Kada dođu vremena preispitivanja postulata i vrednosti, obično se na meti kritičara nalaze svi akteri jednog društva. Sasvim legalno, a rekao bih i potrebno, budnom oku kritičara ne promiču ni pojave u Crkvi. Ali, jedno je kritikovati, a drugo je neprestanim fokusiranjem na loše primere i singularne incidente, ostajati po strani ozbiljnog preispitivanja i zamagliti još više stanje u kome se nalazimo. Kraj 90-ih godina prošlog veka bio je obeležen kao period osećaja sramote i stida u Srbiji, te se otuda razvija i snažan pokret ka samoporicanju sopstvenog identiteta. On se odnosi koliko na nacionalno, toliko i na crkveno poricanje. Autošovinizam postepeno postaje inherentno obeležje društva, a ne manjka ni crkvenom okruženju. Svojstven, sa jedne strane, onima koji sebe doživljavaju kao progresivne uz nepristojno ignorisanje onoga dobrog u sadašnjoj Crkvi, ali isto tako blizak i konzervativnima koji iz druge perspektive gaje slične emocije. Sve ovo govori samo o beznađu elite – elite koja želi da izađe iz svoje kože, a ne može. Duh prezira prema Crkvi zavladao je unutar njenog bića. Ovaj rad je pogled u drugu stranu – ukazivanje na dobre primere iz prakse, kako na Istoku tako i na Zapadu, koji bi trebalo da nas nadahnu u borbi za čoveka – živog čoveka sa svim svojim manama i slabostima. Nisam siguran da li je na drugačiji način moguće izbeći prezir i gađenje nad svojim nasleđem. Počnimo od skice za jedan namerno pozitivno izabrani pogled na prošlost kao protivljenje duhu prezira. Ovog puta, sagledaćemo pitanje borbe za bolji svet u crticama, kroz primere crkava Istoka i Zapada.
Pogled na Zapad
„Mi znamo da svaki napor da se društvo poboljša, pogotovo kada je društvo toliko ispunjeno nepravdom i grehom, jeste napor koji Bog blagosilja, koji Bog želi, koji Bog traži od nas.“ Ove reči nadbiskupa Oskara Romera[1] i dalje zvuče opominjuće. Život mu je oduzeo plaćeni ubica dok je služio Liturgiju, a sve u ime 14 bogatih porodica koje su držale celu državu u svojim rukama odvodeći stanovništvo u ropski sistem, u bedu, siromaštvo, očaj, nezapamćeno nasilje i ubistva.
Oskar Romero je postao biskup 1974. godine, a već 1977. nadbiskup Salvadora. Početkom 70-ih bio je drukčiji čovek, strogo poslušan strukturama crkve i države. Nije otuda čudo da je smatran konzervativnim, te su vlasti u zemlji odahnule njegovim izborom za biskupa. To je za njih pre svega značilo nesmetani nastavak sprovođenja terora i ubijanja građana, dok se crkva neće mešati u državna pitanja, nego će se baviti individualnim spasenjem. Dubina nesreće, tragedija zemlje, kao i rastući broj ubistava, uticaće na to da stidljivi Romero razume kako ne može ostati nem na ono što se događa narodu kome služi. Preobražaj od konzervativnog sveštenika do aktivnog biskupa, koji ukazuje na nepravdu i neljudskost, primer je najveće ljubavi za drugoga – progovoriti u ime svih onih čija se reč ne čuje u pomenutim okolnostima značilo je biti spreman da daš svoj život za druge. Iako je i ranije pomagao sirotinji, izdvajajući velike sume novca iz crkvene ali i svoje lične kase, veličina tragedije će ga nagnati da shvati kako to nije dovoljno. Ne samo da nije dovoljno, nego je neophodno učiniti mnogo više, pa tako on zapisuje u svoj dnevnik: „Svet siromašnih nas uči da će oslobođenje doći samo onda kada siromašni nisu samo na kraju lanca pomoći Vlade ili crkava, nego onda kada su oni sami gospodari i aktivni učesnici svojih sopstvenih napora za oslobođenje.“
