Cry baby cry, make your mother sigh
She’s old enough to know better, so cry baby cry
(John Lennon)
E, sad ću da te zgazim! – reči ekscesne, zvučne, upozoravajuće, koje animiraju, označavaju nekakav ozbiljan prelom u međuljudskom opštenju. Mogu da pogode i zaintrigiraju čak i čitaoce/čitateljke veb-sajta kada se nađu u naslovu nekog teksta, što je ovde slučaj, ili prijatelje, kada ove reči pročitaju na statusu nečijeg fejsbuk-profila.
Postoje, međutim, situacije kada ovakve reči ne privuku ničiju pažnju, kada deluju sasvim uobičajeno, takoreći prihvatljivo. To se, po pravilu, događa kada ih odrasla osoba, roditelj, uputi svom detetu. I to je nešto što se u našoj sredini može čuti relativno često. Neobično je koliko takve izjave deluju obično; zastrašujuće koliko ne zastrašuju. Nama koji ih čujemo sa strane one zvuče nevažno i prazno, osobama koje ih izriču – opravdano, mladom biću kojem su upućene – poznato. Upravo tako: ovakve i slične pretnje ne mogu da trgnu dete. Ono ih dobro zna. Ne utiču da ono prestane sa određenim ponašanjem, niti da počne da pazi na svoje postupke. Ne skreću mu pažnju na duševni bol koji roditelj u tim trenucima podnosi. Ne doprinose značajno slici koju dete ima o sebi.
Ono je na njih naviklo. Ugradilo ih je u normalnu sliku svojih odnosa sa roditeljima, odnosa najvažnijih u njegovom životu. U momentu ih zaboravlja, potiskuje i prelazi preko njih. Ne razmišlja o bukvalnom, niti prenesenom značenju. Ne udubljuje se, niti izvlači zaključke. Ono ih je integrisalo u svoj tanani ili grublji osećaj odvažnosti, samopouzdanja, komuniciranja sa Drugim. Mlada osoba sa njima kreće u susret neizvesnome, onome što dolazi, onome što će ga snaći i svemu što će sâmo učiniti.
Stari su govorili da se roditeljstvo ostvaruje u roditeljskom blagoslovu. Roditeljstvo se može i ne ostvariti, a tada ono okončava u zloslovu. Tamo gde blagosiljanja dece nema, nije uvek posredi ćutnja. Ponekad je na tom praznom mestu praznoslovljenje, a veoma često i zlosiljanje. Zlosiljanje je greh generacija, naročito u periodu opadanja jedne civilizacije koja je prestala da investira u svoju mladost i koja u mladima i deci, umesto vlastite budućnosti, vidi samo pretnju. Zloslov je i konačni poraz pravoslavne vere.
Dobro dete
Ono šta sama deca imaju da kažu često deluje usput izrečeno, nedorečeno ili rasejano. Deca nemaju izgrađenu moć jednoznačnog izražavanja, bilo ono doslovno ili s takozvanim prenesenim značenjem. Ako se i desi da nešto zvučno izreknu, to će se verovatno utopiti u tokove opšteg, nekoncentrisanog i nepažljivog slušanja i uvažavanja dečjih reči.
Ona samo želi dobro dete – ovo su reči koje jedan osmogodišnji dečak izgovorio o svojoj majci. Šta znači „dobro dete“? On to verovatno ne može do kraja da shvati. To najverovatnije ne mogu da shvate ni njegovi roditelji, koji te reči često koriste. To ne razumemo u potpunosti ni mi, koji te reči slušamo i registrujemo ih sa strane. Postoji ovde druga zvučna reč, o kojoj se mnogo više može naslututi i znati. Ona „želi“… Ona samo „želi“… Nisu li ovo reči koje mogu da nanesu nesagledivi bol? Ona, mama, želi nešto, želi nekoga, nešto ili nekoga, što zasigurno nisam ja.
