Дубине душе

Кроз поезију Алде Мерини чује се призвук божанског гласа. Одјек трансцеденције. Попут бујице изливају се речи, оповргава се зло, распростире се мистика љубави. Прочишћени дух стражари над понором живота. Тај дух јесте душевност, душа као разногласје милости. Горчина живота коју подноси људско биће никада не пресушује извор љубави, будући да човек душом обухвата свет у његовој целовитости. Пати и воли, тугује и радује се, страда и побеђује. Љубав се афирмише у душевном закриљу, горчина над животом превладава у тренутку када „тужно скривена душа јеца у потрази за својим врелима“. Два супростављена принципа – љубав и/ли мржња – надмоћују се према стању човекове душе. Исходиште трагања зависи од „дарежљивости душе“ која не потиче од разумског принципа, него се остварује као искра светлости – „стваралачки дух Бога“.

Алда Мерини не јадикује, премда се из њених стихова слути непрекинута нит патње. Она упућује на садашњост као меру човековог уздигнућа и постигнућа. Позивајући се на Јеванђеље поентира да душа није жељна земаљских ствари, премда човек у својој несавршености увек жели више уместо „да у миру чека да га Бог поведе“. Неукорењеност душе има еманирајућу могућност. На тој тачки постаје блиска филозофу Денију де Ружмону који баш у недостатној љубави види могућност за „узнесење душе која се винула ка блиставом сједињењу с ону страну сваке могуће љубави у овом животу“. Да није такве препреке не би засјала душевна љубав, никада душа не би угладала светло(ст) истине. Зато је једна од најважнијих порука песникиње Мерини приклонити се животу упркос томе што знаш да те чека смрт. На заласку ће засјати душа, док си у животу буди „бдијући стражар“ спреман да се вратиш у колевку Створитеља.

Певати се може упркос патњи. Човек пада и стоји на заласку. Спашава га осећај раста, повезаност са природом, жеља да се постане Небо. Егзистенција се круни у налету свезнања. Насртај на свет „троши првородност добра“ и постаје безгранична патња која се једино душом спашава будући да она не дозвољава смрти да продре у дубину тела; одбрана је у томе што је њена тишина вечна. Поезија залази у дубине душе. У стиховима Алде Мерини потврђује се оно Хајдегерово да „песничко јесте постојање у свом темељу“. Песништво је усхићење живота. Kроз њега је душа добила остварење на путу ка коначном заласку. Алда је непрекидно певала, упркос здравственом, породичном и љубавном паду. Призивала је љубав и када јој је измицала. Највише је волела у тренутку када је највише патила. Последњи је поздрав љубав, надахнуто пише, „попут руке која узима последњи лист и прождире га као да је душа“. Kроз њену поезију провејава усхићење, никада горчина. Ту се проналази снага да се у тишини дочека усхит надолазећег догађаја, јер „нема простора између човека и његове смрти“. Према сведочењу пријатеља у самртном часу била је, након бројних психијатријских боравака, љубавних невоља, породичне одбачености, у пози карактеристичној за њену појавност – са цигаретом у руци, певајући…

Без дисхармоније у свету нема истинске љубави. Према мишљењу Јулије Kристеве, љубав је непоправљива катаклизма о којој се говори тек накнадно, након што мислимо да смо све рекли. Љубав тако иза себе увек оставља опеклине, она боли и рањава. Човек опхрван љубављу је нарцисоидан, оптерећен собом и идеално Другим. Тек уласком у збиљу коју осветљава душа љубав се твори у односу на, како би рекао Шелер, идеалну вредносну слику. Човек воли, али и схвата да воли. У сржи је проблем љубавног поретка који показује како срце има своје разлоге, исто као што разум своје разлоге не само да поседује, него их нападно истиче као примарно своје. Посреди је пукотина између логике срце и логике разума. У том процепу налази се (не)могућност да лудило постане место у коме би се љубав дефинитивно утопила. Ову тему отвара Ролан Барт у Фрагментима љубавног говора, али тако да он љубавно лудило види као једну линију персонализације. Насупрот томе, Алда Мерини своје лудило и искуство проведено у психијатријским болницама доживљава као прочишћење кроз отварање ка другом, увиђањем да милост сједињује одбегле душе и тек тада ври у својим изворним соковима.

Kњига Заљубљена душа Алде Мерини изашла је у издању Друштва дубровачких писаца у изванредном преводу Ива Kара Пешића. Према многима највећа италијанска песникиња прошлог века написала је ову књигу, како пише преводитељ и филозоф у опсежном и лепо написаном поговору књиге, „након двадесет година калварије по душевним болницама, калварије неразумијевања, напуштања, електрошокова, несхватљивог садизма медицинског особља, тешких лијекова који су је убијали умјесто да је лијече. Но успјела је све то преживјети, грчевито се држећи за бљескове љубави и поезије, бљескове које је само она могла наћи у тами пакла на земљи. Мистика којом књига одише јединствена је у свијету књижевности, мистика је то душе која унаточ страхотним мукама никада није одустала од пути, од ужитка, од земаљског, од живота. Од поезије за коју је сама говорила како је отима.“

Заљубљена душа није тек обична књига, то је сусрет са скривеним Богом који тиња у сваком од нас. Речи песникиње нису само надахнуће, оне су призивање и миловање душе која је „уздах љубави упућен Богу“.