih čeka sigurna smrt. U oduzimanju dece sluškinja, kao unutrašnja simbolika, odjekuje tragična biblijska priča o sudiji Jeftaju (Sud 11). Naime, on u nadahnuću pred boj sa Amorejima, obećava Bogu da će mu žrtvovati prvo što mu izađe u susret. Na njegovu nesreću, izlazi njegova kćer koju Jeftaj nakon njenog oplakivanja devojaštva, zbog izrečenog obećanja, žrtvuje Bogu (Sud 11, 31 i 34-40). Ovaj Jeftajev čin je povezan sa hananskim običajima. U tom kontekstu, tragedija sluškinja u seriji dobija još jednu dimenziju, a to je nasilno i nevoljno odricanje od sopstvene dece.
Ova serija je dobila veliki publicitet jer se poklopila sa pobedom Trampa u Americi, najezdom konzervativizma i nacionalizma skopčanog sa tradicijom u Evropi. Glavna tema jesu prava žena, tj. činjenica da je u Galadu žena svedena na instrument, depersonalizovana i obespravljena. Iza toga se krije kako strah da se to ženama može desiti, tako i isključivost feminističkih pokreta koji svet i položaj žene gledaju crno belo. I tu dolazimo do glavne problematike ove serije.
Naime, u jednostavnosti razumevanja ove futurističke priče stoji jedan veliki stereotip – fundamentalizam i tiranija su neodvojivi od vere. To i nije čudno s obzirom na anglosaksonski puritanizam kao religiozni ekstrem koji teži „raščaravanju“ hrišćanstva, što i vidimo u seriji gde su prikazane porušene crkve i ostali verski objekti. Problem puritanizma leži u jednom slepom i okamenjenom pristupu Svetom Pismu. Bog je suvišan. Postoji Zakon koji je on dao i koji treba da tretiramo kao spomenik. U ovom slučaju nadgrobni. Međutim, zaključak da vera nužno vodi u fundamentalizam je pogrešan. Ovde je ideologija ta koja vodi u fundamentalizam.
Pisac romana po kojem je snimljena serija, Margaret Atvud kaže: „Sve što se nalazi u ovoj knjizi ima svoj presedan u istoriji“. Ona se time poziva na one totalitarne i destruktivne sisteme koji su postojali u istoriji, od kojih dva najgora upravo u 20. veku. U seriji vidimo da su svi pod nadzorom. Sistem koji je uspostavljen gvozdenom i nemilosrdnom „pravdom“ drži pod kontrolom sve. Krivac za sunovrat sveta je pronađen. To je promiskuitetnost društva oličena u lakomosti žena kojima je upravo „služba“ sluškinja prilika za pokajanje.
Međutim, sam sistem i svoje vođe gleda kao one koji su podložni padu. Iz toga proizilazi da je samo sistem jedini ispravan. Na bolestan način, vođe sebe pokušavaju da postave kao božanske čuvare tog sistema. Nije li tako bilo u Rimu kada su proganjani hrišćani, u Evropi za vreme inkvizicije i tridesetogoišnjeg rata, u Hitlerovoj Nemačkoj gde su Jevreji bili krivci, u Sovjetskom Savezu tzv. diktatura proleterijata ili u SAD Huverov sumanuti progon komunista.
Zaključak koji bismo ovde mogli da izvedemo je da zlo leži u apsolutizaciji i obogotvoravanju bilo kog tipa društvenog uređenja koje kreiraju ljudi. Razlog za to je u tome što čovek kao pojedinac, ali i društvo ne mogu da se suoče sa jednom neminovnošću koja nam je svima imanentna – neizvesnost. Koliko je samo „onespokojavajuća“ Hristova reč: „Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga“ (Mt 6, 34).
Prema tome, možemo reći da su „velike ideje“ u istoriji ljudskog roda često bile sredstvo kojima bi pojedinci ili grupe, dovoljno harizmatični za narod u kriznim vremenima, pokušali da ovladaju ljudima i nametnu svoje poglede na svet koji su posledica njihovih vlastitih unutrašnjih izopačenja izvezenih i poistovećenih sa spoljašnjim svetom. Takođe, činjenica stoji i da u svakome postoji sposobnost za takvo izopačenje i apsolutizaciju stvarnosti po svojim merilima. Za nas kao hrišćane koji smo toga (valjda) svesni, merilo je Evanđelje Hristovo. Ono, kao i navedene Hristove reči, govori da sloboda ne leži u tome da apsolutno dominiramo svetom koji nas okružuje, jer je to nemoguće. Ona je jedino moguća u davanju prostora slobodi drugoga. Upravo kako to Hristos čini na krstu, ali i u tome da se zarad nas unižava i postaje čovek rađajući se u vitlejemskoj pećini. Dati prostor drugome iskreno možemo samo ako imamo ljubav prema bližnjima i svetu u kojem nas je Bog stvorio, i ukoliko viđenje sveta bude onako kako ga Bog gleda – kroz ljubav. Jer, „ko ne ljubi, ne poznade Boga. Jer Bog je ljubav“ (up. 1Jn 4, 8).