Nepoznavanje subjekta je mesto na kojem se usidrila Frojdova psihoanaliza, govorio je Fuko. Ista ona psihoanaliza koja će jednom okriviti roditelje za sve. Reč je ne samo o nepoznavanju sopstva uopšte, već o nepoznavanju sopstvene želje. Psiholozi, dečji lekari, socijalni radnici ponekad govore o ljubavi i nedostatku ljubavi prema detetu, prihvaćenom i neprihvaćenom detetu, željenoj i neželjenoj deci. Prema njihovim pričama, ispada da su ove kategorije nešto što preti dalekosežnim posledicama. I tada, samo tada, one mogu da zastraše, ili zabrinu nas koji o tome razmišljamo.
Ko su ljudi koji ne žele decu? Ovde ne mislimo na one koji se još uvek ne osećaju spremnim da postanu roditelji i brinu da ih ne zadesi slučaj neželjene trudnoće. Jednom, kada dostignu određeni uzrast, kada steknu socijalnu i finansijsku stabilnost, zaposlenje, stambeno rešenje i podršku bliže okoline, oni će, normalno, želeti da imaju dete. Neznatno manji broj ljudi želi da ima i drugo dete, dosta manji i treće, veoma manji četvrto i peto… Može se reći da svako želi da ima dete. Buđenje roditeljskog nagona, biološki sat i baby hunger takođe čine svoje. Oni koji svesno odluče da nikada ne postanu roditelji toliko su retki da ih možemo smatrati izuzetkom koji potvrđuje pravilo. Svi žele decu. To posebno važi za one kojima je rečeno da, privremeno ili zauvek, ne mogu začeti, izneti trudnoću i roditi svoje dete.
Nešto se krupno događa sa željama onih koji, napokon, dobiju svoje dete. Ona samo želi dobro dete – ponavlja dečak. Ona nije želela mene. Ona ne želi mene. Kao da roditelji prestaju da žele dete, svoje, stvarno dete, ono koje sada već imaju i koje postoji. Kao da počinju da žele nešto drugo, neku drugačiju predstavu, sliku deteta, „dete“, nekakav magloviti, nejasni i nedostižni lik, nešto što ne postoji. Neprestano, sanjarski i nestrpljivo ispoljavajući pred svojim, živim detetom, želju svog srca, stalno mu verbalno i neverbalno saopštavajući da ono zapravo, svojim postojanjem, uzurpira mesto nekoga drugog, nekoga dostojnog da postoji i da se voli, oni nepogrešivo proizvode u svom detetu određeni osećaj i samosaznanje. Dete ostaje neželjeno dete. Potomstvo ostaje neželjeno potomstvo.
Nije lako podneti da budete neželjeno dete. Treba izdržati saznanje da vas roditelj, onaj koga volite najbolje kako umete, više ne želi. Dete ne zna šta to znači. Ono se prilagođava i udostojava. Ono mora da podnese i izdrži sliku o sebi. Ono nastoji da je učini boljom. Dete postaje prilagođeno dete. Ono delom ostaje dete, a delom postaje „dete“. Ostaje stvarno i postaje nestvarno, i živo i neživo, i staloženo i napeto. Ono još uvek postoji i ono, isto, počinje da ne postoji. Susret sa dobrim detetom, prilagođenim detetom, nije susret sa detetom. Postepeno i svagda delimično i nikada dovoljno dobijajući željeno dobro dete, roditelji gube priliku da žive sa detetom, svojim detetom. To je cena nezahvalnosti, idolopoklonstva, nasilja prema životu. Dobro dete je mit, ono je totem i zastrašujući idol naše civilizacije. Ono je izmišljotina, obmana i samoobmana, neživa ljudska tvorevina kojoj beživotni odrasli muškarci i žene naše civilizacije prinose na žrtvu vlastitu decu. Bolje bi im bilo da se nisu ni rodili, takvi ljudi – kaže na tu temu blaga reč Gospodnja.
