Duh Sveti, dijalog i ideologija

Pravoslavlje moje mladosti danas više ne postoji u Sjedinjenim Američkim Državama (a možda ni u svetu). Mlada, prepuna imigranata, američka Crkva je izrasla u otvorenost za promenom, liturgijskom reformom, naprednijim saborskim pristupima upravljanju Crkvom i dinamičnim parohijskim uzajamnim delovanjem. Pod uticajem teologa (poput o. Aleksandra Šmemana) i njegovog poziva da se ponovo otkrije uloga Evharistije u Crkvi, zahtev za čestim pričešćivanjem krenuo je ne od episkopa već kao narastajući talas iz naroda. Ova renesansa Pravoslavne crkve u Severnoj Americi postala je samo prvi korak u negovanju Crkve koju je karakterisala otvorenost u razgovoru, slobodna razmena ideja i povećano učešće svih članova Crkve u životu iste. Sredina je bila podsticajna, dinamična i harizmatična. Nije bilo savršeno, ali je bilo malo zabranjenih tema i cilj je bio voditi dijalog pre nego dolaziti do rešenja, uviđajući često da je različitost mišljenja nešto što treba pozdraviti jer je to pristup da se izrazi dublja realnost. Smatralo se važnim svako iskreno razmatranje datog problema, s pokušajem da se prikažu razlozi zašto je određena perspektiva bila odgovarajuća i to u otvorenoj diskusiji na svim stranama koje su bile uključene.

Kao stalan i aktivan član Crkve, svedok sam oseke ovih pozitivnih pristupa i pojave straha od rasprave i zajedničkog samosagledavanja. Vrednovanje članova Crkve na osnovu njihove brojnosti umesto na osnovu duha koji unose postepeno je pretvorio Pravoslavnu crkvu u nešto slično svim drugim organizacijama koje su u potrazi za članovima – u platformu koja je namenjena onima koji bi se mogli privući da dođu. Danas se pravoslavni dijalog o složenim pitanjima pre smatra pretećim za Crkvu nego onim koji je obogaćuje, te se snažno sputava na gotovo svim nivoima. Na taj način, „manje nepravilnosti“ poput dolaska u Crkvu nevenčanih porodica mogu biti potpuno prihvatljive u jednoj parohiji ili potpuno odbačene u drugoj, zavisno od situacije i toga šta se može očekivati da će dovesti do novih ili sačuvati stare članove. Kao protivteža, šire teme na razmeđi nauke i religije se takođe ne raspravljaju već se umesto toga izlažu prividnom ispitivanju, kao da je njihova jedina svrha da služe poput neshvatljive razmene udaraca uvezene iz zapadnog evanđelskog hrišćanstva. Potreba da se izrazi „sâm“ pravoslavan stav o svim pitanjima postala je novi imperativ, sprečavajući razmatranje i razgovor koji dopušta da Duh Sveti dela unutar Crkve (kako u njenim „svakodnevnim delima“ tako i u njenim najvažnijim službama). Zamenili smo bogoslovski dijalog ideološkom rigidnošću i to je ono što sputava Crkvu.

Značaj dijaloga

Crkva je stvorena radi svog naroda silaskom Duha Svetog. Njegov izraz u Crkvi zavisi od naroda koji je sačinjava, a Duh Sveti deluje kroz ljudsko međudelovanje i dijalog. Dimitrije Stanilou je primetio da se Duh Sveti i ličnost prepliću tako da ličnost oživljava samo u odnosu i poseduje Duha Svetog samo u odnosima sa drugima. Ovo daje sveštenu dimenziju uzajamnom delovanju ljudi koje pak može posebno da zavisi od govora i komunikacije. U nekim primerima, ovo se odnosi na saborsku prirodu Crkve. Primera radi, za o. Aleksandra Šmemana ideja sabora predstavlja srž bogoslovskog opisa sabornosti kao jedinstva ličnosti u saborskom diskursu.

Govor je urođeno značajan za ljude, njegovo bogatstvo u formi razdvaja nas od ostalih životinja. Mnogi veruju da se jezik razvio kada su rani hominidi postepeno izmenili svoje primatske sisteme komunikacije, sporo usvajajući sposobnost razvijanja teorije o drugim umovima i zajedničkoj nameri. Pošto duboka shvatanja zavise od složene verbalizacije, čini se da se duhovna dimenzija čovekovog života (sahranjivanje naših preminulih, na primer) javlja evoluciono posle razvoja govora. Govor je omogućio intimna lična iskustva i na taj način dopustio ljudima da budu svesni „drugog do li sebe“, pružajući mogućnost odnosa i zajedničarenja.

