Žak-Luj David, Zakletva na teniskom terenu, 1789.
U svakom demokratskom društvu, institucije postoje da bi štitile zajednicu od samovolje pojedinaca, pa zato predstavljaju okvir koji omogućava slobodu, dijalog i odgovornost. I upravo zato je posebno opasno kada pojedinci na vlasti, političkoj ili duhovnoj, umisle da jesu te institucije. Poistovećivanje vlasti s državom nije nova pojava, pa još od apsolutističkih vremena datira poznata deviza Luja XIV – „Država, to sam ja!“. U takvom poretku u kojem ne postoji razlika između privatne volje i javnog interesa, sve se podređuje ličnoj interpretaciji „opšteg dobra“. U savremenom političkom životu Srbije, svedoci smo sveopšte koncentracije moći u jednoj tački – u osobi predsednika države koji formalno ima ograničena ovlašćenja, ali faktički odlučuje o svemu: od spoljne politike do mikrolokacija spomenika. Institucionalna degradacija ogleda se u obesmišljavanju parlamenta, koji umesto da bude mesto političkog dijaloga, postaje monolog vlasti. Nezavisne institucije se sistematski urušavaju dok Ustavni sud ćuti, a javni servis funkcioniše kao propagandni aparat. Kada vlast uzurpira identitet države, svaka kritika se doživljava kao izdaja, a opozicija kao remetilački faktor koji „smeta narodu“. U takvom narativu, patriotizam ne znači brigu za javno dobro, već pokornost jednoj političkoj figuri.
Slično tome, i unutar Srpske Pravoslavne Crkve prisutna je pojava gde se pojedini episkopi ponašaju kao da su oni sami Crkva. Tradicionalno shvatanje Crkve u pravoslavlju – kao sabornog tela svih vernika okupljenih oko Hrista – zamenjuje se modelom hijerarhijske kontrole, gde je autoritet neodvojiv od funkcije. Umesto pastira, episkop postaje upravnik, a često i politički savetnik. Dodatni problem nastaje kada se duhovna pozicija koristi za političke ciljeve, odnosno kada se na liturgijama dele stranačke poruke, a hramovi koriste za promociju državne ideologije. Kada crkvena hijerarhija deluje sinhronizovano s režimom, gubi se ono najbitnije – sloboda savesti. U takvoj atmosferi, Crkva prestaje da bude svetilište tišine i unutrašnjeg preobražaja, a postaje produžena ruka državne politike. Ne može se zanemariti ni uloga nacionalnog diskursa u ovom procesu. Deo episkopata aktivno učestvuje u građenju mita o duhovno-nacionalnoj misiji, pri čemu se vera instrumentalizuje kao ideološki lepak. Liturgijski jezik se zamenjuje retorikom „odbrane naroda“, a duhovni život kolektivnim mobilisanjem oko „nacionalnih ciljeva“, koje definiše upravo vlast.
Država i Crkva nisu emanacije ličnosti koje ih trenutno predstavljaju, već plod kolektivne volje, istorijskog pamćenja i duhovnog nasleđa. Onda kada aktuelna vlast umisli da je Država, i kada episkop umisli da je Crkva, društvo ulazi u fazu duboke krize. Kada institucije postanu privatna imovina onih koji ih vode, a ne zajedničko dobro, dolazi do društvenog rastrojstva: građani više ne osećaju da pripadaju državi, niti vernici da pripadaju Crkvi. Umesto zajednice, nastaje publika, umesto dijaloga nameće se monolog, a umesto vere – spektakl, pa se u takvom ambijentu sve češće javljaju cinizam, apatičnost i osećaj nemoći. U takvom poretku mladi ljudi ne vide prostor za sopstveno delovanje, već samo za poslušnost ili bekstvo. Elita se regrutuje po liniji podobnosti, a ne stručnosti ili poziva, vernici se dele na „prave“ i „sumnjive“, dok se kritička misao tretira kao provokacija, a sloboda govora kao bezobrazluk. Tako se zatvara krug kontrole i otvara prostor za dugoročne posledice po identitet jednog naroda. Stoga je važno podvući: kritikovati vlast ne znači mrzeti državu, a propitivati episkopa ne znači napadati veru. Istinska briga za institucije se ogleda upravo u kritičkoj odgovornosti, jer ako se zaćuti pred zloupotrebama, prepušta se ono što je zajedničko samoživosti i manipulaciji pojedinaca. Zato je danas u Srbiji potrebniji nego ikada otpor umišljenosti – političkoj i duhovnoj, i jednako tako ljudi koji znaju razliku između službe i vladanja, između funkcije i identiteta, između pojma i njegovog simulakruma. A iznad svega, potrebna je obnova poverenja u ideju zajedničkog – u ideju da ni Država ni Crkva ne pripadaju nikome pojedinačno, već svima nama zajedno.
Zamislimo na trenutak šta bi se dogodilo da se na vrhuncu političke i društvene krize u jednoj zemlji, neki patrijarh obratio nekom predsedniku rečima iz naslova, i objasnio mu da lični interesi nikako ne mogu da budu iznad interesa zajednice. Možda bismo tada umesto straha osetili slobodu, a umesto kulta ličnosti – poverenje u ono što nam pripada svima.