Izvođenje na put
Samo da ih izvedem na put – kaže otac za svoga sina i kćer. Kuda ih to on izvodi? Šta on neprestano, iz dana u dan, čini kako bi ih tamo izveo? Od kojih postupaka se sastoji njegovo izvođenje? „Samo“. „Samo to“. Sve ostalo će u njegovom životu krenuti na dobro, samo kada u tome bude uspeo. Šta ovog roditelja čini ovako nestrpljivim? „Put“ je nekakav deo života, koji će njegova deca nastaviti da žive sama, samostalno, bez njegove pomoći, bez njegove brige, žrtve. Taj deo pripada neizvesnoj budućnosti, koja izvesno stoji pred svima njima. Otac ulaže svu svoju brigu, svu napetost i opterećenje, koje veoma visoko vrednuje, u vreme koje će doći i koje će biti bezbrižno za sve. Za razliku od svoje dece, on je iskusan, upućen i obziran. On, otprilike, zna šta je sve potrebno činiti da bi njegova deca postigla uspeh u životu, nezavisno od toga koliko je u životu uspeo i koliko je uspešan on sâm. On izvodi, performira, i u toj njegovoj performativnosti leži etimološko značenje pedagogije – koja mu stoji na glavi kao prevashodna odgovornost. Mnogima je, čak i onima koji tvrde da su pročitali Jevanđelje, vaspitanje je prva i jedina asocijacija na decu i mlade. A kada kažu vaspitanje, oni misle na dovođenje u red, prizivanje razumu, izvođenje na put.
Za to vreme oni se, zajedno sa svojom decom, već nalaze na nekom putu, putu zajedničkog života i svakodnevne komunikacije. Za razliku od goreopisanog fantazmagoričnog „Puta“, ovaj put je realan, nadohvat ruke i svima poznat. On se događa. Otac ga obogaćuje i osmišljava brigom, često teatralnom, ponekad patetičnom, onom koja se uvek okončava kao pritisak, a koja njemu i njegovoj deci treba da ulije osećaj sigurnosti. Na njemu nema uspeha ni posvećenosti: on je samo put ka uspehu i posvećenosti. On nije život: on je priprema za to. Svaki trenutak vedrine, opuštenosti i poverenja na ovom putu zastrašuje oca, kazujući njemu, ocu, da u tom slučaju duševnog mira u budućnosti sigurno neće biti.
Ono za školu što treba
To znaš, a ono za školu što treba ne znaš: evo još jedne izreke osiromašene elokvencije, sa kojom se mlado biće iz naše sredine često suočava. Usredsređenost deteta na određene stvari verovatno postoji uvek. Ona postoji i kada je mi odrasli ne registrujemo. Takva specifična koncentracija deo je dečjeg sveta. Rezignirani roditelji, osmislitelji i izricatelji gornje konstatacije, trude se da detetu nametnu drugačiju selekciju. Ovo silovanje pažnje poznato je kao disciplina. Obično se vezuje za školu, odgovornost, radne navike i puteve koji su poznati. Radiš domaći, učiš školu, završiš školu, zaposliš se, kupiš stan, ja više ne brinem za tebe.
Drvo se poznaje po svojim plodovima. Jedini siguran plod disciplinovanja jeste dosada, često praćena osećajem nesigurnosti. Prisiljavano dete postepeno gubi staloženost i sabranost u svom, dečjem svetu. Veliki, teškim naoružanjem opskrbljeni svet odraslih oduzima mu teritoriju. Dete postaje dezorijentisano, pogubljeno, inertno. Zauzvrat dobija udeo na sigurnim putevima napredovanja u životu i ponekad, u sasvim retkim prilikama, po koju reč odobravanja od strane odraslih. Nedovoljno da bi se kupilo kao blagoslov.
Mala briga, velika briga
Briga je u svim svetskim jezicima višeznačna reč, naročito kada se dovede u vezu sa detetom. Dete je ono koje iziskuje brigu, koje treba zbrinuti i koje zabrinjava. Nije isto brinuti za dete, brinuti o detetu i brinuti zbog njega, zbrinuti dete ili biti njime zabrinut/zabrinuta. Ne brinuti o svom detetu svojevrsno je nasilje njegovih staratelja, koje se uprkos svojoj svojevrsnosti često sreće. Međutim, postoji i briga koja detetu ne donosi mir, koja se ne može smatrati privilegijom ni deteta o kome se brine ni onoga ko o njemu brine. Slično je kada se radi o pomoći. Pomagati detetu na nametljiv način, sa pritiskom, tamo gde pomoć nije potrebna, gde ona čak i ometa razvoj deteta, zapravo ne pomaže nikom. Učestala patetika moralnog misionarenja koja prati mnoge ovozemaljske pomoći i brige neposredno doprinosi pritisku na dete.