U delima otaca Crkve i svetitelja vidimo koji je značaj govora i dijaloga za ljudski rod i naša međusobna delovanja jednih sa drugima i sa Bogom. Priča iz Postanja pruža nam primer kada govori o Adamovom zadatku da nadene ime svakoj životinji. Kakav je značaj davanja imena nečemu i šta su stvari koje imenujemo? Uopšteno, mi imenujemo one stvari za koje smo odgovorni i sa kojima imamo bliske odnose: našu decu, kućne ljubimce, povremeno naše domove, vikendice ili imanja. U nekim pravoslavnim porodicama, kum daje ime kumčetu kako bi pokazao odgovornost koju kum ima u podizanju deteta. Priča o Adamu koji daje imena životinjama oslikava ljudsku odgovornost za životinje i planetu u celini; ovo je promišljanje o ljudskoj odgovornosti za tvorevinu. Ali da li je to sve? Bulgakov ovom imenovanju pripisuje više od odgovornosti zapažajući da je Adam nadevajući imena životinja naučio nešto o sebi: da on nije poput njih i da je sam. Samo nadevanje imena životinjama jeste bilo poučno iskustvo za Adama. Sergej Bulgakov je verovao da postoji logičko značenje ovog imenovanja. U svojoj knjizi Ikone i ime Božije zapisao je:

„Samo ime i imenovanje može se smatrati ljudskim izumom koji postoji jedino radi čoveka i u čoveku. Arhanđelovo blagoveštenje Imena Božjeg, koje je takođe i ljudsko ime, otkrilo je svetu i čovečanstvu da Božje Ime jeste i da stoga jeste i ljudsko imenovanje… ovo imenovanju daje mistički, dubok i stvaran karakter. Ovo potvrđivanje, doslovno da ime pripada ikoni Božjoj u čoveku, da je ono ta ikona … koja konstituiše najdublju ontološku osnovu imenovanja: misao se ovde sudara sa snagom činjenice…“ [Sergej Bulgakov, Ikone i Ime Božije, prevod na engleski Boris Jakim (1931, ponovno izdanje Grand Rapids MI: Wm. B. Eerdmans Press, 2012), 147.]

Nešto ranije u Postanju imamo pak drugi primer značaja govora i opštenja: Oci Crkve nas podsećaju da je Bog stvarao govoreći („… i reče Bog“). Ovo ukazuje na odnos između govorenja i stvaranja. Ukoliko se takođe prihvati odnos između stvaranja i Duha Svetog, onda se delo govora povezuje sa Duhom Svetim. Ljudi razvijaju nove ideje dok govore ili čak dok učestvuju ili slušaju unutar grupe drugih ljudi. „Grupa savetnika“ i univerziteti okupljaju ljude u timove kako bi zajedno razmatrali probleme i iznalazili rešenja; očekuje se da je čin govorenja, razgovaranja mnogo plodotvorniji u razvoju kreativnih ideja nego stavljanje pojedinaca na nekoliko odvojenih mesta i zahtevanje da misle sami i pronađu rešenje problema. Crkva je često izražavala ovu vezu između govora, kreativnosti i delovanja Duha Svetog, sve ih povezujući mistično i harizmatski.

Konačno, u Crkvi, postoji veza između govora i ispovesti, kako je istakao, na primer, Aristotel Papanikolau u svom prilogu zborniku Razmišljanje u veri. Mnogi terapeuti koji rade sa zatvorenicima primetili su da oni zatvorenici koji su priznali svoje zločine jesu na mnogo boljem putu oporavka od onih koji nikada nisu priznali šta su počinili. U delu Dostojevskog Braća Karamazovi, Dmitrije, koji je u zatvoru za zločin koji nije počinio, priznaje svoju krivicu da je bio nepažljiv čovek i osvećuje se u tom činu ispovesti koja ga vodi do njegove sposobnosti da prihvati pomoć i ljubav svoje braće. Govoriti o sopstvenim nedostacima oslobađa nas naših problema i pomaže nam da se nosimo sa svojim brigama. Ispovedanje sopstvenih grehova je ključna komponenta pokajanja; „imenovanje“ greha je jedan od prvih koraka u izlečenju (hrišćansko shvatanje koje su mnogi usvojili, uključujući i programe u dvanaest koraka za oporavak od različitih zavisnosti).