Živeći sa sirotinjom, sahranjujući brutalno ubijene sveštenike i seljake, on polako proživljava traumu društva. Tada uviđa da je neophodno menjati celokupan sistem. Pomoć sirotinji kakva god i kolika god da je ona, samo održava i kupuje neljudski sistem koji samo iznova stvara nepravdu zadržavajući sirotinju na margini društva. Bez obzira na to što se trudio da se ne meša u politiku ipak, posle mnogo ubistava, oštro je protestovao kod predstavnika režima. Govorio je jasno i o politici i hrišćanstvu: „Vlada ne bi trebalo da gleda na sveštenika koji ustaje u odbranu socijalne pravde kao na političara, ili na subverzivni elemenat, jer on ispunjava svoju misiju u politici opšteg dobra.“ Na njegove proteste, vlast je imala da mu ponudi samo ciničan odgovor koji možda najbolje oslikavaju reči pukovnika Moline: „Mantije nisu otporne na metke.“
Teški uslovi života velikog broja radnika odvodio je većinu stanovništva da postanu delatnici malih crkvenih zajednica koje su propovedale hrišćansko učenje o socijalnoj pravdi, želeći da reformišu društvo u svetlu Jevanđelja. Pojedinci su se latili i oružja, što je bila odluka koja je proizašla iz beznađa. Sve ove aktivnosti su, od strane vlasti, stavljene u isti koš i proglašene marksističkim, a tzv. 14 (aristokratskih) porodica naredile su ubistva štrajkača, sindikalista, učitelja, časnih sestara, sveštenika… dakle, svih onih koji su mogli biti glas promene. Nastojanja armije da učestvuje u ovim ubistvima bila su dodatno pojačana vodovima smrti, tj. plaćenicima koji su nemilosrdno ubijali, silovali, kidnapovali i mučili po celom Salvadoru. Mnogo sveštenika, časnih sestara i drugih članova katoličke Crkve je ubijeno. Broj ubijenih na selu je premašivao 3.000 ljudi mesečno. Na kraju, 75.000–80.000 ljudi je ubijeno, a oko 300.000 je nestalo i nikada više nisu viđeni. Sve se ovo događalo u državi koja je imala svega 5.5 miliona stanovnika.
Svoj otpor bezumlju u kojem je živeo, Oskar Romero je otpočeo javnim obraćanjem predsedniku Salvadora, kao i odbijanjem da bilo ko iz biskupije više učestvuje u javnim ceremonijama zajedno sa vlastima. Kada to nije dalo dovoljno rezultata, on čini nešto što je bez presedana, zabranjuje Liturgiju u svim crkvama, osim jedne – katedralne. Ovakvim gestom, Liturgija je sabirala više od 100.000 ljudi na jednom mestu zajedno sa preko sto sveštenika. U toku službe, biskup Romero je oštro kritikovao režim i njegov neljudski lik, ali je takođe naglasio da hrišćani moraju ponuditi alternativu, jer poznavati Boga je identično sa ostvarenjem pravde za siromašne. „Davaše pravicu siromahu i ubogome, i bijaše mu dobro; nije li to poznavati me? Govori Gospod“ (Jer 22, 16). Drugim rečima, kritika radi kritika nije dovoljna i ne donosi plodove u zemlji gde su svi izgubili nadu. Kritika se mora sastojati od ponude alternativa i pozitivnih primera.
Njegova aktivnost, ali i snaga i nepokolebljivost koju je pokazao pred moćnicima, odlučili su njegovu sudbinu – on je morao biti ubijen. Ubistvo se odigralo 1980. godine, samo tri godine posle postavljenja za nadbiskupa Salvadora. Ni događaj njegove smrti nije dao mira njegovim protivnicima, nego ih je odvodio u još veći strah jer su posegnuli za najgrubljom silom. Broj prisutnih se merio desetinama hiljada, pa je vlast to iskoristila i u toku sahrane pucala na okupljeni narod, automobili su dignuti u vazduh, a snajperisti nasumično gađali. Čak ni mrtav, Oskar Romero im nije dao mira.
Ali, vratimo se na trenutak na početak priče. Dok je služio Liturgiju, biskup Romero je ubijen. Tako sama Liturgija nije ostala samo jedan ritual, nego istinsko svedočanstvo za sve prisutne – svedočanstvo jednog drugog sveta u istorijskom svetu nepravde. Liturgija je time sebe otkrila kao događaj zajednice, a ne individue. Biskup Romero je prelio Liturgiju izvan zidova crkve i ulio je u život sveta, oslobađajući Liturgiju za ono što ona treba da bude, daleko od stega kulta; a hrišćane spasava od greha samoživosti i izolacije.
