Вилијам Блејк
Савремени религијски дискурс, посебно унутар Српске Православне Цркве, суочава се са озбиљним изазовима у разграничењу између појмова религиозности, духовности и духовништва. Ове категорије, иако историјски и теолошки испреплетане, данас се све чешће бркају, злоупотребљавају или празне од суштине. Појава духовних ауторитета који стварају култове личности, користе страх уместо љубави и одбацују савремено знање под изговором чистоће вере, захтева критичко преиспитивање у светлу светоотачког предања и Христове поруке слободе и одговорности.
Религиозност се изражава кроз нормиране обрасце понашања, обреде, молитве, постове, канонске прописе и богослужбени ритам. То је веровање у Бога, поштовање Божијих заповести, живљење по правилима једне институционализоване вере. Религиозан човек верује и покорава се, често из осећања страха, дужности или традиције. Религија, дакле, подразумева форму, док духовност носи садржај.
Духовност је дубља, суштинскија димензија односа човека према Богу, себи и другима. Она не негира религиозност, али је надилази. Духовни човек не испуњава прописе због форме, већ из истинског односа према истини, која је у хришћанском разумевању љубав. Духовност не произлази из спољашње обавезе, већ из унутрашњег искуства преображене савести. Она подразумева слободу, јер истинска љубав никада није условљена нити наметнута.
У православној традицији, духовник је првенствено отац, не по ауторитету силе, већ по ауторитету љубави и одговорности. Свети Оци нису духовништво схватали као власт над другима, већ као служење. Духовник је онај који препознаје душу ближњега, тумачи њене ране и води је ка исцјељењу, не својим мишљењем, већ Христовом истином. Свети старац Порфирије наглашава да се духовно руковођење не може вршити без саосећања, а преподобни Серафим Саровски говори о задатку да човека приближи радости Духа Светога, а не осећају кривице или страха.
Међутим, у савременој пракси СПЦ све чешће се дешава да се духовници постављају као центри ауторитета који не воде, већ владају. Њихова реч постаје неупитна, њихова појава медијски експонирана, а њихов лик митолошки увећан. Уместо да људе воде ка Христу, они их везују за себе. Овакво духовништво не извире из светоотачког предања, већ из патолошке потребе за доминацијом, често подстакнуте институционалним структурама које стимулишу харизму, а не светост.
Поред тога, поједини духовници ниподаштавају науку и рационално мишљење, тумачећи их као „претњу вери“. У том духу, модерна сазнања из психологије, медицине или филозофије бивају одбачена као „јеретичка“, без покушаја дијалога. То је супротно васколикој светоотачкој традицији која је увек тражила склад између вере и разума, ослањајући се на антрополошку целовитост човека: „Бог је створио човека са разумом, да би га разумео и слободно волео“ (св. Атанасије Велики).
Додатно, проблем представља и празна реторика којом се говори о „духовним стварима“ без стварне дубине. Речи се умножавају, али значење изостаје. Учитељи који би требало да расветљавају, често се губе у нејасним конструкцијама и општим местима. Тако се губи суштина јеванђелске поруке, ослобађајућа и конкретна.
Христос није говорио из позиције моћи, већ из истине. Његов говор није био апстрактан, већ увек укорењен у конкретном животу: „Иди и не греши више“; „Ко нема греха, нека први баци камен“; „Не бој се, само веруј“… У тим речима се спајају слобода и одговорност. Он никада није злоупотребио своју божанску власт да би некога ућуткао или подредио, већ да би подигао, ослободио и послао. Прави духовник, ако хоће да буде Христов, мора најпре бити слободан од потребе да влада, од потребе да му се верује без разума, од потребе да се издигне изнад оних којима служи.
Уосталом, сама идеја духовништва у овом облику није део аутентичног хришћанског предања, осим у оквиру монаштва, где се духовно руковођење развија у јасно одређеним аскетским оквирима, под условом узајамне слободе и духовног раста. У раној Цркви, како нас подсећа и свети Максим Исповедник, исповедање је било усмерено ка Духу Светоме, а конкретно духовно саветовање задржано за изузетне случајеве. Данашње, свеприсутно, свакодневно „духовно саветовање” лаицима, које се често своди на психолошку контролу и моралну уцену, нема темеље у Јеванђељу нити у светоотачком предању. Црква није простор замене за личну одговорност и сазревање, нити духовник замена за сопствену савест. Духовни живот није серија инструкција, већ је он подвиг слободе у љубави.
Религиозност без духовности постаје формализам. Духовност без слободе постаје манипулација. А духовништво у самопромоцији је издаја Христа. Потребно је да се у Цркви обнови разумевање духовништва не као хијерархијске функције, већ као одговорног и саосећајног пратиоца у животу вере. Само тако Црква може остати верна Христу.
Савремени модел духовништва који се утемељује на личној харизми, страху, мистификацији и вербалној надмоћи, а не на љубави, истини и слободи, представља озбиљну опасност, не само по верујуће појединце, већ и по саму Цркву. Такав духовник не води ка Богу, већ ка себи. Он не усмерава душу ка Христу, већ је везује за своју слику. Тиме се ствара духовна зависност, инфантилизација верника, затрпавање савести и гушење слободе, а где нема слободе, нема ни љубави, па ни Бога.
Најопасније је што се такво духовништво доживљава као аутентично, јер користи језик вере. Али речи без духа, истине и самопревазилажења постају празне љуштуре које хране култ, а не Цркву. У таквом контексту, уместо Цркве као заједнице љубави и истине, настаје круг послушника око духовног идола.
У светлу јеванђелске истине и светоотачког предања, овакав модел духовништва не сме бити нормализован, а још мање слављен. Он није само теолошки проблем, он је антрополошки и друштвени удар. Јер кад човек изгуби духовну слободу, он губи и способност да воли, мисли и расте. А духовник који то производи није пастир, већ заводник.