Mala deca mala briga velika deca velika briga. Roditelji koji „previše“ brinu ili „neprestano“ pomažu svom detetu smatraju sebe njegovom žrtvom. Žrtva ima pravo na nasilje. Roditelji-žrtve legitimno i bez mnogo skrupula vrše nasilje nad svojom decom, ono nasilje koje niko ne naziva pravim imenom, a koje se naširoko odvija u tom autoritarnom svetu odraslih.
Svet odraslih
Zapadna civilizacija novijeg doba uspela je da dekonstruiše i raskrinka mnoge svoje samonametnute metanarative ili velike priče. Svet odraslih je jedna od Priča kojoj dekonstrukcija tek predstoji. Neumitni zakoni po kojima taj svet funkcioniše još uvek čekaju na svoje alternative. Prva i najznačajnija alternativa morala bi da bude život bez vaspitanja. Dete kao homo educandus – biće kome je vaspitanje potreba, biće koje ne bi moglo da odraste ako ga mi ne bismo vaspitavali – samo je jedna od hipoteza, masivni potporni stub na kojem počiva svet odraslih. Postmoderno iskustvo pokazuje nam da je i ova hipoteza sasvim neproverena. Šta je sve potrebno da odrasli učine da bi jedno dete, rođeno sa kompletnim fizičkim i duševnim potencijalom, ono koje raste sazreva i uči po sasvim prirodnim zakonima rasta sazrevanja i učenja, moglo da stekne i održi svoje ljudsko dostojanstvo?
Druga alternativa je prosta vera u život. Ona nijednom detetu ne manjka, ali istovremeno predstavlja ispit na kome padaju mnogi odrasli, naročito oni koji razmišljaju o svojoj deci. Ima i drugih alternativa, a njihova kruna je nova priča o odgovornosti odraslih za sebe. O njoj se ne može pisati a da se ne piše mnogo. Prisustvo dece na nekim punktovima sveta odraslih, kada bi bilo dopušteno, značajno bi pomoglo da svako od ovih rešenja otpočne da postoji.
Specifično obeležje sveta odraslih je nasilje nad decom. Ne samo ono „teško“: fizičko ili seksualno. Treba da se govori o nasilju nad decom u svim njegovim oblicima. To znači da se govori i o normalnom, svakodnevnom, društveno prihvaćenom, neproblematizovanom nasilju nad decom, prisutnom uvek i svuda, kao greh. Dobro je uprti prstom u sve koji saučestvuju u tome. Dobro je taj uobičajeni deo zajedničkog života odraslih i dece imenovati kao delinkvenciju, kao nevaljalstvo i kao fizički i psihološki progon. Važno je zahtevati mere. Neka nemir dece otvori oči roditeljima i privuče pažnju pravnicima. Neka sloboda i bezbednost dece postanu stvar dostojanstva odraslih ljudi. Neka bol deteta počne da nanosi bol i vama.
Zapadna civilizacija čeka na dolazak odraslih koji će ustati protiv sveta odraslih. Ona se nada pojavi onih koji su Odrasli i koji će se zalagati za autentično odrastanje. Nasilje prema deci dostojno je prezira i nehumano je, samim tim i nezrelo. Zreli ljudi se ne ponašaju na takav način. Prema deci se ne ponaša tako. Nismo to mi i oni. Činjenica da postoji nasilje prema deci postavlja pitanje pred sve nas, ništa manje nego pitanje sopstvene odgovornosti. Odgovorni smo da shvatimo mehanizme, da uložimo napor i poradimo na smanjenju toga. Dužni smo da razmišljamo, diskutujemo, ispitujemo položaj deteta u našoj sredini. Potrebno je da se odrasli samoanaliziraju. Dobro je da se deci prepusti opis velikog, zrelog čoveka. Plemenito je, jevanđelski je da se poveruje detetu.
