Vlada Holandije je 28. novembra 2000. godine sa 104 glasova za i 40 protiv odlučila da ozakoni eutanaziju. Pošto je to prvi slučaj u istoriji čovečanstva da se takav jedan čin ili praksa ozakonjuje (legalizuje) i pošto savremeno društveno shvatanje preko racionalizma koji njime vlada lako na oltaru heudaimonizma i uskih interesa žrtvuje poštovanje prema životu i čoveku, naša Crkva svojoj punoći (vernima) saopštava sledeće:
1) Naš život predstavlja najveći dar Božiji, čiji se početak i kraj nalaze u Njegovim i jedino Njegovim rukama (Jov. 12, 10). On predstavlja onaj prostor u kome svoj izraz pronalazi samovlasnost, gde se susreću blagodat Božija i slobodna volja čovekova i gde se savršava njegovo spasenje.
2) Oni trenuci našeg života u kojima se susreću njegov početak i kraj, kao što su momenti nemoći (slabosti), bola i naših nevolja (iskušenja), skrivaju jednu jedinstvenu sveštenost i sačinjavaju misteriju koja traži osobito poštovanje od strane srodnika, lekara, medicinara i celokupnog društva. Ovi trenutci daju mesta smirenju, otvaraju put traganju za božanskim i izazivaju čudo i mesto božanske blagodati i prisustva.
3) Ovi momenti povlače za sobom ljudsku združenost, razvoj društva ljubavi, projave solidarnosti i milosrđa. Zahtev pojedinih bolesnika za eutanazijom u suštini povlači pitanje naše ljubavi prema njima, i naše želje da ostanu kraj nas. U ovim trenucima se može (do)živeti blagodat Božija i ljubav čovečanska.
4) Postojanje bola u ljudskom životu, kao i svake nesreće (iskušenja), jeste „saradnik ka spasenju“, a ponekad i „veće od samoga zdravlja“, prema Sv. Grigoriju Palami (ΕΠΕ, Solun 1985, t. 9, str. 264). Pored toga, priznajući nemoć ljudske prirode, Crkva svagda čovekoljubivo traži oslobođenje „od svake tuge, gnjeva, opasnosti i nužnosti“, ponekad se moli za ublaženje bolnih (molitva na samrtnom izdisaju). Kao ljudi mi se molimo, a ne odlučujemo o životu i o smrti.
5) Jedno društvo koje ne mari za izlečenje bola sa strpljenjem, molitvom, ljudskom podrškom i božanskim ukrepljenjem sučeljava se sa njim samo pomoću lekova i sada sa izazvanom smrću koja se naziva „dobrom“ (εὐθανασία), ali ga prihvata samo kao biološko-društveni događaj istorije svakog čoveka.
6) Eutanazija, premda se u svetu opravdava kao „dostojanstvena smrt“, u stvarnosti predstavlja potpomognuto samoubistvo, to jest kombinaciju ubistva i samoubistva.
7) Takozvano „pravo na smrt“, koje predstavlja pravno/legalno potkrepljenje eutanazije, moglo bi da evoluira u pretnju životu bolesnika koji nisu kadri da ekonomski odgovore na zahteve svoga lečenja i lekarskog tretmana.
8) Iz ovih razloga, naša Crkva veruje u besmrtnost duše, u vaskrsenje tela, u večnu perspektivu i realnost, u bolove kao „rane Gospoda Isusa na našem telu“ (Gal. 6, 17), u nevolje kao povode i prilike za spasenje, u mogućnost razvoja društva ljubavi i solidarnosti među ljudima, te stoga svaku smrt koja predstavlja rezultat ljudskih odluka i izborâ – kako god „dobrom“ se nazivala – odbacuje kao „hibris“ protiv Boga. Svaka pak lekarska praksa/čin koji ne doprinosi produženju života, nego izaziva ubrzanje trenutka smrti osuđuje se kao antideontološka i kao ona koja obezvređuje lekarsku službu.
Prevod: Ep. Maksim Vasiljević