Crkva počiva na sabornosti, model koji u svojoj osnovi ima Svetu Trojicu u kojoj svaka ličnost živi ne za sebe već za drugog, kako je istakao Kosta Karas. Sveta Trojica pruža primer jedinstva u različitosti unutar Crkve, gde različitost perspektive, kulture, liturgijske prakse i drugog nisu samo tolerisani već integrisani, postajući ne prepreka već zapravo ključni za živu Crkvu. Činjenica da je Crkva prihvatila četiri Jevanđelja uprkos njihovoj različitosti u perspektivi i mnogim činjenicama ukazuje da Crkva istrajava (i cveta) u različitosti. Važno je promišljati o tome kako se raznolikost Jevanđelja povezuje sa različitim rečima koje su izgovorene kada su zapisane i različita čitanja koja slušamo dok učestvujemo na liturgijskom bogosluženju. Blage razlike koje očekujemo da primetimo i poštujemo produbljuju naše razumevanje i verovanje u Jevanđelja. Osiromašili bismo ukoliko bismo izabrali da se posvetimo samo jednom doslovnom tekstu, uskratili bismo sebi mogućnost duhovnog sagledavanja. Umesto zajedničarenja, prigrlili bismo ponavljanje i naše verovanje bi prosto postalo lek protiv straha Božjeg, dosadno i bezlično.

Ideologija podriva dijalog

Ovaj značaj govora, odnosno stvaranja kreativnih ideja, prevođenjem reči u dela i dopuštanjem da iste deluju, jeste vrednost koja ima posebnu važnost za Pravoslavlje danas u Severnoj Americi u kojoj su iskren dijalog i razmatranje mnogih problema zamenjeni izražavanjem ideologija. U čemu je razlika? Ideologija se obično odnosi na skup ideja veoma ispolitizovanih, koje grupa unutar društva predlaže i zastupa često u odsustvu jasne misli ili rasprave. Steger i Džejms su u delu Globalizacija i kultura definisali ideologije kao: „Ustaljenu grupu po pravilu povezanih ideja ili shvatanja, uključujući određene predstave o relacijama moći, koje nose tvrdnje o socijalnoj istini – poput onih, na primer, izraženih u liberalizmu, konzervatizmu i socijalizmu“. U crkvenim prilikama, tvrdnje o socijalnoj istini se lako zamenjuju tvrdnjama o verskoj istini po cenu sabornosti. Dijalog se obično smatra otvorenom razmenom ideja ili mišljenja u cilju dosezanja prijateljskog usaglašavanja o problemu (ili u nekim slučajevima, saglasnost o neslaganju).

Na neki način, prilikom praktične upotrebe reči, ideologija počiva na nepromišljenoj reakciji, onoj koja štiti od izazova ili unapređivanja novih ideja. U mom svakodnevnom radu, u oblasti biomedicinske nauke, videla sam mnoštvo primera kada se klasične paradigme godinama ne dovode u pitanje jer se novi podaci ne uklapaju u trenutno razmišljanje u datoj oblasti. U kulturi, prihvatanje određenih ideologija u prošlim vekovima imalo je opasne posledice koje su povremeno zahtevale ratove pre nego što se rezolucija mogla dogoditi. Usvajanje ideologija je neprikladno u nauci, politici, a možda i u većini oblasti života, a posebno je štetno u Crkvi.

U današnjoj Severnoj Americi političke ideologije prečesto oblikuju javnu raspravu o temama koje se tiču ekonomije i nauke do društvenih pitanja o homoseksualnosti, abortusu, eutanaziji i dr. Proširenje intelektualnog okvira uglavnom proističe iz političke arene i prenosi se na život unutar Crkve siromašeći Crkvu i svodeći je sa Tela Hristovog u kome se teži spasenju duša na sredstvo za postizanje političkih ciljeva. Ipak Crkva ima bogatu istoriju i tradiciju dijaloga i raspravljanja složenih problema koje odolevaju svođenju samo na slogane i zgodne fraze. Kada se rve sa problemima koji su složeni i po svojoj prirodi preosetljivi Crkva često primenjuje princip ikonomije (vođenje domaćinstva). Ova ikonomija se može koristiti kako bi se dozvolilo ponašanje koje „odstupa od pravila“ u pokušaju da se olakša spasenje ljudske duše ili da se prepoznaju ljudske granice u razumevanju pitanja o kome jedino Bog može adekvatno da sudi.