Pogled na Istok
„Za hrišćanina nema većeg autoriteta od Boga… da, ali samo u domenu duše i duha, ali ne i u materijalnoj sferi. Tu je potpuna kompetencija države koja je odgovorna Bogu.“ Ovo je zaključak pravoslavnih delegata sa konferencije u Moskvi 1948. u komunističkom SSSR-u. Ovakva izjava je napisana pod nesumnjivim pritiskom sovjetskih vlasti, jer ne zaboravimo da je Staljin još živ i moćan. Pa ipak, ona je omogućila da Crkva fizički preživi u neprijateljskom kulturno-političkom okruženju. Iako se čini kao da je ova izjava povlačenje iz javnog prostora, nisu mnogi spremni da u njoj vide zapravo jedan akt protiv tadašnjeg kulturnog i socijalnog miljea.
Komunističko društvo je proklamovalo raj na zemlji gde će svi ekonomski i socijalni problemi biti rešeni. Istorija se bliži svom kraju i besklasno društvo komunizma će da se pojavi, nošeno i izgrađeno rukama proleterijata. Međutim, Pravoslavni delegati u Moskvi 1948. godine odbacuju mogućnost stvaranja Carstva Božijeg na zemlji, jer bi ono predstavljalo veliku opasnost za hrišćane. Naime, stvaranje takvog Carstva na zemlji uništilo bi glavnu pretpostavku hrišćanstva, a to je ljubav. Tako se u dokumentu i postavlja smisao takvog jednog poduhvata i zaključuje da socijalni napredak i ekonomska sigurnost nisu ništa drugo nego opasnost za hrišćane jer u takvom svetu „da li bi bilo mesta za žrtvenu ljubav koja nam je zapoveđena od strane Hrista.“
Ove reči mogu zvučati kao konzervativne, kao misli koje ukazuju da je Crkva možda protiv ekonomskog razvoja države i njenih građana. Pošto su se prethodno odrekli mešanja u politiku i predali tu obavezu državi, sada se Crkva ograđuje od ekonomskog razvoja. Međutim, smisao teksta je sasvim drugačiji. I dok se Crkva pod pritiskom sovjetske vlasti povlači iz društvenog života, ona istovremeno koristi priliku da na subverzivan način pokaže kako su sve ideološke tačke komunističke vlasti neizostavno pogrešne iz ugla hrišćanstva. Sledstveno tome, to znači da Crkva ne podržava vlast niti smatra da to što vlast želi ima ikakvog smisla za međuljudske odnose. To je bio očajnički pokušaj Crkve, posle njenog fizičkog razaranja i devastiranja, ubistva hiljada i hiljada sveštenika i episkopa. Taktički pokušaj preživljavanja kroz otpor.
Samo naizgled potvrđujući svoje povlačenje i pasivizaciju, Crkva je ovim dokumentom, a naročito navedenom rečenicom, deklarativno poslala jednu izazivačku poruku Sovjetskom Savezu i komunističkoj ideologiji uopšte. Ovaj dokument, uz sve njegove mane, mogli bismo uistinu da pohvalimo jer je maestralno iskoristio priliku da kritikuje celokupan sistem društva, a da kritika ničim drugim nije iskazana, no paradoksalno, sopstvenim odsustvom. Crkva samo odbija učešće u eksperimentu komunizma za koji smatra da je pogrešan, a povlačenje u privatno iskoristilo se kao javni napad na celokupni ideološki projekat kojim je tadašnje društvo disalo.
„Mi znamo da svaki napor da se društvo poboljša, pogotovo kada je društvo toliko ispunjeno nepravdom i grehom, jeste napor koji Bog blagosilja, koji Bog želi, koji Bog traži od nas“ (O. Romero). Ne tako davno, ove reči su bile gotovo nemoguće za naše sveštenstvo u vremenu socijalističke SFRJ. Bavljenje socijalnim radom sveštenika je moglo da odvede u opasnost, jer se to smatralo protiv-državnim radom. Država je bila odgovorna i zadužena za socijalnu pravdu, pa bi svaki privatni rad na tom polju označavao negiranje same države i njenih kapaciteta. Nije lako oporaviti mentalitet posle toliko godina, mentalitet kojem je nametnuto da se brine samo o dušama vernih. Ali baš zbog promena koje se događaju, koje su vidljive ili makar, ukoliko ih nema, postaju kritikovane – otvara nam se prilika za preobražaj i same teološke percepcije – briga za čoveka (dušu i telo). Predstavnici Crkve su učestalo, u nemogućnosti da se snažnije socijalno angažuju, pretvorili socijalno delovanje u verbalni delikt – tj. političko protivljenje.
