Енди Ворхол, поп арт и православље

Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво.

Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве.

Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник.

Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано.

Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије.

Ворхолу је било познато како се сликају православне иконе. У свој рад је инкорпорирао не само византијски стил, већ и начин на који се примењује техника иконописа. Ако упоредимо византијску уметност и Ворхолове радове, као и начин њихове израде, уочићемо пуно сличности: Ворхолови портрети настали од фотографија окренути су анфас, с лица, гледају ка посматрачу, на исти начин како се приказују светитељи на иконама. Слично пракси византијске уметности, избегавао је портрете из профила.

Ворхол је обраћао велику пажњу на детаље и уклањање физичких недостатака особа које портретише, слично пракси иконописаца. На фотографијама које је користио за израду својих радова ретуширао је бубуљице и ситне недостатке на лицу, ублажавао је грбе на носу, пеглао је тамне подочњаке, уклањао је тамне сенке. Ником другом није дозвољавао да интервенише на лицу, иако је увек радио са пуно асистената.

Понашање светлости у његовим радовима је у духу византијске уметности. Са фотографија које је користио као предлошке уклањао је сенке које би падале на позадину. Ако пажљиво погледамо његов рад Елвис Присли видећемо да је са оригиналног студијског снимка уклонио сенке са позадине.

Своје уметничке инсталације излагао је као диптихе и триптихе, или у више хоризонталних и вертикалних редова, инспирисан распоредом икона на иконостасу.

Себе је видео налик древним иконописцима који су сматрали да су „оруђе“ у Божијим рукама и да је њихова заслуга за настанак дела незнатна. Ране Ворхолове радове потписивали су његов асистент или његова мајка, а касније радове Ворхол није ни потписивао.

Ворхолов атеље „Фабрика“ био је организован на сличан начин као старе иконописне радионице у Русији. Његови асистенти су техником сито-штампе израђивали слике у масовној продукцији, а Ворхол је слично главном мајстору – личнику извлачио само завршне потезе на негативима фотографија које ће бити коришћене за израду портрета.

Репетиција и масовна продукција радова коришћењем сито-штампе има паралелу у умножавању прволика у иконописним радионицама.

Често је користио златне листиће за позадину својих слика. Један рад посебно привлачи пажњу – Златна Мерлин Монро, настао после њене смрти, код кога је позадина урађена златном бојом налик на ону на иконама.

Ворхол се у већини својих радова озбиљно бавио тематиком смрти (трагично преминуле славне личности, аутомобилске несреће, средства погубљења, оружје и сл). У једном интервјуу је јасно рекао: „Схватио сам да све што радим мора бити у некој вези са смрћу.“ Зато златну подлогу на позадини слике не треба интерпретирати само као симбол материјалног богатства једне филмске звезде, већ и као бављење питањем превладавања овоземаљске пролазности и пропадљивости.

У својим радовима из серије „Смрт“, Ворхол је показао емпатију како за познате покојнике, тако и оне за које нико никад није чуо (девојка која је скочила са Емпајер Стејт Билдинга, жена која је појела отровну туну, људи који су погинули у аутомобилским несрећама итд). Сматрао је да би било примерено да се и тих непознатих људи неко сети барем једанпут. Уметност је за њега била и вид молитве.

 

Познавање духовних корена Ендија Ворхола дало нам је могућност да његову уметност сагледамо из потпуно нове и другачије перспективе. Утицај византијске уметности на његов рад је евидентан. Данас ћемо тешко наћи културолошке феномене као што су рекламна индустрија, графички и веб дизајн, нови медији или трендови у тржишном окружењу, чија естетика није под утицајем поп арта. Оно што је најпрепознатљивија карактеристика савремене западне цивилизације не би постојало без естетских решења византијске уметности, која су Ворхолу до краја живота била неисцрпна инспирација.