Šta se onda događa kada ideologije primenjujemo na Crkvu? Dijalog se sputava, rasprave o složenim pitanjima se priguše i mnogi smatraju da oni znaju učenje Crkve po svim pitanjima u svakoj prilici. Ovo vodi ka osuđivačkom i suprotstavljenom, klanovskom okruženju koje šteti otvorenosti i ma kakvom bogonadahnutom razgovoru na neku temu. Da bude gore, stavovi koji su prvenstveno motivisani političkom ideologijom mogu često da prenebregavaju stvarno učenje Pravoslavne crkve.

Uzmimo za primer temu evolucije. Ja sam naučnik koji ne vidi nikakvu nekompatibilnost između pravoslavnog učenja i evolucije. U većini pravoslavnih akademskih krugova, znam samo mali broj naučnika koji se protive evoluciji ili je vide kao suprotstavljenu pravoslavnom učenju. Pa ipak, uprkos aktualnom nespornom statusu evolucije unutar pravoslavne teologije, često me grubo napadaju pojedinci ili grupe koje misle da je evolucija protivna učenju Crkve i odbijaju da rasprave problem osim što kažu da „evolucija nije biblijska“. Ovakvo mišljenje se zasniva na biblijskom bukvalizmu koji je stran pravoslavlju i koji treba odbaciti kao protivrečan Ocima Crkve i njihovom razumevanju Svetog pisma. Istinsko uzrastanje u Crkvi sprečava se predrasudama koje više govore o političkom ambijentu nego o Pravoslavnoj crkvi.

Šta se može učiniti?

Dijalog unutar Crkve na mnogobrojne teme sa kojima se suočava naš svet treba podstaći na svim nivoima – u akademskim centrima, regionalnim diskusijama i u lokalnim parohijama. Pitanja na razmeđi nauke i religije jesu danas izuzetno važne teme za diskusiju jer se tiču genetike/genetskog savetovanja, terapeutske upotrebe matičnih ćelija, naširokog korišćenja personalizivane tehnologije i mnogo drugog. Pošto se društvena pravda i jednakost često mere tehnološkim dostignućima, da li pravoslavni vernici treba da prigrle ili odbace takve mogućnosti? Odgovor Pravoslavnih crkava na pitanja koja su na razmeđi nauke i religije često su objavljivanje zvaničnih stavova različitih nacionalnih Pravoslavnih crkava. Na primer – stavovi o vantelesnoj oplodnji uglavnom kopiraju nepravoslavne tekstove na ovu temu koje su objavile druge hrišćanske denominacije. Pa ipak većina ovih tehnoloških dostignuća zahtevaju odluke donete „od slučaja do slučaja“ (uostalom, ove tehnologije su same sve češće „personalizovane“), slično kao u pristupu koji se koristi ikonomijom pre nego zakonskom/doktrinalnom formulacijom. Ne može se odlučivati da li određena hemoterapijska primena može uvek biti prihvatljiva zato što ona produžava život. Umesto toga, pravilniji pristup (i tako se i radi u većini medicinskih centara u SAD-u danas) jeste da se terapija uskladi sa pacijentom, odluke koje se tiču ranog stadijuma kancera ili kod mlade osobe koja nema drugih oboljenja mogu biti sasvim drugačije od odluke koja se donosi u slučaju poodmaklog stanja kancera ili kod starijih pacijenata koji su već iznureni drugim problemima. Za opšte iskaze je karakteristično da nisu od pomoći zbog brojnih okolnosti u kojima njihovi principi nisu primenjivi. Pravoslavna rasprava na ove teme ne treba biti motivisana potrebom da se na kraju izvede opšte saopštenje, već cilj rasprave treba biti sama rasprava.