„Državni Petogodišnji plan postavlja elektrifikaciju naše zemlje, kao jedan od glavnih stubova našeg budućeg bogatstva i moći. I zbilja, elektrifikacija jedne zemlje predstavlja moć te zemlje… Elektrifikaciji, mislim i ja u svome planu, treba dati jedno počasno i važno mesto. Upravo, mislim joj dati prvo i najpočasnije mesto u svome planu. Ali elektrifikacija na koju ja mislim nije sila kojom se pobeđuje materijalni mrak, niti je snaga kojom se pokreću mašine od gvožđa. Ona je moć kojom se pobeđuje duhovna tama i ona energija kojom se pokreću žive duše ljudi… Elektrificirajte svoju volju da bude brza i pokretna na dobro, a spora i nepokretna na zlo. Ako to ne učinite, uzalud ćete zidati električne centrale i graditi moćne dnjeprostroje…“ Ovaj govor je bio dovoljan da episkopa Varnavu Nastića[2] preporuči za jedanaest godina zatvora. Neće dugo proći, a ep. Varnava će posle robijanja umreti pod čudnim okolnostima, svedočeći veru. On je bio jedan od mnogih čije je političko protivljenje dovelo do stradanja. Otpor pojedinaca sistemu nepravde koštao je SPC kao ni jednu drugu organizaciju u socijalističkoj Jugoslaviji, jer je za posledicu imalo zastrašivanja, hapšenja, a ne retko i ubistva sveštenstva, klira i pojedinih vernika. Broj pogubljenih i zatvorenih sveštenika od vremena Drugog svetskog rata i dolaska novih vlasti prelazio je 1.500.
Pišući ovaj tekst, i kako rekoh u uvodu, preuzimajući odgovornost da sačuvam sećanje na dobro, da moj izbor budu pozitivni primeri, i da se Crkva kroz život i smrt svojih autentičnih članova prikaže kao ono što zaista jeste ili bar treba da bude, želeo sam istovremeno da ukažem i na nadu. Dokle god postoji čovek koji je spreman dati život za bližnjega i koji neće da ustukne u odbrani iako zna da ga čeka sigurna smrt, i ako takve primere imamo i u svojoj prošlosti, onda je vredno svakog poštovanja nasleđe koje je u borbi za ljudska prava dalo malo više krvi od reči.
[1] Oskar Romero (1917–1980) je bio salvadorski katolički sveštenik i biskup San Salvadora, čuven po borbi za prava siromašnih i potlačenih. Završio je studije, postao doktor teologije i sveštenik 1942. godine. Oskar Romero je bio poznat kao konzervativni biskup koji puno više energije polaže u održavanje dobrih odnosa s vladajućom vojnom diktaturom nego u zalaganje za siromašne seljake koji su činili većinu salvadorske populacije. Kad je postao biskup, kasnije i nadbiskup, doživeo je svoj preobražaj, i postao čuven po svojim propovedima na strani siromašnih i potlačenih. Stao je na stranu siromašne većine stanovništva koja je trpela pod diktaturom desničarskog režima bogate manjine. Postao je vođa opozicije desničarskoj vladi koja je došla na vlast 1979. godine. Ubijen je 24. marta 1980. godine u bolničkoj kapelici. Ubijen je za vreme služenja Liturgije. Njegovoj sahrani prisustvovalo je 250.000 ljudi.
[2] Varnava Nastić (Geri, Indijana, SAD, 31. januar 1914 – manastir Beočin, SFRJ, 12. novembar 1964) je bio episkop SPC. U SAD je živeo do svoje osme godine kada je, po završetku drugog razreda osnovne škole, zajedno sa roditeljima došao u Sarajevo. Robijao je u zatvorima u Sarajevu, Stocu, Zenici i Sremskoj Mitrovici, a potom i još dvanaest godina u kućnom pritvoru u manastirima: Vavedenje, Gomionica, Krušedol i Beočin. Komunisti mu nisu dozvolili da se vrati na svoju eparhijsku katedru. Umro je 12. novembra 1964. godine pod sumnjivim okolnostima u manastiru Beočinu, gde je i sahranjen.