Jačina reči
Škola govori jezikom odraslih. Odgovornost, disciplina, obaveze, uspeh… deca ne znaju, a teško i mogu iskreno da shvate šta sve to, zaista, treba da znači. Ali, deca se u školama navikavaju na jezik. Deca na taj način postaju deo svega toga. Ona se ne uče da govore o životu, već da druge stvari, one koje to nisu, drže za život. Formiranje struktura i uguravanje dece u njih znači beskrupuloznu adultizaciju života.
Za decu su podignuta posebna i izdvojena mesta, vrtići, igrališta. Oni koji ih osmišljavaju i uređuju nisu deca. I u školama, i u vrtićima, i na igralištima, i ovde, i onde, prvo ugledamo odrasle. Obrazloženje glasi da oni čuvaju bezbednost. Oni govore i govore, jezikom odraslih. Njihova priča glasi da su odrasli i deca isto. Deca sa svojim ubacivanjem nisu važna. Svet je stvoren za zrele. Deca ne pripadaju svetu. Sazrevanje je njihova jedina alternativa.
Niko ne razmišlja o jačini reči. Reči odraslih su snažne. Humpty dumpty nisu snažne reči. A mi deca čuč, takođe. U rečima je moć. U pozadini snage reči stoji moć prihvatanja i odbacivanja. Kada se ne radi o deci, reči odraslih nisu tako moćne. Prazne su, veštačke, raskrinkane i falogocentrične. „Smesta odrasti. Kada odrasteš, budi heteroseksualni muškarac. Kada to budeš, postani beli anglosaksonac. Kada i to postaneš, prihvati protestantsku veru.“ Šta je sa ponosom čoveka? Videli smo koji je oblik ponosa muslimanskih vernika. Upoznali smo ponos Srba. Znamo za ponos obojenih rasa, žena i seksualnih manjina. Još nismo zapazili, uvažili ili uračunali oblik ponosa dece. Nije izražen nijednom snažnom reči, niti uokviren dovoljno dobrom organizacijom. Nemoguće mu je da prodre.
Deca neće prihvatiti odraslog u igru. U tome će biti strogo restriktivna. To je njihova moć. Ne mogu ga sprečiti da dođe, ali mogu sama namah da se isključe. Dolaskom mnogih odraslih, igra prestaje. Mnoge odrasle to ne traumatizuje. Oni nisu ti kojima je stalo do sveta deteta i koji bi umeli da izgovore humpty dumpty. Ono što mogu, i što uglavnom i čine, to je da snagom svog prisustva učine da igre više ne bude. I da deca ućute. A bez dečjeg amin nema božanstvene liturgije.
Velika deca
Kriviti sve odrasle za nasilje prema deci nije u redu. Za to je kriva samo specifična grupa odraslih, oni koji to zaista čine. Zapanjujuće veliki procenat takvih primorava nas da se latimo obrnute perspektive. To su, zapravo, svi – osim jedne specifične grupe odraslih, onih koji to zaista ne čine. Velika deca se retko tako ponašaju. Velika deca su vedri i pozitivni ljudi. Ona vole odrasle i retko se sa njima sukobljavaju. Jedino se ne snalaze u njihovim normama. Pa žive upečatljivim stilom. Upečatljivi stil života velikog deteta od velikog je značaja za sve.
Deca zapadne civilizacije čine jednu od najvećih marginalizovanih grupa u svetu. Po brojnosti mogu se meriti sa crnom ili žutom rasom i sa populacijom žena. Odmah iza njih, uz njih, navodimo i veliku decu. Zlosiljanje dece logički podrazumeva, obuhvata i zlosiljanje velike dece. Veliko dete ogleda se u mnogo stvari, ali unutar politike sveta odraslih važni aspekti su sledeći: On/ona dođe. Sa sobom donese lavinu pozitivne energije. Osvetli prostoriju. Nametne osmeh. Napravi grimasu. Zaobiđe svačiju jadikovku. Ne nadoveže se ni na čiju ružnu priču. Pokaže autentičnost. Posvedoči suštinu stvari. Nespretno sruši idole mnogih. Nehotice pohuli na svetinje. I dok su mnoga deca veoma zatvorena za odrasle, velika deca jedna su od retkih grupa koju ona rado prihvataju. Zajednica male i velike dece slika je zajednice ljudskog roda, one zajednice bez koje se niko od nas ne može obratiti Bogu.