Otpor prema raspravi najčešće izražavaju članovi Crkve koji protestvuju protiv određene situacije „na osnovu principa“ (tj. na osnovu ideologije). Primeri za ovo variraju od evolucije (ranije navedeno) do homoseksualnosti, od globalnog zagrevanja do đakonisa. Lako se prepoznaje da su mnoge teme odbačene po potpuno proizvoljnoj osnovi, na primer, mnogi među onima koji se protive bilo kakvoj upotrebi tehnologije matičnih ćelija odbijaju da čuju o razvoju tehnologije ćelija kod odraslih i nastavljaju da pretpostavljaju da sve matične ćelije koje postoje potiču od abortiranih fetusa. Istinski članovi Crkve treba da dopuste Duhu Svetom da deluje kroz njih kao i kroz druge dok prate nove složene prilike i učestvuju u novom dijalogu, novim idejama i dubokim promišljanjima. Prečesto su saopštenja nacionalnih Pravoslavnih crkava kao i jeraraha obeležena pogrešnim činjeničnim znanjem o temi koja se razmatra ili nepotpunim razumevanjem situacije. Ako ponovo uzmemo za primer vantelesnu oplodnju, možemo videti da prilikom zahteva da se takvi embrioni unesu u matericu, ostaje tendencija da se neusađeni embrioni izjednačavaju sa rođenim bebama. Ova nepažnja prema kritičnim detaljima sugeriše da se stavovi zauzimaju na osnovu oportunističkog pristupa teologiji bez uzimanja u obzir pastirskog staranja kao što je briga za pojedinca i ljubav prema drugima. Pomenuta prilika eksponira ideologije od kojih se očekuje da podstaknu članstvo u parohijama. Ono što je manje očigledno jeste to da privlačenje članova na osnovu ideologije može stvoriti dobru političku partiju, ali ono ne stvara klimu za međusobnu podršku i duhovni rast. Umesto saopštenja pripremljenih kao „konačne izjave“, Pravoslavna crkva treba biti kadra da glasno izrazi nijansirana gledišta uz pomoć širokog dijapazona naučnika iz odgovarajućih disciplina koji su takođe pravoslavni hrišćani ili teolozi ili pak oba. Crkva nema potrebe da zauzima stavove o svim problemima sa kojima se suočavamo u savremenom svetu, ali često ova pitanja pogađaju parohijane koji se susreću prilikom donošenja odluka o novim tehnologijama u svetlu oprečnih informacija koje dobijaju od crkvenih predstavnika. Na primer, parohijani koji su suočeni sa odlučivanjem o veštačkoj oplodnji zbunjuju različiti jerarsi koji pružaju različito rukovođenje po ovom pitanju. Ova situacija postaje daleko složenija sa brzim rastom i primenom novih tehnologija i novih otkrića u svim disciplinama sa kojima se svakodnevno suočavamo.

Pravoslavna crkva u Severnoj Americi treba da se vrati korenima svog predanja i otvorenosti za dijalog, sabornost i slobodu mišljenja. Janaras je opisao ranu Crkvu apostolskog sabora kao Crkvu koja je odbranila uključivanje netradicionalnih članova time što je poštovala teologiju sv. apostola Pavla i odbacila zakonske surogate za spasenje. Njegovim rečima, Crkva je odbacila opasnost da postane „etnički“ ukorenjena u određenoj eri. U današnjoj Severnoj Americi u modi je da se imaju polarizovana politička mišljenja i odbacuje se razgovor koji bi mogao da vodi ka preumljenju. Mnoge nepravoslavne hrišćanske denominacije su potpale pod ovaj trend, pa ipak, istorija ponovljenih reformi pruža nadu da ove crkve ipak mogu sebe osloboditi. Pravoslavno hrišćanstvo pak počiva na urođenoj fleksibilnosti tokom svog neprestanog trajanja. Zabrinjavajuće je da današnji pravoslavni hrišćani sve češće izgleda da prihvataju zakon kao spasenje. Na taj način smo u opasnosti da svedemo našu Pravoslavnu crkvu na religiju, etiku, niz ideologija koje služe određenoj političkoj klimi a ne vaseljenskoj Crkvi.

Kako možemo ponovo zadobiti duh otvorenosti, promišljanja i iskrenosti koji se očekuje od nas kao pravoslavnih hrišćana? Moramo se složiti u odbacivanju lakih rešenja za složena pitanja i umesto toga razvijati spremnost da „delamo“ (nakon svega, „liturgija“ jeste zajedničko delo naroda) kako bismo pronalazili načine da iskažemo pravoslavnu perspektivu, shvatajući da to možda zahteva vreme, strpljenje i razboritost.

 

Izvor: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, Sebastijan Pres, 2018, 67-74.
Prevod: Andrijana Mladenović